Ono što se zna o Egidiju Fuksu, kandidatu za krvnika, uglavnom potiče iz njegovih molbi za mesto dželata u državnoj službi (danas se čuvaju u Arhivu Jugoslavije, pod AJ, 63, F-50-1922). Tih molbi je bilo više, a sačuvane su tri. Prva, datirana 5. maja 1922  , upućena je Ministarstvu pravde u Beogradu, a druge dve (8. i 9. avgusta ) Predsedništvu Višeg zemaljskog suda u Ljubljani. Pored ovih, sačuvana je i molba Kralju Aleksandru I  , kojom Fuks „u najponiznijoj odanosti“ traži protekciju za svoju stvar.

Egidij Fuks je rođen 20. avgusta 1865. godine u Metliki (Slovenija), kao zakoniti sin Emanuela Fuksa i Karoline r. Kapela. Proveo je pet godina na odsluženju vojnog roka i dve godine u kadetskoj školi. Posle toga je 15 godina radio kao poštanski službenik. Poštu je napustio 1900, kada je „teško živčano oboleo“. Zatim se odselio u Italiju, gde se bavio trgovinom.

O okolnostima i razlozima svog odlaska u Italiju, Fuks govori dosta smušeno. Njegove nevolje su, kaže, počele kada ga je baba, jedinog iz cele porodice i bez ikakvog povoda, testamentom isključila iz nasledstva. Zbog toga su ga svi ismevali, ponižavali i tretirali kao zločinca. Osramoćen i odbačen od svih, kaže, zapao je „u takvo stanje strašne duševne depresije da sam [...] bio primoran da pobegnem iz otadžbine i da u inostranstvu potražim spas od potpune duševne rastrojenosti koja mi je pretila“.

„Pod blagotvornim uticajem južnog podneblja“, u Italiji je ne samo potpuno ozdravio nego i došao do „jednog stepena više intelektualne i moralne snage“. Bio je „poštovan i omiljen kod svih“. Čak i kada je, po izbijanju rata, poslovno propao i bio interniran kao podanik neprijateljske države, uživao je „zaštitu i, zbog svojih kvaliteta, poverenje i hleb kod jednog od najviših političkih velikodostojnika te zemlje“. Ipak, zaoštravanje sukoba između Italije i Kraljevine SHS dovelo je do Fuksovog progonstva i vraćanja u domovinu.

U Sloveniju se vratio 1920. godine, prvo u Metliku, da bi se zatim stalno nastanio na adresi: Maribor (Krčevina), Praprotnikova ulica 142. Po povratku je ponovo zapao u depresiju, prouzrokovanu pre svega materijalnom bedom. Njegove brojne molbe za zaposlenje ostajale su bez uspeha, pa čak i bez odgovora. A kada bi i našao posao, od plate nije mogao da živi: „zloupotrebljen u svojoj bedi i iskorišćavan od strane poslodavca s mesečnom platom od 275 dinara, usled velikog napora sam postao telesno slab i duševno potišten“.

Našavši se u takvoj situaciji, Fuks je odlučio da konkuriše za krvnika. Kao glavni motiv je naveo sopstvenu mizantropiju. Mržnja prema ljudima se, kaže, kod njega javila kao odgovor na nepravde i zlostavljanja koje je u životu od ljudi pretrpeo. „Moja se psiha usled ovih patnji toliko izmenila da sam izgubio svaku tankoćutnost i sve čovekoljubive obzire prema ljudskom rodu. Obuzima me mržnja prema ljudskoj vrsti“. I zato: „Zadovoljenje hoću da nađem u tome da se osvetim i pomognem pripadnicima ljudskog društva na putu ka zasluženoj smrti. Dakle, hoću da postanem dželat u službi države SHS“. Dželatska služba je idealna prilika da se mizantrop nekažnjeno sveti ljudskom rodu: „Hoću da poslednje godine svog života živim na slobodi a ne u zatvoru, gde bih mogao da dospem zbog svoje nestrpljivosti ako bih izvršio samovoljnu osvetu nad životom nekog čoveka, i stoga hoću da čekam da mi se dâ prilika kako bih zakonitim putem izvršio osvetu nad ljudskim društvom.“

Fuksova želja je da koristi državi tako što će povremeno vršiti pogubljenja, ali i na druge načine, savesnim ispunjavanjem svojih dužnosti. Niko neće moći da ga potkupi ili korumpira – zauvek će ostati veran datoj zakletvi i bez razmišljanja će izvršavati sve naredbe. Nikada se neće stideti svog budućeg poziva, „jer se osećam uzvišenim u odnosu na predrasude onih koji su namerno ili nenamerno [...] ugrožavali moj opstanak ili me doveli u opasnost od moje propasti, a koji su, naprotiv, postigli samo da ostanem u životu i pokažem im svoju čvrstu volju da se osvetim [...] nad pripadnikom njihovog društva koje mi nije dozvolilo da pošteno u njemu živim“.

O sebi kao kandidatu i svojim kvalifikacijama, Fuks kaže sledeće: Star je 57 godina, visok 172 cm. Govori slovenački (i nešto malo hrvatski), nemački, italijanski i francuski, a donekle i engleski. Uzdržava se od alkoholnih pića, nije kockar niti ženskaroš. Bavi se intelektualnim radom. Veoma voli životinje (za razliku od ljudi). Nema imovine, a ni prijatelja. Oženjen je, ali je „i u tom pogledu raskinuo sve veze“. Što se tiče opšte fizičke kondicije, tu stvari ne stoje najbolje, s obzirom da je radio teške fizičke poslove a slabo se hranio. Zbog toga je dobio kilu, pa mora da nosi pojas. Najzad, zbog opšte slabosti je pre tri nedelje pao i povredio desnu ruku u laktu. Ipak, nada se da će uskoro sasvim prezdraviti i biti fizički sposoban za službu. Što se tiče posebnih kvalifikacija za dželata, Fuks zapravo ne zna šta se tu traži i niko nije u stanju da mu da potrebna obaveštenja. Jedino mu je mariborski državni tužilac sugerisao da bi se moglo zahtevati poznavanje mesarskog zanata, ali on nema nikakvih znanja iz te oblasti. S istim pitanjem obratio se i sadašnjem dželatu Sajfridu, moleći da ga ovaj primi na obuku i praksu, ali nije dobio nikakav odgovor. Zbog toga se pribojava da ga Sajfrid ne smatra sposobnim za službu, pa moli Ministarstvo da ga preporuči.

Ministarstvo je tretiralo Fuksove podneske kao bona fidae molbu za zaposlenje. Na traženje Ministarstva, mariborska policija je podnela izveštaj o kandidatu, iz koga se vidi da je on oženjen, bez dece, ali da sa ženom ne živi u zajedničkom domaćinstvu već više od 20 godina. Susede i kontakte s ljudima uopšte izbegava, tako da se policijskim proverama o njemu nije moglo doznati ništa loše. U krivičnoj evidenciji nema traga o ranijoj kažnjavanosti. Ipak, policija upozorava „da je [Fuks] poznat kao malouman“. U Beogradu je Fuksov slučaj uzet k znanju. Kancelarija Nj.V. Kralja je njegovu molbu za protekciju prosledila Ministarstvu pravde na dalji postupak. Ministarstvo je 5. oktobra 1922. ceo predmet uputilo svom Odeljenju za Bosnu i Hercegovinu, „s molbom, da uzme ovu molbu u pretres kod rešavanja pitanja oko naslednika penzionisanog krvnika Zajferta [sic!]“.

Pri izboru novog d~elata, vlasti su dale prednost iskusnom Mauzneru. Što se ti e Fuksa, izborna komisija je našla da on „ne mo~e doi u obzir, jer [mu] je preko 57 godina i prema tome nije podesan za to mjesto“. Nigde se ne pominje Fuksova navodna maloumnost, o kojoj je uredno i blagovremeno izvestila mariborska policija. Uopšte, vlasti kao da nisu primeivale potencijalno subverzivni karakter Fuksove molbe za nameštenje.

Maribor (Kr evina), Praprotnikova ulica 142