Aleksandar Hemon

Biografija

Aleksandar Hemon rođen je u Sarajevu 9. septembra 1964. godine. U glavnom gradu B i H, nekadašnje jugoslovenske republike, pohađao je osnovnu školu „29 novembar“, gimnaziju, studirao godinu dana elektrotehniku, pa je napustio i upisao komparativnu književnost na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Pisao je pesme, bio član grupe „Strajder“, slušao rock’n’ roll, levičarske punk i new wave bendove, igrao fudbal, pisao za sararjevske novine. Smatra da je na njegov život najviše uticao album The Ckasha London Calling. Kasnije, skloniji je J. S. Bahu, Mocartu, D. Elingtonu, M. Devisu…Svoju prvu priču Lik i djelo Alfonsa Kaudersa objavio na Omladinskom programu Radio Sarajeva, da bi se ta priča našla ubrzo i u Najboljim jugoslovenskim pripovetkama, antologiji koju je priredio David Albahari, pre početka raspada nekadašnje Jugoslavije. 
Na novinarska pitanja šta je po nacionalnosti, odgovara da je pisac (nikako književnik), a po veroispovesti Bruno Šulc. Odlazi 1992. godine u SAD, Čikago, na tromesečno putovanje, ali kako počinje opsada Sarajeva, ostaje u Americi. Radi u restoranima brze hrane, drži predavanja emigrantima, obavlja posao kurira na biciklu, ali istovremeno uči engleski i jezik s namerom da piše jednako kao i na maternjem jeziku, što će se i desiti. 
Prva priča napisana na engleskom The Sorge Spy Ring ( Zorgeov špijunski krug) naći će se u njegovoj prvoj, zapaženoj zbirci Pitanje Bruna. Posle prve napisane priče na engleskom jeziku usledile su i druga, treća, a i objavljivanje u manjim uglednim časopisima, da bi posle priče Islands (Mljet) usledio poziv agentice koja ohrabrila mladog pisca da objavi knjigu.Ta priča uvrštena je u antologiju najboljih američkih priča 1999. godine. Kada je knjiga The Question of Bruno objavljena doživela je izuzetan odjek u SAD, Engleskoj, Holandiji, Španiji, Portugalu, Brazilu. To je istovremeno značilo i izmenu materijalnog statusa, nešto pristojniji život, ali i status pisca sa obavezama da napiše i drugu knjigu, što će u novonastalim okolnostima biti udobnije. Za nekoga kao što je pisac Aleksandar Hemon, to neće biti trajno i definitivno rešenje ni bezbednost pripadanja određenoj kulturu, već međuprostor u kome će se dešavati „ čudne i nepredvidive stvari, gde se mješaju udaljena iskustva i stvaraju novi, fluidniji indenditeti“ 
Roman The Newhere Man (Čovek bez prošlosti) objavljen 2002. potvrdiće njegov novostečeni status u SAD kao talentovanog pisca. Doneće mu Gugenheimovu stipendiju, koju još nazivaju i „nagradu genijima“, 2003. Godine. Uporedo će pisati i za bosanske i za američke novine, jednako kritički za o Bušovoj militantnoj politici posle 11. septembra, kao i o nacionalizmu u bivšoj domovini kojoj se „smrt vijori na državnim zastavama“ u sarajevskim „Danima“, kao kolumnista.
The Lazarus Projekt (Projekat Lazarus)(2008) drugi roman koji je Hemonu objavljen u SAD, bavi se događajem iz 1908. godine kada je šef čikaške policije ubio mladog emigranta Lazarusa Averbuha koji je u Čikago stigao posle pograoma u Kašnjevu. Nesrećni mladić proglašen je za anarhistu, da bi se prikrilo bezrazložno ubistvo i da šef policije ne bi odgovarao… Vladimir Brik, emigrant pisac sa svojim prijateljem fotografom kreće iz Čikaga unazad da bi stigao do mesta odakle je krenuo Lazarus Averbuh, prati tragove koji su nestali a opet, paralelne priče,onu koju živi Brik i njegov prijatelj na tom putu kao da se ukrštaju iaoko se jedna zbiva na početku, a druga na kraju veka. Za The Lazarus Projekt Hemon je dobio nagradu Heatrland koju dodeljuje Chicago Tribune (2008). Godine, a biće i u užem izboru za nagradu National Book Award i National Book Critics Cincle.
Knjiga mojih života (2013) usledila je je posle ( Ljubavi i prepreka objavljena prvo u Sarajevu, 2009. godine, pa tek onda u Americi) ali je odmah prevedena i na engleski, španski, i druge jezike, a britanska mreža BBC uvrstila ju je u deset najboljih što je još jednom potvrdilo ugled koji uživa ovaj bosansko – američki autor. To je prva knjiga A. Hemona u kojoj nema fikcije, a nije ni dokumentarna već lični pogled na sopstveni život, na udeo istorije i pojedinačnih ljudi u svekolikoj nesreći koju donosi rat. Ne bi se mogla nazvati ni memoarima, autor ih je označio kao „lične eseje“. Svakako, u nekim fragmentima, onim koji su najpotresniji, upućeni čitaoci prepoznaju i bolne događaje iz autorovog života koje je morao ispričati. Da bi se sačuvao život, da bi se poništila neopozivost smrti. Sve njegove knjige prevedene su ne samo na engleski. francuski, španski, već i na mnoge druge jezike.
Aleksandar Hemon živi u Čikagu. 

O knjizi Pitanje Bruna

Sedam priča i jedna novela čine zbirku Pitanje Bruna Aleksandra Hemona. Prva priča Mljet je samo naizgled priča o bezbrižnom letovanju na ostrvu Mljetu gde dečakova porodica „ranom zorom“ kreće na godišnji odmor. Dečak će od ujaka Julijusa, domaćina umesto bajke slušati sećanja na logor kod Arhangelska, o sudbini dečaka Vanjke koji je pijan uzvikivao „Hvala ti Staljine za moje sretno detinjstvo!“. Sećanja ujaka Juliusa mešaju se sa dečakovim bezbrižnim lutanjem po dvorištu, posmatranjem vode…
Sve priče su napisane različito, ali kada se zatvori knjiga ima se utisak da je njihov tematski krug detinjstvo nad kojim se gomilaju sablasti sudbina i Istorije kao kalendara zločina kojoj se ne može uteći, koji sustižu i zatiču onoga ko bi da izbegne.Ta Istorija sustiže, samo u novom ruhu i kao da zatišje, predah traje samo kratko, dok se sablast ne presvuče. Imaginarna istorija porodice Hemon, koja potiče iz Ukrajine, zahvaljujući pretku, Napoleonovom smrznutom vojniku koga u šumi pronalazi Ukrajinka i udaje se za njega, pa do podele i okupljanja koje se dešava negde u Bosni ispisana je maštovito i precizno, šireći priču o špijunima, izbeglištvu, ratu i nestajanju i jeziku kao jedinom utočištu, ma koji da je.
Aleksandra Hemona su u američkoj književnoj kritici poredili sa Konradom, Nabokovim, Kunderom. On sam smatra da je njegova literatura bliža Danilu Kišu, Brunu Šulcu, Francu Kafki, Isaku Babelju, Antonu Čehovu…Smatra da je književnost „etički iskaz“ i da nema nikakvu moć i da istorija nikada „ ne primećuje vlastite žrtve“ kao što je Danilo Kiš smatrao da književnost ispravlja Istoriju tako što proganjani u njoj imaju lice i nisu obezličeni u ciframa. 
Zorgeov špijunski krug može se čitati kao priča o usamljenosti dečaka, čekanju oca koji je stalno negde na putu sa koga donosi raznorazne igračke, da bi zatim bio uhapšen „zbog rasturanja strane propagande“ osuđen na trogodišnju robiju, poslat u zenički zatvor. Kraj priče o dečaku koji piše pesmu o čuvenom špijunu Zorgeu, dok čeka zajedno sa majkom da mu otac stigne sa nekog od tajnovitih putovanja, završava se slikom koju je dečak video kroz prozor kada je objavljena vest: „Drug Tito je umro!“. Paralelno, u fusnotama priče čitamo priču unutar priče o životu i smrti čuvenog špijuna Zorgea koji početak Drugog svetskog rata dočekuje u Japanu gde je zbog špijunaže obešen. 
Slede priče: Harmonika, Razmjena lijepih reči, Novčić, Slijepi Jozef Pronek, Imitacija života. Umećem da oko naizgled beznačajnih i sporednih sitnica oko kojih se vrti priča u knjizi Pitanje Bruna Hemon širi tematski krug i od priče o detinjstvu ispripoveda i emigrantsku istoriju porodice koja je stigla iz Ukrajine i okuplja se u Bosni, o ratu i smrti u opsednutom Sarajevu, o ponovnoj emigrantskoj strepnji junaka da život nastavi u potpuno novim prilikama u kojima se slučajno zatekao, sam, bez sveta u kome je odrastao i koji strada, nestaje, ubijaju ga snajperski pucnji. Knjiga Pitanje Bruna Aleksandra Hemona jedna je od najboljih, ne samo zato što je obogatio engleski jezik, što često primećuju kritičari engleskog govornog područja, već i zbog toga što pripada i hrabroj i samosvesnoj generaciji bosanskih autora koje se bave pitanjem rata, raseljavanja, iluzijama, indenditetom i životom negde drugde ili ovde i sada.

Deo iz priče Zorgeov špijunski krug

U septembru 1979. napisao sam svoju prvu pjesmu^[1], za manje od jednog sata, kao da sam halucinirao. Pjesma se zvala „Najusamljeniji čovjek na svijetu“, bila je o Zorgeu i bila je više posredno samosažaljevanje nego bilo šta drugo. Navodim je (zapravo samo prvu od deset mučnih strofa) po sjećanju, jer sam uništio svesku ( s drugim, mnogo manje vrijednim pamćenja, pjesmama) na vrhuncu kampanje samopreziranja i uništavanja^[2] (koja je uključivala i brijanje svih dlaka na tijelu) pri kraju mog tinejdžerskog perioda:

Tokio diše, a ja ne,
Zavjesa kiše zalijepljena mi je za lice.
Ne živim život, živim romane,
U meni su misli dvojice

Hteo sam da je pokažem ocu, kada ga slijedeći put posjetimo, ali on je tad bio bolestan i raspitivao se samo o događajima u Afganistanu^[3] (politički zatvorenici nisu smijeli gledati Dnevnik). Tog puta sreli smo se u memljivoj sobi, sa malim prozorom koji je gledao na ženski zatvor. Pratio ga je čuvar, koga je on zvao „Barabas“ i koji mu je pomagao da ustane i hoda.

[1] Zorge je, je napisao pjesmu koja je počinjala stihom “Vječno stranac, bježim od sebe“i pročitao je u salonu Gerlahovih, pred publikom koja se sastojala od univerzitetskih profesora, Kristjane i Kurta Gerlaha. Kurt Gerlah se nemilosrdno rugao Zorgeovom poetskom nagonu: „On bježi od sebe –bah! A gdje bi ti? To je buržujsko bulažnjenje, Ika. Čovjek je proizvod društvenih odnosa – stvoren u historiji historijom – a ne on sam, a ne suština sačuvana u gnjezdu postavljenom metafizičkim perijem. Bježim od sebe – bah!“ Zorge je spalio list s pjesmom i nika više u životu se ( ne računajući njegovo pisano priznanje) nije upuštao u književne pokušaje.

[2] Nakon katastrofalnog udvaranja gonjenog gušćom požudom za Kristjanom („Dragi Ika! Bio si mi drag, čak i tvoje izrugivanje sebi i sardonični smisao za humor. Ali ono što si uradio sinoć, nije nešto preko čega bi pristojna žena smijela prijeći…“), Zorge je pokušao samoubistvo. Nemajući dovoljno hrabrosti da sa svojim životom okonča bistrog uma, Zorge je vatru smrtonosnog samosažaljenja ložio jeftinom kruškovim šnapsom, dok je britva, sudbonosno, ležala na stolu ispred njega. Hrabrost je, međutim dosegla svoj zenit nakon druge čaše, nakon čega je počela naglo padati, padajući sve dok se nije onesvestio. Probudio se šesnaest sati kasnije (bazdeći na povraćotinu, ispražnjenu od šnapsa), ne znajući gde je i kako se tamo našao. Nakon ovog nesretnog incidenta, viđao bi Kristjanu samo izdaleka, dok je žar nekadašnje žudnje gušio pepelom rušilačkih orgija.

[3] Za vreme preliminarnog suđenja Zorgeu Staljingrad je bio pod opsadom. Zorge, koji je pravilno procjenio da je to bilo bojno polje na kojem će se odlučiti ishod tata, pokazao je veliko zanimanje za ishod o bitki. U sudnici bi ispitivao Jošikovu, šapatom o Staljingradu, dok bi sudija razgovarao sa sudskim činovnikom. Jošikova bi ispod glasa odgovarao, slikajući opštu situaciju ( „ Drže položaje“, „ Ne izgleda loše“). Sudija je znao šta se dešava, ali nije činio ništa da ih spriječi. Kada je Staljingrad odbranjen, Ohaši je posmatrao Zorgea, kroz špijunku njegove ćelije , kako igra, pljeska rukama i ljubi zid od radosti.

[4] Nekoliko trenutaka pre pogubljenja, glavni svećenik zatvora Sugamo ( u društvu Jošikove i Ohašija) ponudio je Zorgeu čaj i kolač i rekao: „ Život i smrt su jedna te ista stvar onome ko je dosegao nadlično blaženstvo. Nadlično blaženstvo može biti dostignuto povjeravanjem svega Budinoj dobroti“. Zorge je rekao: „Hvala vam, ali – ne!“

[5] Zorge je uveden u sobu punu isparenja, bez prozora, potpuno praznu, s vješalima na sredini. Proveli su ga kroz sobu i postavili pod vješala, a onda mu je omča namaknuta oko vrata. Nije bilo stepenica na koje se trebalo penjati, nije bilo platforme na kojoj je trebalo stajati. Trap je bio u podu, tačno ispod njegovih nogu.

str.72- 75

Aleksandar Hemon Pitanje Bruna

Preveo s engleskog Dejan Stanković

Izdavač Civitas d.o.o. Sarajevo 

Rihard Zorge

Rihard Zorge je rođen 4. 10. 1895. godine u Sabunčiju u Bakuu, nekada Carskoj Rusiji, danas u Azerbadžejanu kao deveto dete nemačkog inžinjera i majke, Ruskinje. Posle isteka ugovora, otac Riharda Zorgea poveo je svoju porodicu u Nemačku.
Zorgeov stric bio je prijatelj K. Marksa i F. Engelsa, aktivno je učestvovao u Revolucij 1848. godine, kao i Zorgeov deda i ostali stričevi. Osuđen je na smrt u Nemačkoj. Pobegao je prvo u Švajcarsku, a zatim u SAD.
Mladi Rihard Zorge je učestvovao u Prvom svetskom ratu, u Verdenskoj bitci kada je poginulo 600.000 Nemaca i 350.000 Francuza. To je doprinelo da zamrzi još više „najstrašniju pojavu na svetu“, rat. Bio je tri puta ranjen, a kao posledica zadnjeg ranjavanja je trajna posledica, šepanje zbog toga što mu je španel odsekao tri prsta i slomio nogu.
Zorge je studirao prava u Kilu, doktorirao na Hamburškom univerzitetu. Poput mnogih studenata podržao Oktobarsku revoluciju, a 1919. je postao i član KP Nemačke. Družio se komunistima i posle jedne posete SSSR- u prihvatio je državljanstvo, jer je na to imao pravo po rođenju. Postao je sovjetski špijun, putovao kao novinar po Nemačkoj, izbegavajući levičare, približava se nacistima, pa i samom Gebelsu.
Kao novinar otišao je u Japan i organizovao grupu „Ramzej“ u kojoj su bili: Branko Vukelić, novinar, Maks Klauzen i njegova žena Ana, koji su održavali veze, kao i i dva japanska levičara, komunisti: Jatoku Mejoki, slikar i Hacumi Ozaki, novinar. Rihar Zorge je upozorio Staljina da Nemačka sprema da napadne SSSR, i to je činio od novembra 1940. godine, ali Staljin je verovao da u svoj sporazum sa Hitlerom. Zorge i njegova grupa takođe su zahvaljujući svojoj špijunskoj veštini izvestili i o namerama Japana. Delovali su podozrivim Japancima kao „uzorni nacisti“. Sudbina članova grupe „Ramzej“ bila je surova. kada im je kontraobaveštajna služba Japana ušla u trag 18. 10. 1941. godine, Hacimi Ozaki a zatim i Rihard Zorge obešeni su 7.11. 1944. godine,u tokijskom zatvoru. Branko Vukelić je umro u zatvoru u januaru 1945. godine. Od čitave grupe preživeli su Maks Klauzen i njegova žena, bolesni, iscrpljeni, oslobođeni su u oktobru 1945. godine. Napustili su Japan.
Ričard Zorge koji nije priznao da je sovjetski špijun, proglašen je za narodnog heroja SSSR tek 1964. godine. Smatra se jednim od najsposobnijih špijuna.