Đorđo Manganeli
Biografija
 |
Đorđo Manganeli, italijanski pisac, kritičar, novinar, jedan od osnivača i najvažnijih figura neoavagardne italijanske književnosti rođen je u Milanu 15. novembra 1922. godine. Otac mu je bio policijski narednik, koji se došavši u Milano oženio devojkom iz dobrostojeće porodice, postao prodavac cipela čipki enormno obogativši se. No, to bogatstvo je izgubio i posle njegove smrti porodica je ostala u dugovima. Majka mu je bila najverovatnije jevrejskog porekla, ali opsesivna katolikinja koja je pisala verske pesme. Veliki uticaj na pisanje i život Đorđo Manganelija imao je događaj iz detinjstva kada mu je umro drug iz razreda. Po njegovom kazivanju, tada je počeo i da piše. U Milanu je pohađao gimnaziju, bio odličan đak, pisao u školskim novinama i tada objavio svoju prvu priču „Tužna kuća iz belih snova“. Godine 1939. upisije Fakultet političkih nauka i uprkos ratu, uspešno ga završava, istovremeno otkrivši svoje veliko interesovanje za jezike, naročito skandinavske. Nakon raspada italijanske vojske, odbija da se pridruži vojsci jer je već u kontaktu sa Komunističkom partijom, a kasnije imenovan za sekretara i predstavnika tajnog komiteta. Po sećanjima njegove ćerke koja je zapamtila očevo svedočenje jednom je bio od strane fašista osuđen na smrt, ali je sa ostalima uspeo da pobegne i da ostane skriven do okončanja rata na malom tavanu planinarske kuće, izlazeći samo noću i to sa doktorkom koja je lečila skrivene partizane, pripadala fašističkoj porodici i bila sestra njegove buduće žene. U novembru 1945. godine Đorđo Mangineli diplomira sa tezom „Doprinos kritičkom proučavanju političke doktrine“ ženio se, ali brak je trajao vrlo kratko,i odmah po rođenju kćerke žena ga je napustila, a zadesila ga je i mučna bolest oca. Tih godina pored toga što predaje engleski jezik u ženskom institutu, započinjje saradnju u časopisima pišući kritike o američkoj književnosti. Upoznaje Aldo Merin što će imati veliki uticaj na njega, ali i na porodične odnose. Napušta Milano u junu 1953. godine, odlazi u Rim gde će ostati do kraja života, vrlo usamljen, odlažući zbog egzistencijalnih problema rad na svojim literarnim preokupacijama. Dobija stipendiju odlazi na mesec dana u Englesku u julu 1953. godine. Započinje saradnju na radiju, piše recenzija o knjigama iz američke i engleske književnosti. Ubrzo postaje i saradnik na Pedagoškom fakultetu u Rimu, zatim i profesor engleskog jezika. U aprilu 1959. godine ima psihološke poteškoće te odlazi na psihološke tretmane i o tom periodu kaže: „Na pragu očaja, bez nade u život i umiranje sreo sam Ernesta Berharda koji mi je pomogao da savladam senke nesvesnog. Godinama sam živeo sa nima, razgovarao samo sa njima. Ta psihoanaliza je probudila u meni pisca, i književnost me spasla od očaja.“ Intenzivnije objavljuje recenzije i u časopisima, zatim prevodi značajna dela engleskih, američkih pisaca, postaje saradnik značajnih rimskih izdavačkih kuća. Neki od njegovih prevoda su objavljeni posthumno. Sa grupom pisaca u Palermu osniva Grupu ’63 i tada prilaže svoj esej „Književnost kao laži“, koji se može razumeti kao poetski manifest i uz neke druge eseje biće objavljena knjiga pod tim naslovom 1968, godine. Dve godine kasnije Đorđo Manganeli napušta Rim i seli se u Bolonju, putuje sledećih godina kao novinar, u Kinu, na Filipine, Maleziju, izveštava za novine, prvo za „Espresso“, pa „Coriera dala Sera“ pravi niz intervijua za radio. Kasnije će za „La stampu“ pisati o pozorištu, ali i o Islandu i Danskoj. i ti tekstovi će biti naknadno prikupljeni i objavljeni.
Izuzetan književni uspeh Đorđo Manganeli postiže svojom knjigom Centurije, sto malih romana reke koju objavljuje 1979. godine, i za koju će dobiti uglednu nagradu, ali izazivati i pozornost stranih kritičara, izdavača, prevodilaca. Tako će se ta neobična knjiga pojaviti u izdanju zagrebačkog GZH i prevodu Morane Čale pojaviti 1982. godine, dok će se fragmenti iz Hilarotragedia, „Priče nerođenog“ u Antologiji italijanske pripovetke biti objavljeni u prevodu Jasmine Tešanović i izdanju novosadskih „Svetova“ 1991. godine. Uslediće posle ovog uspeha još jedna zbirka priča Sve greške (1986), zatim tekstovi o istorije italijanske književnosti. Đorđo Manganeli, veliki putnik snimi će i dokumentarni film o Tajvanu, biti glumac, zatim još knjigu Buka i glasovi (1987) za koju dobija austrijsku književnu nagradu, i na kraju poslednju fikciju Slava tiranina pisana isključivo da bi se zaradio novac (1990). Posle smrti svoje žene u Milanu, sa kojom četrdeset godina nije bio u kontaktu, ali za koju je bio izuzetno vezan on u jednoj ispovesti priznaje:“Moj psihijatar kaže da više ne želim da živim i možda je u pravu“.
Đorđo Manganeli, novinar, prozaista, kritičar, teoretičar, prevodilac, jedan od najvažnijih predstavnika italijanske neoavangarde umire 28. marta 1990. godine.
O delu
 |
Pet godina nakon smrti Đorđo Marganelija pojavilo se prošireno izdanje Centurija, sto malih romana reke u kome su se našle „druge centurije“ koje je Aleksandar Kostić preveo i izabrao, i objavio u kragujevačkom časopisu „Koraci“. Uz tekst prevoda objavljena je i kratka beleška u kojoj prevodilac kaže: „Reč je o pričama koje su , kako u strukturno- kompozicionom, tako i u idejno- tematskom pogledu nastavak, neka vrsta nezvaničnog dodatka „pr(a)voj“ Centuriji. Nove pripovetke su isto, kao i one u knjizi predhodnici, imale proste brojčane naslove.“ Prvih dvanaest pripovedaka bile su objavljene u časopisu „Il Coffe“ , dok je jedanaest ostalih (ukupno 33) nađene su u Manganelijevoj zaostavštini, što znači i ove „Šesnaesta“ , „Dvadesetčetvrta“ gde pisac spominje smrtnu kaznu na jedan vrlo, vrlo specifičan način, možda najbliži onom iz „Poziva na pogubljenje“ Vladimira Nabokova, ili Kafkinoj „Kažnjeničkoj kolniji.“
Italo Kalvino je nekom prilikom za Đorđa Manganelija rekao „da ne liči ni na koga drugog, da je nepogrešiv u svakoj rečenici“ i da je u italijanskoj književnosti „pronalazač koji je neodoljiv i neiscrpan u igrama sa jezikom i idejama“.
Centurije, sto malih romana reke Đorđa Manganelija je eksperiment, ne roman u klasičnom smislu, pre mogući roman sa vrlo čvrstom, strogo određenom strukturom, poput one koju zahteva sonet. U kolekciji od sto priča u prvom izdanju, svaka priča je dugačka oko četrdeset redova i autor te priče nikada ne širi, ne razrađuje, i kao da ustanovljava novi žanr, mikroroman, kako je primetio jedan kritičar.
Đorđo Manganeli
Fragmenti iz DRUGE CENTURIJE
Preveo Aleksandar Kostić
ŠESNAEST
Prvobitno, grad je bio projektovan u strogo četvorouganom obliku; centalni prostor bio je, svojevremeno, savršen kvadrat. Od svog prvobitnog oblika, s izuzetkom nejasnih tragova koje samo arheolozi mogu prepoznati, današnji grad nije sačuvao ništa. U stvari, osim što je izrastao do ogromnih razmera, grad je danas poprimio formu nepravilnog pravouganika sa brojnim, nekad oblim, nekad izduženim kvrgama i, još, močvarnim površinama bez jasnog oblika. Niko više nije u stanju da identifikuje centar, a preobražaj grada učinio je da veze između nekih zona ostanu praktično u stalnom prekidu, i niko čak ni ne pokušava da ih uspostavi. Kao posledica svega toga, običaji i navike se, što bi rekli, u velikoj meri razlikuju od jednog do drugog kraja, i u određenim kvartovima jedva da postoji svest o pripadnosti istom gradu.
U južnim kvartovima, na primer, ima kanibalizma; jedu se siročad, ubogi ljudi, stranci u prolazu; ne štampaju se novine; postoje samo tri crkve koje, uostalom, niko ne posećuje i niko ne zna kojim religijama služe. Nema ni pasa ni mačaka, ali krajem slobodno kruže ogromni, bezazleni i razigrani majmuni koji, ipak, nemaju pravo glasa, a samim tim ni dozvole da se hrane ljudima. Severni kvart je vegetarijanski, ali gaji isključivo biljke mesožderke. Govori jednim prilično elegantnim, južnjacima skroz nerazumljivim jezikom i baštini brojne religije, sve od reda prožete duhom gospodstvenosti. Ima jednu literaturu sačinjenu isključivo od lirike i ljubavnih romana. Seks se ne upražnjava, i oplodnja je isključivo veštačka. Po jednom prećutnom sporazumu, žena koja rodi blizance prebaci se kanalizacijom na jug da bi je tamo pojeli. Istočne četvrti ne izbacuju ni izmet, ni urin, ali neguju veštinu ratovanja; dosad su više puta napadali severne četvrti jer vole da otimaju ljubavnu prozu. Ne ubijaju žene, ali ih kite cvećem; u stvari, oni su izuzetni baštovani, i zato se smrtna kazna vrši na rafiniranim, možda prekićenim, vešalima od geranijuma. Zapadna četvrt je pusta; napuštena je već nekoliko generacija unazad, pošto su kuće obrazovale jednu nepreglednu hrpu buđi i blata, i ovim prostorom kruže, u potrazi sa skloništem, životinje slične psima koje je dugo odsustvo ljudskih bića deformisalo i upropastilo do te mere da im spasa ne može biti.
[ DVADESET ČETIRI ]
Odvode ga na streljanje. Prolećno je jutro, vazduh blag, čak radostan; radosni su i izvršioci kazne; to je jedna od onih spokojnih, opuštajućih i nenametljivih radosti. Na drugoj strani, čovek koga treba streljati je dobro raspoložen, samo je malo zamišljen, kao neko ko se sprema da donese važnu odluku i započne novo poglavlje u životu, da stupi u brak ili, recimo, izabere zanimanje. Ništa nasilničko ne oseća se u ceremoniji; evidentno je, zapravo, da osuđenik čini sve da istakne predanost i želju za saradnjom. Tokom godina koje je proveo u zatvoru osuđenik je izgradio složen filozofski sistem iz koga se nakon serije postupno vođenih i pažljivo osmišljenih prelaza izvela pretpostavka da su zatvor i moguća smrtna kazna koja iz njega proističe jedna dobra, razborita stvar, apstrahovana u velikoj meri iz ustrojstva spoljašnjeg sveta; štaviše, on je smatrao ove, prividno besmislene događaje znacima privilegije, pošto oni, budući nestvarni, nemaju u vasioni status stvari koju treba objasniti, ali kako su se našli izvan nje, time su u sebe uključili i razlog njenog postojanja. Zato je, bez natezanja, prihvatio presudu ne samo kao racionalnu činjenicu, već i kao deo svog intimnog, unutrašnjeg mira. Eto, drže ga da stoji, pred zidom; on gleda zid, star i ljuspičast, možda od prethodnih streljanja, i čini mu se da sve ide po svome. Nakon toga gleda u streljački vod. Čudan neki vod; prvo oblače stare, drečave halebardirske kostime; u rukama, zapravo, ne drže ništa od vatrenog oružja, samo lukove, koplja i samostrele; diskutuju sa puno žara, a dvojica-trojica gestikuliraju kao da nišane lukom; potom se smeju i bacaju to zastarelo i teško oružje; sada stiže nekakav vojnik obučen u crno, i gura ispred sebe kolubrinu; vojnici ga zbunjeno promatraju i diskusija opet započinje. Vreme prolazi; nije više zora a on je malo umoran; prilazi mu se jedan gospodin sa naočarima i pita ga hoće li stolicu; donose mu stolicu, evo je, sad je već komotnije. Jedan napoleonovski vod dolazi sa arkebuzama i nekakvim dugačkim puškama. Čak se i oni uključuju u diskusiju; vojnici jedni drugima pokazuju oružje, upoređuju različite modele; katkad, dva do tri vojnika istupe pa se u daljem razgovoru usredsrede na tehničke detalje. Već se smračilo, ali vodovi ne prekidaju diskusiju; osuđenik, u mraku, primeti kako pristižu dve neobične figure, poreklom, najverovatnije, sa Istoka. Gospodin koji mu je prosledio stolicu ovoga puta mu, umesto slamarice, donosi pravi krevet, starinski i udoban. Daje mu još i pižamu na zelene pruge, svetle i tamne. Osuđenik legne i zaspi. Ujutro, primećuje da je streljački vod narastao, da je popunjen kamilama i kamilarima, rimskim vojnicima, asirskim goničima lavova, maskiranim ljudima; gomile oružja, iz svih perioda istorije, razbacane na sve strane – u čošku prepoznaje jedno srceparajuće spremište amigdala i loše sklepanih praćki. Jasno mu je da je njegovo streljanje jasnije njemu nego njegovim egzekutorima; sve u svemu, da se ne radi o nedoličnom gestu, uputio bi se pravo ka svojim egzekutorima i predočio im u par reči da je, ukoliko se stvar osmotri iz kosmičke perspektive, poželjno da pristupe pogubljenju; ali takav gest izmenio bi položaj kako osuđenika tako i vodova, pa streljanje više ne bi bilo moguće. Stižu ljudi na konjima, glasaju dizanjem ruku; gospodin s naočarima im donosi novine, pa knjige, a onda namešta jednu nadstrešnicu; dani prolaze, osuđenik stoji sam, i ćuti naslonjen na zid, više forme radi jer počinje da se plaši da njegovo filozofsko zdanje nije ni neprikosnoveno ni univerzalno, i da je njegova sudbina tajanstvena i nedokučiva u većoj meri nego što bi njegova smrt bila u stanju da je objasni i razreši.
„ NOVI KORACI“, avust 2011. godine