Mrtva šiba

Ovaj način pogubljenja je u Srbiji primenjivan od 1804. do 1859. godine. Predstavljao je novinu, preuzetu iz austrijske vojske, u kojoj je to bio uobičajen način kažnjavanja. U Srbiji je, međutim, mrtva šiba korišćena i u civilnom pravosuđu kao krivična sankcija.

Osuđeni na ovu kaznu je morao da prođe određen broj puta kroz špalir sastavljen od određenog broja vojnika (ili civila), od kojih je svaki morao da ga pri prolazu udari šibom po leđima. Osuđenom su ruke vezivane za kundake pušaka ili za dva komada drveta („rukunice“), pa su ga tako kroz špalir vodila dva vojnika ili policajca, već prema tome da li se radilo o vojnoj ili civilnoj kazni. Kada više nije mogao da korača, stavljan je na kolica koja su pratioci vukli kroz špalir.

Težina i naziv kazne zavisili su od broja ljudi u špaliru i broja prolazaka kroz špalir. Ako je u špaliru bilo više od 300 ljudi i ako je osuđeni prolazio kroz špalir dvanaest ili više puta u svakom pravcu (ukupno 24 ili više prolazaka), a to je podrazumevalo da mu se zada 7.200 udaraca, smrtni ishod je bio gotovo izvestan. Zato se takva kazna zvala mrtva šiba.

Presuda hajduku iz 1812. godine: „šibom mertvom kroz 500 momaka 24 puta da prođe“

Ako bi osuđeni ipak ostao živ, oslobađan je svake dalje kazne. Međutim, u nekim slučajevima je presuda glasila da se osuđeni vodi kroz stroj sve dok ne umre od udaraca – poznate su dve takve presude iz 1830. godine.  Ako je špalir brojao manje od 300 ljudi ili ako se kroz njega prolazilo manje od 24 puta, to je bila polumrtva šiba, i smatrana je telesnom a ne smrtnom kaznom. Na primer, smrtna presuda jednom hajduku iz 1808. godine zamenjena je polumrtvom šibom: „da ima kroz 300 momaka šibe 5 puta [u svakom pravcu] proći“.

Ako osuđenik preživi kaznu šibom, ukazivana mu je pomoć: iz leđa su mu vađeni patrljci šiba i leđa su mazana jakijom (mast od sapuna, rakije i jaja, za lečenje rana na konjskim leđima), a zatim je zavijan u presnu ovčiju ili goveđu kožu. Posmatrači su skupljali krvave patrljke šibe, jer se verovalo da oni imaju lekovita svojstva.

Do 1847. godine, mrtvom šibom su, pored odraslih muškaraca, mogli biti kažnjeni i žene i maloletnici. Međutim, te godine je mrtva šiba za žene i maloletnike ukinuta i zamenjena drugim telesnim kaznama. Za žene je bila propisana kazna od sto udaraca kamdžijom, a za maloletnike, zavisno od pola i uzrasta, boj šibom, štapom, kamdžijom ili rozgom (pritkama). Umesto mrtvom šibom, maloletnik stariji od 16 godina je kažnjavan „propisnom šibom“, tj. prolaskom kroz špalir sa šibama, ali ne više od šest do devet puta, a maloletnica sa 50 do 70 udaraca kamdžijom.

kamdžija

Sredinom 19. veka u Srbiji se javio otpor prema šibanju osuđenika. Po zakonu, građani su bili obavezni da učestvuju u izvršenju ove kazne i morali su da plate globu ako to odbiju. Ipak, u gradovima su oni to masovno činili, pa policija često nije bila u stanju da formira špalir od više stotina ljudi, koliko je bilo potrebno za mrtvu šibu. Na selu nije bilo takvog otpora, pa je policija predlagala da se za izvršenje kazne šibom mobilišu seljaci ili vojnici, ali ti predlozi nisu prihvaćeni, uglavnom zahvaljujući mlađim činovnicima u vladi, školovanim na pravnim fakultetima u inostranstvu. Tako je, 6. maja 1859, u Srbiji ukinuta kazna šibom, uključujući i mrtvu šibu, i zamenjena kaznom zatvora (robije).

Sve ostale vrste telesnih kazni su u Srbiji ukinute tek 1873. godine. Inače, one su se sastojale u zadavanju određenog broja udaraca batinom tj. štapom (za muškarce), kamdžijom (za žene) i rozgom tj. pritkom (za maloletnike).  

Rešenje o ukidanju kazne šibom, 1859.