Milorad Golubović je bio partizan u drugom svetskom ratu, a posle rata je radio u Narodnoj miliciji, gde je doterao do čina kapetana. I u ratu i posle njega je učestvovao u izvršenjima smrtnih kazni, bilo samostalno bilo kao pripadnik ili komandir streljačkog voda. Prema sopstvenom kazivanju, ubio je između 500 i 1.000 ljudi. 

Zahvaljujući anonimnosti egzekutora i streljačkih vodova posle rata, možda se nikada ne bi saznalo za Golubovića i njegov doprinos pravosuđu, da 1968. godine on nije izvršio jedno teško ubistvo i tako dospeo u novine. Tada je već bio u penziji i godinama je saletao znatno mlađu Mirosandu Satarić, kasirku u samoposluzi, udatu majku maloletne ćerke. Pošto ga je Mirosanda odbila, Golubović ju je, gonjen patološkom ljubomorom, ubio iz revolvera na ulici u po bela dana, dok je za ruku držala svoju šestogodišnju devojčicu. 

Zločin je izazvao gnušanje u tadašnjem Beogradu, a na mestu ubistva je postavljena spomen-ploča. Ona je prvo stajala na fasadi zgrade u Siminoj 1, ali je početkom ovoga veka novi vlasnik adaptirao zgradu, pa je ploča skinuta i stavljena kao ležeće spomen-obeležje na pločnik, blizu ugla s Višnjićevom ulicom, gde stoji i danas. 

Golubović je odmah uhapšen, suđen i osuđen na smrt, ali mu je Okružni sud u Beogradu odmah po izricanju zamenio smrtnu kaznu kaznom dvadesetogodišnjeg zatvora. 

Golubović možda nikada nije razumeo zašto je osuđen. On je, možda sasvim iskreno, verovao da je njegov zločin beznačajan u poređenju s njegovim zaslugama. Iz zatvora je pisao ministarstvu pravde: „Ja ako sam u zatvor, ja volim Jugoslaviju [...]. Ja sam bio u partizane u Miliciju gde sam rekvidirao 500–1000 neprijatelja“. Na suđenju je branilac, advokat Filota Fila, izneo „tužnu istinu“: „Golubovi je kao profesionalni izvršilac u estvovao u obavljanju nekoliko stotina smrtnih kazni, i to je kod njega dovelo ne samo do trajne traume ve i do potpunog gubitka normalnog ponašanja“.  Prema Fili, Golubovi je svoju ~rtvu „ubio hladnokrvno i kao sa nekim pravom, a na suenju se dr~ao izvan svih normi. Nije se kajao ni pokušavao da ma im objasni svoj postupak. ak je smatrao da je njegovo pravo da ubije ~enu koja ga je odbila. [...] Golubovi jednostavno nije bio u stanju da oceni šta je pravda a šta njegovo pravo“. (Filota Fila, Protiv smrtne kazne, Beograd 1981, str. 29–30)