Muzej prepiske- Lična pisma koja bi trebalo da pripadaju svima

Šon Ašer, autor knjige Muzej prepiske-Lična pisma koja bi trebalo da pripadaju svima je čuvar popularnih blogova koji je uspešno pretvorio u ovu knjigu, opovrgavši tom saradnjom sa izdavačima koji su imali sluha za njegovu kolekcionarsku strast i shvatonje da postoji i obrnuti put, od virtuelnog ka stvarnom, od elektronskog zapisa, pa do štampanja knjige. Dakle, prvo na internetu virtuelni Muzej prepiske sa više od sedamdeset miliona poseta, a zatim u obliku knjige koja postaje bestseler. Pažljivo dizajnirana antologija sadrži pisama poznatih: Čarlsa Dikensa, Vinstona Čerčila, Marka Tvena, Virdžinije Vulf, Džona Kenedija, Džona Stajnbeka, Fidela Kastra, Endi Vorhola, Elvisa Prislija, Alberta Ajnštajna, Mika Džegera, Maria Puza, Luja Amstronga, Marije Stjuart, Mahmata Gandija, Kurta Vogenta i mnogih drugih, ali sadrži i pisma koja su napisali nekome i ljudi nepoznati široj javnosti po bilo čemu drugom. Pojedinci, koji su autori samo tih pisama ostali su zapamćeni samo zbog toga, ma i anonimni, bilo da su ih uputili isto tako nepoznatim pojedincima, ili institucijama, kao što je 22-go pismo nepoznate majke koja ga uz deteostavlja nas vratimaUtočištu za nahodčad. I ta pisma su svedočanstvo vremena, ali istovremeno kratka priča nečijeg života, njegovog početka, ili kraja, svejedno.
Neka od tih pisama su smešna, poput onog koje je kraljica Elizabeta uputila Dvajtu Ajzenhaueru 1960. godine, šest meseci posle njegove uzvratne posete kada je bio očaran škotskim palačinkama. U tom pismu nalazi se recept kako se škotske palačinke spremaju za 16 osoba, uz kraljičinu opasku da ako se prave za manje od 16 osoba samo treba dodati manje brašna i mleka, dok ostali sastojci „ostaju u istim količinama.“ Isto tako deluje smešno i pismo koje je kao desetogodišnjak uputio Fidel Kastro američkom predsedniku Frenklinu Ruzvaltu, tražeći da mu pošalje novčanicu od deset zelenih američkih dolara“ i to u pismu, jer on nikada nije video tu novčanicu, a „voleo bi da ima jednu od njih“. Naravno, neka pisma su sumorna poput poslednjeg pisma koje je Virdžinija Vulf napisala svom suprugu neposredno pre samoubistva, Ketrin Hepbern Spenseru Trejsiju trinaest godina posle njegove smrti, Masonobu Kuno svojoj deci, i td. Pisma su ispisana klesanjem u kamenu, kokosovoj ljusci, rukom, perom, nalivperom, mašinom, različitim jezicima, simbolima, abecedom, kaligrafijom, crtežom.
Ukupan broj pisama je 125, a četiri pisma neposredno se odnose na smrtnu kaznu. Uz svako pismo nalazi se i kratka beleška koju je sačinio autor antologije, Šon Ašer.

O četiri pisma iz knjige Muzej prepiske Šona Ašera

Četiri pisma iz knjige Šona Ašera Muzej prepiske odnose se na smrtnu kaznu.Uz svako pismo objavljeno u Muzeju prepiske nalazi se i kratka beleška o događaju ili okolnostima koje su podstakle autore pisama da ih napišu kao i fotgrafija orginalnog pisma,onda kada je to bilo moguće, ili crtež, što knjigu čini izuzetno raskošnom i obimnom.
Prvo pismo napisala je kraljica Škotske, Meri Stjuart,koja je pogubljena u 44-oj godini života, 8. februara 1587. godine nakon dvadesetogodišnjeg zatvora po raznim zamkovima i suđenjima u Engleskoj. Zbog sumnje da je učestvovala u Banbingtonovoj zaveri Meri Stjuart je pogubljena, ali očito to je bilo samo obrazloženje presude koju je donela Elizabeta Iza koju je Meri Stjart peredstavljala velikui stalnu opasnost, ugrožavala joj je tron.
 Ostalo je zabeleženo da je prilikom izvršenja kazne dželat morao da zamahne dva puta sekirom ne bi li joj presekao vrat. Između ta dva zamaha, ona je pokušala nešto da kaže. Nije uspela.
Autor drugog pisma je Čarls Dikens(1812- 1870), najznačajniji engleski pisac IXX vek, autor romana: OliverTvist,Dejvid Koperfild,Martin Čezlevit,Pikvikov klub, Stara prodavnica reariteta, Velika očekivanja, Senovita kuća i dr.
Treće pismo napisao je Edi Slovik , redov, dezerter, a četvrto slavni ruski pisac Fjodor Mihailovič Dostojevski.
Čarls Dikens, najznačajniji engleski pisac XIX veka autor je drugog pisma koje je uputio  „Tajmsu“, jer je prisustvovao javnom izvršenju smrtne kazne 13. novembra 1849. godine. U tom pismu koje se nalazi u knjizi  Muzej prepiske sa ogorčenjem i dubokim prezirom i gađenjem opisuje atmosferu koja vlada u gomili ljudi koja prisustvujejavnom pogubljenju, zahtevajući da se smrtna kazna nad zločincima ne izvršava pred publikom, javno.Proći će više od sto godina, a jedan drugi pisac, borac protiv smrtne kazne, Artur Kestler napisaće Razmišljanja o vešalima i o tom njegovom eseju raspravljaće se u Donjem domu britanskog parlamenta, a u oktobru 1965. godine smrtna kazna je eksperimentalno ukinuta, da bi konačno bila ukinuta 1970. godine.
Autor trećeg pisma koje se odnosi na smrtnu kaznu u knjizi Muzej prepiske Šona Ašera je dvadesetčetvorogodišnji Edi Slovik,američki vojnik koji je streljan kao dezerter 31. januara 1945. godine. Sluteći kakva bi presuda mogla biti, mladić je uputio pismo generalu Dvajtu Ajzenhaueru. Uzalud.
Četvrto pismo u antologiji pisama koje je sakupio i uredio Šon Ašer,u knjizi Muzej prepiske, a odnosi se na smrtnu kaznu napisano je 22.decembra 1849. godine, u popodnevnim časovima nakon što je veliki ruski pisac Fjodor Mihailovič Dostojevski u jutarnjim časovima stajao pred streljačkim strojem, da bi u poslednjem trenutku, nakon čitanja presude, postrojavanja i stavljanja poveza na oči prve grupe od po trojice osuđenika na smrt, a Fjodor Mihailović je taj prizor posmatrao, jer on je bio u drugoj grupi koja će odmah posle njih biti streljana. Pred samo izvršenje stigla je naredba i svi iz grupe Petraševski kojoj je pisac pripadao su bili pomilovani, upućeni na robiju. Sem jednog, koji je oslobođen.
Car Nikolaj se malo „našalio“sa Dostojevskim i ostalima tog dana, da ih zaplaši što su čitali i razgovarali o knjigama koje se caru Nikolaju nisu sviđale i koje je zabranio, kako će kasnije biti ustanovljeno. Pismo je veliki ruski pisac napisao svom bratu Mihailu Dostojevskom. Taj događaj obeležio je njegov život i stvaralaštvo.

BIĆU POGUBLJENA

Meri Stjuart Henriju III, kralju Francuske

Na zahtev rođake Elizabete I, Meri Stjuart je poslednjih dvadeset godina života provela mahom po zatvorima po raznim zamkovima, ili na suđenjima u Engleskoj. Život joj je bio sve, samo ne normalan, krunisana je za kraljicu Škotske sa svega šest dana, udala se i postala udovica sa sedamnaest godina, a jedan kraći period bila je čak i kraljica Francuske, bacila je oko bila i na engleski tron, što joj je i zapečatilo sudbinu. U rane jutarnje sate 8. februara 1587. godine Meri je napisala oproštajno pismo bratu svog prvog supruga. Imala je 44 godine. Kao što najavljuje u svom pismu samo šest sati kasnije pred 300 svedoka odrubljena joj je glava.

Kraljica Škotske   
8. februar 1587.

Kraljevski brate, prepuštena Božijom voljom, verovatno zbog počinjenih grehova, na milost i nemilost Kraljice moje rođake od čije sam ruke mnogo propatila u ovih gotovo dvadeset godina, konačno sam osuđena na smrt od nje i njenih vlasti. Tražila sam svoje papire, koji su mi oduzeti, kako bih sastavila testament, ali nisam uspela da povratim ništa što bi mi bilo od koristi, niti sam dobila dozvolu da testament sastavim slobodno, niti da mi telo posle smrti, kao što bih to želela, bude preneto u Vaše kraljevstvo gde sam imala tu čast da budem kraljica, Vaša sestra i stari saveznik.

Večeras, posle večere saopštena mi je kazna: biću pogubljena poput kriminalca u osam ujutro.Nije bilo vremena da Vam u potpunosti ispričamsve što se dešavalo, ali ukoliko budete saslušali mog lekara i ostale nesrećne mi sluge, saznat ćeš istinu, i to kako sam, Gospodu Bogu hvala, prezrela smrt i zaklela se da joj u susret idem ne počinivši nikakvog zločina, mada njihova sam žrtva.Katolička vera i zahtevanje mog Bogom danog prava na engleski tron, dve su tačke po kojima sam osuđena , a ipak, nije mi dozvoljeno da kažem da umirem za katioličku veru, iz straha da njihovoj ne budem smetnja. Odvođenje kaplana to dokazuje, i mada je u zgradi, nisam uspela da dobijem dozvolu da mi dođe, ispovedi me i da mi poslednju pričest, a vrlo su uporni da dobijem utehu i upute od njihovog sveštenika, koji je zbog toga doveden ovamo.Donosilac ovog pisma i njegovi pratioci, većinom Vaši podanici, svedočiće o mom ponašanju u poslednjem času. Preostaje mi da preklinjem Vaše Najviše Hrišćansko Veličanstvo, deveru moj i stari savezniče, koji ste me uvek uveravali u svoju ljubav da sad date dokaz svoje dobrote, po pitanju ovih stvari:prvo milosrđem, tako da isplatite mojim nesretnim slugama njihove preostale nadnice koje sam im dužna, ovo je teret koji samo Vi možete da mi olakšate, dalje, da ponudite molitve Boga za onu koja je nosila titulu Najviše Hrišćanske kraljice, i koja umire i koja kao katolkinja, lišena svih poseda. Što se tiče mog sina, preporučujem ga Vama u onoj meri u kojoj to zaslužuje, jer za njega ne mogu da odgovaram. Dala sam sebi za pravo da vam pošaljem dva draga kamena, talismane protiv bolesti, uzdajući se da ćete uživati u dobrom zdravlju i dugom i srećnom životu. Prihvatite ih od Vaše snahe koja je i dok umire svedok nežnih osećanja koje prema Vama gaji. Još jednom Vam preporučujem svoje sluge. Dajte uputstva, ako Vam je drago i zarad moje duše da deo onoga što mi dugujete bude isplaćeno njima, a deo zarad Isusa Hrista, kome ću se sutra dok umirem za Vas moliti, biće dovoljan da se održi spomen-misa i da uobičajena milostinja. Sreda, u dva sata ujutru.

Vaša najodanija i najvernija sestra

Mari R.

OSTAJEM ZAPREPAŠĆEN I PRENERAŽEN

ČARLS DIKENS TAJMSU

Neverovatan broj od 30.000 ljudi okupilo se 13. novembra 1849. ispred zatvora u južnom Londonu da vidi javno pogubljenje Mari i Frederika Meninga, supružnika koji su ubili Marinog bivšeg ljubavnika, bogataša Patrika O'Konora, zakopali ga u kuhinji, a onda pokušali, poprilično nevešto, da pobegnu s njegovim novcem. Pre toga, više od jednog veka nije se dogodilo da supružnici budu pogubljeni zajedno pa je reakcija javnosti bila grozničava – slučaj je prozvan „Stravom Bermondžija“; a samo pogubljenje postalo je „vešanje veka“. Taj strašni događaj privukao je pažnju čak i Čarlsa Dikensa, koji je, pošto je posmatrao i pogubljenje i raspomamljenu rulju, napisao ovo sumorno pismo Tajmsu.

Devonšir Terasa,

utorak, trinaesti novembar 1849.

Poštovani gospodine,

Jutros sam prisustvovao pogubljenju u Ulici Horsmanger lejn. Otišao sam tamo s namerom da posmatram gomilu koja se okupila da vidi pogubljenje i imao sam odličnu priliku da to i uradim, u intervalima tokom cele noći, i u kontinuitetu od zore do završetka parade. Ne obraćam vam se s namerom da skrenem pažnju na apstraktno pitanje smrtne kazne, niti bih se bavio argumentima onih koji je osuđuju ili zagovaraju. Jednostavno želim da pretvorim ovo užasno iskustvo u naravoučenije koje će nam svima dobro doći, koristeći najspremnije i najjavnije reklamno sredstvo da bih saopštio nešto što je nagovestio ser Dž. Grej na poslednjem parlamentarnom zasedanju, a to je da bismo mogli da podstaknemo vladu da podrži meru kojom bi se odredilo da smrtna kazna bude privatna ceremonija unutar zatvorskih zidina (sa takvim garancijama da će poslednja kazna zakona biti neumoljivo i zasigurno sprovedena na način koji bi zadovoljio javno mnjenje), i tako što ću iskreno preklinjati ser Dž. Greja, podsećajući ga na svečanu obavezu koju duguje društvu, i na odgovornost koju ne može doveka odgađati, da sam bude začetnik takve zakonske promene. Verujem da ovako nepriličan i užasan prizor poročnosti i lakomislenosti svetine koja se jutros okupila na tom pogubljenju niko ne bi ni mogao zamisliti, pa se kao takav ne bi pojavio ni u kakvoj bezbožničkoj zemlji pod suncem.
Strahovita priroda vešala i zločina koji je do njih doveo ove bedne ubice u svesti mi je sasvim izbledela pred svirepim držanjem, pogledima, i jezikom okupljenih posmatrača. U ponoć, kada sam stigao na mesto događaja, od piskave vriske i cike koja se prolamala s vremena na vreme, a shvativši da potiče od grupe dečaka i devojčica koji su već zauzeli najbolje pozicije, zaledila mi se krv u žilama. Kako je noć odmicala, ovom užasu su se pridružili i vrištanje, smeh i izvikivanje pesama u horu, nastalih od parodiranih crnačkih melodija, u kojima je došlo do zamena poput one u kojoj je „Suzana“ postala „gđa Mening“. Čim je svanulo, lopovi, jeftine prostitutke, grubijani, i probisveti svih vrsta, okupili su se na tom mestu, sa raznolikim uvredljivim i ružnim ponašanjem. Tuče, nesvestice, zviždanje, razni harlekini, lakrdijašenje, i burne reakcije nepriličnog uživanja u trenucima kada je plicija kroz gomilu morala da odvuče onesvešćene žene sa zadignutim haljinama – sve je davalo novi polet opštoj zabavi. A kada je sunce sinulo jarko – kao što biva – pozlatilo je na hiljade i hiljade izobličenih lica, tako neopisivo odvratnih u surovoj razdraganosti i bezočnosti, da bi čovek mogao da se postidi svog čovečijeg oblika, i da se sam sebe uplaši, što je napravljen po ugledu na đavola. Kada su ona dva bedna stvorenja, koja su i privukla sav taj grozomoran prizor oko sebe, drhćući nestala sa ovoga sveta, nije više ostalo nikakvih osećanja, nikakvog saosećanja, niti pomisli da su dve besmrtne duše stigle pred strašni sud, a nije bilo ni kakvog obuzdavanja u malopređašnjoj razvratnosti, kao da se za ime Isusovo nikada i nije čulo na ovome svetu, i kao da ljudi jedino veruju da im je suđeno da skapavaju poput zveri.
Viđao sam, povremeno, neke od najgorih slučajeva opšte zaraženosti i pokvarenosti u ovoj zemlji, i smatram da nema mnogo toga u životu Londona što bi me moglo iznenaditi. Duboko sam ubeđen da ne postoji ništa što bi domišljatost mogla osmisliti, i što bi se moglo uraditi za isto ovo vreme, a što bi grad moglo toliko uništiti kao jedno javno pogubljenje, te zato ostajem zapanjen i preneražen poročnošću koja se tada manifestuje. Verujem da nema napretka nijednoj zajednici u kojoj se scena užasa i demoralizacije, kakva se jutros dogodila ispred zatvora u Ulici Horsmanger lejn, odigrava pred samim vratima dobrih građana, a onda prolazi, nepoznata i zaboravljena. I kada ove praznične sezone, moleći se Bogu i zahvaljujući mu, skromno budemo izražavali želju da sa ove naše zemlje ukloni zla nemorala, zamolio bih čitaoce da se zapitaju nije li vreme da se setimo tog zla, i iskorenimo ga.

Poštovani gospodine, vaš sam odani sluga.

str. 61-62

VOLEO BIH DA NASTAVIM DA BUDEM DOBAR VOJNIK

EDI SLOVIK GENERALU DVAJTU AJZENHAUERU

9. decembra 1944.

U oktobru 1944, dok je bio stacioniran u Francuskoj tokom Drugog svetskog rata, dvadesetčetvorogodišnji redov Edi Slovik postao je jedan od 20.000 vojnika koji su dezertirali iz američke vojske pošto se zaledio od straha dok je bio pod neprijateljskom vatrom i nije mogao da služi na prvoj borbenoj liniji. Zahtev za premeštaj mu je bio odbijen. Tri meseca kasnije, nešto posle 10 časova ujutru 31. januara 1945, Slovik je streljan zbog dezerterstva – jedini američki vojnik koji pogubljen za ovaj zločin još od 60-ih godina XIX veka. Dva meseca pred smrt, plašeći se najgoreg, Slovik je napisao očajničko pismo generalu Dvajtu D. Ajzenhaueru i molio ga za oproštaj. Njegova molba, međutim, nije naišla na razumevanje, pa je budući američki predsednik Ajzenhauer ubrzo naredio njegovo pogubljenje.

Poštovani generale Ajzenhaueru,

Ja, redov Edi. D. Slovik, serijski broj 36896415, osuđen sam dana 11. novembra 1944. godine na Dan primirja od Vrhovnog vojnog suda na streljannje zbog dezerterstva iz vojske Sjedinjenih Američkih Država.

U vreme presude ili pre presude nisam imao nikakvu nameru da dezertiram. Jer da sam je imao, ne bih se dao ili predao kao što jesam. Nemam ništa protiv vojske Sjedinjenih Američkih Država, samo sam želeo premeštaj sa borbene linije. Pitao sam svog zapovednika kada sam se vratio da li postoji nekakva šansa da me premeste, jer sam se plašio po mene riskantnih dužnosti, i zbog mojih živaca. Priznajem da imam užasno loše živce, koje bez sumnje svi imamo. Premeštaj mi je odbijen.

Moram vam reći više o svojoj prošlosti. Pretpostavljam da imate moj dosije o prethodnom kriminalnom životu iz mlađe etape mog života. Kada sam pušten iz zatvora, bio sam dve godine na uslovnoj kazni posle pet godina zatvora. U te dve uslovne godine našao sam dobar posao jer sam bio osuđen za krivično delo četvrtog stepena, vojska nije htela da ima ništa sa mnom u to vreme. Posle pet meseci na slobodi odlučio sam da se ženim što sam i uradio. Sad imam sjajnu ženu i dobar dom. Posle godinu i po dana braka naučio sam da se držim podalje od lošeg društva što je i bio razlog zbog kog sam bio u zatvoru. Onda je došla mobilizacija. Nisam morao da dođem u vojsku kad su me zvali. Mogao sam da se vratim u zatvor. Ali bilo mi je muka od toga da ceo život budem iza rešetaka pa sam pristupio vojsci. Kada sam došao u vojni odsek rečeno mi je da je jedini razlog što u vojsci rizikuju sa mnom taj što sam se oženio i što mi je dosije čist skoro dve godine posle zatvora. Imam i dobar dosije kao vojnik sve dok nisam upao u ovu nevolju. Trudio sam se najviše što sam mogao da uradim ono što je vojska od mene htela sve dok nisam prvi put pobegao ili bolje da kažem napustio četu.

Mislim da prvi put nisam pobegao kao što sam naveo u svom prvom priznanju. Došao sam u Francusku kao rezerva, i kada je neprijatelj počeo da nas zasipa artiljerijskom vatrom uplašio sam se i iživcirao da neću moći da se mrdnem iz skloništa. Pretpostavljam da nikada sebi i nisam dao šansu da prebolim taj prvi strah od granatiranja. Sledećeg dana nije bilo američkih trupa u okolini pa sam se predao kanadskoj vojnoj policiji. Oni su sa svoje strane pokušavali da stupe u kontakt sa mojom vojnom jedinicom po pitanju mene. Verovatno im je trebalo šest nedelja da stignu američke trupe. Pa gospidine kada su me predali mojoj jedinici pokušao sam da objasnim svom zapovedniku šta je bilo i šta mi se desilo. Onda sam tražio premeštaj. Koji je odbijen. Onda sam napisao priznanje. Onda mi je rečeno da će uništiti priznanje ako se vratim na borbenu liniju, međutim ako odbijem da se vratim na borbenu liniju da će onda morati da mi zamere što i jesu.

Kako da vam kažem koliko mi je žao zbog ovih greha koje sam počinio. Nisam u to vreme shvatao šta radim, niti šta reč dezerterstvo znači. Šta znači biti osuđen na smrt. Duboko vas molim i iskreno zbog žene i majke koje su kod kuće da imate milosti za mene. Koliko znam imam dobar dosije otkako sam se oženio i kao vojnik. Voleo bih da nastavim da budem dobar vojnik.

Nestrpljivo čekam vaš odgovor, za koji se zdušno molim da je povoljan, Bog vas blagoslovio i u vašem Radu za pobedu:

Ostajem vaš za Pobedu,

redov Edi D. Slovik

str.148

NE TUGUJ ZA MNOM

FJODOR DOSTOJEVSKI MIHAILU DOSTOJEVSKOM

22. decembra 1849.

U aprilu 1849. uticajni ruski romanopisac Fjodor Dostojevski uhapšen je zajedno sa brojnim drugim članovima Kruga

Petraševskog, tajnog društva intelektualaca koji su se redovno okupljali i diskutovali o književnim delima koja je car Rusije Nikolaj i zabranio. Osam meseci kasnije, 22. decembra, trojicu njih su odveli na Trg Semjonov u Sankt Peterburgu gde su ih vezali za stubove i stavili im povez preko očiju. Streljački vod je podigao puške i nanišanio. Nastupila je mukla tišina. Nju je ubrzo prekinuo ne zvuk okidača već naredba da spuste oružje. U poslednjem trenutku pogubljenje je otkazano i umesto toga unezvereni članovi Kruga su poslati u zatvor.

Kasnije tog dana, Dostojevski je napisao pismo svom bratu Mihailu. U njemu je opisao ove nezamislivo uznemiravajuće događaje, zamolio ga da ne brine za njega dok je u zatvoru i ispričao mu da je posledica čitavog tog iskustva to da se oseća kao da je „ponovo rođen“. Dostojevski je pušten iz zatvora pet godina kasnije, a zatim je napisao klasike kao što su Zločin i kazna i Braća Karamazovi. 

Peterburg, Petropavlovska tvrđava,

22. decembra 1849.

MIHAIL MIHAILOVIČ DOSTOJEVSKI

Nevski prospekt, Preko puta ulice Grjazni, u kući Neslindovoj

Brate, ljubazni prijatelju moj! Sve je odlučeno! Ja sam osuđen na četvorogodišnje radove u tvrđavi (izgleda Orenburškog), a zatim da služim kao redov. Danas, 22. decembra, odvezli su nas na Semjonovski trg. Tako su nam svima pročitali ukaz o smrtnoj kazni, dali nam da celivamo krst, prelomili su nam nad glavama mačeve i obukli nas u predsmrtne odore (bele košulje). Zatim su trojicu postavili uza stub radi izvršenja kazne. Prozivali su po troje, ja sam bio u drugoj grupi i ostajalo mi je da živim još najviše jedan minut. Setio sam se tebe, brate, svih tvojih; u poslednjem trenutku ti – i samo ti! – si mi bio u mislima, tek tada sam postao svestan koliko te volim, brate moj mili! Uspeo sam i da zagrlim Pleščajeva i Durova, koji su bili pored mene, i da se sa njima oprostim. Najzad su dali znak lupom u doboš, koji su bili pored mene, i da se sa njima oprostim. Najzad su dali znak lupom u doboš, one što su bili privezani za stub vratili su u stroj i pročitali nam da nam Njegovo Imperatorsko Veličanstvo poklanja život. Zatim su sledile prave kazne. Samo Paljm je oslobođen i vraćen u armiju u istom činu.

Sada su nam rekli, ljubazni brate, da moramo danas ili sutra krenuti na izdržavanje kazne. Ja sam molio da mi se dozvoli da se vidim sa tobom. Ali su mi rekli da je to nemoguće; mogu samo da ti napišem ovo pismo, a i ti požuri da mi na njega što pre odgovoriš. Bojim se da si ti nekako mogao saznati za našu kaznu (na smrt). Kada su nas vozili na Semjonovski trg, ja sam kroz prozor na kolima video masu naroda; možda je vest već bila došla do tebe, pa si patio zbog mene. Sada će ti biti lakše što se mene tiče. Brate! Ja se nisam ni snuždio ni klonuo duhom. Život je svuda život, život je u nama samima, a ne izvan nas. Oko mene će biti ljudi a biti čovek među ljudima i ostati to doveka, ma šta te snašlo, ne tužiti i ne klonuti – u tome ti je život, u tome je njegov cilj. Ja sam postao svestan toga. Ta ideja mi je ušla u krv i meso. Da! Istina je! Ona glava koja je stvarala i živela uzvišenim životom umetnosti, koja je spoznala najviše potrebe duha i saživela se s njima, ta glava je već odrubljena sa mojih ramena. Ostala je uspomena i likovi koje sam stvorio i oni koje još nisam uspeo da utelovim. Oni će meizravnjati, i to je istina! Ali u meni su ostali i srce, i meso, i krv, koja takođe ume da voli, i da pati, i da žali, i da pamti, a to je ipak život. On voit le soleil! Pa zbogom, brate. Za mnom na tuži! A sad o sređivanju materijalnih stvari: knjige (Biblija je ostala kod mene) i nekoliko listića moga rukopisa, koncept plana za dramu, roman i završena pripovetka Dečija bajka oduzeti su mi i verovatno će pripasti tebi. Moj sako i staru odeću ću takođe ostaviti, ako ti nekog pošalješ da ih uzme. Sada meni, brate, predstoji dalek put, možda peške. Potreban mi je novac. Brate mili, čim dobiješ ovo pismo i ako budeš imao mogućnosti da nabaviš koliko-toliko novca, hitno mi ga pošalji. Novac mi je sada potrebniji od vazduha (iz posebnih razloga). Pošalji takođe nekoliko redaka od tebe. Zatim, ako stigne moskovski novac, postaraj se za mene i ne ostavi me. Eto, to je sve! Ima dugova, ali šta se s njima može?...

Poljubi ženu svoju i decu; podsećaj ih na mene; učini tako da me oni ne zaborave. Možda ćemo se jednom i videti!? Brate, čuvaj sebe i porodicu, živi mirno i okreni se budućnosti. Mislim na budućnost dece tvoje... Živi praktično. Nikad kao sada u meni nije kiptelo takvo obilje zdravih rezervi duhovnog života. Ali da li će telo izdržati, ne zam. Ja krećem načetog zdravlja, imam škrofule. Ali šta je tu je! Brate, ja sam u svom životu već toliko iskusio da me sada malo šta može uplašiti. Neka bude šta bude! Obavestiću te o sebi čim ulučim prvu priliku. Izruči Majkovima moj oproštajni i poslednji pozdrav. Reci im da im svima zahvaljujem za njihovo postojano saučestvovanje u mojoj sudbini. Reci umetso mene nekoliko što je moguće toplijih reči, kakve srce tvoje diktira, Evgeniji Petrovnoj. Ja joj želim mnogo sreće i sećaću je se uve sa blagodarnošću i poštovanjem. Stegni ruku Nikolaju Apolonoviču i Apolonu Majkovu a zatim i svima ostalima. Pronađi Janovskog. Stegni mu ruku i zahvali mu. Najzad, svima koji me nisu zaboravili. A one koji su me zaboravili podseti na mene. Poljubi brata Kolju. Napiši pismo bratu Andreju i obavesti ga o meni. Napiši teči i tetki. To su ti molbe od mene da ih sve u moje ime pozdraviš. Napiši sestrama: njima želim sreću!

A možda ćemo se još i videti, brate. Čuvaj se, tako ti Boga, nastoj da doživiš susret sa mnom. Daće Bog da se jednom zagrlimo i da se setimo svog mladog, svog nekadašnjeg zlatnog vremena, svoje mladosti i nadanja svojih, koje ja u ovom trenu čupam iz srca svoga zajedno sa krvlju i sahranjujem ih.

Zar nikada više neću uzeti pero u ruke? Ja mislim da ću kroz četiri godine dobiti neku mogućnost. Slaću ti sve što napišem, ako bilo šta napišem. Bože moj! Koliko će likova koje sam ja doživeo i stvorio, propasti, zgasnuti u mojoj glavi ili se kao otrov razliti mojim krvotokom. Ta ako ne bude moguće pisati, ja ću propasti. Bolje bi bilo i petnaest godina zatvora, ali sa perom u ruci. Piši mi češće, piši podrobnije, više, temeljnije. Budi opširan u svakom pismu, naročito mi piši o svim pojedinostima u vezi sa porodicom, o sitnicama, ne zaboravi to. To meni daje nadu u život. Kada bi samo znao kako su mene ovde u kazamatu oživljavala tvoja pisma. Ova dva i po meseca (poslednja), u kojima je bilo zabranjeno dopisivanje, bila su za mene vrlo teška. Loše sam se osećao. To što mi nisi ponekad slao novac izmučilo me je zbog tebe: sigurno si i sam bio u velikoj oskudici! Još jednom poljubi decu; njihova mila lišca ne izlaze mi iz glave. Ah, kad bi bar oni bili srećni! Budi srećan i ti, brate, budi srećan!

Ne tuguj, tako ti Boga, ne tuguj za mnom: znaj da ja nisam klonuo duhom, pamti da me nada nije ostavila. Kroz četiri godine će doći olakšanje moj sudbine. Biću redov – to više nije zatvorenik, i imaj na umu da ću te jednom zagrliti. Jer ja sam danas posetio smrt, tri četvrtine sata sam poživeo sa tom mišlju, došao sam do poslednjeg trena i sad po drugi put živim!

Ako me kogod po zlu pamti, i ako sam se s kim posvađao, ako sam na nekoga ostavio neprijatan utisak, reci im da to zaborave, ako ti se desi da na takve naiđeš. Nema žuči i zlobe u mojoj duši, tako bih želeo u ovom trenu da volim i grlim koga bilo od starih znanaca. To je uteha, ja sam je našao danas opraštajući se sa svojim milima pred smrt. Mislio sam u tom trenutku da će te ubiti vest o izvršenju smrtne kazne nada mnom. Ali sada budi spokojan, ja sam još živ i živeću u budućnosti sa pomišlju da ću te jednom zagrliti. Samo mi je to sada na umu.

Šta ti radiš? O čemu si danas mislio? Znaš li šta je bilo sa nama? Kako je danas bilo hladno!

Ah, kad bi moje pismo što pre stiglo do tebe. Inače, ja ću jedno četiri meseca biti bez vesti od tebe. Posmatrao sam pakete u kojima si poslednja dva meseca slao novac; adresa je bila napisana tvojom rukom i ja sam se radovao što si zdrav.

Srce mi se raskrvari kad se zagledam u prošlost i pomislim koliko je vremena uzalud utrošeno,koliko ga je propalo u zabludama, u greškama, u dokoličarenju, i to sve zbog toga što se nije umelo živeti; koliko god da sam ja drhtao nad životom, ipak sam mnogo puta bio grešan prema svom srcu i duhu. Život je dar, život je sreća, svaki trenutak bi mogao biti vek sreće. Si jeunesse savait! Sada, menjajući način života, ja se preporođujem u novoj formi. Brate! Kunem ti se da neću izgubiti nadu i da ću sačuvati duh svoj i srce u čistoti. Ja ću se preporoditi nabolje. U tome je sva moja nada, sva uteha moja!

Život u kazamatu je u priličnoj meri ubio u meni telesne potrebe koje nisu sasvim čiste; ranije sam se slabo čuvao.

Sada oskudica za mene nije ništa i zbog toga se ne boj da će me ubiti neka materijalna nedaća. To se ne može dogoditi. Ah, kad bi me samo zdravlje poslužilo!

Zbogom, zbogom ostaj, brate! Doći će vreme kad ću ti još pisati! Dobićeš od mene što je moguće podrobniji izveštaj o mom putu. – Da mi je samo da sačuvam zdravlje, a drugo će sve biti dobro.

E, pa zbogom, zbogom, brate! Čvrsto te stežem u zagrljaju, ljubim te što igra mogu. Sećaj me se bez bola u srcu. Ne tuguj, molim te, ne tuguj zbog mene! Već u sledećem psimo napisaću ti kakav mi je život. Pamti šta sam ti rekao: uredi svoj život, ne gubi ga, uzmi u ruke svoju sudbinu, misli na decu. – Oh, kad bih, kad bi samo mogao da te vidim! Zbogom! Sad se odvajam od svega što mi je bilo milo; bolno je napuštati to! Bolno je raspolutiti se, prelomiti srce na dve pole. Zbogom! Zbogom! Ali ja ću te ponovo videti, uveren sam u to, nadam se, nemoj se izmeniti, voli me, neka se ne ohladi tvoje sećanje i pomisao na tvoju ljubav biće najbolji deo moga života. Zbogom, još jednom zbogom. Zbogom svima!

Tvoj brat

Fjodor Dostojevski

Prilikom hapšenja uzeli su mi nekoliko knjiga. Samo dve od njih su bile zabranjene. Ne bi li mogao da pronađeš ostale? Evo ti i jedna molba: jedna od tih knjiga bila je Delo Valerijana Majkova: njegove kritike – primerak Evgenije Petrovne. Ona mi ga je dala kao svoju dragocenost. Prilikom hapšenja, ja sam molio žandarmerijskog oficira da joj preda tu knjigu i dao sam mu adresu. Ne znam da li joj je on to vratio, ili nije. Raspitaj se o tome! Ne bih želeo da te lišim te uspomene. Zbogom, zbogom, još jednom.

Tvoj F. Dostojevski

Ne znam da li ću krenuti peške ili ću putovati? Izgleda da ću putovati. Kad bi bog dao.

Još jednom stegni ruku Emiliji Fjodorovnoj, izljubi decu. – Pozdravi Krajevskog, možda...

Napiši mi podrobnije o tvom hapšenju, tamnovanju i izlasku na slobodu.

Str. 188-191. 

MUZEJ PREPISKE

Lična pisma koja bi trebalo da pripadaju svima

Sakupio i uredio Šon Ašer

S engleskog prevela Jelena Lazić

Geopoetoka izdavaštvo, Beograd 2016.