Andrej Bičkov

Biografija

Andrej Bičkov je po profesiji fizičar, doktor nauka ali i stručnjak za geštalt psihologiju. Posebno je zainteresovan za filozofiju Istoka što se uočava čitanjem “Dipendre”. Autor je mnogobrojnih filmskih scenarija za koje je dobio  prestižne međunarodne nagrade, ali i knjiga: ”Gore- dole”, “ Crna talentovana muzika za gluvoneme”, “Lovac”, “B. O . G.”.  Njegov roman “Gramofon” bio je u najužem izboru za nagradu Buker 1995. godine. Smatra se avangardnim piscem koji ima specifičan izbor tema , kao i način njihove obrade.

DIPENDRA                                                                        


Izdavač: KOV, Vršac, 2010
Prevela: Ljubinka Milinčić

Kratak sadržaj

Princ Dipendra

Neobičan roman „Dipendra“ Andraja Bičkova zasnovan je na stvarnim događajima u Nepalu kada je prestolonaslednik Dependra ubio čitavu kraljevsku porodicu zato što mu je otac, kralj Birandra za vreme porodičnog ručka da ne može da se oženi devojkom Devijanom Ranom kako je želeo. Dependra je pucao u oca, a zatim i ostale koji su prisustvovali ručku. Ne zna se da li je Dipendra izvršio samoubistvo ili ga je ubila kraljevska straža. Dipendra, kraljeubica i proglašeni naslednik prestola završio je u bolnici gde je umro četiri dana posle izvršenog masakra, 4. 6.  2001. godine. 
Andrej Bičkov u ovom romanu ne razmatra samo dokumentarne aspekte ovog događaja, već i mistične aspekte ukazujući kroz sudbinu glavnog junaka Vika na mnogobrojne problem ne samo jednog dela sveta, već  čovečanstva uopšte. Filozofsko uporište romana “Dipendra” je veza izemeđu smrti i erotike, snaga strasti, samopotvrđivanje muškarca…Glavni junak Vik, koji priča i svoju, ali i Dipendrinu priču koje,  iako su različite, istovremeno su vrlo podudarne, sudbinske. Vik  je odrastao je u Rusiji, sa ocem, neostvarenim umetnikom koji određuje vrlo rano njegov životni put. Odlazi u Ameriku na univerzitet, tamo upoznaje princa Dipendru koji takođe studira.Vik nakon što je brzo potrošio novac vraća se u Rusiju. Nakon nekog vremena kreće u Nepal kod prijatelja sa univeziteta, princa, zajedno sa Lisom, ženom koju voli. Baš kada su stigli u sanjani grad Katmandu, tog dana prestolonaslednik ubija oca i ostale članove kraljevske porodice. Vik se našao u zatvoru i biće pogubljen.

Insert iz knjige

                                                                     
Dželat je dželat i najvažnija za njega je dužina konopca zato što osuđeni mora da umre dobro. Kraljevski dželat je majstor svog zanata i  izvršavao je presude još za vreme oca kralja Birendre, svaki put dobijajući novu parcelu zemlje kao nagradu za svoj rad-komadić zemlje na petnaest milja od Katmandua, na obali svete reke Bagmati, gde u svom vrtu porodica dželata može da posadi još nekoliko voćki ili još jednu lozu. Dželat je poštovan čovek u društvu, otac mnogobrojne porodice, on spasava nesrećne od nesrećnih, prenoseći ih po zakonu darme u bolji život gde mogu da pokušaju da isprave svoje greške. Na žalost, kazne se u Katmanduu ne dešavaju često, samo u izuzetnim slučajevima i da bi zaradio hleb nasušni, dželat mora da ima neki svakodnevni posao. Umetnost (a kazna je u svakom slučaju umetnost) odlazi, avaj, u drugi plan, ustupajući mesto svakodnevnim obavezama. Ipak , vino od voća, i od grožđa, nije loš biznis, tim pre što ovde, na Himalajima, ima tako mnogo stradalnih putnika – oni moraju da probaju mlado vino.
Što se tiče dužine konopca tu dželat ne zaboravlja svoju umetnost. Da bi kažnjeni umro zaista dobro, mora obavezno da mu se slomi vrat. Tada duša dželata neće bolovati i Kali ga neće kazniti mučenjima u ovom životu. Kali mu neće poslati devojčicu i njegova žena neće plakati prlikom pojavljivanja deteta na svet zato što posle smrti glave klana dželata, po zakonu nasledstva ne prelazi najstarijem sinu, već ćerkinom mužu, čak i ako je ona mlađa od drugih sinova. Eto zašto ne treba nanositi patnju kažnjenome, o tome je pisano u letopisu Dang. A ako se pokaže da je konopac suviše kratak, onda kažnjenik umire od gušenja, jadnik se trza nekoliko minuta i prisutni vide kako konopac vibrira nad otvorom, gde će propasti kada dželat pritisne polugu i pod se s treskom otvori pod nogama nesrećnika. Njegova glava ne sme da se vidi nad provalijom. Čak i ako kazni prisustvuje kralj, glava mora da visi ispod nivoa poda. Svaki čovek koji ima maštu lako može da zamisli šta se u tim trenucima dešava tamo, u tesnom tamnom prostoru ispod gubilišta, gde propada kažnjenik.Iskolačene oči, ispao jezik... Samo dželat može ljutito da zaviri u jamu, ako se konopac suviše dugo trza.
A kada je konopac suviše dugačak, onda kažnjenom pri padu može da se otkine glava i tada načelnik zatvora i publika mogu biti nezadovoljni, i dželat neće dobiti još jednu parcelu zemlje za odgajanje voćnjaka i vinograda. A to znači da će biti manje vina za putnike.Ranije, kada su sekli glave, bilo je naravno daleko prostije, trebalo je samo jače zamahnuti. Težak, porodični mač atračar i dan danas visi u hramu, levo od oltara gde na svetlećoj ikoni Božanstvena Kali drži isto takav atračar u svojoj gornjoj desnoj ruci. 

... Onoga ko treba da bude kažnjen teraju da se okupa pred sam čin kažnjavanja, da ne bi morali da peru telokad ga predaju rođacima. Tamo dole, u tamnom, stešnjenom prostoru ispod gubilišta, dželat obično sam svlači kažnjenoga, nakon što telo ostavi da visi, za svaki slučaj, oko petnaest minuta. Tek potom dželat olavabljuje čvor, izvvlači njegovu glavu iz omče, skida s njega crno- belu odeću i uključuje jaku lampu da bi zatvorski doktor slabih živaca mogao da napiše svoj zaključak- od čega je umro taj jadnik. Što se tiče dželata, njemu bi bilo dovoljno i svetlo iz proreza pored vrata, dželat ne voli da razgleda lica svojih žrtava, pošto uradi svoj posao. Potom će se u tesnom, skučenom prostoru, gde jedva staju njih troje ( ako se računa i kažnjeni) otvoriti mala, bočna vrata i dželat će s grohotom izvući kolica i predati telo rođacima, a oni će ga ponovo zaviti u pogrebni savan. Roba se spaljuje, a konopac , Beo i mek, poželjno je da bude laneni (ponekad se maže uljem od suncokreta) konopac je dželatov plen. Konopac na kome je umro obešeni, kojim se popeo na nebo, je magični konopac , i uz njegovu pomoć se može štošta izmeniti u svetu... Obično samo jogini i vračare pokušavaju da ga otkupe od dželata. Dešava se da im ga on daje skoro ceo, odrezavši za sebe samo komadić kao lek za glavobolju. Jogini potope pepeo spaljenog konopca u alkohol i leče tom tečnošću od paranoje.Ali pepeo konopca- to još nije najmagičnije sredstvo. Najtajanstvenije- to je seme kažnjenoga. Ako uspe da se dogovori sa doktorom, dželat tajno skupi seme koje kaplje posle poslednjeg orgazma žrtve. Za magičnu snagu semena obešenog ne zna ni iz dalekas svak dželat, čak ne ni svaki kraljevski, ali stari Angdava zna. Stari Angdava zna da  treba da poseje to seme kada je pun mesec i da izgovori zaklinjanje iz Geruda tantre, da se pomoli Kali i Šivi, da dodirne sklopljenim rukama čelo, grlo i srce i da baci na lampadu prstohvat praha od svetih spora pečurke koje mu je ostavio u nasledstvo još njegov otac, i onda će se, posle trinaest dana iz semena obešenog pojaviti jedva primetna klica mandragore, a duboko dole krenuće i nalivaće se sokovima podzemno stablo. Koren mandagore je magičan koren, štiti od bolesti i nesreće, donosi sreću, bogatstvo i slavu. Njega i samo njega traže posvećeni.