Andrija Matić

Biografija

Andrija Matić, rođen je u Kragujevcu 1978. godine. Diplomirao je, magistrirao i doktorirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Prvi roman Nestanak Zdenka Kuprešanina  Andrije Matića objavila je Matica srpska  2006. godine. Potom je objavljena i njegova studija  T. S. Eliot- pesnik, kritičar, dramski pisac (2007). Pripada onim malobrojnim piscima koji se bave savremenošću, svesni da književnost ispravlja istorijske zablude i previde, kao i etičke i estetske kriterijume doba. Roman Šaht (2009) pored pohvala kritike, konkurencije za značajne književne nagrade, imao je odjeka i kod čitalačke publike, kao i njegova zbirka priča Muzej savremene umetnosti (2010). 
Odlika njegovih knjiga je pored bavljenja savremenošću, njenim tamnim stranama nedvosmisleno pokazuje svoj stav, da je na strani marginalizovanih, gurnutih i žrtvovanih u ime nekakve velike, uvek lažne ideje koja se ne ostvaruje  i koja je pokriće za . Jezik koji koristi je jezik vremena u kome živi pa i tako postiže da sumorna proza koju piše bude čitljiva i pitka. 
To bi se moglo tumačiti kao ustupak zahtevima savremenog čitaoca ali u slučaju Andrije Matića to se ne može potvrditi. To dokazuje i njegov najnoviji roman Pomračenje u pet slika (2013). Roman je obiman , ambiciozan i govori  tragičnoj sudbini jedne kragujevačke porodice, a i samog grada i obuhvata period od sedamdeset godina. Zanimljiv je i bogat faktografijom koju je autor koristio postižući da različita razdoblja označi upotrebom jezika doba o kome pripoveda. Prvo je to jezik predratnog Kragujevca,  pa jezik komunističke propagande, preko retorike nacionalista 90- tih, i na kraju cyber terminologiju.    


O romanu Šaht

Roman Šaht  Andrije Matića je pre svega nemilosrdna, preciznije beskompromisna antiutopija koja se bavi srpskim društvom zasnovanog na eskalaciji nacionalizma koji dovodi do ksenofobije podržane demagogijom, a samim tim do sunovrata društva koje se bez pobune prepušta na milost i nemilost političarima i njihovim mehanizmima „usrećitelja nacije“. Vrlo uzdržanim tonom, do samog kraja, junak opisuje sunovrat u bezdan. Roman je očito inspirisan i stvarnim događajima, prilikama u srpskom društvu, kulturi, uticaju i značaju crkve u svakodnevnom životu i funkcionisanju zemlje koja se izjašnjava kao sekularna, a ipak u njoj oni koji krše elementarne zakone i prava drugih, manjine ostaju nekažnjeni.
Narator, Bojan Radić, bivši profesor engleskog jezika u Šahtu  evocira tragični sled događaja koji će ga odvesti na gubilište. Sve se dešava u Srbiji 2025. godine. Srbijom upravlja Vlada narodnog jedinstva čije upravljanje će junaku detaljno objasniti šef policije, Sretenović kao stopljene ideje nacionalizma i komunizma. Srbija je ponovo izolovana, deset godina posle neuspešnog „vraćanja otetog Kosova“. Vlada narodnog jedinstva usvojila je Zakon o ukidanju engleskog jezika, ponovo uvela smrtnu kaznu i javna pogubljenja  se vrše na Ušću. Vlada je  ukinula mobilne telefone, zabranila upotrebu kompjutera, zvanično je iskorenjena AIDS, pravoslavna crkva blagosilja dželate.
Glavni junak trideset petogodišnji profesor engleskog jezika, posle uzaludnog pokušaja da nađe posao nakon usvajanja zakona kojim je njegovo znanje i obrazovanje označeno kao nepotrebno i nepoželjno dobija ponudu da baš tom, zabranjenom engleskom jeziku podučava decu šefa policije. Dobija za taj posao vrlo pristojan honorar, prihvata sva objašnjenja svog poslodavca i počinje da shvata da se u toj i takvoj Srbiji njegove bivše kolege pretvaraju u policajce, službenike političara za koje rade , da je sve pod kontrolom, nadzorom. Poslodavac, šef policije živi vrlo udobno, galantno mu isplaćuje honorar i pridodaje mu još jednu obavezu, da njegovu decu vodi na Ušće, i da zajedno sa njima prisustvuje javnim pogubljenjima. U početku zbunjen, Bojan Radić prihvata ne samo posao , već i sva objašnjenja poslodavca. Živi vrlo usamljeno, ide na plivanje, šeta Beogradom i primećuje da se Knez Mihailova ulica pretvorila u najprljaviju ulicu, da u njoj borave prosjaci i beskućnici, da su na mestu gde su nekada bili kulturni centri Francuske i ostalih zemalja sada razlupani izlozi i gomile đubreta, da su ukinuti svi kafići. Sluša se strogo propisana muzika u dva beogradska Doma mladih.
Jednom je u parku primetio usamljenu devojku, ali nije se usudio da joj se obrati. Nastavio je da obavlja svoj posao učitelja engleskog jezika deci šefa policije, ali i da posećuje park ne bi li ponovo sreo devojku. Ponovo će se sresti, upoznati, moglo bi se reći, on će se zaljubiti. Ali devojka mu posle nekog vremena saopštava da je bolesna, da ima AIDS. Ali i njegov poslodavac zna sve o njegovim susretima sa Vesnom, proverava ga i zabranjuje mu da se viđa s njom, kako zbog sebe tako i zbog opšteg pravila da se čovek u takvoj kafkijanskoj Srbiji može družiti i viđati samo sa onima koji pripadaju većini. Jer, devojka, kao i njena porodica već su obeležene. Bojan Radić, narator odustaje čak i od prijateljstva sa nesrećnom devojkom. Postaje sve prisniji sa poslodavcem, srećan što zarađuje. Jednoga dana  na njegova vrata zakucaće brat nesrećne devojke i doneće mu oproštajno pismo jer je ona izvršila samoubistvo. Odlazi na Sajmište sa njenim bratom i majkom i  prisustvuje masovnom sahranjivanju ljudi u crnim kesama koji su pripadali nepodobnim: homoseksualcima, bolesnim, drugačijim. Tada počinje njegov pakao. Šef policije ga otpušta sa pretnjama koje se uskoro ostvaruju. Prisiljen je da se iseli iz svog stana i seli se na obod grada, živi u malom stanu u blizini Doma za nezbrinutu decu. U novi stan mu upadaju ljudi šefa policije Sretenovića, otimaju mu novac s kojim je imao nameru vrlo skromno da živi neko vreme i koji mu je ostao. Često posmatra u parku decu dok sedi u parku. Jednog dana veroučitelj jednog od štićenika seksualno zlostavlja i Bojan zgrožen ubija sveštenika. Ne ostaje mu ništa drugo nego da pokuša da se sakrije. Dugo se krije po podrumima, šahtovima i na kraju ga policija hapsi, odvode u zatvor, sude mu. Osuđen je na smrt.      

Deo iz romana Šaht

… Mladići nisu pokazivali da se plaše. Više su delovali iscrpljeno. Koliko sam mogao da primetim sa svog mesta, oni nisu paničili ili plakali, kako bi se očekivalo od nekog u tako mučnom položaju. Sada mogu da priznam da sam se zbog njihove ravnodušnosti prilično iznervirao. Prosto sam poželeo da umru u najgorim mukama. Dok su im gorostasi vezivali ruke, ja sam zamišljao kako bi njihovi mizerni životi mogli najsvirepije da se prekinu, koje bi pogubljenje bilo najkrvavije, u kojim okolnostima bi njihovi krici bili najglasniji. Ne verujem da je iko u publici bio toliko željan krvi onih homoseksualaca a da je pri tom imao tako trivijalan razlog. 
Kada su ih vezali, na binu je sporim, dostojanstvenim hodom izašao jedan pravoslavni sveštenik. Sve se i dalje odvijalo u tišini. On je prvo uzeo zlatni krst i njime obeležio mladiće, zatim je pročitao neku molitvu, a onda je prineo krst na celivanje jednom od gorostasa. Nakon toga sveštenik je sišao sa bine, isto onako dostojanstveno kako se i popeo. Gorostasi su potom primorali mladiće da kleknu, a na bini se pojavio još jedan čovek. On je nosio crveni jastuk na kojem je ležao ogroman malj. Povlašćeni gorostas, koji je celivao sveštenikov krst, uzeo je malj sa jastuka, posle čega se njegov donosilac udaljio, što je značilo da je ispunjen i poslednji element ove zanimljive procedure.
„ Da l će da cvile, šta misliš?“ čuo sam nekoga iza sebe. Ali nisam stigao da se okrenem i vidim čoveka koji je to rekao, zato što je gorostas baš tada počeo da razbija glave nesrećnih mladića. Oni su verovatno izdahnuli već posle prvih udaraca, jer su im se tela odmah beživotno rasprostrla po bini. No, gorostas nije prestao da udara. Tukao je još jače, kao da želi njihove glave da prikuje za pod. Ljudi i dalje ništa nisu progovarali, već su uzbuđeno posmatrali događaj. Vetar je zavijao i davao muzičku podlogu junaku sa maljem.

str. 24-25

Kazneni zavod „Banjica“

Odeljenje za poseban nadzor nad osuđenicima

Službena beleška br. 73/25

Dana 17. novembra 2025. godine zatvorenik Bojan Radić odveden je na izvršenje smrtne kazne. U njegovoj ćeliji pronađen je pisani materijal koji je prosleđen arhivskoj službi radi  dalje obrade i klasifikacije, gde je primljen i zaveden pod arhivskim brojem S-87/25.

Belešku sastavio:

Miroljub Šuković

Viši zatvorski službenik

U Beogradu,

17. novembar. 2025.

Epilog

… Znaju da ovog puta ne idem u šetnju. Koliko ljudi su ispratili pre mene? Što?

Dvesta? Hiljadu? Koliko puta su osetili zadovoljstvo što nekoga vode u smrt? Da li o tome pričaju sa svojim ženama? Ili to možda pričaju deci? Pred spavanje. Umesto bajki. Da li im pričaju kako smo se plašili? Kako smo se uneredili od straha? Kako smo ih preklinjali da nas ne vode na ono užasno mesto? A oni su nas ignorisali.

Nisam očekivao blindirani džip. Ovako, dakle izgleda oproštajni poklon od države. Ili je ovo deo same svečanosti u kojoj ništa ne sme biti obično. Evo i pratnje. Ovi su još ružniji od stražara. I ne izgledaju previše srećno. Da li oni znaju zbog čega ću danas biti pogubljen? Da li se to još uvek objavljuje u novinama? Možda je neko od njih i bio na javnom procesu kada su me tako okrutno ponižavali? Ako su bili tamo, onda se sigurno sećaju. Koliko god da je od tada prošlo. Jer ovde se možda ne pamte bitne stvari, ali se poniženje ne zaboravlja…

Koliko dugo nisam video ovaj deo grada? Skoro da sam zaboravio da postoji. Dan je sunčan. Sve deluje mirno. Ipak, bilo bi mi draže da je napolju oluja. Da seva. Da se gromovi oglašavaju na svakih nekoliko sekundi. Verovao bih da makar priroda nije ravnodušna. Da je makar njoj žao, kad već nema ljudi da žale za mnom…

Boli me glava. Kao da unutra imam gvožđe. A ne mozak. Možda je i bolje tako. Da se naviknem. Za onaj poslednji udarac. Do sada sam se više plašio poniženja. Urlika razularene mase. Ali sada mi bol izgleda strašniji. Taj poslednji udarac.  Verovatno on najviše boli…

Trebalo bi da sam umoran. Nisam spavao cele noći. Čudno je kako se uopšte ne sećam prošle noći. Kao da sam je prespavao. Ne mogu da se setim nijedne misli, a znam da sam bio budan. Izgleda da čitav život, sve što u njemu smatramo vrednim, stane u tu poslednju noć. A kada ona prođe, shvatimo da nema šta da se zapamti. Jer, nema ništa vredno. Kao da nismo ni živeli…

Čuju se. Sigurno ih ima nekoliko hiljada. Možda i nekoliko desetina hiljada. Koliko ljudi može da stane na Ušće? Mogu li da me vide kroz ovo staklo. Izgleda da se malo  šta promenilo od kada sam ovde bio poslednji put. Isti ljudi. Ista hipnotisana lica. Evo ih. Skinhendsi. Ko je ovo? Možda neki profesor? Liči na onog komšiju. Ova žena? Na koga me ona podseća? A evo i ponosne omladine ponosnog naroda. Da li je i Sretenović ovde? Da li je poveo i decu? Ili je možda premešten na neku drugu dužnost? U neki drugi, manji grad. Po kazni…

Jedino me mržnja nije napustila. Čista, slepa mržnja. Ko bi rekao da će mi ona biti jedini adut? Da će preživeti uprkos svemu što mi se desilo. A ona je izgleda tek sad na vrhuncu. I danas će jedina da trijumfuje. Mrzim one koji su me osudili. I one koji su to odobrili.. I one koji su podržavali. I sve one koji se nisu pobunili. Mrzim skoro svakog živog stvora u ovoj prokletoj zemlji…

Sećam se kako sam se nekada tešio. Proći će. Ništa ne traje večno. Promeniće se. Uvek postoji sutrašnji dan. A danas? Šta danas da kažem? Sutrašnji dan nikada neće doći. Postoji samo danas. A posle toga…

Nebeski narod.. Tako su oduvek voleli da se zovu. Ne, božiji narod. To je privlačnije. Jer protiv toga ne postoji nikakav dokaz. Kakva laž! Kakva glupost! Ovo nije čak ni zemaljski narod. Ovo je obična hipnotisana rulja. Zaslepljena samopouzdanjem. Možda će nekad od nje postati narod? Kada prestane hipnoza…

Počinje vetar. Najzad. Čini mi se da tek sada shvatam zašto sam ga se toliko plašio. Zašto je donosio nemir koji nijedan mučan događaj nije mogao da nadjača. Zato što je vetar jedini nagoveštavao ovakav kraj. Jedino me on upozoravao. A ja to nikada nisam uspeo da čujem…

Dolaze i oblaci. Možda će pasti kiša?...

Svečana loža. Ista kao i uvek. Svi su tu. I sveštenici i političari i vojnici i biznismeni. Eno ga onaj fudbaler. I oni su počeli da dolaze. A evo i narodnog pesnika. Nije se mnogo promenio. Kakav socijalni sklad…

Iscepali su mi odeću. Misle da će me to pogoditi. Misle da će me njihovi udarci povrediti. Ne shvataju da meni  više ništa nije važno. Jer ja sam već mrtav. Ovo ovde je čista formalnost…

Da li će mi , u onom poslednjem trenutku, proleteti ceo život? Kao što pričaju. Sumnjam. To je verovatno izmišljotina. Da bismo životu dali još jednu šansu. Da bismo lakše prihvatili svoju beznačajnost…

Počinje glavni deo. Ponovo su se utišali. Kao i onog prvog dana. Duva vetar. Evo i tri gorostasa. Čini mi se da nisu oni od pre. Doduše, nikada nisam bio ovako blizu njih. Tu je i sveštenik. Isti onaj od prvog dana. Njega, izgleda nikada ne menjaju. Hod mu je i dalje miran, svečan. Ko će od ovih zlikovaca celivati njegov krst? Ko će imati tu čast da mi zada poslednji udarac?...

Počinje kiša. Kako prijatno klizi po mom licu. I ima čudan miris…

Da li će biti dovoljan jedan  udarac? Obično je bio dovoljan. Koliko još imam vremena? Da poslednji put  pogledam ova hipnotisana lica. Možda misle da se plašim? Možda izgledam kao da se plašim? Ovako iscepan i krvav. Ali mene više nije strah.

Jer ja ću se spasiti.

A oni će ostati, ovde…