Artur Kestler

Biografija

Mađarsko-britanski pisac Artur Kestler rođen je u Budimpešti 5. septembra 1905. godine. Otac mu je bio mađarsko-jevrejskog porekla, industrijalac i vojnik, otuđen od jevrejske religije i tradicije. Još u ranom detinjstvu Artur Kestler je govorio pored mađarskog jezika i nemački, engleski, učio francuski, a od dede je naučio i jidiš, kasnije tokom boravka u Palestini herbejski, a kasnije i ruski jezik. Izuzetno ga je zanimao šah, matematika, fizika, a voleo je da svoja znanja proverava i praktično; tako da je kao desetogodišnjak popravljao lampe, konstruisao podmornice. Već tada je znao da će jednog dano studirati na Politehničkom univerzitetu, jer je još tada čitao knjige o gravitaciji, elektricitetu, razmišljao o „nepodnošljivoj misli o beskonačnosti“. Posle završene osnovne škole, pohađao je Real- schule sedam godina, a ta škola je bila specijalizovana za naučne discipline i moderne jezike. Tu školu je pohađao prvo u Mađarskoj, a zatim u Austriji. Kako piše u autobiografiji, heroji njegove mladosti bili su: Darvin, Njutn, Kepler i dr. Upisao je studije na Politehničkom univerzitetu, ali je 1925. godine, posle jedne rasprave o slobodnoj volji i determinizmu sa ruskim kolegom, studentom, socijalistom spalio svoj indeks odlučan u nameri da zauvek završi sa mogućom karijerom „uspešnog građanina i inženjera“.
Još  kao student Artur Kestler se priključio cionističkoj organizaciji „Liga cionističkih aktivista“ i posle napuštanja studija krenuo je u Svetu zemlju da bi živeo u jednom od prvih kibuca, Hefcabu, na planini Gobi. Tamo je stigao u aprilu 1926. godine. Sledeće tri godine lutajući po Palestini, osetiće nemaštinu, beskućništvo, glad… Razočaran nekim aspektima jevrejskog života u tadašnjoj Palestini Artur Kestler će se vratiti u Evropu. Postaje dopisnik novinsko-izdavačkog koncerna „Ulštajn“ iz Berlina, a posle intervijua sa Lujom de Braljijom, dobitnikom Nobelove nagrade  1929. godine o talasnoj mehanici, dobija mesto urednika za popularizaciju nauke i postiže brilijantne novinarske uspehe.
Komunističkoj partiji Nemačke pristupa 1932. godine, odričući se svoje već ostvarene i uspešne novinarske karijere. Postaje partijski novinar, agitator, član Agit-propa Kominterne za Zapadnu Evropu, kasnije sa specijalnom misijom u španskom građanskom ratu. Za vreme boravka u Španiji, Artura Kestlera uhapsila je Frankova policija, osuđen je na smrt i tri meseca je proveo „na belom hlebu“. To iskustvo osuđenika na smrt i boravak u zatvoru ključno će uticati na njegovu odluku da postane dosledan i uporan borac za ukidanje smrtne kazne.
Ne samo da je to iskustvo transponovao u svom najpoznatijem delu Pomračenju u podne (1940), nego on već na početku eseja Razmišljanje o vešalima (1957) koji je objavljen zajedno sa „Razmišljanjem o giljotini“ Albera Kamija podseća na taj događaj koji je ostavio neizbrisiv trag na njegov život. Razgovori sa smrću (1942), roman- dnevnik, Artura Kestlera takođe je nastao iz  njegovog tromesčnog  španskog iskustva. Zahvaljujući brojnim prijateljima Artur Kestler je spašen, zamenjen za frankističke zarobljenike. Vratio se u Pariz. Bio je potpuno razočaran, obeshrabren jer u to vreme Staljin uveliko organizuje čistke, Trocki je odavno u Meksiku, u jeku su veliki Moskovski procesi u kojima stradaju i neki lični prijatelji Artura Kestlera. Lik Rubašova, glavnog junaka Mraka o podne nastao je po uzoru na Nikolaja Ivanoviča Buharina, koji je uhapšen, mučen i streljan u Staljinovim čistkama 1938. godine. Te godine kako saznajemo iz Kestlerovih autobiografskih zapisa Strela u plaveti bile su obeležene pre svega nadolaskom fašizma pred kojim su ljudi poginjali glavu, kasnije Staljinovim i Hitlerovim paktom…Nagrižen sumnjama i razočarenjima Kestler se povlači, distancira od bilo kakvih partijskih aktivnosti i iz politike uopšte. Najbolje je to stanje opisao prepričavši u svojim autobiografskim zapisima (Strela u plavetnilo) jednu kinesku legendu o dželatu:
Davno, u vreme drugog cara iz dinastije Ming, živeo je neki dželat po imenu Vang Lun. Bio je pravi majstor svog zanata i glas o njegovom umeću nadaleko se raširio carstvom. U to vreme pogubljenja ne bejahu retkost, pa je tako imalo dana kada je valjalo odrubiti glavu i do petnaest ili dvadeset ljudi zaredom. Vang Lun je bio poznat po tome što bi stajao u podnožju gubilišta, sa ljubaznim osmehom na licu, pevušeći neku veselu pesmicu i držeći iza leđa skrivenu oveću, zakrivljenu sablju, a onda bi jednim snažnim zamahom odrubio glavu nesrećnoj žrtvi dok bi se ova još uspinjala stepenicama.
Taj isti Vang Lun imao je u životu i jednu neostvarenu želju, za koju mu je bilo potrebno ravno pedeset godina mukotrpnog usavršavanja. Ta želja, naime, bila je da odseče glavu žrtve jednim jedinim zamahom ali takve siline da glava, u skladu s zakonom inercije, ostane čoveku i dalje na ramenima, slično kao što neki tanjir ostaje da stoji nepomično na stolu i kad istrgnemo stolnjak ispod njega.
Veliki čas Vang Lunov kucnuo je u sedamdeset osmoj godini njegova života. Tog značajnog dana čekalo je na njega šesnaest klijenata koje je sa ovog varljivog sveta senki valjalo otpremiti njihovim precima. Stajao je kao i obično u podnožju gubilišta, a jedanaest odsečenih glava, nakon njegovog neponovljivog udarca, već se zakotrljalo po prašini. Čas velikog trijumfa došao je sa dvanaestim čovekom. Kako je on krenuo da se penje uz stepenice, to se Vang Lunov mač hitro poput munje spustio preko njegovog vrata, čovekova glava i dalje je stajala na svom mestu, a ovaj pak nastavio da se penje kao da se ništa nije dogodilo. Stigavši već na sam vrh gubilišta, čovek se obrati Vang Lunu sledećim rečima:
"O, okrutni Tang Lune, zašto ne skratiš moje muke već me kinjiš puštajući me da i dalje ovako čekam, dok si ostalima ukazao milost tako što si s njima svršio brzo?". Te reči bejahu dovoljne da Vang Lun konačno shvati kako mu je životna želja najzad uslišena. Uzvišeno miran osmeh pojavi se na njegovom licu i on se najljubaznijim glasom obrati čoveku što je čekao:
"Zamolio bih te samo da sagneš glavu."
Odlazi u Veliku Britaniju kao profesionalni pisac, te 1939. godine počinje da piše Mrak u podne, političke teme tretira u obliku romana, eseja. Od te godine Artur Kestler koga su mnogi opisivali kao oličenje „ književne i političke odiseje jednog skeptika XX veka“, ali i „beskrupuloznog kosmopolitu“ zauvek će postati i do smrti ostati britanski građanin, i pisati samo na engleskom jeziku. Sve više se udaljava od svojih mladalačkih preokupacija politikom i posvećuje se psihologiji, dilemama o biološkom i duhovnom u čoveku, problemima naučnog i umetničkog stvaralaštva ( Čin stvaranja, Duh ili stroj). Poslednje godine svoga života posvetio je i borbi za pravo na eutanaziju, čak osnovao i društvo čiji cilj je bila pravo na eutanaziju, kao što je 1955. godine  osnovao Nacionalnu kampanju za ukidanje smrtne kazne u Velikoj Britaniji.
Sa svojom trećom suprugom Sintijom Džafris  Artur Kestler je 1. marta 1983. godine izvršio samoubistvo. Bio je vrlo bolestan.
Artur Kestler, novinar, pisac, čovek koji se vrlo mlad otisnuo iz jedne komforne sredine u neizvesnosti smatrajući da sloboda nije ići zacrtanim šinama, čovek koji  je u mladosti imao hrabrosti da  prvi u dežibelu „Grof Cepelin“ 1931. godine poleti ka Severnom polu, čovek osuđen na smrtnu kaznu i čekajući njeno izvršenje gledao kako pogubljenje svojih sapatnika bio je neobičan intelektualac. Neki su ga prezirali, optuživali ali niko nije  osporavao njegovu hrabrost koju je pokazao kao mlad, a i kasnije. Iako jevrejskog porekla u vreme najstrašnijih progona Jevreja prelazio ilegalno granice sa tabletom cijanida u džepu koju je pozajmio od Valtera Benjamina, pisac Mraka u podne prve knjige o Staljinovim čistkama, bolnim obračunom sa komesarskom prošlošću, poništavanju ideoloških i političkih sistema u koje je verovao, nemilosrdnom preispitivanju epohe, svog vrlo aktivnog učešća u njoj, jedan od najznačajnijih i najupornijih boraca protiv smrtne kazne, tog martovskog dana u pismu koje je ostavio napisao je „da se ne plaši smrti, ali se plaši procesa umiranja“. 


Delo

Samo svoju prvu knjige Gladijator (1939), istorijski roman o pobuni rimskih robova pod vođstvom Spartaka A. Kestler je napisao na mađarskom jeziku. Kasnije je pisao na nemačkom, francuskom, a po preseljenju  u London na engleskom jeziku. Kada je 1940. godine Artur Kestler objavio SONNENFINSTERNIS ( Bukvalni prevod: Sunčeva eklipsa) već je napisao i objavio Španski zavet ( 1937),  Pomračenja o podne( 1940), (naslov je preveden i kao: Mrak u podne, Tama u podne, Pomračenje u podne) i (prva knjiga memoara Strela u plavetnilo, treći deo Nevidljivo pisanje ) drugi deo memaoara Šljam zemlje  (1941), o boravku u francuskom logoru nakon deportovanja iz Pariza u kome je proveo tri meseca, o ponašanju Treće Republike po izbijanja Drugog svetskog rata, pa Dijalog sa smrću (1940), eseje: Jogi i komesar (1945) Lopovi u noći(1946),  Izazovi našeg vremena (1949), Doba čežnje (1951), Obećanje i ispunjenje (1949), Staze dinodaurusa i drugi eseji 1955), Razmišljanja o smrtnoj kazni (1955) ,Istorija menjanja Vasione (1959), Biografija Johanesa Keplera (1960), Lotos i robot (1960), Samoubistvo nacije (1963),  Tragikomedija sa prologom i epilogom (1972), …Što se tiče prevoda na srpskohrvatski jezik, završni deo, odlomak iz Pomračenja o podne je pedesetih godina XX veka objavljen u časopisu „Naprijed“, a tek 1972. godine celovita knjiga u izdanju zagrebačkog „ Libera“.

O Pomračenju o podne   

 Pomračenje o podne pripada onim knjigama koje prežive svoje vreme, nadžive svog autora svedočeći o njegovoj hrabrosti da se suoči sa zabludama vremena u kome živi, sopstvenim idejama i snovima, i kako to biva, vrednost tih dela i literarna, i faktografska, istorijska kako vreme odmiče biva sve vidljivija, potkrepljena delima drugih pisaca. Kestler je Pomračenje o podne napisao 1939. godine , a objavio1940 godine, i ovo najpoznatije delo Artura Kestlera prethodilo je Priznanju Artura Londona, Zaveri ćutanja Aleksandra Vesberga- Cibalskog, knjigama A. Solženjicina, 7000 dana u Sibiru Karla Štajnera, kao i Tajnm referatu N. S. Hrušćova …Sva ta dela govore o Staljinovim čistkama, montiranim procesima, logorima, o nakaznosti Staljinovog režima ne samo tih godina u SSSR, već i u Budimpešti ( Rajkov), Sofiji (Kostov), Pragu ( Slanski)…
Iako u zaglavlju romana piše da su likovi u romanu Pomračenje u podne izmišljeni, svog junaka Nikolaja Salmanoviča Rubašova oblikovao prema Nikolaju Ivanoviču Buharinu i Karlu Berngodoviču. Radeku. Potpuno jasno i precizno Artur Kestler je verno dočarao  i„ istorijsko vreme“, ali  i svoju slutnju, aluziju da je staljinizam jedini put za ostvarivanje ideje veka, a istovremeno i slom te ideje. Ideje za koju su se mnogi žrtvovali slobodnom voljom, ali su stradali mnogo više i  oni koji su bili žrtvovani u njeno ime. Nikolaja Salamanoviča Rubaševa u ovoj knjizi pratimo dok očekuje da po njega dođu agenti Staljinovog NKVD – a, njegovom razgovoru da bivšim saborcem, a sada istražiteljem Ivanovim koji mora da izvuče priznanje: da je izdao zemlju, kovao zaveru i atentat na Vrhovnog. Kasnije kako je to znalo biti, torturu nastavlja Ivanovljev podređeni Gletkin, jer je i sam Ivanov  uhapšen optužen i streljan. U dijalozima koje vode Rubašov i cinični Ivanov, majstorski, logikom psihološkog trilera Artur Kestler postavlja suštinska pitanja: o smislu, besmislu životnih ciljeva i žrtava, o idealima i njihovom ostvarenju, u kojoj meri ljudsko biće može biti tretirano kao sredstvo, a ne cilj, i na kraju, o pritisku koji pojedinac trpi od društva. U nekoliko slika, kao što je ona kada vrataru Vasiliju kćer čita novine koje izveštavaju o izdaji Rubašova, pa pričom o mladiću Zečijoj Usni, broju 402 iz susedne ćelije Artur Kestler je vešto gotovo direrovski opisao Staljinovo vreme i prirodu totalitarnog sistema, naročito upečatljivo kada piše o fotografijama na zidu…Tortura nad zatvorenicima u Staljinovom kazamatu verno je dočarana, kao i protokol mučenja i ubijanja dojučerašnjih drugova i saboraca u ime pobede nekog apstraktnog pravednijeg društva, onog za koje su se i oni sami beskrupulozno borili zaboravljajući na stvarne ljude raspravljajući samo o efikasnim bespoštednim načinima. Dok prolazi kroz  torturu Rubašov se priseća sebe kao nekoga ko je bez sentimentalnosti i suosećanja primenjivao partijsku logiku, a žrtve su bile nevine. Arlova, Ričard, mali Lovi… U Francuskoj je 1946. godine objavljeno pet izdanja Mraka u podne. Komunistička partija Francuske tražila je od izdavača da odustane od objavljivanja ove Kestlerove knjige, ali je izdavač ( Calmann- Levy ) odbio da to učini. Knjiga je prodata u 500.000 primeraka. 

O Razmišljanje o vešalima

Razmišljanje o vešalima, esej Artura Kestlera koji je 1957. godine objavljen zajedno sa esejem Razmišljanjem o giljotini Albera Kamija,  Kestler je napisao 1955. godine i objavio u „Observeru“. Alber Kami i Artur Kestler bili su dosledni borci za ukidanje smrtne kazne i  svojim tekstovima u kojima obrazlažu njenu istoriju, besmislenost, necelishodnost i apsurdnost doprineli su ideji ukidanja smrtne kazne u civilizovanom svetu. 
Kestlerov esej Razmišljanje o vešalima pored uvoda u kome govori i o svom iskustvu osuđenika na smrtnu kaznu, o smrtnoj kazni kao nedelotvornoj ljudskoj navici koja je pre svega odmazda, kroz detaljan pregled engleskih zakona koji su primenjivani kao alibi za izricanje smrtne kazne navodeći konkretne slučajeve. Pre svega govori o apsurdnosti Krvavog zakona, sistemu zakona i kazni koji je vladao u Engleskoj od 1688. godine i predviđao smrtnu kaznu za 50 krivičnih dela, da bi se taj broj prestupa koji su podrazumevali smrtnu kaznu do 1776. godine učetvostručio, a do kraja XVIII veka popeo se na brojku od 220 dela za koje se može izreći smrtna kazna. Artur Kestler je skrenuo pažnju i na one Britance  koji su se  pre njega borili za ukidanje smrtne kazne, na istoriju nastojanja da se ukinu zakoni po kojima je u prošlosti izvršavana smrtna kazna u Velikoj Britaniji.
Kestler je smatrao da je smrtna kazna pre svega moralno pitanje i da je njena primena izraz „odvratnih osobina ljudske rase“ i ukoliko ne bude ukinuta tu rasu će dovesti do kolapsa. Opisujući tu prošlost kada se nije ni znao broj krivičnih dela zbog kojih su ljudi vešani, on opisuje pejzaž u britanskom ruralnom području, pa kaže da su instalirana vešala služila u vodičima za putnike kao saobraćajni znaci.
Nisu samo predstavnici nižih slojeva osećali to perverzno uzbuđenje, jer su vešanju prisustvovali i predstavnici viših slojeva, kao što danas sede u ložama na fudbalskim utakmicama, oni su zakupljivali balkon za visoku cenu, maskirane dame su stajale u redu da bi posetile ćeliju osuđenika na smrt piše Kestler, pa kaže kako su postajali mladi fanovi koji su „ putovali širom zemlje da bi prisustvovali izvršenju smrtne kazne“, da su pogubljenja imala festivalski karakter. Opisujući čin izvršenja smrtne kazne, vešanje, Artur Kestler navodi da su vešali osuđene pojedinačno ali i u grupama, da su osuđenici bili pijani, kao i dželati, da se u tim gužvama gubila pribranost, te se dešavalo da se vešanje pojedinca ponavlja dva tri puta. Navodi i slučaj  Smita nedovešanog, za koga je pomilovanje stiglo u trenutku kada je zategnuta omča, ali su uspeli da ga skinu, „puste mu krv“ i on je došao svesti.
Istražujući istoriju primene smrtne kazne Kestler navodi i doba kada su u Kraljevstvu sudili i životinjama, svinjama, magarcima.
U analizi Krvavog zakona koji su bili primenjivani da bi se smrtnom kaznom zastrašili potencijalni prestupnici Artur Kestler navodi i primer vešanja dvanaestogodišnjeg dečaka zato što je razbio prozor i ukrao boju za mastilo u vrednosti od dva penija. Zatim primer sedmogodišnje devojčice koja je osuđena i pogubljena jer je izazvala požar i zapalila kuću. Isto tako govori i o zakonu i primeni smrtne kazne nad mentalno obolelim ljudima, predlozima i komisijama koje su se borile da se smrtna kazna ukine, kao i pojedincima koji su podržavali ukidanje smrtne kazne, a zatim kada bi postali ministri postajali zagovornici njene primene.
Poslednje vešanje u Velikoj Britaniji izvršeno je 1964. godine. O eseju Razmišljanja o vešalima Artur Kestlera raspravljalo se u Donjem domu britanskog parlamenta i u oktobru  1965. godine smrtna kazna je eksperimentalno ukinuta na pet godina, a  onda 1970. godine i konačno. Uloga Artura Kestlera upornog i predanog borca protiv smrtne kazne je vrlo značajna.

Deo iz  Pomračenje o podne

Gramatička fikcija

3.… 

Odvode Zečju Usnu. Šalje vam pozdrave.


Težina mu  je nestala iz nogu. Prišao je vratima i počeo brzo i ritmički bubnjati dlanovima o kovinu. Prenositi obavjest ćeliji 406  nije više imalo smisla. Bila je prazna; tu se lanac prekidao. Bubnjao je pripivši se okom  na okno. 
Na hodniku su kao i uvjek blijedo sijale žarulje.Vidio je kao i uvjek željezna vrata ćelija 401 do 407. Bubnjanje je postalo glasnije. Približavali su se koraci, sporo i stružući po kamenim pločama poda, što se jasno čulo. Odjednom se Zečja Usna stvori u vidnom polju okna. Stajao je, a usne su mu drhtale kao onda kada je stajao na reflektorskom mlazu u Gletkinovoj sobi; okovane ruke visile su mu na leđima u čudno iskrivljenom položaju. Nije mogao videti Rubašljevo oko iza kontrolke pa je gledao prema vratima slijepim zenicama koje su tražile, kao da iza tih vrata leži poslednja nada za spas. Odjeknula je zapovjed i Zečje Usne se poslušno okrenu i pođe. Iza njega koračao je onaj uniformirani div opasan pištoljem. Jedan za drugim nestadoše iz Rubašavljeva vidnog polja.
Bubnjanje je utihnulo; sada je opet zavladala tišina. Sa zida uz ležaj doprlo je kucanje:
- Sasvim se dobro držao…
Od dana kada je Rubašov obavijestio broj 402 o svojoj kapitulaciji oni više nisu razgovarali. Broj 402 je kucao dalje:
- Imate još oko deset minuta. Kako se osjećate?
Rubašov shvati da je broj 402 poveo razgovor da mu olakša čekanje. Bio mu je za to zahvalan. Sjeo je na ležaj i otkucao odgovor:
- Volio bih da je već gotovo…- Vi ćete se hrabro držati- kucao je 402.
- Mi svi znamo da ste vraški momak…malo je zastao , a onda je ponovio poslednje riječi vraški momak… očito se trudio da razgovor ne zapne.
- Sjećate li se: „Grudi kao jabučice“. Ha- ha! Vraški momak…
Rubašov je osluškivao šumove s hodnika. Nije se ništa čulo. Broj 402 kao da je pogodio njegove misli, jer je odmah nastavio:
 -Nemojte slušati. Ja ću vam na vreme javiti kada budu dolazili…čime biste se bavili kada bi vas sada pomilovali?
Rubašov razmisli. Zatim otkuca:
- Studirao astronomiju.
-Ha- ha javi se 402. – Možda i ja. Kažu na drugim zvijezdama možda isto ima ljudi. Dopustite jedan savjet.
 - Molim- začuđeno odgovori Rubašov.
- Ali ne zamjerite. Stručni vojnički savjet. Ispraznite mjehur. Uvek bolje u ovakvim slučajevima. Duh je snažan, ali tjelo slabo. Ha- ha!
Rubašev se nasmješi i poslušno pođe do kible. Zatim opet sede na ležaj i otkuca:
- Hvala. Odlična ideja. A kakvi su vaši izgledi?
Broj 402 je šutio nekoliko trenutaka. Tada otkuca, nešto sporije nego prije:
- Još osamnaest godina. Nepunih. Samo 6530 dana… Zastao je. Zatim je dodao:
 - Zavidim vam. - A zatim, poslije  ponovne stanke- zamislite još 6530 noći bez žena.
Rubašov ne odgovori ništa. Zatim otkuca: - Možete čitati, učiti…
 -Nisam ja za to – odgovori 402. A zatim glasno i brzo- dolaze…
Prekinuo se, ali za nekoliko trenutaka je dodao:
- Šteta. Baš smo tako ugodno razgovarali…
Rubašov ustade s ležaja. Razmisli jedan trenutak i otkuca:
- Bili ste prijazni prema meni. Hvala.
Ključ zazveketa u bravi. Vrata se naglo otvoriše. Vani je stajao uniformirani div i neki civil. Civil oslovi Rubašova imenom i mehanički pročita neki spis. Dok su mu savijali ruke na leđima i stavljali lisičine, čuo je žurno kucanje broja 402:
-Zavidim vam. Zavidim vam. Zbogom.
Vani na hodniku bubnjanje je opet počelo. Pratilo ih je sve do brijačnice. Rubašov je znao da ga iza svakih betonskih vrata promatra jedno oko kroz kontrolku, ali nije okretao glavu ni lijevo ni desno. Lisičine su mu žuljale zglavke; stražar- div ih je prejako pritegnuo i nategnuvši mu zglobove kad mu je stavljao ruke iza leđa; osećao je bolove u rukama.
Pojavilo se podrumsko stubište. Rubašov uspori korak. Civil zastade pred stubištem. Bio je nizak i imao je malo izbuljene oči. Upitao je:
- Imate li neku želju?
- Ne- odgovori Rubašov i počne silaziti stepenicama. Civil ostade na vrhu stubišta, gledajući za njim izbuljenim očima.
Stubište je bilo usko i loše osvetljeno. Rubašov je morao pripaziti da se ne spotakne, jer se nije mogao uhvatiti za ogradu. Bubnjanje je zanijemilo. Čuo je stražara tri koraka za sobom na stubištu.
Stubište se okretalo u spirali. Rubašov se nagnu da bi bolje vidio; cviker mu kliznu s nosa i pade dvije stepenice niže, otkotrlja se uz zvuk razbijena stakla još dvije stepenice i ostade ležati na dnu stubišta. Rubašov zakrzma jedan trenutak; zatim opipavajući stepenice nogama, siđe do dna stepeništa. Čuo je da se čovek za njim sagnuo i spremio razbijeni cviker u džep, ali se ne osvrnu.
 Sada je bio gotovo slijep, ali imao je opet čvrsto tlo pod nogama.

str. 220

Tupi udarac prasnu mu o lubanju. Dugo ga je očekivao, a ipak je bio zatečen. Začudi se osjećajući kako mu koljena popuštaju, a i tijelo opisuje poluspiralu. Kako teatralno, pomisli padajući, a pri tom ne osjećam ništa. Ležao je zgrčen na tlu, s obrazom na hladnom kamenu. Oko njega se smračilo, more ga je ponelo njišući ga na svojoj tamnoj površini.. Sjećanja su se provlačila kroz njega poput pramenova magle nad vodom.
Izvana je neko kucao na ulaznim vratima; sanjao je da dolaze da ga uhapse: ali u kojoj se zemlji nalazi?
Mučio se da pogodi rukom rukav kućnog ogrtača. Ali čija to slika u bojama visi nad njegovim krevetom i gleda ga odozgo?
Je li to Vrhovni ili onaj drugi- onaj sa ironičnim smiješkom ili onaj ukočena pogleda?
Neka nejasna prilika nagnula se nad njim; osjeti miris svježe kože revolverskog opasača; ali čije oznake nosi taj lik našivene na rukavima i epoletama- i u čije ime je podigao tamnu cijev pištolja?
Drugi udarac ošinu ga gromom po uhu. Tada sve utihne.

                                                            str. 223

    Arthur Koestler  POMRAČENJE O PODNE

                                    Prijevod Željko Bujas

                                    LIBER, Zagreb, 1972.

Deo iz eseja Razmišljanje o vešalima Artura Kestlera
II
Refleksije o vešanju svinje 
Ili 
Šta je krivična odgovornost?

U Manženovoj ''Čovek i zver'' možemo videti natpis ''Izvršenje smrtne kazne na svinji.'' Svinju, obučenu u ljudsku odeću, vezanih papaka, postavlja na gubilište dželat koji joj stavlja kanap oko vrata. Naspram njih stoji pisar koji iz svitka čita presudu. Pored gubilišta, gomila se komeša, ista onakva gomila kakva se obično skupljala oko gubilišta u Tibirnu. Majke podižu svoju decu da bi mogla bolje da vide, dok jedan ugledan čovek strogog izgleda pokazuje prstom svinju koja zavija, objašnjavajući da je sigurno ''dobila šta je zaslužila''. Životinjama krivim za ubistvo čoveka bilo je u Srednjem veku, i u nekim posebnim slučajevima sve do 19.veka, suđeno po zakonu, branili su ih advokati, bile su ponekad oslobođene, a češće osuđene na vešanje, da budu spaljene ili žive zakopane. Svinja na koju se odnosi natpis ubila je dete. Obešena je 1386. u gradu Falez. Jedan konj koji je ubio čoveka obešen je u Dižonu 1389. Druga svinja, koja je imala šestoro malih, osuđena je na smrt za ubistvo deteta, u Savinjiju, 1457.godine, ali su prasići oslobođeni zbog ''nedostatka dokaza o saučesništvu''.

str.88