Aleksandar Popović
Biografija
 |
Aleksandar Popović, jedan od najplodnijih i najznačajnijih dramskih pisaca prošlog veka rođen je 20.novembra 1929.godine u Ubu. Odrastao je u Beogradu kao sin bogatog trgovca i jedno vreme ga je šofer vozio u školu, ali bilo je perioda kada očevi poslovi nisu baš cvetali. Završio je „nekako“gimnaziju za vreme okupacije, priključio se skojevcima, i apsurdno, tek na Golom otoku uvideo razliku između proklamovanih ideja jednakosti i primene tih ideja u svakodnevnom životu. Do koje mere je bio naivan, verovao u nepogrešivost partije, ilustrovao je pričom da je jednom po skojevskom zadatku išao u Trst i da su ga upozorili da ne treba da veruje u ono što bude video dok ga drugovi budu nakon silaska iz voza peške vodili ulicama čiji izlozi su puni, jer Italijani upravo za njih „prave Potemkinova sela“, a ustvari „vlada glad i kapitalizam je na umoru“.Tada nije posumnjao u njihova izmišljena upozorenja, mislio je „da partija zna sve”. Kasnije će shvatiti da nije tako, da su proklamacije jedno, a život uvek nešto drugo, surovije. No, ni to neposredno saznanje, suočavanje sa ljudskom prirodom, kada “mali skromni, dobri ljudi postaju monstrumi, ubice” a to je doživeo za vreme okupacije, na Golom otoku, neće poljuljati njegovo ubeđenje du su svi ljudi jednaki i da je monstrum onaj ko “pusti zver iz čoveka”. Na književnoj sceni pojavio se 1958. godine. U interviju Feliksu Pašiću koji je obavljen u aprilu 1993.godine rekao je da ne misli da je u svojim komedijama uspeo da prikaže mentalitet Srba, bez obzira što misli da “jednu sredinu, jedan narod, jednu epohu niko bolje od kulture i umetnosti ne može da identifikuje.” Ilustrovaće istoriju Srbije, ne samo Srbije već i na svoje poreklo, primećujući: Ja sam iz stare srpske porodice, a nemam matematičara, nemam muzičara među svojim precima… Šta su bili? Hajduci, barjaktari, oficiri, ubice… Prvi koji nije bio vojnik bio je moj otac. Šta su hajduci? Ubice. Šta su vojvode? Ubice. Šta su barjaktari? Ubice. Šta su oficiri? Ubice. Zanimanje je ratovanje, ubijanje…
Po povratku sa Golog otoka Aleksandar Popović bavio se različitim poslovima da bi obezbedio egzistenciju. Bio je moler, asfalter, cinkograf... Na poziv Duška Radovića počinje da sarađuje u dečijem programu Radio Beograda, a 1959.godine objavljuje i kriminalistički roman Ubistvo u trouglu koji je pisan po ugledu na Žorža Simenona, ali i sa primesama humora koje će se kasnije rasplamsati u njegovim komedijama i farsama. Za više od trideset godina koje je posvetio pre svega pisanju za scenu, napisao je više od pedeset drama za odrasle, deset drama i nekoliko romana za decu, a broj tekstova koje je napisao za dečiji program Radio Beograda nemoguće je izbrojati. Istorija zabrana pozorišnih komada, u posleratnom periodu socijalističke Jugoslavije, vreme još uvek negovanog socijalističkog realizma nije bilo ništa neobično. Političke strukture su strogo kontrolisale rad kulturnih institucija. Teško je i ustanoviti redosled zabrana pozorišnih predstava u Jugoslaviji posle završetka Drugog svetskog rata (Sumnjivo lice skinuto sa repertoara 1948. godine, Bal lopova zabranila je Mitra Mitrović 1952. godine, Čekajući Godoa je zabranjen 1954. godine, Odumiranje međeda 1955. godine…) iako se smatra da je otvaranje Jugoslavije počelo još 1951.godine prikazivanjem komada Artura Milera, Tenesi Viljemsa, Džona Obzborna… I taman kada se pomislilo da je socijalistički realizam odslužio svoje, da su osvojene neke umetničke slobode u proleće 1968.godine sprema se predstava po romanu Dragoslava Mihailovića Kada su cvetale tikve. Biće zabranjena posle Titovog govora, koji nije baš predložio da autora treba uhapsiti i opet poslati na Goli otok, ali je bio dovoljno da poslušnici sa strahom prepoznaju da neke teme nisu baš zgodne, da nije došlo vreme da i golootočani progovore. Desilo se upravo suprotno, kako to biva sa književnim delima, Mihailovićeva knjiga je izazvala veliku znatiželju. U tadašnjim jugoslovenskim prilikama potresi i zabrane će tek uslediti (Rani radovi Želimira Žilnika, Zaseda Žike Pavlovića, Misterija orgazma Dušana Makavejeva, Plastični Isus Lazara Stojanovića, Nečastivi na filozofskom fakultetu Ive Brešana, i td.). Tada će biti zabranjen i komad Aleksandra Popovića Kapa dole u Ateljeu 212, i Druga vrata levo, već sledeće godine. Oba komada je trebalo da režira Muci Drašković u Ateljeu 212. Neće to biti jedini zabranjeni komadi Aleksandra Popovića. Na tom spisku zabranjenih, skinutih, neodigranih zbog bolesti glumca naći će se i njegovi tekstovi: Pala karta, komad koji je trebalo da se igra u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, pa Mrak i šuma gusta komad iz 1971.godine, Uvek zeleno iz sledeće, 1972.godine. Tom spisku valja dodati i probleme oko postavke njegovog komada iz 1980.godine u Narodnom pozorištu u Pirotu, nakon što je komad prihvaćen pa skinut sa repertoara Beogradskog dramskog pozorišta. U pitanju je bio Popovićev komad koji se smatra konačnim skidanjem tabua sa teme Inforbiroa, Mrešćenje šarana. Na spisku zabranjenih, pa odobrenih, po priznanju autora, naći će se i Pazarni dan 1985.godine.
Uz komade Ljubomira Simovića, Dušana Kovačevića, komadi Aleksandra Popovića su izazivali posebno veliku veliku pozornost, i publike i kritike, bez obzira na sve razlike i samosvojnost svakog od njih. Aleksandar Popović pričajući kako i zašto se to dešavalo objasnio je: Nijedno moje delo nije zabranilo javno tužilaštvo, odnosno, jedini organ koji na to ima zakonsko pravo. Moje komade su zabranjivali političari, u sprezi sa mojim kolegama, pozorišnim pregaocima, u šta se nikada nisam mešao, niti imao bilo kakvog uticaja, mada se nikada nijednog svog dela nisam odrekao. Ni u Miloševićevo vreme huškanja na rat, vreme kada je svako ko je odbio da uzme pušku, kada su mladi bežali iz zemlje i bili proglašavani za izdajnike i dezertere Egon Savin je postavio komad Aleksandar Popović Tamna je noć. Predstava je igrana u malom novootvorenom pozorišnom prostoru doma kulture Vuk Karadžić, Kultu. Nije bilo zabrane, ali je bilo pretnji.
Kada sa repertoara beogradskih pozorišta, JDP i Ateljea 212 bude skinuta, samoupravnom odlukom komad Druga vrata levo su izveli u Zagrebu, u amaterskom pozorištu SEK, u režiji Bogdana Jerkovića, ne bez problema i političkoh optužbi, no izveden je.
Uslediće godine ponovne ignoracije i skrajnutosti Aleksandra Popovića, dramskog pisca koji je nagrađivan i hvaljen, ali i pisca čiji komadi su najviše zabranjivani, naročito posle 1968. godine i to će trajati sledećih trinaest godina budnosti i kontrole nad proklamovanom slobodom umetničkog stvaranja.
Pozorišni zanesenjak kakav je bio po svedočenju onih koji su ga poznavali Aleksandar Popović koji po povratku iz SAD doživljava još jedno razočarenje 1969.godine odlučuje da osnuje sopstveno pozorište. Tada izjavljuje da će otvoriti pozorište na Brodveju, objašnjava da bi to bio slovenski teatar… Naravno, ta ideja će ostati samo još jedan od pustih snova… Ideju da ima sopstvenu scenu nakratko je realizovao kada je 1975.godine osnovao sa porodicom Neformalnu teatarsku grupu Aleksandra Popovića koja je izvela Ružičastu noć- scenski obris za glinu, testo, varzilo i gas i Tajnu vezu- malu scensku stražu za košmar i noć.U predstavi su igrali članovi njegove porodice i nekoliko prijatelja. Ipak, ta želja ostaće do kraja njegovog života samo mašta… Zvezdara teatar, kasnije i Kult su započeli svoj rad komadima Aleksandra Popovića. Nikada bez peripetija, naročito kada su se udružili kritičari kojima se zamerio i političari koji nisu nikada odustajali od svog mešanja u poslove pozorišta. Dogodilo se to i sa Popovićevim komadom Pazarni dan, 1985.godine kada je autor pod pritiskom i pretnjama morao da napravi ispravke, doradi komad. Tek pet godina kasnije na repertoaru Zvezdara teatra igraće se njegov komad Kus petlić (1990).
Pred kraj života, golootočanin, dramski pisac čiji komadi su često skidani, sa repertoara brojnih pozorišta, kao što je njegova knjiga za decu Sudbina jednog Čarlija brisana iz lektire, konačno je na pozornici Zvezdara teatra, kao na sopstvenoj sceni sam će režirao svoj komad Baš bunar.
Sanjao je lepše i dostojanstvenije društvo kako je jednom rekao sumirajući svoj život, naglašavajući da je po ubeđenju komunista, i da ga je na tu stranu opredelila čovečnost. Iako svestan burnih i teških vremena u kojima je živeo, smatrao je da njegova prošlost nije bila ni bedna, ni besmislena jer je svoj put svesno birao.
Ne treba gubiti iz vida da sam ceo svoj život proživeo isključivo od svoje reči, bez ijednog društvenog položaja i ma kakve privilegije naglašavaće često u intervjuima pisac Aleksandar Popović. Nije bio sklon da za bilo šta krivi druge, čak ni onda kada je ta krivica bila očigledna.
Pozorišni proleter kako je sebe nazivao Aleksandar Popović, pisac izuzetnog opusa umro je 9.oktobra 1996.godine u Beogradu.
Delo
Aleksandar Popović je jedan od onih pisaca koji ima svoj svet; on u njemu pronalazi teme, i u njega travestira čak i one mitove koji ne pripadaju najdoslovnije tom svetu; taj svet se materijalizuje govorom i materijal je govora, on je samostalna činjenica…Taj svet je svet beogradske periferije; tipične velegradske periferije koja je uvek gotovo mala geto – celina, « milje » u uskom, dvosmislenom značenju te reči. U njoj ne žive ljudi tek prispeli iz sela, nego onaj mali svet što generacijama živi u predgrađima i jedva zalazi u centar, a potreban centru jer ga opslužuje, u prvom redu zanatima i svojim sumnjivim poslovima : šnajderi, vodoinstalateri, voskari, moleri, limari, zatim svet periferijske zabave (kafedžije, muzikanti, pelivani), sirotinja bez zanimanja i po koji periferijski intiligent napisala je profesorka Mirjana Miočinović o Aleksandru Popoviću i njegovom dramskom stvaralaštvu.
Aleksandar Popović iako prevashodno dramski pisac, kada mu je omogućeno da radi posle povratka sa Golog otoka pokazao je izuzetnu spremnost i umeće da piše scenarija za tv, pa je tako napisao više od četiri stotine epizoda za serije namenjene deci i odraslima. Najpoznatije od tih njegovih tekstova za televiziju u kojima je raditelj imao poslednju reč su: Ceo život za godinu dana, Vaga za tačno merenje, Na slovo, na slovo i dr.
Pored drama za odrasle pisao je i drame za decu: Neviđena Crvenkapa, Pepeljuga, Snežana i sedam patuljaka, Jarac živodarac i dr. Te drame za decu za koje su korišćene bajke bile su preoblikovane kako na formalnom tako i na semantičkom planu, pre svega ukidanjem konvencija i shematičnosti, a zatim preoblikovanjem, osavremevljavanjem slike sveta koji je preplavila tehnologija. Iako je u tekstovima za decu sačuvao humor i vrlo blagu ironiju, ne libeći se da pokaže tamne strane i opomene na to da iako je detinjstvo sretno doba nije lišeno brihe, tuge, strepnje i nelagodnosti. Taj pristup prepoznaje se i u njegovim romanima i pričama za decu. U ovim dramama, kao i u onima za odrasle Aleksandar Popović ismeva samoživost, svaki junak je pod lupom i to sve kroz igru rečima. Aleksandar Popović je pored pozorišnih komada za decu napisao romane i priče: Devojčica u plavoj haljini (1961), Tvrdoglave priče (1962), Sudbina jednog Čarlija (1964), Gardijski potporučnik Ribanac (1968), Kako se voli Vesna (1974)… Autor je dvanaest tv drama (Nameštena soba, Ni crno, ni belo, Kad se setim sreće, Svinjski otac… i td. Pamte se i njegove radio- drame a napisao ih je više od pedeset: Crveni Arhimed, Bajka o putu, Strašne stvari, Grlica…
Početkom 2016.godine objavljena je zbirka priča, Škrti berberin koju je priredila Gordana Maletić. Sadrži već objavljene priče za decu Aleksandra Popovića, ali i neobjavljene, one koje je pronašla u Poletarcu, Pioniru, Zmaju, i drugim časopisima za decu.
Boravak na Golom otoku gde su boravili politički kažnjenici, osuđeni bez suđenja i presude obeležilo je i dramsko stvaralaštvo Aleksandra Popovića, u kome će ironično promišljati čovekovu sudbinu. Sudbinu koja je uslovljena i nakaradnim sistemima u kojima se taj čovek zatiče, opire im se. Iako kao Sterija i Nušić ukazuje na mane i mentalitet koji izazivaju posmeh, Popović na neki način istovremeno čini pohvalu vitalnosti naroda kome pripada da preživi. Popovićevo oružje je jezik. On svoje junake njime obeležava i slika u različitim dramskim situacijama. Popović u tom periodu ne nudi čvrste dramske priče i karaktere. Dramska priča deluje razplinuto, fragmetarno, likovi drama nisu jasno i precizno definisani, kako primećuju neki znalci njegovog dela. Ali, kao da sve to nadoknađuje jezičkom građom, obrtima u jeziku, “paradoksalnim promenama statusa likova i njihovom oneobičavanju pomoću naizgled nelogičnih i nemotivisanih postupaka”. To je karakteristika njegovih drama koje su nastale tokom sedamdesetih: Ljubinko i Desanka, Čarapa sa sto petlji, Sablja Dimiskija, Krmeći kas, Smrtonosni motorciklista, Kape dole, Utva ptica zlatokrila, Druga vrata levo i Razvojni put Bore Šnajdera.Još kada su postavljeni prvi komadi Ljubinko i Desanka Popoviću je zamerana hermetičnost i zagonetnost. Ubrzo je prepoznata njegova težnja za drugačijim pozorištem od onog koje zatekao, pozorišta koje svoje izvore ne nalazi u neposrednom životu o kome svedoči. Promene se primećuju u dramama Kape dole i Druga vrata levo koje su strogo fokusirane na konkretna pitanja, na studentske proteste 1968.godine. Zbog satirične ubojitosti i jezika ondašnja vlast procenila je ove komade kao opasne, onemogućeno je njihovo izvođenje. Usledilo je dugogodišnje povlačenje Aleksandra Popovića sa svih scena. Otputovao je u SAD i tamo radio u trupi Elen Stjuart, i to će biti za njega dragoceno iskustvo. Kada se vratio odlučio je da osnuje sopstvenu trupu, ali sve se završilo na pokušaju, dva izvedena teksta uz pomoć porodice i bliskih prijatelja. Opet se vratio pisanju za televiziju. Usavršio se u pisanju preciznih tekstova kakve televizija kao medij sa svojim tehničkim mogućnostima podrazumeva, pa se može smatrati pretečom onih koji će kasnije pisati mega serije, okosnicu komercijalnog tv programa.
Nakon iskustva sa “Ružičastim pozorištem” osamdesetih godina XX veka Popović se kao dramcki pisac vraća na scenu komadima: Sveti đavo Raspućin, Mrešćenje šarana, Kokošije slepilo, Komunistički raj, Pazarni dan, Bela kafa, Kus petlić… Tekstove iz tog doba njegovog stvaralaštva pored svih samosvojnosti u njegovom opusu pre svega karakteriše “razvijene uzročno-posledične veze”, “odnose kojima autor plete dramsku priču kao i razvijenu motivaciju dramskih junaka” kako je primetio Radomir Putnik. Mada iz te, treće faze njegovog opusa, izuzima Mravlji metež za koji kaže da po svojim odlikama pripada ranijim postupcima, a i tematski ne odgovaraju tom period kada je preokupacija Aleksandra Popovića “sudbina naroda”. Modifikovane su i odlike na kojima počiva svaki od ovih komada. Karakteriše ih čvrsta dramaturška celina, improvizacija u jeziku.
Što se tiče objavljenih knjiga, drama Aleksandra Popovića štampane su još i: Tri svetice s pozornice, Mrešćenje šarana i druge drame (1986), Izabrane drame (1987) kao i Drame Aleksandra Popovića (2001).
Redosled praizvedbi njegovih komada na pozorišnim scenama prilježni su zabeležili ovim redom: Ljubinko i Desanka, 30. XII 1964, Atelje 212, Beograd, Čarapa sa sto petlji, 17.VI 1980.godine, Narodno pozorišteTimočke krajine, Zaječar, Razvojni put Bore Šnajdera, 12.II 1967.godine, Atelje 212, Beograd, Smrtonosna motoristika, 7. IV 1967.godine, Beogradsko dramsko pozorište, Beograd, Mrešćenje šarana, 4. IV 1984.godine, Narodno pozorište u Pirotu, Bela kafa, 6.XII 1990.godine, Narodno pozorište Pirot, Tamna je noć, 23, VI 1993.godine, Kult teatar, Beograd, Čarlema, zbogom, 16. III 1995.godine, Narodno pozorište Pirot, Baš bunar, 5.X 1996.godine, Zvezdara teatar, Beograd, Noćna frajla, 17.III 1999. godine Gradsko pozorište Jagodina i Sablja dimiskija, 8.V 2010.godine,“Vuk Karadžić”, Beograd…
O Sablji dimiskiji
 |
Sablja dimiskija gorča farsa u jednom parčetu, kako ju je označio autor, Aleksandar Popović, već samim mestom radnje, a to je kafana, gde je u Srbiji sve počinjalo i završavalo, odredio je vrlo svesno, kao što to često čini u svojim komedijama.Slutimo da je vreme događanja posle Prvog svetskog rata. Mada može biti i posle poslednjeg, onog devedesetih prošlog veka. Pisac oživljava jednu tipičnu sredinu, jednu epohu i kroz razgovore trojice aktera saznajemo sudbine junaka gorče farse koje su takođe tipične, uvek gubitničke, porazne. Kafana kao mesto radnje je odurna, tipično mesto praznih priča, obmana u kojima su svi heroji, ali istovremeno, i žrtve. Kafana je mesto gde se uz poliće rakije ili vina svejedno, nalazi utočište za samozaborav, za odsustvo iz realnosti čak i one koja se zbiva u njoj uz partiju karata.Pisac napominje da se sve “događa negde u Srbiji, posle jednog od mnogih ratova”. Junaci ove farse su: vlasnika lokala Inkiostroa, koji ne ume da gubi, prividno ogorčen, onaj koji u dušu poznaje svoje mušterije, Tika – Rođa, “gazda ko gazda” i on ne bira način da postigne uspeh, i Prijatelj- Rada, pravnik, “francuski đak” , koji se ne snalazi u životu i koji svoj očaj, poput gazde i Inkiostra, stranačkog elementa, svoju pobunu svodi na iživljavanje unutar kafane, sveta na koji je sveden i u koji se uklapa, kao u najprirodnije palanačko okruženje iz koga nema izlaza, ni bega. Kafana je mesto gde se traži lek za sve životne promašaje, sve ljubavne neuspehe, mesto gde se odigravaju i gubitničke partije karata u kojima propadaju imanja, porodice. Kada sve propadne, onda kafana postaje i utočište, mesto utehe uz rakiju i vino, uz stalno ponavljanje sopstvenih mora, promšaja, izgubljenih iluzija. Postaje mesto za uzaludne žalopojke čiju svaku sledeću reč svi već znaju napamet, jer je hiljadu puta ispričana, poverena baš njima i baš tu, u kafani. Zna se svaki pokret, zna se svaka slabost i često se nemilosrdno, surovo poigravaju tim slabostima u tom kafanskom, zagušljivom krugu, prostoru između kartaškog i bilijarskog stola. Svi junaci, i gazda, i kafedžija, i propali pravnik, se bune protiv društvene nepravde, falsifikata, prevara, pljački. Njihov glas je zarobljen tu, u toj kafani, u njihovim dijalozima koji postaju vrzino kolo međusobnog iživljavanja. Sablja dimiskija ima samo tri junaka, jedan čin, no pisac ih sve u tom kratkom komadu jasno i reljefno profiliše svojim dramaturški kondezovanim postupkom. Iako naizgled nepovezanim replikama pisac uspeva da predstavi ova tri lika kao i mesto događaja, da naslika čaršiju sa svim njenim karakteristikama: ogovaranjem, hvalisanjem bez razloga, uveličavanjem događaja, čaršijsko dovijanje i podvale.Komad se završava crnohumornom scenom marša. Na čelu kolone je Prijatelj - Rade koji nosi barjak i smrdljivu sablju dimiskiju, amblem kafane koja visi na zidu, i povremeno, kada se nužnik zapuši, koriste je za rešenje tog komunalnog problema.
Sablja dimiskija je čest motiv u srpskim narodnim pesmama, uvek je simbol moći, junaštva. To nije jedino praznoverje vezano za “sečno” oružje. Istraživanja etnologa, kada su u pitanju sablje pokazuju da se to oružje koje je služilo za odsecanje glave, poput parčeta konopca kojim je neko obešen, i za koje su se prisutni na egzekuciji otimali, ima i druge magijske odlike, istovetne parčetu konopca kojima je dželat vešao. Sablji dimiskiji i drugim vrstama sablji (sablja sa dva oka, vuk- sablja i dr.) pripisivana su magijska lekovita svojstva. Korišćene su u slučaju teškog porođaja neke žene, tako što joj je stavljana pod glavu, čak su u pojedinim delovima Balkana stavljana u kolevku tek rođene dece, da ih zaštiti od “frasa”. Sablja kojom je odsečena ljudska glava, bez obzira na vrstu i poreklo zvala se “sablja krvopija.”
U farsi Sablja dimiskija Aleksandar Popović upotrebljava taj predmet kao simbol čuvenog i pogubnog srpskog samohvalisanja ratničkim iskustvom i junaštvom. U skladu sa mitologizacijom “sablja dimiskija je jedino što može da ubije Srbina”. Sablja dimiskija, klasično delo Aleksandra Popovića je urnebesna komedija u kojij se autor poigravajući se neuništivom srpskom potrebom da poseduje moć, da je sebi pripiše. Prijatelj Rade, Tika Rođa i Inkiostra su univerzalni junaci na stramputici, skloni da radije prihvate praznoverje nego da se suoče sa očiglednim činjenicama, sa sobom, sopstvenim životom i vremenom u kome žive. Za Sablju dimiskiju Aleksandar Popović je još davne 1965.godine dobio Sterijinu nagradu. Komedija nije izvođena godinama, da bi je 2010.godine Goran Šušljik ponovo postavio na velikoj sceni “Vuka Karadžića”.
Odlomak iz gorče farse u jednom parčetu Sablja dimiskija Aleksandra Popovića
Rada: Kasno je, al’ neosporno da vas zanima kako je prijatelj Rada, pravnička velesila, spao na niske arhivske grane!
Inkiostro: Znamo!
Rođa: To znamo! Nego, daj meni druge dve za iste pare, pa da prekratimo!
Rada (i dalje meša karte): Ja presudim: s m r t.
Inkiostro: Znamo!
Rođa: To znamo! Apelacija i kasacija potvrde: smrt!
Rada: Sva prava… (I dalje meša karte) I dođe dan egzekucije… četiri ujutru… tek što nije svanulo…
Inkiostro : Jesmo li mi ovde zaseli da podignemo pare ili da nas ti daviš ? (Diže se sa stolice i odlazi od stola)
Rada: Ama, ja sam spavao, ljudi! ... tek!... njega probude u ćeliji i pitaju ga – po zakonu!...
Inkiostro: Za poslednju želju? ... Je l’ to? ... Da nisam nešto preskočio?
Rođa: Ček’, a on? ... a on kaže?...
Inkiostro: Kaže, kaže… a on kaže? ...
Rođa i Inkiostro (uglas): Pa tek riknu!
Rada: Vodite me sucu pred kuću!
Rođa: Znamo!
Inkiostro: To znamo!
Rođa: Četiri sata, sabajle…Je l’ tako?...ti kroz san čuješ…
Rada: Peva… neko peva! ...pa peeeevaaaa! ...
(Iz bilijar sale dopire Raspopova pesma uz harmonijum.)
Ovim šorom, Jagodo,
ovim šorom, Jagodice,
ovim šorom više proći neću,
ovim šorom više proći neću ja…)
Rada (ustaje sa stolice): A ja, onako bunovan, skočim iz toplog kreveta!... pa se doteturam do prozora i vidim rosulja… baš učestalo… a on!...
Rođa: Pustahija, oceubica, nasilnik, palikuća! ...
Inkiostro (brzo dometne):
…razbojnik, siledžija, odmetnik, pljačkaš! ...
Rođa i Inkiostro (završe uglas): Hajdučina! ...
Inkiostro (produži iz drugog dura): … stoji, sa rukama u lancima na leđima… u blatu, bos… razdrljen, maljav, neobrijan, čupav kao čuma i modar kao šljiva… Mračan!
Rada: Divalj i žilav k’o Srbija! ... pa govori meni: “Znaš li ti, sudijo, kako se Srbin rađa?”… Ja ćutim, a on produži da besedi ovako: “Još kod majke u utrobi ubodu ga zašiljenom granom jorgovana – u srce!... I oljute mu ono malo tela plavim kamenom… Pa ako sve to preživi – Srbin pravi dimiskije… kako ćeš ti mene, sudijo, k’o psa satrti, uz tarabu?!” (Harmonijum iz bilijar sale: glissando.) On posle pade, al’ padoh i ja …
Rođa (brzo sedne za sto): Podeli, pašćeš i sad na hercu!
Rada (sedne, pa opet meša karte): Samo da ih promešam.
Str. 139-141
Aleksandar Popović DRAME
VERZALPRESS i VOJNOIZDAVAČKI ZAVOD, Beograd, 2001.