Alber Kami

Biografija

Albera Kamija, pisca romana” Kuga” (1947), “Pad” (1956)  „Stranac“ (1947),   književni kritičari smatraju jedinstvenim i po tome što je u svom delu “iskristalizovao paradoks apsurda”. Sam Alber Kami  je želeo da se na njega gleda kao na čoveka i mislioca, a ne kao na pripadnika bilo koje ideologije. 
Njegovo dugogodišnje prijateljstvo sa Sartrom prekinuto je posle knjige „Pobunjeni čovek“  (1951) jer se Sartr držao svojih komunističkih i revolucionarnih ubeđenja.
Alber Kami je rođen 7. 11.1913. godine u Mondovi (Alžir). Bio je član francuskog pokreta Otpora tokom Drugog svetskog rata. Napisao je još i: “Naličja i lica“,  (1947) „Mit o Sizifu“( 1942), pozorišne komade “Kaligula” , „Nesporazum“,  (1944), drame “Opsadno stanje” , “Pravednici” (1950), zbirku eseja  „Pirovanje“, a posthumno su objavljeni: “Srećna smrt“  i „Prvi čovek“.
Nobelovu nagradu za književnost dobio je 1957 . godine.
Poginuo je 1960.  godine u saobraćajnoj nesreći. Iako je imao kartu za voz i planirao da se vozom vrati kući, na nagovor svog izdavača promenio je odluku i odlučio da s njim putuje automobilom. 

”ESEJI “ ALBERA KAMIJA

O  “RAZMIŠLJANJU  O GILJOTINI” ALBERA KAMIJA

„Razmišljanja o giljotini“ (1965), esej koji je napisao Alber Kami  smatra se jednim od najznačajnijih tekstova u borbi protiv smrtne kazne. U tom eseju Kami razmatra nedelotvornost i probleme smrtne kazne na ideološkoj ravni  i smatra da ona umnogome zavisi, kao i egzekucija osuđenih, od mesta i uloge države, ali da „ni u srcima ljudi , ni u prirodi društva neće biti stabilnog mira do onog trenutka kada  smrtna kazna bude van zakona - ukinuta“. U “Razmišljanjima o giljotini” Alber Kami  dokazuje jasno i precizno taj čudan zakon , “ zakon koji zna za ubistvo koje sam proizvodi, a nikada ništa neće saznati o onom koje sprečava”, da ”moć egzemplarnosti” smrtne kazne nikada nije utvrđena, niti je to moguće, ali ono što je vidljivo jeste “ da smrtna kazna ima drugu moć, mnogo stvarniju, onu koja degradira ljude do osećanja stida, do ludila i do ubijanja .“ Kami u eseju tvrdi da je smrtna kazna odmazda, jer “kazna koja sankcioniše, a ne sprečava uzrok, u stvari se naziva osveta”. Osporavajući smrtnu kaznu Alber Kami navodi u ovom eseju primer Bartona Abota nad kojim je 15. marta 1957. godine, tačno u 11h i 18 minuta u Kaliforniji izvršena smrtna kazna na  koju je osuđen zato što je ubio četrnaestogodišnju devojčicu. Izvršenje je bilo zakazano za 10h, da bi u 9h i deset minuta odbreno ulaganje poslednje žalbe. Komisija za pomilovanje  koja se predomislila  učinila je to sa zakašnjenjem od dva minuta tražeći guvernera koji je otputovao na more, tek onda pozvavši zatvor. Abotu, koji je tvrdio da je nevin smrtonosna doza gasa bila je ubrizgana. Kada su ga izvukli iz gasne komore nakon poziva komisije, saopštenja odluke da bude pomilovan, bilo je kasno. Zakasnili su dva minuta. U “Razmišljanjima o giljotini” Kami se bavi  mestom, ulogom, odnosom katoličke crkve prema  smrtnoj kazni, zatim države i tvrdi da “Državni zločini daleko premašuju broj individualnih zločina,  pa zaključuje da ”Države opterećene prevelikim brojem zločina spremaju da utope svoju krivicu u još većim pokoljima. Ubija se zbog nacije, zbog neke klase koja sebe smatra božanskom. Ubija se zbog budućeg društva koje takođe sebe smatra božanskim. Ko zamišlja da sve zna, zamišlja da sve može.”
Negde pri kraju svog čuvenog eseja Alber Kami primećuje proročki: ”U ujedinjenoj Evropi sutrašnjice, zbog ovoga što sam upravo rekao ukidanje smrtne kazne bi trebao biti prvi član Evropskog zakona kome se svi nadamo”. Istovremeno sa “Razmišljanjem o giljotini” Albera Kamija objavljeno je i “Razmišljanje o vešalima” čiji autor je Arthur Koestler, izuzetan pisac i novinar, veliki protivnik smrtne kazne, koji je među prvima shvatio razmere i strahotu totalitarizma u SSSR.

Iz “Eseja o giljotini” Albera Kamija

…Danas u potpunosti delim Kestlerovo uverenje: smrtna kazna nanosi ljagu našem društvu  i  njene pristalice je ne mogu pravdati zdravorazumski. Neću ponovo da navodim Žan Bloh – Mišelovu odlučujuću odbranu i neću da gomilam činjenice i brojke da stvar ne bih duplirao, jer ih je i sam svojim suviše preciznim navođenjem učinio nekorisnim, nego bih samo dublje razvio koja su nastavak Kestlerovih i  s kojma se, uz njegova, borim za trenutno ukidanje smrtne kazne.
Znamo da je najkrupniji argument pristalica smrtne kazne: egzemplarnost kazne.Glave ne odsecaju samo da bi se kaznio njihov nosilac, nego da bi se, putem užasnog primera, uplašili svi oni koji bi došli u iskušenje da se za njima povedu. Društvo se ne sveti, ono hoće samo unapred da spreči. Zavitla neku glavu da bi ubice- kandidati u tome pročitali svoju sudbinu i ustukli.
Ovo bi bio divljenja vredan argument kada ne bismo morali da utvrdimo sledeće:
1. da samo društvo ne veruje u egzemplarnost o kojoj govori;
2. da nije dokazano da je smrtna kazna uticala da jedan jedini ubica  koji je već odlučio to da postane od svoje namere odustane, a da je očigledno da, osim počinjenosti, nije proizvela nikakav drugi utisak na hiljade kriminalaca;
3. da, u jednom drugom pogledu, ona služi kao gnusan primer čije su posledice nesagledive.
Društvo, pre svega, ne veruje u ono što kaže. Da zaista veruje, glave bi iznosili na videlo. Učinili bi da i  pogubljenja steknu prava na lansiranje reklama, kao što to obično prati nacionalne zajmove ili nove marke aperitiva. Zna se, naprotiv, da kod nas pred javnošću za pogubljenje nema više mesta, nego se izvršavaju u dvorištu zatvora pred ograničenim brojem stručnjaka. Manje znamo zašto je, i  odkada je tako. Reč je o relativno skorašnjoj meri. Poslednje javno pogubljenje izvršeno je 1939, nad Vidmenom (Weidmenn) počiniocem više ubistava, koga su njegovi podvizi učinili popularnim. Tog jutra, velika gomila ljudi pohrlila je ka Versaju, a među njima su bili i brojni fotografi. Vidmana su mogli fotografisati od trenutka  kada je izveden pred masu do trenutka kada mi je odrubljena glava.Nekoliko sati kasnije, Pari- Soar  je objavio celu stranicu s ilustracijama o tom primamljivom događaju. Čestiti pariski stanovnici tako su mogli da shvate da se lak i nepogrešiv aparat kojim se dželat služi razlikuje od istorijskog gubilišta kao “jaguar” od naših starih kola “dijon- buton”. Suprotno svakom očekivanju, administracija I vlada su toliko loše primile ovu odličnu reklamu da je velika povika dignuta na štampu za koju se tvrdilo da kod svojih čitalaca želi da podgreje sadističke porive.Odlučeno je , dakle da se pogubljenja više ne održavaju javno, odredba koja je, malo posle olakšala posao okupacionim vlastima.
Povodom ovog slučaja logika nije bila na strain zakonodavca. Naprotiv, direktoru  Pari- Soara, trebalo je dodeliti specijalno odlikovanje kojim bi bio podstaknut da sledećeg puta još bolje radi. Ako hoćemo da kazna bude egzemplarna , ne samo da treba umnožiti broj fotografija, nego spravu treba postaviti u dva sata popodne , na uzdignuto postolje na trgu de la Konkord, treba pozvati narod a za odsutne svečani obred treba snimati na televiziji.Ili treba tako da radimo , ili da prestanemo da pričamo o egzemplarnosti. Kako tajno pogubljenje koje se odvija noću u zatvorskom dvorištu  može služiti za primer?Ono jedva može da posluži potrebi da se građani povremeno obaveste kako će , ako im se dogodi da nekoga ubiju, umreti; sličnu sudbinu , takođe, možemo obećati i onima koji ne ubiju. Da bi kazna zaista bila egzemplarna, ona mora da izazove jak strah. Tijo de La Buvri, pristalica javnih pogubljenja, narodni poslanik, 1791. g.  bio je logi niji od nas danas kada je u Narodnoj skupštini izjavio: “Potreban nam je neki stravi an prizor da bismo narod dr~ali u pokornosti.”       

“RAZMIŠLJANJA O GILJOTINI”