Čarls Dikens

Biografija

Čarls Džon Hefem Dikens (Charles John Huffam Dickkens)najznačajniji engleski pisac XIX veka čija dela pripadaju ranoj fazi realizmarođen je 7. februara 1812. godine u Lendeportu. Bio je drugo od osmoro dece Džona i Elizabet Dikens. Otac mu je bio činovnik. PorodicaDikens se nakon Čarlsovog rođenja seli , prvo u Nerflok Strit, zatim u Blumsberi, a zatim u Četam i na kraju u Kent, gde će budući pisac odrastati od svoje četvrte do jedanaeste godine.Sve dok mu je otac radio kao činovnik u mornaričkoj stanici za plate Čarls Dikens seprvo školovao u privatnim školama. No, to školovanje i boravak u Kentu prekinuto je naglo jer porodica zapada u velike finansijske probleme i 1822. godinese seli u londonsku četvrt Kamdem Taun. Dve godine kasnije, 1824 njegov otac će zbog dugova biti osuđen i poslat u zatvor „Sautvark“. Zatvora je dopala i njegova majka, kao i najmlađa deca, braća i sestre, jer je tadašnje zakonodavstvo tako funkcionisalo.Čarls Dikens je imao dvanaest godina i dodeljen je porodičnoj prijateljici Elizabeti Rojlans.Ona je živela u istom kvartu i Čarls Dikens je izvesno vreme bio kod nje, da bise nešto kasnije preselio i živeo na tavanu Arčibalda Rasela. I Elizabet Rojlans i Arčibald Rasel, poslužiće budućem piscu kao obrazac za stvaranje književnih likova. Prekinuo je školovanje,morao je da radi i po deset sati dnevno u fabrici( lepio je nalepnice na pakovanje crnila za cipele (pasta za obuću). Nedeljno je zarađivao 6 šilinga, i od te zarade plaćao stanarinu, i pomagao porodici koja je bila u zatvoru i koju je svake nedelje sa starijom sestrom Fransis obilazio.Te godine rada u fabrici, okrutni uslovi kojima je bio izložen ostaviće posledice ne samo po njegovo zdravlje, već će uticati snažno i na njegov književni rad, i njegovu angažovanost i osetljivost kada postane poznat književnik za pitanja socio- ekonomskih uslova rada, ne samo u fabrikama, već i na ulici, među prostitutkama, te će osnivati neku vrstu skloništa za te žene.Zahvaljujući činjenici da je umrla baka njegovog oca i ostavila im u nasledsdstvo 450 funti, nakon što je isplatio dugove, otac Čarlsa Dikensa je oslobođen i pušten iz zatvora, kao i ostali članovi porodice. No, Čarls Dikens na insistiranje majkemorao je da nastavi da radi i nije smeo da napusti posao u fabrici, iako je želeo da nastavi školovanje. Uprkos tome nastavlja školovanje i pohađa Wellington House Academy, paralelno sa radom u fabrici, ne oprostivši majci nikada tu zabranu i formirajući stav da žene ne treba da odlučuju o nekim pitanjima. U maju 1827. godine pronalazi posao u jednoj advokatskoj kancalariji, i zahvaljujući tome steći če i nove uvide, da bi 1828. godine počeo da se bavi novinarstvom. Zajedno sa svojim rođakom delio je posao izveštača sa suda. Iako u nedoumicama čime bi želeo da se bavi i bez obzira na veliku zainteresovanost za pozorište , novinarstvo, a zatim i književnost postaće najvažniji segment njegovog života. Iako se prijavio i spremio vrlo ozbiljno da polaže audiciju u pozorištu Konvent Gardenispostaviće se da jedna prehlada ima možda i odlučujući značaj , za njegovu potonju novinarsku,književnu karijeru i slavu i neostvarenu pozorišnu karijeru. Nije se zbog te prehlade pojavio na audiciji, iako ga je pozorište privlačilo.
Prvu priču A Dinener at Popler Waking (Večera u Popular- voku) Čarls Dikens objavio je 1833. godine u časopisu Monthly Magazine. U to vreme on je novinar koji prati politička zbivanja, izveštava iz parlmenta, prati izborne kampanje za Moning Cronical. U tom listu je objavljivao i novinarske crtice i to pod pseudonimom Boz. Te novinarske crtice pojaviće sekao knjiga1836. godine i imaće veliki uspeh kod čitalaca. Autor je morao da otkupi svoja prava da štampa knjigu i to jedanaest puta skuplje, a zapisanje Bozovih crticeu nastavcimadobio je 150 funti od časopisa. No, bio je to uspeh, ne finansijski, većmu je otvorio put da postane prava književna zvezda.ZbogBozovih crticaje dobio ponudu od izdavača Champman and Hall da nastavi da ih piše i to uz ilustracije Roberta Sejmora u mesečniku. Nakon drugog izdanja Sejmor je izvršio samoubistvo. Umesto njega Čarls Dikens je tu saradnju nastavio sa Halbotom Najt Braunom. Ta saradnjabila je vrlo plodonosnajer je Č. Dikens postigao ogromne tiraže (40. 000 kopija) dela koje je objavljivao u nekoliko poglavlja mesečno i koje znamo kaoThe Pickwik Papers.U novembru 1836. godine Čarls Dikens prihvata radno mesto urednika u Bentley’s Miscellany itri godine će obavljati tu dužnost, dok se nije razišao i posvađao sa vlasnikom. Posle zadnjeg nastavka Pikvikovog kluba, a neka poglavlja je pisao paralelno posvećuje se pisanju Olivera Tvista, pišući još i predstave za pozorište i nadgledajući njihovo postavljanje u pozorištu. karijera meteorski napreduje, neumorno nastavlja svoje pisanje. Roman Oliver Tvistobjavljen je u novembru 1838. godine, adaptiran je tada i u pozorišnu predstavu, i bio je i ostao jedan od najpoznatijih romana širom sveta. Važi za prvi viktorijanski roman u kome je glavni lik dete, dečak.
Oženio se početkom 1836. godine Katarinom Tomson Hogart i posle kratkog bračnog putovanja, medenog meseca inakon povratka smestili su se na adresi 48 Daughty Street. Uskoro su im se pridružili njegov mlađi brat Frederik, sestra Meri za koju je pisac bio vrlo vezan, a umrla je a njegovim rukama u nepunoj osamnaestoj, 1837. godine. Taj događaj omeo ga je u pisanjujunskog nastavaka Pikvikovog kluba i Olivera Tvista. Čarls Dikens je sa Katarinom Tomson Hogart u januarute iste godine dobio sina Čarlija, prvo od desetoro dece koliko su imali. Uspeh Čarlsa Dikensa se nastavlja i u toku sledeće, 1838/39 godine kada objavljuje u nastavcima delo koje će kasnije biti objavljeno kao knjiga, Nikolas Nkolbi, zatim Priče o nemirima osamdesetihu toku 1840/41 godine.
SAD i Kanadu, zajedno sa suprugom pisac čije tekstovi su objavljivani. i preko okeana prviput posetio je 1840. godine. Tom prilikom je održao brojna predavanja, ali i postavljao pitanje o svojim autorskim pravima, U putopisu nastalom sa tih putovanja Amerikan Notes for General Ciculationoštro je osudio robovlasništvo koje je ranije već napao u delu Pikvikov klub. U Njujorku su proveli mesec dana, a njihovu decu je čuvalaKatarinina mlađa sestra Džeordžina Hogart koja se doselila kod njih pred put u SAD i ostala do kraja života.Brinula je o deci i posleodluke Čarlsa Dikensa da 1858. godine napusti ženu i porodicu zaljubivši se u 18- godišnju glumicu Elen Tarnan s kojom je proveo godine koje su usledile, sve do svoje smrti. U to vreme razvod braka nije bio dozvoljen, i takvi događaji su smatrani „skandalom“. Zvanično, on se nikada nije razveo od Katarine Tomson Hogart, koja je sa jednim detetom napustila dom koji je Dikens od svojih prihoda 1856. godine ispunjavajući dečački san kupio u Gad ’s Hill Place u Hagimu, Kentu.Nikada se više nisu sreli. Kako je spalio svoju privatnu prepisku, a i Elen Tarnan je to učinila, nagađanja o zbivanjima u tom periodu njegovog života zasnovana su na malom broju na nepouzdanih svedočenja. Jedino pouzdano se zna da je u svom testamentu zbrinuo Elen Tarnan, da je ona posle njegove smrti bila potpuno finansijski nezavisna,a predpostavlja se da je trinaest godina provela s njim.Kler Tomalin, autorka biografije Čarlsa Dikensa tvrdi da je napisao 14 hiljada pisama.
Po povratku sa velikog, prvog putovanja po SAD i Kanad Čarls Dikens počinje da radina svojim novogodišnjim pričama. U toku 1844. godine kratko živi u Italiji, putuje po Švajcarskoj,počinje da radi na Dombej&Sin(1846- 48). Pored toga dela , još jedno Dokensovo delo Dejvid Koperfild (1849- 50) smatraja sedelima koja su brižno planiranaa i teme su ozbiljne.
Često se ističe čovekoljublje Čarlsa Dikensa, pre svega što je prihvatao pozive da učestvuje u prikupljanju sredstava zabolnicu koja se našla u finansijskim problemima.On se odazivao na te pozive i čitanjem je pokazivao u tim prilikama,saosečanje sa najnižim i najsiromašnijim slojevima društva. Prikupio jeu toj prilici , samo za jedan dan svotu od 3000 šilinga ibolnica je zahvaljujući tome bila obezbeđena za duži period.Otkriveno je da jeučestvovao u kupovini kuće ViljemaŠekspira, kada je 1847. godine objavljena aukcija za prodaju ove engleske relikvije koju je tajno hteo da kupi F. T, Barnum, vlasnik čuvenog cirkusa koji je imao plan da je „raspakuje“ i ciglu po ciglu pošalje brodom u SAD, i rekonstruiše kao atrakciju u svom muzeju koji će na kraju izgoreti. U svojim memoarima F. T. Barnumprimećije da bi Šekspirova kuća bila atrakcija, „kao Džambo, ogromni afrički slon“ koga je kupio od londonskog zoološkog vrta. No, nije uspeo daje odnese. Između ostalih u zaštitu engleskog ponosa među gospodom koja se umešala da to spreči bio je i Čarls Dikens.Uprkosaktivnom prikupljanju novca u Stratfordu i Londonu, a aukcija seopasno približavala, nedostajalo ga je, te se Dikens priključio kampanji, organizovao je javna čitanja i dobrotvorne predstave Šekspirovih dela i tako udvostručio budžet, te je kuća „najčasniji spomenik najvećem geniju koji je ikada živeo“ Šekspirov dom iz doba Tjudora, kupljen za 3000 funti. I tom prilikom čuveni romanopisac je uspeo da zahvaljujući svojim izuzetnim menadžerskim sposobnostima, ali i umeću da svoj status istinske moderne književne zvezde, upotrebi i spase Šekspirovu kuću, kao i ugroženi ponos Engleza od strane američkog bogataša,vlasnika cirkusa.
Kao ilustracija humanosti i angažovanosti, često se navodi da ga je jedna bogata naslednica pozvala da je podrži u izgradnji prihvatilišta za „posrnule žene“ 1846. godine. On je prvo odbio, ali je osnovao utočište Urania Cotege i njime upravljao deset godina.
Najintezivnije nastupe održavao jenakon razlaza sa svojom zakonitom suprugom, putovao je po Engleskoj, Škotskoj, Irskoj nastojeći da dopre do svih slojeva. U to vreme intenzivnih putovanja napisao je samo dva romana:Pričao dva grada (1859) i Velika očekivanja. Istovremeno je bio urednik, autor , izdavač časopisa Hausehold Words od 1850. do 1859. a potom i časopisa Al the Yuar Rounddo 1870. godine.
Jedno putovanje železnicom bilo je kobno za pisca Čarlsa Dikensa. Vraćajući se iz Pariza 9 . juna 1865, godine zajedno sa Elen Ternan i njenom majkom dogodila se saobraćajna nesreća. Sedam vagona je iskliznulo sa kolovoza, a onaj u kome je bio Dikens koji je putovao prvom klasom, jedini je ostao i niko od putnika u njemu nije povređen. Dok nisu stigli spasioci, on je pomagao unesrećenima, čak je zaboravivši rukopis, uspeo da se vrati i.uzme ga. Nije se pojavio na sudu, ne samo zato što nije povređen, već bi saznanje ko mu je bila saputnica bilo skandalozno, a on je želeo da to izbegne. U kratkoj priči o duhovimakoju će napisati The Signal Man, inspiraciju je našao baš u tom događaju. Bio je to i početak njegovogintenzivnijeg interesovanja za paranormalno.
U SAD će krenuti i drugi put u novembru 1867. godine iz Liverpula. Iskrcaće se u Bostonu. Imao je zakazana 76 čitanja i osiguranu zaradu od 19000 funti. Ostaće do aprila sledeće, 1868 godine , intenzivno se družeći sa uglednim ličnostima s kojima ga je upoznao njegov izdavač. Kako je vreme odmicalo, njegovo zdravlje zbog napora bilo je sve ugroženije. No, uprkos tome održao je sva dogovorena čitanja i vratio se u Englesku. Nastavio je svoju turneju i u domovini u toku 1868/69 godine i to kao „oproštajna čitanja“. Uspeo je da od dogovorenih sto odradi 75, ostala su otkazana zbog napada vrtoglavice koji mu se dogodio. Čim mu je bilo bolje, uspeo da održi ostatak i nadoknadi gubitak koji su imali organizatori zbog prekida njegovih nastupa. Bili su to iscrpljujući napori za njegovo već krhko zdravlje. Tako je tokom jednog govora kolabirao. Bio je to blagi moždani udar zbog koga se povukao u Geds Hil, počeo da radi na knjizi Tajna Edvin Drud koja je ostala nedovršena. Neko je izračunao da se pred javnošću pojavio 400 puta, čitajući svoje romane publici koja je obožavala, plaćala da ga sluša i vidi, između ostalog i zbog toga što je bio šoumen.
Poslednje veče održano je u Londonu, a poslednji javni nastup, tri meseca pred smrt, Čarls Dikens je imao u Kraljevskoj akademiji, uz prisustvo princa i princeze od Velsa kada je odao počast ilustratoru Danielu Maklisu.
Nakon što je završio za taj dan rad na delu Tajna Edvina Druda u svom domu Čarls Dikens je doživeo još jedan moždani udar 8. juna 1870. Nije dolazio svesti, i već sledećeg dana, 9. juna 1870. godine je preminuo.Suprotno svojojželji nije sahranjen skromno, jeftino, uz prisustvo samo najbližih u katedrali u Ročesteru, već u pesničkom kutu Vestimitenske opatije.
Saosećao je sa siromašnima, napaćenima i potlačenima; njegovom smrću svet je izgubio jednog od najvećih engleskih pisaca- je rečenica koja se može pročitatina grobnici ovog pisca.
Po delima Čarlsa Dikensa jednog od najvećih britanskih pisaca u 19. veku, uticajnog glasa protiv društvenihnepravdi, čoveka koji je odbio da se sretne sa kraljicom Viktorijom snimljeno je više od 300 filmova.

Delo

Prva priča Čarlsa Dikensa Večera u Popular-voku objavljena je u Monthly magazine 1833. godine.pa se ta godina se smatra godinom njegove odluke da se posveti pisanju kratkih priča, eseja, kasnije i romana koji su usledili. Već sledeće godine počeo je da piše pod pseudoninom Boz i po tom pseudonim se pročuo. Bozove crtice objavljene su 1836. godine. Uslediće Pikvikov klub, kao i Bozove crtice prvo objavljen u nastavcima u štampi 1836. i 1837. godine, da bi potombila objavljena i knjiga koja je postala najpopularnije štivo tog vremena. Samim tim Čarls Dikens je postao profesionalni pisac koji je uspevao da uz svoj novinarski, urednički posao, porodične obavezei angažman u borbi za veća prava potlačenih i ugroženih koji su ga doživljavali kao svog zastupnika, nastavi da piše svoje romane neverovatnom brzinom.Bozove crtice(1836), donele su mu početnu popularnost, a Pikvikov klub (1836/37postaće jedno od najpopularnijih štiva. Sa svakim novim romanom popularnost Čarlsa Dikensa među običnim čitaocima će rasti, mada mu književna kritika nije bilabaš naklonjena.
Uslediće:Oliver Tvist (1937- 39), Nikolas Niklbi(1938- 39) , potom dela iz serijala Gospodar Hemfrijev sat (1840- 41).Stara prodavnica retkosti1840/41) Mala Neli, Barnabi Radža (1840/41),Martin Čezlevit , Božićne priče (1843/44),Slike iz Italije (1846) , a zatim Dombej i Sin (1846/ 48) kojim je uspostavio nove standarde u sopstvenom pisanju. Sledi David Koperfild (1949/50) Velika očekivanja (1859), sve u svemu više od dvadeset romana(Sumorna kuća, Mala Doroti Cvrčak na ognjištu, Teška vremena...) pa do zadnjeg romanaNaš zajednički prijatelj (1865)i poslednjeg, nezavršenog Tajna Edvina Drudea (1870).
Svi ti roman su objavljeni u mesečnim nastavacima. pre nego što su pretočeni u knjige.
Prilikom prve posete SAD i Kanadi nastale su Američke beleške (1842)koje će poslužitikao osnova za neke epizode Martina Čezlevita.
Čarls Dikens nije pisao da bi dobio pohvale književne kritike, on je imao podršku svojih običnih čitalaca zbog svoje spretnosti da u romanima uspostavi zanimljivu meru i spoj između humora i patosa.Ne samo zbog romana, već i zbogsvojih novinarskih tekstova, angažovanosti,doživljavan je kaojavno dobro.
To što je na primer, povodom izlaska njegovog zadnjeg, završenogromana Naš zajednički prijatelj (1865) napisao knjževni kritičar Henri Džejms: „Stiče se utisak da gospodin Dikens nepogrešivo isforsira svoja dela,Sumorna kuća je isforsirana,Mala Dorti je prenaglašena, ovo delo( odnosi se na Našeg zajedničkog prijatelja) kao da je kopano lopatom i pijukom.“ teško da je uticalo na njegovu popularnost i čitanost, ugled. Ispostaviće se da književni kritičari i savremenici nisu primetili osnovnu karakteristiku i značaj njegovog celokupnog romanesknog opusa, a to je slikanje društvenih odnosa, pre svega stvarnosti potlačenih, eksploatisanih, poniženih u Engleskoj XIX veka. Kada u XX veku bude skrajnut kao „sentimentalan“, na Čarlsa Dikensaponovo će ukazati Džordž Orvel. Ali ne samo on. Pored književnih kritičaranjegovim delom, naročito odnosom prema rasnim pitanjima, klasi, ne samo u romanima, već i na osnovu novinarskih tekstova koje je pisao, baviće se iknjiževni znalci i stručnjaci, ali istručnjaci iz drugih oblasti, sociolozi koji će razmatrati teme „Dikens i carstvo: diskursi klase , rase i kolonijalizma u radovima Čarlsa Dikensa“kao što je to učinio Grace More u istoimenoj knjizi, na temelju podobne analize tekstova koji su različito, očito pogrešno, tumačeni a bili optužujući po velikog pisca, kao što je bila optužujuća i izjava njegove ćerke, ili neverstvo koje je počinio sa mladom glumicom, što mu se zamera i danas.
Kler Tomalin, autorka biografije o Čarlsu Dikensu ,koja to neverstvo navodi kao tipična engleska puritanka smatrajući ga „izdajom“, ipak uz neskrivenodivljenjeprimećuje je da je „teško poverovati da je samo jedan čovek pisao sve te romane, članke i pisma, istoriju dece u Engleskoj, uređivao novine, organizovao obrazovanje svoje dece, savetovao filantropkinju gospođicu Kauts, agitovao za reforme političkog i zdravstvenog sistema, stanovanja, uvođenja kanalizacije, putovao, glumio, držao govore, prikupljao novac, i redovno šetao 12 milja...“
I dan danas Čarls Dikens , najznačajniji pisac viktorijanske epohe čiji rad pripada fazi ranog realizma smatra se za začetnika socijalnog i romana obrazovanja, ostaje jedan od najčitanijih pisaca, pisac koji je pisao za pokoljenja koja dolaze slikajući ondašnje beskućnike, njihov strah i stid sa tugom i milosrđem, sluteći da nepravda i nejednakost opstaju uvek, u svakom društvu.
Pikvikov klub je Čarlsu Dikensu doneo ozbiljnu i značajnu početnu popularnost i pripada vedroj početnoj fazi njegovog pisanja koja neće trajati i koje će postajati sve elegičnije.Samjuel Pikvik osnivač i doživotni predsednik kluba kreće sa još tri člana kluba kreće po Engleskoj na putovanjei istraživanje o neobičnim i zanimljivim fenomenima, sa obavezom da ostale članove kluba izveštavaju o zbivanjima na tom putovanju. RomanPikvikov klub sa nizom izuzetnih likovakoje tri putnika sreću po engleskim kafanama i gostionicama XIX veka obiluje humorom, ali istovremeno pisac sarkastično skreće pažnju na pravnu i političku korumpiranost svoga doba.
Oliver Tvist je Dikensov čuveni socijalni roman u kome pisac realistično i potresno piše o sudbini dečaka koji je prepuštenpre svega nehumanim činovnicima sirotišta, a zatim surovosti londonskih mračnih ulica, kriminalnim bandama koje haraju Londonom. Roman sa mnogo melodramatičnih elemenata u kome je zaplet urađen poklasičnom receptu i naravno sa hepiendom, predstavlja oštru kritiku društvene situacije, siromaštva, primitivnosti, istovremeno i kritika i protest na račun onih koji decu izrabljuju, muče. Galerija likova Prefriganko, Ganfild Nensi, Buble, opaki i pokvareniFagin i Sikes koji ćezavršiti na vešalima, uz mnoge druge pozitivne likove romana koji će spasti Olivera iz sumornih , prljavih krčmi i podzemnih katakombi, mračnih i sumornih napuštenih kuća Londona, pokazuje oštrinu dikensovih zapažanja, ali i sećanja, te su oni svi vrlo plastično i uverljivo opisani, sa dosta hunornih elemenata, ali ironije, što je svakako uticalo na veliku čitanost, ne samo kada je prvi put objavljivana ova storija o nežnom i plavom dečaku Oliveru Tvistu, veći u godinama posle njegove smrti, do danas.
U viktorijanskom Londonu radilo se i do 16 sati dnevno. Čak i na Božić.Nije postojalo vreme za porodično okupljanje. Sećajući se svojih prvih osam godina kada je njegova porodica živela u Kentu i zajedno provodila te dane, pre hapšenja oca i rada u fabrici, po povratku iz SAD gde je nedvosmisleno govorio o robovlasništvu, agresivnom materijalizmu Čarls Dikens je napisao i Božićnu priču.
Božićna priča ili Tri duha je jedna od najpopularnijih priča, kao puding ili čaj u Engleskoj, a i šire. Sadržaj te priče je bajkovit. U radnju vlasnika nekada zajedničke firme dolazi duh Marlija, koji je umro i to u lancima i upozorava Skrudža da će mu u posetu doći tri duha. Ebenezer Skrudž je sebičan, surov prema zaposlenim, nikada siromašnima ne pomaže, jedan namrgođen i grotan čovek bez srca. Na Božić ga posećuji Duh prošlog Božića. Duh ovogi sledećeg Božića, Oni žele da pomognu Skrudžu da postane bolji, kao i njegov prijatelj.Marli koji je umro i pojavljuje se nakon sedam godina kao duh sa okovom u Skrudžovoj radnji. Posle te posete Ebenezer Skrudždoživljava promenu, postaje ono što niko nije mogao zamisliti da se može desiti: darežljiv, saosećajan, pun ljubavi za sve oko sebe.
U svojim romanima i pričamauz kritiku društva i odnosa koji su vladali Čarls Dikens je stvorio niz upečatljivih junaka, dobrodušnogi smešnog čovečuljka gospodina Pikvikau Pikvikovom klubu, pa dvoličnog činovnika Juraja Hipa čije ime je sinonim za poltronstvo i neiskrenost u Davidu Koperfildu,Skrudžau Božićnoj priči koji je sinonim za tvrdičluk, kao i niz drugihneobičnih, ponekad idealizovanih likovakoji se mogu sresti u njegovim romanima. Neki od tih junaka od rđavih , obično sklonih samo materijalnom bogatstvu i društvenom uspehu. Neki od njih doživljavaju iznenadne promene i postaju svesni praznine i uzaludnosti svog života i naravno herojski se žrtvuju u ume ljubavi poput gospodina Krančera koji će otići pod giljotinu umesto onog kome je ta presuda izrečena u romanu Priča o dva grada.
Iskustvo iz detinjstva kada su se njegov otac i porodica obreli u zatvoru,a on naporno radio u fabrici crnilaosećajući sav užas nezaštićenog i usamljenog deteta ostavilo je dubok trag u njegovim romanima; prvou Pikvikovom klubu, zatim Oliveru Tvistu, Maloj Doroti Davidu Koperfildu...
U romanu Dombei & Sin (1847/48)Čarls Dikens umesto do tada humornog i veselog, čak i patetičnog tona kojim odišu njegovi predhodni romani, pokazuje se, iako ima i tih elemenata,u drugačijem svetlu. Romanpredstavlja realan, elegičan prikaz društva savremenost koja počinje industrijalizacijom. U romanu pisac analizira vrednost poslovnog uspeha i njegov uticaj na lični život članova porodice Dombei, kao i na živote onih koji su u kontaktu s njima.
U romanu David Koperfild (1849/1850), koji je autobiografski, pored vrlo široke socijalne perspektive, pisac Čarls Dikens progovara o svom detinjstvu, porodičnom slomu zbog oca, uslovima odrastanja između poseta zatvoru i rada u fabrici, o svojim nadama da će nastaviti školovanje, svojim novootkrivenim željama da bude glumac, novinar, i kako postaje pisac. Opisuje jedan tipičan tok života mladog čoveka u viktorijanskoj epohi. Bio je to njegov omiljeni roman od onih koje je napisao.
Roman Čarlsa Dikensa Velika očekivanja(1860/61) objavljen u istoj godini kada i Nekomercijalni putnik,sedamnaest tekstova koje je objavio kao knjigu(1860)nakon objavljivanja Priče o dva grada (1858), smatrase jednim od najboljih primera romana obrazovanjai govori o moralnom razvoju dečaka Pipa, koga odgaja surova sestrai koji sa močvarnog proviincijskog groblja u maglistiže do statusa džentlmena u Londonu. To je priča o moralnom razvoju, identitetu. Smatra se najboljim umetničkim romanom Čarlsa Dikensa.
I u ovom romanu Dikens se bavi pitanjem borbe dobra i zla, kao u svim, i onim ranim, samo što od Dombeia i Sina, pa u sledećim njega zaokuplja i pitanje smisla nekih društvenih kretanja u kojima se gubi važnost porodice i zajednice pred materijalnim, ili razmatramogućnost principa, slobode i izbora po slobodnoj volji,pitanjem da li slobodna volja postoji i da li je ono što nam se dešava naš izbor, da li je uspeh i uspinjanje na društvenoj lestvici i dokaz ostvarene sreće, ili samo iluzija, potrebna da se zatomi patnja i prisilakojoj smo izloženi manje više. To su neka pitanja nad kojim će se zapitati Pip, londonski džentlmen nad svojom sudbinom koja počinje na močvarnom grobljuroditelja i siromašnog, okrutnog detinjstva, odrastanja koja Dikensširi i razvija u romanu Velika očekivanja.

O romanu Priča o dva grada

Smatra se da je roman Čarlsa Dikensa Priča o dva grada najbolji istorijski roman koji je napisao i koji je objavljen 1859. godine, sedamdeset godina nakon Francuske revolucije. Čarls Dikens se za pisanje ovog svog romana pripremao, bio je u brojnim posetama glavnom gradu Francuske i tada je proučavao taj istorijski događaj oko koga plete svoju priču o životu grupe ljudi koji su svedoci i učesnici tog događaja. No, istorijske događaje je bazirao i na Karlajlvovom delu Francuska revolucija. Inače Karlajl je smatrao da je taj događaj uglavnom opisan „histeričnim tonom“ i da „obiluje preterivanjima, klevetama i jadikovkama“ te da se kao posledica toga „vidi samo mrak“. Dikens kombinujući istorijske činjenice, uz mnoštvo junaka, ponovo piše još jedan roman o poniženosti, ljudskoj patnji, ljubavi, samožrtvovanju. Naravno na brojnim stranicama ovog romana susrećemo se sa neumornom giljotinom simbolom revolucije koja je označila kraj feudalne epohe. Da li je roman Čarlsa Dikensa moguće čitati i kao štivo pobornika i protivnika smrtne kazne?Teško je to tvrditi, ali na osnovu ovog romana i pisma koji je objavljeno u „Tajmsu“ 13. novembra 1849 godine sa sigurnošću se može tvrditi da je bio protivnik javnog izvršenja smrtne kazne. Već tada u engleskom parlamentu se razmatrao predlog da „smrtna kazna bude privatna ceremonija unutar zatvorskih zidina“, U pripovesti Priča o dva grada, govoreći o francuskoj giljotini, Dikens zahvaljujući zapletu i junacima koji su povezani i sa Parizom i sa Londonom na brojnim mestima s prezirom, gnušanjem i preneraženošću opisuje ponašanje rulje koja prisustvuje sa ogromnim ushićenjem, ne žaleći da plati, egzekuciji osuđenih. I sam Dikens je prisustvovao takvom događaju kada su javno pogubljeni Mari i Frederik Mening koj su ubili bogataša Patrika O’ Konora. Taj slučaj imenovan kao „Stravom Barmondzija“. specifičan po zajedničkom pogubljenju supružnika u to vreme izazvao je veliku pažnju.
U Priči dva gradao doktoru Manetu, bivšem nepravedno osuđenom sužnju Bastilje, pre Revolucije, njegovoj kćerki Lusi koja će se udati za Čarlsa Darnija, nevinog srodnika beskrupuloznog i okrutnog markiza koji je imao udela u nesreći njenog oca je i priča o bezakonju, o rulji koja funkcioniše po logici surove, naslađujuće osvete, sa sve zakletvom u Republiku, ali i dikensovska priča o prijateljstvu, ljubavi i požrtvovanosti, naravno sa hepiendom. Jer osuđenika na smrt Čarlsa Darnija spašava Sidni Karton, advokat čiju bračnu ponudu je Lusi odbila. On će ući u zatvor, zameniti svoje odelo sa osuđenikom koji će taj isti zatvor, a kasnije i Francusku, napustiti živ zahvaljujući ovom činu samožrtvovanja i pomoći prijatelja.Mnogobrojni likovi pored glavnih od priglupavog Defarža i njegove žene, zajedno sa Osvetnicom prikazani su u ovom romanu iako sebe smatraju pravednicima i revolucinarima, kao deo rulje koja željna krvi ubija bez milosti, baš kao i okrutni beskrupulozni markiz, Darnijev stricsa kojim je on u sukobu i ne želi ni zajedničko ime da deli . Tu su likovi staloženog i odanog prijatelja doktora Maneta bankara Telson banke, Džervisa Lorija, Strajvera, morbidnog, ambicioznog Džerija Krančara koji voli sahrane i koji svakodnevno bije svoju nesrećnu ženu koja se moli za njega i njegova nepočinstva. Uvek ga prati njegov sin mali Džeri.
I u ovom romanu koji slika atmosferu koja je vladala u istorijskom periodu u koje je smestio svoje junake, Čarls Dikens se vrlo kritički, ironično odnosi prema javnim pogubljenima pa kaže “...Stari Bejli je ilustrovao izreku: „Način na koji se oduvek nešto radilo, mora biti dobar način“. Nažalost ta izreka je podrazumevala ne samo lenjost, nego i rigidnost“.

Fragmenti izromana Priča o dva grada Čarlsa Dikensa

1.      POGLAVLJE

Pet godina kasnije

...U to vreme je smrtna predsuda bila moderna u svakom zanimanju, a posebno u Telsonovoj banci. Smrt je prirodan lek za sve, uključujući i pravne stvari. Svako, ko je falsifikovao dokumente, pisao neispravno čekove ili otvarao tuđu poštu, osuđivan je na smrt. Svako ko ukrade konje ispred Telsonove banke ili pravi lažni novac, osuđivan je na smrt. Ljudi koji poseduju tri četvrtine ukupne sume novca upotrebljenog u zločinu, osuđivani su na smrt. Nije to doprinosilo sprečavanju novih zločina. U stvari, možda je imalo i suprotan efekat. Ali pojednostavljivalo je svaki pojedini slučaj i vezivalo sve nedovršene putanje. Tako je Telsonova banka, na svom vrhuncu, bila odgovorna za smrt toliko ljudi, da, ako biste stavilisve njihove glave nasred Templ Bara, banka bi ostala potpuno zaklonjena od sunca.

str. 54

2.      POGLAVLJE

Viđenje

Džeri reče sinu kuda ide i ode prema starom Bejliju. U to vreme se vešalo u Tajbornu , pa Njugejt[1] još ne beše izašao na zao glas. Ali zatvor je bio loše mesto, leglo zla i poroka. U zatvoru su se širile bolesti. Ponekad su ih zatvorenici u sudnici prenosili i samom lordu glavnom sudiji. Dešavalo se da se sudija smrtno razboli osuđujući čoveka na smrt, pa i da umre pre nego što zatvorenik bude pogubljen.Za sve ostae, Stari Bejli je bio kao smrtonosno svratište u kome su putnici ostavljali svoja kola i kočije na putu do smrti.. Prelazi li bi neka četiri kilometra gradskim ulicama, na kojima su se ljudi okupljali da ih gledaju u prolazu. Stari Bejli je bio čuven i po mudrim starim običajima kažnjavanja kao što su sramni stub i stub za bičovanje. Gledajući bičovanje čovek je mogao da ogrubi i izgubi veru u ljude. Stari Bejli je bio poznat i po krvavom novcu[2], još jednom starom običaju koji je vodio do nekih najgorih ikad počinjenih zločina. Sve u svemu Stari Bejli je ilustrovao izreku: „Način na koji se oduvek nešto radilo, mora biti dobar način“. Nažalost ta izreka je podrazumevala ne samo lenjost, nego i rigidnost.

Džeri Krančer je išao kroz gužvu kao čovek koji je navikao da se šunja. Našao je vrata koja je tražio i pružio ceduljicu kroz njih. U to vreme ljudi su plaćali da gledaju suđenje u Starom Bejliju, baš kao što su plaćali da uđu u pozorište ili posete Bedlem, sanatorijum za umobolne. MeđutimStari Bejli je bio daleko skuplji, pa su vrata dobro čuvana: jedino su vrata kroz koja su prolazili zločinci bila širom otvorena.

Nekoliko trenutaka kasnije, vratar preko volje otškrinu vrata i pusti g. Džerija Krančera da se uvuče u sudnicu.

„Šta se dešava?“ šapnu Džeri čoveku do sebe.

„Još uvek ništa.“

„Koji je prvi sličaj?“

„Slučaj izdaje.

„Onaj u kome će čoveka raščerečiti?“

„Jes!“ odgovori čovek uzbuđeno. „Malo će ga vešati, pa će ga skinuti, rasporiti, izvaditi utrobu i spaliti je pred njegovim očima, da to vidi. Onda će mu odseći glavu i iseći mu telo na četiri dela. To je kazna.“

„Mislite, ako presude da je kriv?“ upita Džeri.

„Oh, presudiće da je kriv,“ reče onaj čovek“ „Ne brinite za to.“

str. 61

Nasilje nije prestajalo, prekidalo se, ni smirivalo. Ljudi su izgubili pojam o vremenu. Dani i noći su se stopili. Bilo je to kao za vreme stvaranja sveta, kada su postajali samo jutro i noć prvog dana i kikakvo drugo vreme.Besni francuski narod je izgubio pojam o vremenu kao što ga gubi onaj ko pati od groznice. Sada je, prekinuvši neprirodnu tišinu grada, dželat pokazao narodu kraljevu glavu – a onda gotovo u istom dahu pokazao im je i glavu njegove lepe žene, kraljice, koja je imala osam teških meseci udovištva i bede, da osedi u zatvoru.

Ali pošto takva vremena nose sa sobom i protivrečnosti, izgledalo je da je to dugo vremena, mada je brzo prolazilo. Revolucionarni tribunal je uspostavljen u prestonici. Bilo je takođe četrdeset ili pedeset hiljada revolucionarnih komiteta širom zemlje,. Ti komiteti su sprovodili Zakon osumnjičenih, koji je uklanjao svaku sigurnost u slobodu i bezbednost i omogućavao da svaku dobru, nedužnu osobu optuži bilo koji nevaljalac i krivac. takav poredak je postao sasvim normalan i kao da je bio prisutan odvajkada, a ne samo nekoliko nedelja. Isto tako su prihvatili i giljotinu, pa je izgledalo da je i ona tu još od početka sveta.

Pričali su se vicevi o njoj.Ljudi su u šali govorili da je to najbolji lek za glavobolju, da sprečava da kosa osedi i da ulepšava ten. Bila je to nacionalna britva, koja brije do kože. Ljudi su se šalili da treba poljubiti giljotinu, pogledati kroz prozorčić i kihnuti u korpu. Bio je to znak preporoda ljudske rase koji je zauzeo mesto hrišćanskog krsta. Modeli giljotine bili su nošeni na ogrlicama na kojima su ranije visili krstovi. Ljudi su se sada klanjali i obožavali giljotinu, a odbijali krst.

Odrubila je toliko glava, da je bila crvena kao i tlo pod njom. Sklanjali su je i ponovo postavljali po potrebi , kao mozaik slike kojom se zabavlja nevaljalo dete. Ućutkivala je one koji govore dobro, obarala moćne i eliminisala lepe i dobre. Odrubila je glave dvadesetdvojice cenjenih ljudi – od kojih je dvadeset jedan bio još živ, a jedan već mrtav– za dvadesetdva minuta jednog jutra. Dželat koji je radio na njoj dobio je nadimak Samson po snagatoru iz Starog zaveta. Ali sa giljotinom, on je bio jači od Samsona i zaslepljeniji, i svakog dana je rušio kapije Božijeg hrama

Doktor Manet se kretao kroz te opasnostii te opasne ljude bistre glave. Bio je samouveren i oprezno uporan. Nijednog trenutka nije sumnjao da će uspeti da oslobodi Čarlsa Darnija. A vreme je proticalo tako brzo, da je Čarls bio u zatvoru već godinu dana i tri meseca. Tog decembra Revolucija je toliko podivljala i izmakla kontroli, da su reke na jugu Francuske bile pune leševa ljudi koji su podavljeni tokom noći i zatvorenika koji su streljani u grupamau po bela dana. Ali dr Manet je sve to gledao bistre glave. Niko u Parizu nije tada bio poznatiji od njega, niti se nalazio u čudnijoj situaciji. Bio je tih, ljubazan, i neophodan u bolncama i zatvorima, i isto tako se odnosio prema ubicama i žrtvama. Bio je neutralan, činjenica da je nekada bio zatvorenik u Bastilji izdvajala ga je od svih ostalih, Nije bio sumnjičen, ni ispitivan ništ više nego što je bio da je pre osamnaest godina uskrsnuo i sada kao duh hoda među živima. 

5. POGLAVLJE

Drvodelja

... Čarls je bio u zatvoru već godinu dana i tri meseca. Tokom tog vremena Lusi nikada nije bila sigurna da mu giljotina neće već sutra odrubiti glavu. Svakog dana kola puna osuđenika kotrljala su se ulicama. Lepotice, devojke, privlačne žene smeđe, crne ili sede kose; mladi ljudi i žene, žustri starci, plemići i seljaci, svi su odvođeni pod giljotinu. Svakog dana su ih izvodili iz mračnih ćelija zatvora na svetlo dana i sprovodili ulicama grada da zadovolje žeđ giljotine. Od revolucionarnog slogana „Sloboda, jednakost i bratstvo ili smrt“ poslednju, „smrt“ je bilo najlakše primeniti! O giljotino!

str. 267

Čarls Dikens PRIČA O DVA GRADA

Preveo sa engleskog Dragan Golubović

 OTVORENA KNJIGA, Beograd, 2015
::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::