Anri de Monterlan

Biografija

Anri de Monterlan (Henry Marie Joseph Frederic Exspedite Millon de Montherlant), egocentrični francuski pisac, manje poznat po svojoj knjizi Jutarnja smena (1922), a više po romanima koji su izazivali skandale, ali i brojnih drama koje se ubrajaju u najbolja scenska dela XX veka, rođen je u Parizu 20. aprila 1895.godine u plemićkoj porodici katalonskog porekla.Monterlanov otac je bio rojalista, plemić bez bogatstva koji nije dopuštao da se u njegovu kuću uvede struja i telefon. Prezirao je vojsku posle Drajfusove afere. Majka mu je provela posle porođaja život u krevetu. Dečakom su se bavili posluga i privatni učitelji koji su zapazili njegovu darovitost vrlo rano, kao i baka kod koje je otišao da živi posle smrti majke i oca.
Devojke (1936-1939) zloglasna triologijau kojoj Monterlan opisuje svoje zamršene odnose sa ženama - žrtvama prodata je u milionima primeraka i prevedena je na 13 jezika. Istovremeno, to je bio najveći komercijalni uspeh Monterlana kao romanopisca koji se neće ponoviti. Roman Pustinjska ruža (1954), pored toga što je kritika francuske politike u Severnoj Africi biće prožet mačizmom koji je ovaj pristalica Ničea, zagovornik čvrste moći i jake, dakako, muške ličnosti uvek zagovarao, bilo u romanima, esejima, dramama ili novinarskim tekstovima. Uvek nepopustljiv prema ljudskim slabostima, smatrao je da su mase, narodi, samo pasivne i upotrebljive.
U svom radu Monterlan se bavio i homoserksualnim temama, naročito u drami Grad čiji princ je dete (1952) pa i u romanu Dečaci (1969), iako je ovaj roman o životu i odnosima dečaka u rimokatoličkom internatu napisan nekoliko decenija ranije. U ranoj mladosti, kao šesnaestogodišnjak, Monterlan je imao aferu sa dve godine mlađim prijateljem iz katoličkog koledža i izbačen je. Taj događaj iz rane mladosti imao je posledice koje će ga pratiti kako kroz život, obeležiti njegovo stvaralaštvo, ali na neki način ga izopštiti iz generacije kojoj je pripadao, kao pisca zagovornika nekakvog moralnog principa,  pisao u svojim esejima kada i ko treba da kaže „ne“, ali  sam nije pokazao da ga poštuje u svom ponašanju, što je podrazumevalo daleko strašniju osudu i neprilike.
Važan događaj u njegovom životu je učešće u Velikom ratu u koji je otišao posle smrti roditelja 1916. godine gde je ranjen i odlikovan sa tri medalje za hrabro ponašanje.O tom iskustvu napisao je i roman Sin. Toj temi će se vraćati, kako u romanima tako i dramama jer je to bilo za njega vrlo važno. U međuratbnom periodu je pisao, putovao, divio se borbi sa bikovima, bavio se sportom. Ponovo će biti ranjen 1940. godine kada je zaostao za pešadijskom jedinicom, ovog puta kao veliki poklonik Hitlera. Te svoje stavove redovno je objavljivao u ultradesničarskom nedeljniku „La Greb“. Izrazit desničar kao i njegov otac, dok su drugi pisci u okupiranoj i poraženoj Francuskoj pristupali pokretu Otpora doneli su Monterlanu određenu vrstu prezira i osude. Ta slava potrajaće do početka Drugog svetskog rata i pada Treće republike koju Monterlan nije naročito voleo.Za vreme Drugog svetskog rata, čovek od koga se očekivalo da bude prvi među onima koji će odlučno reći „ne“ nemačkoj okupaciji Francuske, piše oštre članke u desničarskim časopisima, prezire Treću republiku, divi se nemačkim vojnicima, savetuje „prihvatanje“okupacije i Višija.
Takvo delovanje u toku okupacije Francuske bilo je kažnjeno dugogodišnjim prezirom i osudom, bez obzira što je 1960. godine postao i član Francuske akademije. Njegovi komadi su postavljani, romani objavljivani, snimani filmovi. ali kao da mu nikada nije oprošteno što se našao na pogrešnoj strani. Anri de Monterlan, kada se pojavio na književnoj sceni smatran je za moralistu jer je pisao da će Francusku spasiti „njeni sinovi koji budu imaju hrabrosti, da kažu „ne“, hrabrosti da „budu nepopularni“, i nije se našao u pokretu Otpora. Kada su nemačke trupe zauzele Francusku on je iskazivao divljenje prema vojnicima Vermahta, smatrajući da je Francuska zaslužila da izgubi rat zajedno sa svojim“ moralnim moralom“, a i i da treba da se pridruži okupatoru i Višiju. Monterlan neće biti čitan pisac posle Drugog svetskog rata u Francuskoj, a samim tim ni i u drugim zemljama i često će biti izložen oštrim rečima, stalnim nagađanjem da je gej koji je bio sklon Hitleru, kao i gnevu zbog odnosa prema ženama i ženskim likovima, što će pokazati Simon de Bovar u svojoj knjizi Drugi pol.
Deset godina, od 1944. do 1954. godine Monterlanovom izdavaču Grasetu je suđeno, tako da se njegovi radovi neće pojavljivati u sadašnjem izdanju do 1954. godine kada ih objavljuje Galimar.Graset je osuđen zato što je objavljivao knjige pisca koji su podržavali naciste.Među tim knjigama je i Monterlanova knjiga Solsticij u junu (1944). Ali, Monterlan nije formalno osuđen, već samo izdavač jer je on taj koji je kriv za hiljadu primeraka knjige koje je štampao, dizajnirao, reklamirao. Zbog nacionalne degradacije izdavač je osuđen od strane Suda pravde i konfiskovana mu je imovina. Monterlan je poput drugih pisaca želeo da objavljuje kod drugih izdavača, tužiće svog izdavača, napisati i memoare o njihovim ličnim odnosima u kojima će tvrditi da je on „najugroženiji“, da on doživljava pad prodaje svojih knjiga jer ga izdavač „bojkotuje“. Tek 1954. godine, ova parnica će biti završena i Monterlanove knjige, prerađene, pojaviće se u „Galimaru“. U SAD objavljena samo njegova knjiga Haos i noć dok njegove knjige koje su imale najveći uspeh, iako ih je na engleski preveo čovek koji je preve Prusta i Malroa, nisu objavljene.Najznačajnija osoba u Monterlanovom životu bila je njegova baka, naročito posle smrti oca 1914. godine koji mu je ostavio prezir prema suprotstavljenom svetu, i majke koja je umrla godinu dana kasnije.Baka mu je bila vrlo posvećena, pobožna katolikinja koja nije zamerala svom unuku ni kada joj je rekao da oseća strast prema mladićima.
Slavu u Francuskoj stekao je čuvenom knjigom Devojke (1936-1939) zloglasnom triologijom u kojoj Monterlan opisuje svoje zamršene odnose sa ženama- žrtvama.
Izbegavao je intervjue, fotografisanje čak i kada je postao član Francuske akademije. Homoseksualnost je bila razlog za takvo ponašanje, bez obzira što je imao i veze sa ženama. Plašio se ucena zbog dečaka koje je često pozivao i uzimao u svoju kuću, bilo kao sluge, bilo kao drugove. Zbog toga u neslužbenim prilikama nije koristio svoje ime Monterlan, već Milon... Po nekim izvorima neko ga je pretukao na ulici, a po drugima je pao i povredio levo oko 1968. godine.
Kada mu je zapretilo totalno slepilo izvršio je samoubistvo popivši cijanid, i sigurnosti radi, pucao je sebi u grlo 21.9.1972.godine. Bio je zagovornik samoubistva, hvalio ga je kao plemenit gest mnogo bolji od „suočavanja sa prazninom neaktivnosti“. Imao je 76 godina i toj odluci je predhodio srčani udar, godinu dana ranije.

O delu

Anri de Monterlan nakon povratka iz Prvog svetskog rata piše intenzivno, a evo i nekih od najznačajnijih naslova iz njegovog plodonosnog opusa: Jutarnja smena (1920), Sin (1922), Bestijariji (1926), Devojke (1936), Sažaljenje nad ženama (1936), Demon dobra (1937), Gubavke (1939), Pustinjska ruža (1954). Najpoznatije drame Anri Monterlana su Mrtva kraljica (1942), Malatesta (1946), Sutra je novi dan (1949), Grad čiji je kraljević dete (1951), Port-Royal (1954), Građanski rat (1965). Važnija dela poetske proze Anri Monterlana su: Olimpijci (1924), romani Haos i noć (1963), Trinaesti cezar (1970), Ubica i njegov gospodar (1971).
U svojim romanima Monterlan je hroničar jednog vremena i društvenog života, uvek sa ironijom govori o dekadenciji francuske aristokratije, koja je zarobljena u prošlosti. Njegove drame su već nešto drugo, pre svega u njima se prepoznaje njegova pesnička snaga, bogatstvo i nijansiranost stila, preciznost.To je osnovni razlog da ga mnogi smatraju „grandioznim“ piscem, kao nobelovac Ivo Andrić. Kao dramski pisac Monterlan je smatrao da je teatar pre svega književnost, poput generacije simbolista na čelu sa Malarmeom za koga je knjiga imala prednost nad pozornicom. Tako u svojim Beležnicama kaže: Za mene ne postoji nijedna forma teatra vredna tog imena, osim psihološkog... posle trećeg reda iz kojeg se još može pratiti izraz na glumčevom licu, nema više teatra... moji komadi se moraju pre svega čitati. Govorio je takođe da francuskim klasicistima nedostaje originalnost, da se ugledaju na Euripida, Vergilija, a da je dramsko delo “izraz unutrašnje potrebe“ i da su sve njegove drame“fragmenti memoara“.

O Mrtvoj kraljici

Drama Mrtva kraljica dešava se u Portugalu, u dalekoj prošlosti i sve glavne ličnosti ove poznate Monterlanove drame su postajale, ali to ne znači da su istorijske činjenice poštovane, naprotiv one su poslužile autoru da svojoj mašti da na volju, da projektuje svoje poglede i pokaže kako ispod istorijskih činjenica i situacija postoji više slojeva, preplitanja interesa i osećanjai kada se govori o vlasti i vladanju, o granici koja kralja deli od čoveka, o političkim igrama, tačnije o mnogostrukosti tumačenja istorije i protivrečnostima koje deluju u ljudskoj prirodi. Nastala na osnovu predstave španskog dramatičara Luisa Veleza de Gevare Monterlanova Mrtva kraljica koja u osnovi ima stvarnu priču o ubistvu kralja Alfonsa i četvrte dvorske drame koja je bila ljubavnica njegovog sina naslednika Pedra, završava se presudom i ubistvom donje Injes. Monterlan je priču o problemima izbora moći ili hrišćanskog morala izoštrio, pokazao naličje, čak  skratio jer u originalnom predlošku iako je ubijena, naslednik krune Pedro ekshumira njen leš i proglašava je kraljicom. Krunisanje mrtve kraljice u Monterlanovoj verziji ne postoji. Drama se završava smrću kralja Ferantea.
Mnogi u liku Ferantea prepoznaju Maonterlana, njegove poglede i razmišljanja koje se mogu naći u njegovim Beležnicama: brutalnost, hladnoća. Ferante, kralj čovek koji ne voli svoga sina Pedra, a istovremeno pati zbog toga, kralja koji je ostario i to ne oprašta nikome, a naročito ne onoj koja se reprodukuje, onoj koja je slobodna da ne poželi moć, onoj koja duboko veruje u nekakvu ljubav. Skrivaće kralj Ferante svoju pakost pred mladom, naivnom i nesvesnom smrti nad glavom, donjom Injes.
U Mrtvoj kraljici, svojoj drami za koju je predvideo da će postajati i kada njega više ne bude veliča kao i uvek snažne ličnosti, muškarca, kralja koji je je heroj i to zato što zna da bude puno gori i puno bolji, monumentalniji u svojim ljudskim proporcijama. To je njegov kralj Ferante. Onaj koji je svestan činjenice da sve što je radio bilo je uzaludno, kao i svesti da vlast podrazumeva pre svega postajanje žrtve, krivca. Tako je donja Ines žrtva, krivac bez krivice i on je osuđuje na smrt, iako ne veruje u svrsishodnost ubijanja. Ferantea ništa ne zaustavlja, bez obzira na svest o besmislenosti svoje odluke, on ironizira nad tom činjenicom, kao da ga to čini manje zlim i odgovornim. Za njega je važno da osuđuje, ubija i hapsi dok može. Dok razgovara sa tajno venčanom ženom svog sina donjom Injes koja ga teši zbog starosti i poverava mu da je trudna, iako vidi njenu nedužnost, čak mu postaje na izvestan način i draga, nijednog trena ne dovodi u pitanje svoju odluku po kojoj ona mora biti ubijena, a to dete se ne sme roditi. Kao da je posebno olakšavajuća okolnost što naređuje da pogubljenje bude „lako“, jednim udarcem. To je njegova odluka, on je kralj i on odlučuje posle njenog priznanja. On to saznaje da su se tajno venčali dok je na dvoru ona koju je on izabrao za svog sina, Infantkinja. Naravno, to će ispostaviti kao uvreda, jer brak koji je sklopljen mimo njegovog znanja, a i papa s kojim kralj nije u dobrim odnosima neće hteti da ga poništi, te on bira kao jedino rešenje osudu i smrt svoje snahe, unuka, moguće buduće kraljice koja nije njemu po volji. Biće to kraljeva poslednja presuda.  

Deo iz Mrtve kraljice

Osmi prizor

Ferante, dvorski ljudi svih položaja, među kojima i Eges Koeljo

FERANTE:

Gospode, donja Injes de Kastro nema više.Saopćila mi je da uskoro treba da rodi prinčevo kopile. Naredio sam da se pogubi da bi čistota nasljeđa prijestolja bila sačuvana kao i da bi spriječio uzbunu i sablazan koje je unosila u moju državu. To je moja posljednja i velika presuda. Takva jedna odluka ne prolazi bez boli. Ali ispred te nesretne žene stoji moje kraljevstvo, moj narod, moji podanici;stoji dužnost što mi je Bog povjerio i stoji dogovor koji sam sklopio sa mojim narodima kada sam prihvatio da budem kralj. A jedan kralj je kao veliko drvo koje mora da stvori sjenu... ( Prijeđe rukom preko čela i posrne.) Oh, kao da me udario nebeski mač...

Donesu stolicu. Posjednu ga.

EGAS KOELJO:

Kralju moj! – Brzo potražite lječnika!

FERANTE:

Završio sam s lažima.

EGAS KOELJO:

Nemojte umrijeti,za ime Boga!(Tiho) Propao sam ako Pedro postane kralj!

FERANTE:

Ne tražim više da mi otkriješ svoju tajnu. Moja mi je dovoljna. Ostavljam te u miru.

EGAS KOELJO:

Ostavljate me u paklu! Ali ne, nećete umrijeti, zar ne?

FERANTE:

Za koji trenutak biću mrtav, a ruka mog sina ščepat će te.

EGAS KOELJO:
Injes možda još nije mrtva. Poruku... brzo nažvrljajte poruku... Pokušaću da ih sustignem.

FERANTE:

Ona je mrtva. Bog mi je to rekao. A i ti si mrtav.

EGAS KOELJO:

Ne, ne! To nije moguće!!

FERANTE:
Iščupat će ti srce iz grudi i pokat će ti ga.

EGAS KOELJO:

Ne! Ne! Ne!

FERANTE:

Prijwe no što izdahneš, vidjet ćeš vlasstito srce.

EGAS KOELJO:

Kako znate?

FERANTE:

Bog mi je to rekao!

EGAS KOELJO:

Ne bacajte me u očaj.

FERANTE:

Tuđi očaj više ne može da me uplaši.

EGAS KOELJO:

Živite, moj kralju, živite, preklinjem vas!

FERANTE:

Ponekad popustim onom tko me preklinje, nikad onome ko me preklinje.

EGAS KOELJO:

Živite. Morate živjeti.

FERANTE:

Odmakni se od mene, Egase. Dišeš mi u lice. Tvoj dah mi je neprijatan.

EGAS KOELJO:

Onda me pustite da pobjegnem Poživite još malo! Samo još malo! Koliko mi je potrebno da pobjegnem... (Prisutnima) Vi, koji ste od krvi i mesa. drugovi moji, zar nema nikog među vama tko bi htio da živim? (Tišina)

FERANTE (hvatajući ga za zglavak):

Gospodo, ne znam kakav će biti sud budućnosti o pogubljenju donje Injes. Možda povoljan, možda nepovoljan. Bilo kako bilo, evo glavnog podstrekača. Pobrinite se da za to odgovara pred kraljem, mojim sinom. (Prisutni okruže Egasa Koelja.) Moj bože, u ovom kratkom razmaku što me odvaja od mača koji će me ponovo zgoditi i dokrajčiti, učini da prvo presiječe taj nesnosni čvor mojih proturječnosti tako da bar na trenutak, prije no što prestanem da postojim konačno saznam tko sam. (Privuče k sebi Dina del Mora i čvrsto ga zagrli) Nek’ me nevinost ovog djeteta štiti kad iziđem pred svog Suca. - Ne plaši se, i ostani pored mene ma šta se desilo... čak i ako umrem...- Kad uskrsnem... Oh, mač! Mač! Moj Bože, smiluj mi se! (Sruši se)

Krajnja pometnja. Razni glasovi:

Kralj je mrtav! – Oslobodimo don Pedra! Živio kralj Pedro! Hrvanje. Neke grande sprečavaju da odu. Ne, ne, nećete izići! Zatvorite vrata kraljeve radne sobe! – Potražite ključ radnog stola! .- Uhapsite Alvara Gonsalvesa! Usred ove graje unesu na nosiljci mrtvu Injes. Graja načas prestane. U tišini, odvojivši se od kraljeva leša ispružena po podu, svi se okupe na suprotnom kraju pozornice oko nosiljkeklečeći na jednom koljenu, svi osim Dina del Mora koji nakon kretnje koja označava oklievanje, ostane klečeći pored kralja. U tom se trenutku pojavi don Pedro; baci se na nosiljku jecajući. Sasvim desno, ispružerno je tjelo kralja Feranta pored kojeg kleči jedino andaluzijski paž. Paž više puta baci pogled prema grupi ljudi koja se moli. Na kraju ustaje i odlazi da i sam klekne zajedno sa ostalima. Kraljev leš ostaje sam.

(Zastor)