Streljanje

Do sredine 19. veka u Srbiji nije bilo standardnog načina za streljanje osuđenih na smrt. Smrtne kazne streljanjem su izvršavane prema prilikama i prema sklonostima lokalnih starešina i policajaca nadležnih za izvršenje sudske presude. Ponekad je u osuđenika ispaljivan samo jedan metak iz puške ili revolvera, ali je češće formiran vod policajaca naoružanih puškama, koji su po komandi pucali u osuđenika, obično vezanog za drvo ili kolac. U svakom slučaju, ako osuđenik ne bi izdahnuo od prvog metka ili plotuna, streljanje se ponavljalo sve dok ne nastupi smrt.

Od 1850-ih godina, a konačno od 1858. godine, postupak streljanja se standardizuje i ne menja se više sve do 1929. godine, kada je u Jugoslaviji, uključujući Srbiju, streljanje zamenjeno vešanjem kao jedinim načinom izvršenja smrtne kazne. Smrtnu kaznu izvršava grupa policajaca, čiji broj varira od tri do deset. Pogubljenja se vrše javno, na prometnom mestu, obično na raskršću, kraj puta, ili na kakvoj seoskoj utrini. U većim gradovima, u kojima se češće izvršavaju smrtne kazne, za tu svrhu se određuje neka pusta ledina na periferiji. U Beogradu je do 1903. godine to bila Karaburma, pa se zato za rđave ljude i nevaljalu decu govorilo: „Završiće taj na Karaburmi!“. U Užicu su smrtne kazne izvršavane na mestu zvanom Sarića Osoj, koje je tada bilo izvan grada.

Na mestu pogubljenja se dan ranije iskopa grob, a u čelo groba se pobije kolac. Na dan pogubljenja, koje se obično odigrava ujutro ili prepodne, na tom mestu se okuplja publika, obično više stotina ili hiljada ljudi, žena i dece. Pogubljenju atentatora na kneza Mihaila, na Karaburmi 1869, prisustvovalo je 10.000 posmatrača. Osuđenik dolazi na gubilište u pratnji policije, činovnika koji rukovodi izvršenjem smrtne kazne, sveštenika i lekara. Činovnik javno čita presudu, što može da potraje pola sata i više. Po zakonu, pogubljenju obavezno prisustvuju i dva predstavnika lokalne zajednice, u svojstvu zvaničnih svedoka. Sveštenik čita odgovarajuću molitvu i nudi osuđenome da poljubi krst, odnosno vrši drugi obred ako osuđenik ne pripada hrišćanskoj veri. U ovom trenutku se osuđenom daje prilika da kaže šta ima – on ponekad govori da se kaje i upozorava prisutne da ne krenu njegovim putem, a ponekad ističe da je nevin i da su sud i policija krivi za njegovu sudbinu. Ako osuđenik to traži, dozvoljava mu se da popuši poslednju cigaretu i popije čašu žestokog pića. 

Streljanje na Karaburmi 1899. godine

Streljanje hajduka, Valjevo 1925. godine

Streljanje četvorice razbojnika u Kragujevcu 1926. godine

Zatim se osuđenik spušta u grob i vezuje za kolac, a preko očiju mu se stavlja povez – ako on to izričito zahteva, ponekad se odustaje od vezivanja očiju. Streljački vod stoji iznad, na ivici groba, i na komandu ispaljuje plotun na osuđenog. Ako je potrebno, plotuni se ponavljaju sve dok lekar ne konstatuje da je nastupila smrt, a često se događa da, posle neuspešnog plotuna, komandir voda dokrajči osuđenika revolverskim metkom iz neposredne blizine. Policajci silaze u raku i odvezuju osuđenika, čije telo pada u raku. U tom trenutku, gledaoci se bore da dođu do suvenira, kao što su komadi konopca kojima je osuđenik bio vezan za kolac i podmetači (krpe) koje je nosio na nogama ispod okova, jer se verovalo da ti predmeti imaju magijsku moć. Ponekad, naročito na selu, praznoverni gledaoci obavljaju i određene magijske radnje. Policajci se trude da što pre zatrpaju grob, na koji se potom ne stavlja nikakvo obeležje. Izuzetno, porodici se može dozvoliti da kasnije otkopa leš i sahrani ga na groblju, u skladu s verskim običajima.

Nešto drukčija su bila streljanja na osnovu odluka vojnih sudova, naročito u vreme rata. Na primer, posle jedne bitke u Prvom srpsko-turskom ratu (1876–1877), na smrt je osuđeno više od 300 dezertera iz srpske vojske. Većina je pomilovana, a streljano je njih petnaestak, i to tako što su vezani uz drvo licem prema drvetu („jer kao begunci ne zasluživahu da ih spreda ubiju“).

Zakonom od 1929. godine vešanje je uvedeno kao jedini način izvršenja smrtne kazne u celoj Jugoslaviji. U Srbiji je ovaj propis stupio na snagu tek 1930, a u pojedinim njenim delovima (Kosovo i Makedonija) još kasnije. Ipak, i u ovom periodu (1929–1941) smrtne presude vojnih sudova su izvršavane streljanjem, na isti način kako je to bilo s civilnim presudama pre 1929.

Od 1944. do 1959. godine, zakon je propisivao dva ravnopravna načina izvršenja: streljanje ili vešanje, a sud je svojom presudom u svakom pojedinačnom slučaju odlučivao koji će se od ta dva načina primeniti. Vešanje je smatrano težim oblikom smrtne kazne i ređe je korišćeno. U prvim godinama, otprilike do proleća 1947, pojedina pogubljenja (kako streljanjem tako i vešanjem) bila su javna, obično kada se radilo o teškim ratnim zločincima. Postupak egzekucije nije bio bliže propisan. Do 1946. godine, veliku većinu smrtnih kazni su izricali vojni sudovi, a izvršavali su je vojnici. Ponekad je to činio samo jedan vojnik, revolverom ili puškom, ali češće je korišćen vod vojnika koji su na osuđenog pucali plotunom. Presude civilnih sudova izvršavali su pripadnici policije (ona se u to vreme zvala narodna milicija). Civilni sudovi nisu imali nikakvu nadležnost u pogledu izvršenja kazni i sve što je trebalo obavljala je policija. Sve što se ticalo smrtne kazne bilo je obavijeno velom tajnosti. Pogubljenja su bila sasvim neformalna i ponekad su se odigravala u podrumima ili kancelarijama zatvora i policijskih stanica. Ponekad je smrtna kazna izvršavana jednim metkom u potiljak, a ponekad je osuđeni stavljan pred streljački stroj. Leš je sahranjivan u strogoj tajnosti, a porodici nije saopštavano gde se grob nalazi.

Podrum Centralnog zatvora u Beogradu, u kome su smrtne kazne izvršavane do 1980-ih godina – snimak iz 2012.

Posle 1959. godine, postupak streljanja je donekle standardizovan i ostao je manje-više nepromenjen do kraja. Smrtne kazne se izvršavaju po pravilu na otvorenom prostoru izvan naselja, u zoru. Streljački vod je činilo osam ili više policajaca, od kojih je polovina dobijala puške s bojevom municijom, a polovina sa ćorcima. Raspodela pušaka se vršila tako da se ne zna ko ima kakvu municiju, tako da je, bar u teoriji, svaki pojedini policajac mogao da misli da nije baš on ispalio bojev metak – u praksi su, naravno, oni to znali, jer svaki iskusan strelac zna, po trzaju puške i dimu, da li je ispalio ćorak. Ponekad su streljanja vršena u zatvorenom prostoru, obično zatvorskom podrumu, što se pravdalo potrebama bezbednosti. Od 1961. godine, sud dobija sve važniju ulogu u postupku izvršenja smrtne kazne, da bi od 1970-ih sud u celosti upravljao postupkom, a policija je samo stavljala na raspolaganje streljački vod. Vlasti su sahranjivale tela pogubljenih u tajnosti, obično u neobeležen grob na lokalnom groblju. Posle 1971. godine, rodbina je obaveštavana o mestu sahrane i dopuštano joj je da grob obeleži i stara se o njemu.