Muzej prepiske- Lična pisma koja bi trebalo da pripadaju svima

Šon Ašer, autor knjige Muzej prepiske-Lična pisma koja bi trebalo da pripadaju svima je čuvar popularnih blogova koji je uspešno pretvorio u ovu knjigu, opovrgavši tom saradnjom sa izdavačima koji su imali sluha za njegovu kolekcionarsku strast i shvatonje da postoji i obrnuti put, od virtuelnog ka stvarnom, od elektronskog zapisa, pa do štampanja knjige. Dakle, prvo na internetu virtuelni Muzej prepiske sa više od sedamdeset miliona poseta, a zatim u obliku knjige koja postaje bestseler. Pažljivo dizajnirana antologija sadrži pisama poznatih: Čarlsa Dikensa, Vinstona Čerčila, Marka Tvena, Virdžinije Vulf, Džona Kenedija, Džona Stajnbeka, Fidela Kastra, Endi Vorhola, Elvisa Prislija, Alberta Ajnštajna, Mika Džegera, Maria Puza, Luja Amstronga, Marije Stjuart, Mahmata Gandija, Kurta Vogenta i mnogih drugih, ali sadrži i pisma koja su napisali nekome i ljudi nepoznati široj javnosti po bilo čemu drugom. Pojedinci, koji su autori samo tih pisama ostali su zapamćeni samo zbog toga, ma i anonimni, bilo da su ih uputili isto tako nepoznatim pojedincima, ili institucijama, kao što je 22-go pismo nepoznate majke koja ga uz deteostavlja nas vratimaUtočištu za nahodčad. I ta pisma su svedočanstvo vremena, ali istovremeno kratka priča nečijeg života, njegovog početka, ili kraja, svejedno.
Neka od tih pisama su smešna, poput onog koje je kraljica Elizabeta uputila Dvajtu Ajzenhaueru 1960. godine, šest meseci posle njegove uzvratne posete kada je bio očaran škotskim palačinkama. U tom pismu nalazi se recept kako se škotske palačinke spremaju za 16 osoba, uz kraljičinu opasku da ako se prave za manje od 16 osoba samo treba dodati manje brašna i mleka, dok ostali sastojci „ostaju u istim količinama.“ Isto tako deluje smešno i pismo koje je kao desetogodišnjak uputio Fidel Kastro američkom predsedniku Frenklinu Ruzvaltu, tražeći da mu pošalje novčanicu od deset zelenih američkih dolara“ i to u pismu, jer on nikada nije video tu novčanicu, a „voleo bi da ima jednu od njih“. Naravno, neka pisma su sumorna poput poslednjeg pisma koje je Virdžinija Vulf napisala svom suprugu neposredno pre samoubistva, Ketrin Hepbern Spenseru Trejsiju trinaest godina posle njegove smrti, Masonobu Kuno svojoj deci, i td. Pisma su ispisana klesanjem u kamenu, kokosovoj ljusci, rukom, perom, nalivperom, mašinom, različitim jezicima, simbolima, abecedom, kaligrafijom, crtežom.
Ukupan broj pisama je 125, a četiri pisma neposredno se odnose na smrtnu kaznu. Uz svako pismo nalazi se i kratka beleška koju je sačinio autor antologije, Šon Ašer.

O četiri pisma iz knjige Muzej prepiske Šona Ašera

Četiri pisma iz knjige Šona Ašera Muzej prepiske odnose se na smrtnu kaznu.Uz svako pismo objavljeno u Muzeju prepiske nalazi se i kratka beleška o događaju ili okolnostima koje su podstakle autore pisama da ih napišu kao i fotgrafija orginalnog pisma,onda kada je to bilo moguće, ili crtež, što knjigu čini izuzetno raskošnom i obimnom.
Prvo pismo napisala je kraljica Škotske, Meri Stjuart,koja je pogubljena u 44-oj godini života, 8. februara 1587. godine nakon dvadesetogodišnjeg zatvora po raznim zamkovima i suđenjima u Engleskoj. Zbog sumnje da je učestvovala u Banbingtonovoj zaveri Meri Stjuart je pogubljena, ali očito to je bilo samo obrazloženje presude koju je donela Elizabeta Iza koju je Meri Stjart peredstavljala velikui stalnu opasnost, ugrožavala joj je tron.
 Ostalo je zabeleženo da je prilikom izvršenja kazne dželat morao da zamahne dva puta sekirom ne bi li joj presekao vrat. Između ta dva zamaha, ona je pokušala nešto da kaže. Nije uspela.
Autor drugog pisma je Čarls Dikens(1812- 1870), najznačajniji engleski pisac IXX vek, autor romana: OliverTvist,Dejvid Koperfild,Martin Čezlevit,Pikvikov klub, Stara prodavnica reariteta, Velika očekivanja, Senovita kuća i dr.
Treće pismo napisao je Edi Slovik, redov, dezerter, a četvrto slavni ruski pisac Fjodor Mihailovič Dostojevski.
Čarls Dikens, najznačajniji engleski pisac XIX veka autor je drugog pisma koje je uputio  „Tajmsu“, jer je prisustvovao javnom izvršenju smrtne kazne 13. novembra 1849. godine. U tom pismu koje se nalazi u knjizi  Muzej prepiske sa ogorčenjem i dubokim prezirom i gađenjem opisuje atmosferu koja vlada u gomili ljudi koja prisustvujejavnom pogubljenju, zahtevajući da se smrtna kazna nad zločincima ne izvršava pred publikom, javno.Proći će više od sto godina, a jedan drugi pisac, borac protiv smrtne kazne, Artur Kestler napisaće Razmišljanja o vešalima i o tom njegovom eseju raspravljaće se u Donjem domu britanskog parlamenta, a u oktobru 1965. godine smrtna kazna je eksperimentalno ukinuta, da bi konačno bila ukinuta 1970. godine.
Autor trećeg pisma koje se odnosi na smrtnu kaznu u knjizi Muzej prepiske Šona Ašera je dvadesetčetvorogodišnji Edi Slovik,američki vojnik koji je streljan kao dezerter 31. januara 1945. godine. Sluteći kakva bi presuda mogla biti, mladić je uputio pismo generalu Dvajtu Ajzenhaueru. Uzalud.
Četvrto pismo u antologiji pisama koje je sakupio i uredio Šon Ašer,u knjizi Muzej prepiske, a odnosi se na smrtnu kaznu napisano je 22.decembra 1849. godine, u popodnevnim časovima nakon što je veliki ruski pisac Fjodor Mihailovič Dostojevski u jutarnjim časovima stajao pred streljačkim strojem, da bi u poslednjem trenutku, nakon čitanja presude, postrojavanja i stavljanja poveza na oči prve grupe od po trojice osuđenika na smrt, a Fjodor Mihailović je taj prizor posmatrao, jer on je bio u drugoj grupi koja će odmah posle njih biti streljana. Pred samo izvršenje stigla je naredba i svi iz grupe Petraševski kojoj je pisac pripadao su bili pomilovani, upućeni na robiju. Sem jednog, koji je oslobođen.
Car Nikolaj se malo „našalio“sa Dostojevskim i ostalima tog dana, da ih zaplaši što su čitali i razgovarali o knjigama koje se caru Nikolaju nisu sviđale i koje je zabranio, kako će kasnije biti ustanovljeno. Pismo je veliki ruski pisac napisao svom bratu Mihailu Dostojevskom. Taj događaj obeležio je njegov život i stvaralaštvo.

BIĆU POGUBLJENA

Meri Stjuart Henriju III, kralju Francuske

Na zahtev rođake Elizabete I, Meri Stjuart je poslednjih dvadeset godina života provela mahom po zatvorima po raznim zamkovima, ili na suđenjima u Engleskoj. Život joj je bio sve, samo ne normalan, krunisana je za kraljicu Škotske sa svega šest dana, udala se i postala udovica sa sedamnaest godina, a jedan kraći period bila je čak i kraljica Francuske, bacila je oko bila i na engleski tron, što joj je i zapečatilo sudbinu. U rane jutarnje sate 8. februara 1587. godine Meri je napisala oproštajno pismo bratu svog prvog supruga. Imala je 44 godine. Kao što najavljuje u svom pismu samo šest sati kasnije pred 300 svedoka odrubljena joj je glava.

Kraljica Škotske   
8. februar 1587.

Kraljevski brate, prepuštena Božijom voljom, verovatno zbog počinjenih grehova, na milost i nemilost Kraljice moje rođake od čije sam ruke mnogo propatila u ovih gotovo dvadeset godina, konačno sam osuđena na smrt od nje i njenih vlasti. Tražila sam svoje papire, koji su mi oduzeti, kako bih sastavila testament, ali nisam uspela da povratim ništa što bi mi bilo od koristi, niti sam dobila dozvolu da testament sastavim slobodno, niti da mi telo posle smrti, kao što bih to želela, bude preneto u Vaše kraljevstvo gde sam imala tu čast da budem kraljica, Vaša sestra i stari saveznik.

Večeras, posle večere saopštena mi je kazna: biću pogubljena poput kriminalca u osam ujutro.Nije bilo vremena da Vam u potpunosti ispričamsve što se dešavalo, ali ukoliko budete saslušali mog lekara i ostale nesrećne mi sluge, saznat ćeš istinu, i to kako sam, Gospodu Bogu hvala, prezrela smrt i zaklela se da joj u susret idem ne počinivši nikakvog zločina, mada njihova sam žrtva.Katolička vera i zahtevanje mog Bogom danog prava na engleski tron, dve su tačke po kojima sam osuđena , a ipak, nije mi dozvoljeno da kažem da umirem za katioličku veru, iz straha da njihovoj ne budem smetnja. Odvođenje kaplana to dokazuje, i mada je u zgradi, nisam uspela da dobijem dozvolu da mi dođe, ispovedi me i da mi poslednju pričest, a vrlo su uporni da dobijem utehu i upute od njihovog sveštenika, koji je zbog toga doveden ovamo.Donosilac ovog pisma i njegovi pratioci, većinom Vaši podanici, svedočiće o mom ponašanju u poslednjem času. Preostaje mi da preklinjem Vaše Najviše Hrišćansko Veličanstvo, deveru moj i stari savezniče, koji ste me uvek uveravali u svoju ljubav da sad date dokaz svoje dobrote, po pitanju ovih stvari:prvo milosrđem, tako da isplatite mojim nesretnim slugama njihove preostale nadnice koje sam im dužna, ovo je teret koji samo Vi možete da mi olakšate, dalje, da ponudite molitve Boga za onu koja je nosila titulu Najviše Hrišćanske kraljice, i koja umire i koja kao katolkinja, lišena svih poseda. Što se tiče mog sina, preporučujem ga Vama u onoj meri u kojoj to zaslužuje, jer za njega ne mogu da odgovaram. Dala sam sebi za pravo da vam pošaljem dva draga kamena, talismane protiv bolesti, uzdajući se da ćete uživati u dobrom zdravlju i dugom i srećnom životu. Prihvatite ih od Vaše snahe koja je i dok umire svedok nežnih osećanja koje prema Vama gaji. Još jednom Vam preporučujem svoje sluge. Dajte uputstva, ako Vam je drago i zarad moje duše da deo onoga što mi dugujete bude isplaćeno njima, a deo zarad Isusa Hrista, kome ću se sutra dok umirem za Vas moliti, biće dovoljan da se održi spomen-misa i da uobičajena milostinja. Sreda, u dva sata ujutru.

Vaša najodanija i najvernija sestra

Mari R.

OSTAJEM ZAPREPAŠĆEN I PRENERAŽEN

ČARLS DIKENS TAJMSU

Neverovatan broj od 30.000 ljudi okupilo se 13. novembra 1849. ispred zatvora u južnom Londonu da vidi javno pogubljenje Mari i Frederika Meninga, supružnika koji su ubili Marinog bivšeg ljubavnika, bogataša Patrika O'Konora, zakopali ga u kuhinji, a onda pokušali, poprilično nevešto, da pobegnu s njegovim novcem. Pre toga, više od jednog veka nije se dogodilo da supružnici budu pogubljeni zajedno pa je reakcija javnosti bila grozničava – slučaj je prozvan „Stravom Bermondžija“; a samo pogubljenje postalo je „vešanje veka“. Taj strašni događaj privukao je pažnju čak i Čarlsa Dikensa, koji je, pošto je posmatrao i pogubljenje i raspomamljenu rulju, napisao ovo sumorno pismo Tajmsu.

Devonšir Terasa,

utorak, trinaesti novembar 1849.

Poštovani gospodine,

Jutros sam prisustvovao pogubljenju u Ulici Horsmanger lejn. Otišao sam tamo s namerom da posmatram gomilu koja se okupila da vidi pogubljenje i imao sam odličnu priliku da to i uradim, u intervalima tokom cele noći, i u kontinuitetu od zore do završetka parade. Ne obraćam vam se s namerom da skrenem pažnju na apstraktno pitanje smrtne kazne, niti bih se bavio argumentima onih koji je osuđuju ili zagovaraju. Jednostavno želim da pretvorim ovo užasno iskustvo u naravoučenije koje će nam svima dobro doći, koristeći najspremnije i najjavnije reklamno sredstvo da bih saopštio nešto što je nagovestio ser Dž. Grej na poslednjem parlamentarnom zasedanju, a to je da bismo mogli da podstaknemo vladu da podrži meru kojom bi se odredilo da smrtna kazna bude privatna ceremonija unutar zatvorskih zidina (sa takvim garancijama da će poslednja kazna zakona biti neumoljivo i zasigurno sprovedena na način koji bi zadovoljio javno mnjenje), i tako što ću iskreno preklinjati ser Dž. Greja, podsećajući ga na svečanu obavezu koju duguje društvu, i na odgovornost koju ne može doveka odgađati, da sam bude začetnik takve zakonske promene. Verujem da ovako nepriličan i užasan prizor poročnosti i lakomislenosti svetine koja se jutros okupila na tom pogubljenju niko ne bi ni mogao zamisliti, pa se kao takav ne bi pojavio ni u kakvoj bezbožničkoj zemlji pod suncem.
Strahovita priroda vešala i zločina koji je do njih doveo ove bedne ubice u svesti mi je sasvim izbledela pred svirepim držanjem, pogledima, i jezikom okupljenih posmatrača. U ponoć, kada sam stigao na mesto događaja, od piskave vriske i cike koja se prolamala s vremena na vreme, a shvativši da potiče od grupe dečaka i devojčica koji su već zauzeli najbolje pozicije, zaledila mi se krv u žilama. Kako je noć odmicala, ovom užasu su se pridružili i vrištanje, smeh i izvikivanje pesama u horu, nastalih od parodiranih crnačkih melodija, u kojima je došlo do zamena poput one u kojoj je „Suzana“ postala „gđa Mening“. Čim je svanulo, lopovi, jeftine prostitutke, grubijani, i probisveti svih vrsta, okupili su se na tom mestu, sa raznolikim uvredljivim i ružnim ponašanjem. Tuče, nesvestice, zviždanje, razni harlekini, lakrdijašenje, i burne reakcije nepriličnog uživanja u trenucima kada je plicija kroz gomilu morala da odvuče onesvešćene žene sa zadignutim haljinama – sve je davalo novi polet opštoj zabavi. A kada je sunce sinulo jarko – kao što biva – pozlatilo je na hiljade i hiljade izobličenih lica, tako neopisivo odvratnih u surovoj razdraganosti i bezočnosti, da bi čovek mogao da se postidi svog čovečijeg oblika, i da se sam sebe uplaši, što je napravljen po ugledu na đavola. Kada su ona dva bedna stvorenja, koja su i privukla sav taj grozomoran prizor oko sebe, drhćući nestala sa ovoga sveta, nije više ostalo nikakvih osećanja, nikakvog saosećanja, niti pomisli da su dve besmrtne duše stigle pred strašni sud, a nije bilo ni kakvog obuzdavanja u malopređašnjoj razvratnosti, kao da se za ime Isusovo nikada i nije čulo na ovome svetu, i kao da ljudi jedino veruju da im je suđeno da skapavaju poput zveri.
Viđao sam, povremeno, neke od najgorih slučajeva opšte zaraženosti i pokvarenosti u ovoj zemlji, i smatram da nema mnogo toga u životu Londona što bi me moglo iznenaditi. Duboko sam ubeđen da ne postoji ništa što bi domišljatost mogla osmisliti, i što bi se moglo uraditi za isto ovo vreme, a što bi grad moglo toliko uništiti kao jedno javno pogubljenje, te zato ostajem zapanjen i preneražen poročnošću koja se tada manifestuje. Verujem da nema napretka nijednoj zajednici u kojoj se scena užasa i demoralizacije, kakva se jutros dogodila ispred zatvora u Ulici Horsmanger lejn, odigrava pred samim vratima dobrih građana, a onda prolazi, nepoznata i zaboravljena. I kada ove praznične sezone, moleći se Bogu i zahvaljujući mu, skromno budemo izražavali želju da sa ove naše zemlje ukloni zla nemorala, zamolio bih čitaoce da se zapitaju nije li vreme da se setimo tog zla, i iskorenimo ga.

Poštovani gospodine, vaš sam odani sluga.

str. 61-62

- sledećeg petka ćemo objaviti pismo Edi Slovika generalu Dvajtu Ajnzenhaueru