Andres Roslund i Borge Helstrom
Biografije
 |
Andres Roslund (1961) i Helstrom Borge (1957) su švedski pisci koji zajedno stvaraju i pišu vrlo uspešne kriminalističke romane, a za roman Tri sekunde 2009. godine dobili su nagradu Švedske akademije.
Andres Roslund je poznati, nagrađivani novinar specijalizovan za sociijalna i pravna pitanja, a Borge Helstrom je bivši kriminalac, čovek koji je još kao dečak iskusio načine i uslove koji od čoveka naprave kriminalca, otpadnika, osuđenika, zatvorenika što je bio. To bolno iskustvo će kasnije znati zajedno sa Andresom Roslundom utka u knjige koje će napisati, a osnovaće društvo za sprečavanje zločina u Švedskoj, kao i organizaciju za resocijalizaciju bivših zatvornika.
Njihova saradnja je počela od 2004. godine kada su objavili svoj prvi zajednički krimi roman Zver. Njihov prvi roman postigao je veliki uspeh i u kategoriji „Nordijski krimić godine“ nagrađen je prestižnom nagradom „Stakleni ključ“. Usledili su romani: Pretinac 21 (2005), Ćelija 8 (2006), Devojka iz podzemne ulice (2008), Tri sekunde (2009), Dva vojnika (2012).
Krimi romani koje su napisali Andres Roslund i Borge Hellstrom prevedeni su na više od dvadeset jezika, između ostalog i na: engleski, nemački, francuski, španski, japanski, korejski, indonežanski, češki, poljski, hrvatski, makedonski…
Roman Tri sekunde je ekranizovan.
O delu
Njihove knjige se smatraju izuzetno angažovanim, brutalno su realistične, spretno napisane, zasnovane na dokumentima, ali i na dugogodišnjem kažnjeničkom, zatvorskom iskustvu jednog od autora. Te knjige su oštra kritika društva, sumorne realnosti u predgrađima švedske prestonice. Pitanja koje će postaviti u svojim kriminalnim romanima nisu samo ona koja se odnose na raskorak između istine koja je zatrpana policijskom i sudskom procedurom, ne samo ona o osnovnim zakonima Švedske koji prestaju da važe kada političari procene da je to korisno za njihovu karijeru, već će se baviti i samom suštinom kazne kao takve, osvetom kao pojedinačnom, besmislenom ljudskom opsesijom, ali isto tako apsurdnom odmazdom društva nad pojedincem.
Andreas Roslund, kao novinar, u pisanju romana ima zaduženje da skupi relevantnu dokumentaciju na određenu temu a ta dokumentacija je tematski okvir koji zajedno sa Borgeom Helstromom pretvara u vrlo čitane i angažovane krimi romane u kojima ovaj švedski spisateljski dvojac postavlja pitanja na koja savremeni svet, pa ni Švedska koja uživa imidž uređene države nemaju odgovor.
U njihovim romanima glavni junak je detektiv Evert Grens, koji voli ples i šlagere. On je zadužen da rekonstruiše neki događaj, da ustanovi zašto i kako se nešto desilo, da svakodnevno i neposredno otkriva tamne strane ljudskog ponašanja i sudbine. Njegovi neposredni uvidi ne utiču na kaznu nad nedužnim, okrivljenim, čak ni onima osuđenim na smrt. Te odluke donose se najčešće u sferi političkog, a ne pravnog sistema, tako da je broj onih koji su nevini osuđeni i pogubljeni mnogo veći nego što bi bilo koja država koja se ponaša kao vlasnik života svojih građana bilo kada priznala, obznanila. A to se dešava, smrtna kazna, egzekucija u ime države nije samo greška nad jednim čovekom, već je kazna nad mnogima, a ispravljanje te greške je nemoguće. Žrtve su mnogobrojne, ne samo nevino pogubljen čovek.
U trileru Zver autori su za temu izabrali ubistvo i silovanje devojčica, pokazali koliko je čak i u uređenim državama društvo nesposobno da spreči zločin, da predupredi zločin posle zločina i kako se dešava da otac jedne od silovanih i ubijenih devojčica uzme pravdu u svoje ruke. Roman Devojka iz podzemne ulice je mračna slika beskućništva u jednoj od najbogatijih zemalja sveta koju pisci otkrivaju pričajući i prateći dešavanja koja uslede kada se u policijskoj kancelariji detektiva Everta Grensa pojavi trideset šestoro dece o kojima niko ništa ne zna, dece koja izmile ispod centra velikog grada, iz nekih podzemnih, tamnih, paralelnih ulica sjajne prestonice …Evert Grins, detektiv, ljubitelj plesa i šlagera otkriće ne samo leš već čitav jedan tamni podzemni svet za koji niko ne zna ni da postoji, svet okružen ravnodušnošću i tamom. U svojim romanima ovaj uspešni švedski spisateljski dvojac se bavi putevima i razlozima nastanka dece, dece koja su osuđena da vrlo rano postanu kriminalci, mehanizmina postojanja savremenih oblika kriminala: trgovinom ljudima, drogom,oružjem ( Dva vojnika). O strahotama života u zatvoru bave se u svom najčuvenijem romanu Tri sekunde..
Birajući teme za svoje kriminalističke romane kroz zaplete stalno nastoje da skrenu pažnju na pojedinca čija sudbina pre svega zavisi od stvarne, a ne samo deklarativne odgovornosti društva. Društva koje nije ravnodušno samo onda kada treba kažnjavati.
O krimi romanu Ćelija 8
 |
Na brodu koji krstari Baltičkim morem, izbila je tuča. Onaj koji je započeo tuču uhvaćen je i priveden. On i ne pokušava da pobegne. U policijskoj stanici detektiv Evert Grens nastoji da otkrije njegov idenditet, jer ispostavlja se da je reč o čoveku koji je umro u američkom zatvoru čekajući izvršenje smrtne kazne. Nepredvidiv zaplet dešava se na dve lokacije, u Americi i u Evropi, tačnije Švedskoj. Kroz uzbudljiv zaplet ovog krimi romana autori Roslund i Helstrom bave se jednim od najozbiljnijih pitanja ovog doba, a to je: da li u civilizovanom društvu treba da postoji smrtna kazna i da li je ona kao još jedno ubistvo rešava pitanje zločina, da li donosi pravdu bilo kome? Istovremeno triler Ćelija 8 je oštra kritika zakonodavstva i izvršne vlasti kako one u Švedskoj, tako i vlasti i zakonodavstva onih država SAD u kojima nije ukinuta smrtna kazna.
Detektiv Evert Grens radeći svoj detektivski posao, uviđa nedostatke dokaza, ali i shvata da je samo poslušni izvršilac naloga državnih institucija,vlasti. Shvata da uprkos činjenicama i naknadnom priznanju pravog izvršioca zločina, to ništa ne znači, da ne važe zakoni države, ovog puta Švedske u kojoj je ukinuta smrtna kazna i zabranjeno izručenje osuđenog na smrt državi u kojoj se ta kazna primenjuje. Koliko god se bunio protiv tajnih političkih ustupaka, on nema načina da im se suprotstavi jer ti nalozi dolaze „odozgo“ od pomoćnika ministra koji je dužan da zataška stvarnu sudbinu i događaj u ime nekakvog simboličnog prijateljstva dvaju država. Detektiv shvata da ne postoji ni volja, ni želja da se ustanovi istina, da istina gotovo nikoga i ne zanima i da se u odnosu na pojedinca države ponašaju kao vlasnici života. Tako se ponašaju i prema već zvanično pogubljenom, mrtvom pojedincu. Čak i država kao što je Švedska prestaje da poštuje svoje zakone kada je to potrebno u ime nekakve zvanične politike. Beznačajno je što je očigledno da je osuđeni na smrt nevin, da je žrtva nekakve surove igre, što je već zvanično zaveden kao pogubljen, što je izmešten iz sopstvenog života bez pitanja i svesti, što je njegov život samo predmet, broj, što od njega traže da objasni kako je živ, a zvanično mrtav, sahranjen, kako je stigao u Evropu. U trileru Ćelija 8 autori postavljaju pitanje da li je država vlasnik našeg života, surovi vlasnik koji poseduje i određuje i smrt.
Ne radi se o tome da će umrijeti. Ne radi se o tome da je sjedio i čekao četiri i pol godine. Ne radi se o tome.
Kazna, prava kazna je znati kada.
Ne poslije. Ne kad bude stariji. Ne tamo negde daleko, tako daleko da ne mora misliti o tome.
Točno kada.
Koje godine, kojeg mjeseca, kojeg dana, koje minute.
Kad će prestati disati.
Kada više neće osjećati, mirisati, vidjeti, čuti.
Nikad više
Samo onaj koji je osuđen umrijeti tačno u minutu razumje koliko je to sjebano.
Sve ono što smrt čini gotovo podnošljivom za druge, neizvjesnost, izbegavanje pomisli o njoj zato što se ne zna.
On zna.
On zna da će prestati postojati za sedam mjeseci dva tjedna jedan dan dvadeset tri sata i četrdeset sedam minuta.
Tačno.
Tako glasi moto trilera Ćelija 8 Andreasa Roslunda i Borga Helstroma. Nepravedno optuženi, na smrt osuđeni Džon Mejer Frej naći će se u situaciji da dva puta u svom kratkom životu, nedužan čeka izvršenje smrtne kazne koja mu je izrečena. Autori ovog trilera spretnom zapletom pripovedaju samo naizgled fantastičnu priču, o čoveku koji je optužen za ubistvo devojke koju je voleo. Ispostaviće se u da nije ubica, već je to čuvar u zatvoru u kome okrivljeni boravi Vernon Eriksen. Vernon će organizovati i umiranjeu ćeliji, kao i transport osuđenika na smrt mladog Džona Mejera Freja do Stokholma, nakon što ga u zatvoru zavoli, svestan da će biti potpuno nevin pogubljen. Vernon Eriksen zna da je on ubica, a ne Džon, on uviđa koliko nevinih biva osuđeno i pogubljeno, postaje član društva za borbu protiv smrtne kazne. Džon Majer Frej je sedam godina živeo u Stokholmu, sve do tuče na brodu koji plovi Baltikom…Nije znao kako se našao u tom gradu, živeo je normalno kao brižan otac i muž. Kada bude utvrđen njegov identitet, sve se ruši, i on, iako je jednom već prošao kroz to mora da bude vraćen u SAD, da bude još jednom u ćeliju 8, po drugi put čeka pogubljenje koje će uslediti bez preispitivanja, posle sedam godina života na slobodi, nakon izrežiranog umiranja o kome nesrećni čovek ne zna ništa. Umiranja u kome iako se dešava njemu,on nema nikakvog učešća. Kao i svemu što mu se događa nakon što je optužen i osuđen.
Kada smrtna kazna nad Frejom bude izvršena, pravi ubica Vernon Erikson poveriće svoju priču jednom novinaru, priznati Edvardu Feniganu, ocu ubijene devojke da je on ubica, a ne pogubljeni Džon Majer Frej, da je on organizovao njegovu smrt i odlazak u Evropu. Čuvar Vernon Erikson, pravi ubica devojke, protivnik smrtne kazne će izvršiti samoubistvo, ali tako da za njegovu smrt bude okrivljen i osuđen otac, ubijene devojke, Edvard Finigan, bliski saradnik guvernera, zagriženi pristalica smrtne kazne. Čovek koji je ceo svoj život sveo na čekanje i prisustvovanje izvršenju smrtne kazne nad nevinim čovekom. Kao dokaz ubica će mu dati kćerkinu narukvicu… Tako će se Edvard Fenigan naći u ćeliji 8, čekaće sopstvenu egzekuciju, potpuno nevin, kao što je bio nevin i Džon Mejer Frej.
Deo iz romana Ćelija 8
-------------------
...Ponekad se nadao da postoji nešto poslje.
Bilo što, bilo što više od kratkog bijednog osećaja umiranja, više od same spoznaje ja sada umirem, da bi u sljedećem trenu sve bilo gotovo.
Osjećaj bi bio najsnažniji kada bi neko drugi odlazio, netko tko više ne treba odbrojavati.
John bi tada ležao, grizao rukav kombinezona, osećao kako mu srce tuče, bilo je teško disati i poslje, drhtavica koja ga tresla dok ne bi povratio po podu.
Plamenovi koji su probijali iz glave, nokti koji su grebli.
Kao da i on umire, svaki put.
John se čvrsto uhvatio za ležaj kad se svetlo iznenada ugasilo. Zatreperilo je, vratilo se i opet ugasilo. U istočnom bloku, u zapadnom krilu i u svim ostalim odeljenjima zatvora u Marcusvilleu svetlo i tama smenjivali su se dok se tjelo Marva Williamsa tjekom otprilike minute treslo od udara napona između šesto i tisuću devetsto volti. Verovatno je povratio već tjekom prvog,nastavio se prazniti malo-pomalo kod svakog sljedećeg udara,dok nije bio potpunoprazan.
Svjetlo se vratilo i John je znao da je izranavljeno tjelo prije nekoliko sekundi klonulo u stolici, još uvek živo.Molio se u svojim rukavima kombinezona i pitao misli li Marv,jesu li misli nadjačale bol.
Drugi udar uvjek je trajao sedam sekundi, tisuću volti dok slana voda u bakrenim elektrodama na glavi i na desnoj nozi ne počne kipjeti.
John nije više molio u narančasto obojenoj tkanini. Otkopčao je dva dugmeta do vrata i uhvatio srebrni lančić i križ koji je s njega visio. Dok ga je grlio, lampa se gasila i palila nekoliko puta, treći i poslednji udar bio je malo duži, dvjesto volti tjekom dve minute.
Sad su se rasprsnule očne jabučice.
Sad je curio urin i izmet.
Sad je krv tekla iz svih otvora na tijelu.
Mrzio je sve što se zvalo religija, ali je radio kao što bi radio Marv, držaoje križ jednom rukom, a drugom u zraku pred sobom radio znak križa.
str. 23
SRIJEDA NAVEČER, 20:45
JOŠ PETNAEST MINUTA
Obavjest da je sudac Vrhovnog suda Anthony Glenn odbio zahtjev za odgodom pogubljenja nikada nije stigla do osuđenika koji je sjedio i čekao u jednoj od ćelija kuće smrti. Adams, ovlašten da sam rješava hitna pitanja, kao i obično kada se radilo o smrtnoj kazni prepustio je svoj devetorici članova suda da zajedno razmisle i odluče.
Njigova odluka je bila jednoglasna.
Zato je jedan od tri fiksna telefona koja su visjela na običnoj drvenoj ploči na zidu sobe iza komore za pogubljenje spojen sa guvernerovim uredom u Columbusu.
Linija treba biti otvorena dok se pogubljenje ne izvrši.
U tih petnaest preostalih minuta samo je razgovor sa guvernerom Ohia mogao spriječiti pogubljenje Johna Meyera Freya.
str. 361
SRIJEDA NAVEČER, 20:45
JOŠ DESET MINUTA
...„Sada budite potpunomirni, g. Frey”
Tekućina koju je bolničar prolio po pamučnom tamponu imala je jak miris. Sredstvo za dizinfekciju, mršava ruka ga je brižlivo utrljala po pregibu ruke, naokolo vlažnim tamponom. Wiley će mu uskoro ubosti dvije cjevčice,jednu u svaku ruku i treba biti čisto kad to učini, želio je izbeći infekcije, onoga tko je još živ treba smatrati takvim i tako se ponašati prema njemu, kao prema živom.
„Heparin. Antikoagulans. To ću sad ubrizgati.Ne želim opet nekog borca. Zar ne,g. Frey?”
Zvučalo je apsurdnije nego što je želeo i Wiley i zbog toga odmah požalio. Bio je nervozan i uplašen, svaki puta je bilo jednako teško i nikada nije naučio osloviti čoveka čiju je smrt pripremao.
Još samo nekoliko sekundi,pokušao je izbegavati osuđenikov pogled, usredočio se kao i inače na gole ruke i na ubrizgavanje dovoljne količine antikoagulansa.
„Završio sam, g. Frey. Sada idem. Više me nećete videti.”
Opet mršava ruka, stisak mu jee bio mlitav i držali su se sve dok Wiley više nije mogao izdržati.
Četvorica čuvara su stajali vani i čekali. Kad se bolničar brzo udaljio, prišli su ćeliji,pogledali Johna i zamolili ga da sam izađe. Nije bilo mnogo koraka do komore, ali su nadzirali svaki, ljudi koji umiru često privlače veliku pozornost.
Komora je bila kružnog oblika, jedva nešto veća od četiri kvadratna metra, a zidovi zapravo veliki prozori prema prostoru sa svjedocima koji su čekali. Ležaj koji se protezao do zida bio je presvučen debelom bjelom tkaninom koja je zaškripala kada su nu tijelo zategnuli sa šest remena, crna i široka, četiri poprijeko i dva uzduž, oni preko prsiju su najviše pritiskali glavu.
Cjevčice koje su posle priključili na obe ruke bile su prozirne, bilo je lako vidjeti tekućinu koja kroz njih prolazi.
str. 365
Roslund i Hellstrom ĆELIJA 8
Preveo sa švedskog Alan Legin
„Znanje”, Zagreb, 2012.