Arundati Roj

Biografija

Suzana Arundati Roj (Suzanna Arundhati Roi) indijska književnica, svetsku slavu je stekla svojim prvim romanom Bog malih stvari (1996), za koji je 1997. godine dobila Bukerovu nagradu. Aktivistkinja, borac za ljudska prava, za očuvanje ekoloških resursa, rođena je u Šilongu, u indijskoj državi Megleja 24. novembra 1961. godine. Majka joj je bila Mari Roj, sirijska hrišćanka i aktivistkinja za ženska prava iz malelajske oblasti, mesta Karele, a otac Rajib Roi, menadžer na plantaži čaja, bengalski hindus iz Kalkute. Brak njenih roditelja nije potrajao i kada je Arundati Roj imala dve godine, oni su se razveli, majka se sa svojom decom, kćerkom Arundati i sinom, vratila u Oti kod oca. U dedinoj kući Arundati Roj je sa majkom i bratom provela tri godine, da bi se nakon što je njena majka otvorila školu i vratila ponovo u Kareli u tom mestu počelo školovanje buduće velike spisateljice, filmskog radnika, aktivistkinje...Arundati Roj je studirala u Delhiju, u Školi za planiranje i arhitekturu. Lepa, uporna buntovnica sa sedamnaest godina je napustila porodicu u živela izvesno vreme u koloniji skvotera. Tokom studija upoznala je svog prvog muža Gerarda da Cunha, s kojim je prvo živela u Delhiju, i pre razvoda, neko vreme u Goi. Nakon razvoda ponovo se vraća u Delhi gde je dobila posao u Nacionalnom institutu za urbanizam. Kada je 1984. godine upoznala nezavisnog filmskog reditelja Predipa Krishena sa kojim je sarađivala na televizijskom serijalu o indijskom pokretu za nezavisnost, kao još i dva filma, oni su se zbližili i Arundati Roj se po drugi put udala. Ni ovaj brak neće potrajati, razvod će se desiti nakon što je postigla svetsku slavu i dobila Bukerovu nagradu za roman Bog malih stvari. Njen prvi roman koji je u svetskim razmerama doživeo izuzetan uspeh, ogromne tiraže na mnogobrojnim jezicima, doneo joj ekonomsku nezavisnost, ali u Indiji nije prošao prošao bez osporavanja, i to zbog jedne vrlo suptilno i diskretno opisane erotske scene. Arundati Roj je prozivana za „opscenost“ jer „nedodirljivi“ što je najniža kasta u Indiji vodi ljubav sa pripadnicom više kaste. Ali to neće biti ni prvi, ni poslednji put da slobodoumna književnica zbog svojih stavova o mnogobrojnim političkim, kastinskim, ekološkim, feminističkim pitanjima kojima se bavila i pisala u svojim esejima bude izložena osporavanju i bespoštednim napadima.

Njena spisateljska karijera započela je scenarističkim radom. Pisala je scenarije za televiziju i film, a u filmu In Vhich Annie Give It It One (1989) koji je zasnovan na njenim iskustvima studentkinje arhitekture, pojavljuje se i kao glumica, doneće joj prvi značajan uspeh i nagradu. Taj film, a i film Electric Moon (1992) režirao je njen drugi suprug, Predep Kihen.

Za scenario filma In Vhich Annie Give It It One Arundati Roj je osvojila Nacionalnu filmsku nagradu, 1988.godine. Tih godina mlada i odvažna Arundati Roj je postavila pitanje i iskazala svoju sumnju u rad čuvenog, etabliranog indijskog reditelja Shektera Kapura koji je snimio film o silovanoj ženi, bez njene saglasnosti. Roj je taj film i autora precizno označila kao „ponovno silovanje žive žene bez njenog odobrenja“, optužujući ga za lažno predstavljanje njenog života. Žena se zvala Polana Devija.

Svoj prvi roman Bog malih stvari Arundati Roj je počela da piše 1992. da bi ga završila 1996. godine, i smatra i autobiografskom jer u jednom delu romana prikazuje svoja iskustva iz detinjstva. Kada je knjiga objavljena, kada je dobila Bukerovu nagradu od meseca maja do juna je prodata u 18 zemalja, što je značilo ogroman komercijalni uspeh, i avans od pola miliona funti. Roman je postao tema u svetskoj štampi, počev od The Nev lork Timesa koji ga okiva u zvezde, karakterišući ga kao „zaslepljujući roman“, pa do Los Angelos Timesa u kome ugledni kritičar ovog lista naglašava da je roman „moralno naporan i tako maštovit, prilagodljiv“, roman o tvrdoglavosti i pomirenju“...

Bog malih stvari, prema časopisu Time bio je te godine među pet najboljih knjiga, a u kanadskoj štampi je okarakterisan kao „bujan, čaroban“ roman. U Velikoj Britaniji kritičarka Karmen Kalil ga je okarakterisala kao „izvrstan, dok je u Gardijanu označen kao „duboko depresivan“.

Izvesno vreme, nezadovoljna stanjem u filmskoj industriji Arundati Roj je prestala da se bavi scenarističkim poslovima, držala je časove aerobika, no posle uspeha svog prvog romana napisala je scenarije za još nekoliko televizijskih serijala, snimila dokumentarni film.

Od objavljivanja i uspeha svog prvog romana , pa do najave da piše drugi roman prošle su godine koje je Arundati Roj posvetila političkom aktivizmu i pisanju eseja čija teme su bile političkog sadržaja. U tim esejima je iskazivala svoj negativan stav prema globalizaciji, neoimperijalizmu, američkoj spoljnoj politici. Kada je zbog napada na indijski parlament 2001. godine osuđen na smrtnu kaznu jedan od učesnika, Mohamed Afzal, Arundati Roj je zahtevala da se dok se ne sprovede parlamentarna istraga, presuda suspenduje. Afzala je nazvala „ratnim zarobljenikom“, žrtvom sistema. Naravno, da je to njeno zalaganje izazvalo burne reakcije i optužbe.Mohamed Afzal je obešen 2013. godine. Takođe se protivila politici Indije po pitanju nuklearnog oružja, podržavala odcepljenje i nezavisnost Kašmira od Indije posle demonstracija koje su se dogodile 2008. godine , kada se oko 500.000 ljudi okupilo u Srinagaru tražeći secesiju od Indije, a ne uniju sa Indijom kako su tvrdili zvaničnici. Nacionalni kongras Indije optužio ju je zbog antiindijskih govora i pisanja nazivajući je „neodgovornom“, saradnicom separatista i njihovim vođom.

Kada se pridružila kampanji protiv izgradnje hidroelektrane na reci Narmadi jer je kako je napisala u svom eseju gradnja brane je značila izmeštanje pola miliona ljudi, bez ikakvog obeštećenja, bez ikakve garancije da će brana obezbediti navodnjavanje i pitku vodu Naprotiv, smatrala je da će biti uzrok još većeg broja siromašnih ljudi koji su zbog takvih državnih projekata ostajali bez zemlje.Vrhovni sud Indije naložio, je po nalogu zvaničnih vlastožaca da se Arundati Roj osudi „simbolično“ na novčanu i zatvorsku kaznu. Jer, ukazivanje na probleme koje će izazvati izgradnja brane, zatim na korupciju koja je pratila taj državni projekat, a koje je Arudanti Roj iznela u svom tekstu „uznemirile su javnost“, a Arundati Roj, književnica i aktivistkinja „poznata je po svojim sklonostima da uznemirava“. Sud se nije bavio pitanjem korupcije, ali je u presudi bilo naglašeno da ako ne plati novčanu naknadu i ne izdrži simboličnu zatvorsku kaznu od jednog dana, ta kazna se automatski pretvara u tromesečni boravak u zatvoru. Arundati Roj je odbila da se izvini za „zločinački prezir“ prema zvaničnoj „progresivnoj politici koja podrazumeva i izgradnju brane“, ali ne ispitivanje korupcije, prateće pojave takvih vladinih nastojanja. Arundati Roj je platila novčanu i otišla na „simboličnu“ kaznu zatvora od jednog dana. No, to nije bilo dovoljno, već se hajci na Arundati Roj nastavila, tako da su čak i pristalice zaštite životne sredine koji joj nisu osporavali „hrabrost i posvećenost“ s njom polemisali optužujući je da „preuveličava i pojednostavljuje“ i da o svemu piše „histeričnim tonom“. Nije im oćutala te zamerke, čak ih je ismejala primetivši da oni, članovi „samodovoljnog kluba neće da probude komšije, a da ona vrišti sa krvavih krovova i da upravo želi da probudi komšije!“ Taj njen esej o brani svojevremeno je kao knjigu i biblioteci „Nesanica“ objavio Petru Krdu u KOV-u.

Arundati Roj je napisala brojne eseje , te je tako u knjizi Mi smo jedno pleme:u slavu plemenskih naroda“ objavljenoj 2009. godine a koja istražuje kulturu naroda širom sveta pokazujući njihovu raznolikost kao i pretnju njihovom nestajanju, takođe doprinela. Svi njeni eseji skupljeni su i objavljeni u pet svezaka. Poznata je protivnica američke spoljne politike, pa je u tekstu Algebra beskonačne pravde koji je objavljen u The Guardian napisala povodom američke vojne intervencije u Avganistanu napisala da to „bombardovanje nije osveta za Njujork i Vašington, već da je to još jedan teroristički akt protiv ljudi sveta!“ Spoljnu politiku SAD i Severne Alijanse Arundati Roj osporava kao mirotvoračku, kao odbranu nekakve slobode, optužujeći ih da su stvorili i podržavali talibanski pokret i da se njihovi rezultati ne razlikuju od talibana jer i oni u ime nekakve slobode i pravde „tuku, kamenuju, siluju i zlostavljaju žene“. Optužujući govor koji je Arundati Roj održala 2003. godine u Njujorku protiv američkih akcija u Iraku, imenijući spoljnu politiku ove zemlje kao „instant imperijalnu politiku“, optužujući SAD da od 1945. godine sebi zadržava pravo da bombarduje bilo koga u bilo kom trenutku.

Kada je društveni pokret za prava na zemlju organizovao zauzimanje nekadašnje plantaže eukaliptusa u rezervatu za divlje životinje Muthanga, posle 48 dana poslata je policija koja je rasterala stanare. Ubijen je jedan učesnik pokreta i jedan policajac, a vođe pokreta su uhapšene.. Sve se dešava na granici Karele i Karnatake. Arundati Roj je otputovala u to područje, posetila uhapšene vođe i odmah potom napisala otvoreno pismo tadašnjem ministru Karele optužujući ga da je „okrvavio ruke“. Ni kada su se 2008. godine dogodili napadi u Mumbaju Roi nije ćutala. Reagovala je tvrdeći da se ti napadi ne mogu posmatrati kao izolovan događaj, već kao posledica odnosa u društvima regiona, siromaštva, podela u Indiji, zverstava počinjenih u oblasti Gujarata 2002. godine, sukoba u Kašmiru... Istovremeno je napisala „da ništa ne može opravdati terorizam“ da je to „bezdušna ideologija“. Njene stavove povodom tog pitanja kritikovao je Salman Ruždi nalazeći da je pogrešno povezivati taj napad sa Kašmirom i ekonomskom nepravdom koju trpe muslimani, zamerivši joj naročito što sve to povezuje sa simbolom Indije, Tadž Mahalom. Tavlen Sing, indijska spisateljica, takođe se pridružila onima koji se nisu slagali sa stavovima Arundati Roj, optuživši je da je to još jedan „histeričan komentar zbivanja i još jedan dokaz da je Rojeva protiv Indije i svega što je indijsko“

Zajedno sa Noamom Čomskim i drugim uglednim ličnostima Arundati Roj je 2006. godine potpisala pismo koje je objavljeno u The Guardian u kome se Libanski rat 2006. naziva „ratnim zločinom“ a Izrael optužuje za „državni teror“. I sledeće 2007. godine, Arundari Roj je bila jedna od sto umetnika, pisaca, koji su tražili bojkot „izraelskih političkih i kulturnih institucija“ odbijanje njihovog sponzorstva i prekid saradnje na Međunarodnom LGBT filmskom festivalu u San Francisku.

Nije ostala ravnodušna ni prema zbivanjima u Šri Lanki citirajući izveštaje o logorima u koje su gurani Tamili imenujući to kao „mogući genocid“, „bezobrazan, otvoreno rasistički rat“ u članku koji je objavljen u The Guardian.

Dugogodišnji problem koji traje još od šezdesetih godina prošlog veka jesu stalni sukobi koje država Indija ima sa pripadnicima velike političke grupe radikalnih komunista koji se oslanjaju na ideologiju Mao Ce Tunga i koji smatraju da je indijski Ustav ratifikovao kolonijalnu politiku i od stanovnštva napravo ljude bezemljaše, ljude kojima je državnom politikom oduzeto sve. Česti su napadi koje ova najveća politička organizacija izvodi protiv države koja više brine o dobrobiti korporacija dok siromašne pripadnike ovog pokreta često ubija, hapsi. Arundati Roj je stala u odbranu pripadnika naksilita (komunisti maoisti) i optužila državu da „vodi rat protiv najsiromašnijih ljudi u zemlji“ , da su maoisti rodoljubi, da se bore za sprovođenje Ustava koji vlada države Indije vandalizuje. Optužila je državnu politiku za sprovođenje oružanih akcija protiv pripadnika ovog pokreta naglasivši da je vlada Indije odustala od „odgovornosti za ljude“, da teroriše nemilosrdno najsiromašnije i to u korist velikih korporacija. Optužila je državu i partije, i leve i desne, za korupciju, zatim je optužila i medije, a kandidaturu sadašnjeg indijskog premijera, koji je pobedio na izborima, između ostalog zahvaljujući i upotrebi 3D tehnologije, pripadnika Indijske narodne partije, Narendra Modija još 2013. godine je nazvala „tragičnom“ smatrajući ga agresivnim militaristom.

Arundati Roj je još pre Bukerove nagrade za roman Bog malih stvari dobila Nacionalnu filmsku nagradu za najbolji scenario po kome je urađen film. Tu nagradu vratila je 2015, godine u znak protesta zbog verske netolerancije i sve većeg nasilja desničarsklih grupa i organizacija u Indiji.Tekstovi koje je pisala Arundati Roj, a odnosili su se na političku stvarnost ne samo u mnogoljudnoj, deklarativno sekularnoj, sa dubokom kastinskom raslojenošću koja se ne menja uprkos zakonima Indiji, već i na manja društva i njihovu kulturu, insistirajući na slobodi koju ugrožavaju najmoćnije svetske vlade i korporacije, bili su važan i snažan glas u svetskim okvirima. Ne samo u Indiji, ne samo u tom delu planete već se čuo svugde u svetu. Zbog istrajnog, doslednog angažmana 2002. godine Arundati Roj je dobila je nagradu Lanan fondacije koja se dodeljuje osobama koje se kontinuirano bore za slobodu, pravdu i kulturnu raznolikost, a 2003. je bila proglašena za Ženu mira, nagradom koja se dodeljuje borcima za ljudska prava u San Francisku.Već sledeće godine dobila je kao zagovornica nenasilja nagradu u Sidneju.Odbila je u znak protesta što indijska vlada sprovodi proameričku politiku da primi nagradu koju joj je 2006. godine dodeljena u Indiji za zbirku eseja Algebra beskrajne pravde. U obrazloženju je napisala da indijska vlada „nasilno i nemilosrdno sprovodi politiku brutalnosti prema industrijskim radnicima, da je sve militantnija“. Arundati Roj je za izuzetno pisanje dobila 2011 i nagradu „Norman Majler“, a na listama Time-a njeno ime se nalazi među 100 najuticajnijih ličnosti u svetu.

Dela

Kraj mašte (1998), Troškovi života (1999), Veliko, veće dobro (1999), Uvrede i povrede u Avganistanu, Rat je mir (2001), Algebra beskonačne pravde (2002), Politika moći (2002), Var Talk (2003), Instant demoikratija, Prestanite da bombardujete Avganistan (2003), Vodič za običnu osobu u odnosu na carstvo (2004), Javna moć u doba carstva.Sedam priča (2004) Čekovna knjižica i krstareća raketa: Razgovori sa Arundati Roj (2004), su najvažniji naslovi eseja čija autorka je Arundati Roj. U svakom slučaju u svetu je prepoznatljiva pre svega po svom romanu Bog malih stvari, a često je porede sa Salamanom Ruždijem, što ona odbija, kao što odbija da ono što piše bude tumačeno kao „egzotično“. Smatra da je takvo karakterisanje njene literature evropocentrično, a što se tiče S.Ruždija ona je u jednom interviju rekla da on nije uticao na nju i da postoji velika razlika među njima: on je školovan i živi na Zapadu, a ona je školovana i živi u Indiji.

O romanu Ministarstvo neizmerne sreće

Ministarstvo neiznerne sreće (2017) je roman Arundati Roj čija centralna tema je Indija i njeni problemi u poslednje dve decenije. Teško ih je sve nabrojati: uspon hinduističke desnice, ratovi u Kašmiru, nasilje u centralnoj Indiji, u šumama sa maoističkom gerilom, o kastama, o polovima, o seksualnosti, o dvojstvu, o promeni vere, o revolucionarnim, pobunjeničkim događajima koji se nazivaju levičarskim iako im se ciljevi često poklapaju sa nacionalističkim, desničarskim nastojanjima, nastajala je deset godina. To je  i priča o nemirima u  Gurdžetu 2002, godine, o Indiji kao zemlji masakra, polarizacije, indijskopakistanskom neprijateljstvu, o krvi koja se proliva i koja „dobro izgleda u  radnim biografijama političara, naročito pred izbore“ kako je u jednom intervijuu naglasila autorka.. To je i priča o jednom gradu, Nju Delhiju. Roman o ljubavi, o ljudskoj potrebi da nađe smisao i onda kada je sve protiv njega, kada je ceo sve zaverenički nastrojen u odnosu na pojedinca. Građa za ovaj, roman taložila dve decenije koliko se ova borbena indijska spisateljica bavila aktivizmom, pisanjem eseja, ponekog scenarija. Naravno, roman je fikcija, ali kao i u prvom Bogu malih stvari, mnogi će prepoznati i ono što je bitno obeležilo i njen život.

Ministarstvo neizmerne sreće, drugi roman Arundati Roj je godinama očekivan i kako primećuju kritičari „napisan je sa specifičnim, njenim elanom i njenim besom“. Na oko petstotina strana koje se čitaju u dahu autorka nas vodi kroz zgusnute četvrti starog Nju Delhija,  kroz likove i sudbine autsajdera, transrodnih osoba, hidžri, pa preko kašmirskog vojnika sa čudnim imenom koji se ne odvaja od svog konja.

Priča počinje u starom Nju Delhiju, i ulicama tog grada prolaze ljudi i životi, svako na svom putu, neko sa ciljem ga stigne što bliže svom konačnom odredištu, neko ima nameru da ubije osveti se pa tek onda sačeka svoj kraj. Kao da svi prolaze noseći svoje priče kroz onaj star, ali i i novi svet. Svet u kome se sudarili, spojili, izmešali, svet koji ih je rano ozledio, a oni se sa tim ozledama nose na različite načine, neko sa umorom želeći da se sve okonča, nekosa potrebom da ma i kasno uzvrati te udarce.  Junaci čije sudbine pratimo u Ministarstvu neizmerne sreće su odavno slomljeni, a onda kao očeličeni, pokušavaju da opstanu sami sebi vraćajući nadu i ljubav, odlučujući da to bude njihov princip. pa će se tako odrediti i prema bebi ostavljenoj na ulici.Nastojanjem da spasu bebu kao da će ispraviti i nadoknaditi  sve ono što im je oduzeto, uskraćeno, dok idu da nađu utočište na groblju koje postaje njihova oaza i neka vrsta sigurnog doma na kome provode svoje ovozemaljske dane. Aluzija u naslovu romana na Orvela je jasna, kao i citiranje nekih drugih autora. Pogavlja kojh ima dvnaest ukrštena su čudnim nitima,samo naizgled labavo povezana. Arundati Roj je u ovoj knjizi ispričala priču o nemoćnim žrtvama čiji životi su unapred određeni društvenim okolnostima, običajima i predrasudama, sukobima i demonima o kojima ne odlučuju i koje nose u sebi. Oni su izmešteni na različite načine iz sredine u kojoj su rođeni, naizgled i svojom odlukom, svakako u potrazi za mirom, zaštićernošću, ljubavlju. Pripovedajući Andžuminu sudbinu, a Andžum je hidžra koja nalazi utočište na groblju i oko koje se okupljaju svi ostali: Sadam Husein, dalitl, tj. nedodirljivi, Zejnab, usvojenica, Tila, učiteljica sa svojom pričom, detetom koje je u vreme protesta pokupila sa ulice, pričom trojice muškaraca zaljubljenih u nju: dva Indusa iz kaste bramana, koji je spašavaju iz zatvora, jednog Kašmiraca, revolucionara zbog koga dospeva u zatvor. Tu su i revolucionarka i maoistkinja Mase Revati, dr Azad Bartija, pripadnici i protivnici Muslimanske braće, državne bezbednosti, Džebin, još jedna hidžra...

Po logici evropocentrizma neki će ponovo naći da je Indija „egzotična“, ali Arundati Roj još jednom je potvrdila da nijedna zemlja na svetu nije ono što govore njeni političari, niti samo ono što se naziva istorijom te zemlje. Nesklona mistifikaciji, sklona da se lično uveri i živi životima nedodirljivih, Arundati Roj je napisala roman ne samo o Indiji, već o milionima ljudi na planeti zatočenih u neslobodi i bedi.

Izraz „hidžra“, „aravani“ „aruvani, „jagapa“ u Indiji, Pakistanu, Bangladešu i još nekim zemljama na jugu Azije koristi se za transeksualne, transrodne osobe i procenjuje se da u Indiji živi više od pet miliona. Odbačenih, napuštenih, obeleženih, kao da su nakaze. U Indiji su se hidžre izborile za priznanje, tako da mogu dobiti dokumenta, i kad izjašnjavanja po rodu, mogu se izjasniti ne kao muško ili žensko, nego kao ostali, tj. treći rod. No, to nije bitno uticalo na promenu odnosa prema njima, tretmanu u društvu. Uglavnom su odbačene od primarne porodice, retko imaju zaposlenje, ne izlaze u restorane, to im je zabranjeno i niko ih ne bi uslužio. Prisiljene su da se bave prostitucijom, često ih klijenti pretuku i ne plate im za te usluge. Žive u svojim novim trans porodicama, bez muškaraca i sanjaju da se udaju, da imaju decu, ali to se retko ili nikada ne dešava, a i ako se desi, tragedija nije izbegnuta.

U romanu Ministarstvo neizmerne sreće Arundati Roj je kroz priče svojih junakinja „dikensovski“ kako mnogi ocenjuju prikazala Indiju, onu koju ona poznaje, sa svim njenim modernizacijama, ali i bedom koja vlada, sa svim surovostima i sujeverjima, hijerarhijama, kastama, obespravljenostima koje se vuku vekovima unazad, o ostatcima kolonijalne politike, kao i o posledicama koje donosi postkonolijalno rešenje na jugu Azije. Kao da se suštinski ništa nije promenilo za većinu, uglavnom siromašnih, nedodirljivih. Samo su antagonizmi međudržavni, nacionalni, verski, i oni ostali kao jedina konstanta ostali i prenose se iz generacije u generaciju. Iako se radnja romana dešava uglavnom u Delhiju, pored hidžre Andžumine koja je nekakav stožer oko koga se pletu i ostale sudbine, a ona samo „čeka da umre“  preko njenih razmišljanja o sopstvenom dvojstvu trećeg pola, o materinstvu, o slobodi i predrasudama o pokušaju da se spase i zaštiti ono što može, da uspostavi neki pravedniji mikro svet; prvo u sebi, tako udvojenoj, a onda i u neposrednoj okolini. Moglo bi se reći da je ovo roman o ženama, o hidžrama. Ali nije samo to. Pričajuči i priču o Tilo Arundati Roj slika Indiju i iz drugog ugla. Tilo je pobunjenica koju vole trojica muškaraca, dvojica iz kaste bramena i jedan revolucionar. Kada se nađe u zatvoru i kada joj surovi predstavnik vlasti održi preteći politički, naravno „patriotski“ govor od koga se lede kosti, kada joj kao potvrdu pretnje pokaže mučenog i zlostavljanog mladića koga zatvor„humano i uspešno“ prevaspitava čineći od njega odanog poslušnika i podanika, doušnika, izdajnika, Roj rastače mehanizam vladanja. Valjda u svim državama sveta, ne samo u Indiji. Slojevitost romana i kompozicija zahtevaju veliku pažnju čitaoca.

Arundati Roj završva svoj roman pismom koje je bebina majka Mase Ravati, žena iz plemena Tuluge, komunistkinja(maoistkinja) napisala dr Azadu Bardiju, prijatelju, sagovorniku i pratiocu hidžre Džebine. Pismo stiže u dom hidžri, dobijaju ga posle njene smrti i ona u njemu objašnjava da je silovana. Crna devojčica, beba koju je ostavila umotanu u otpadke, beba o kojoj će brinuti hidžrenašla se usred nemira.Tila pokupila sa ulice, ali naći će ja Sadam na svom konju i obe će završiti u domu umorne Džebine čije ime će dobiti. Džebina Druga je njena kćer Mase  Ravati a ona joj je dala ime Udaje. Pažljivo je izabrala, mesto, vreme i ljude koji bi bebu uzeli ne bi li dete izbeglo sudbinu koja mu je određena rođenjem, ali i majčinom sudbinom. Jer ona je silovana, postala je vlasništvo partije koja u ime maoističkih ideja, „višeg cilja“. Ne primećuje patnju one koja joj služi odano i nepokolebljivo.

Iako u svetu broj izvršenih smrtnih kazni ipak opada, iako se ta kazna ukida za neke prekršaje, kao u Iranu, za poslove vezane za narkotike, u Indiji se ponovo zahtevala njena primena, zbog silovanja koja se u ovoj mnogoljudnoj zemlji dešavaju na svakih deset minuta. Usvojen je zakon kojim se predviđa smrtna kazna za silovanje devojčica mlađih od 12 godina a osuđeni su na smrt četvorica muškaraca koji su silovali 23-trogodišnju devojku što je i bio povod za ponovno vraćanje i primenu smrzne kazne.

Indija nije u grupi azijskih zemalja gde se smrtna kazna najčešće primenjuje. To su pored Kine, Avganistan, Bangladeš, Indonezija, Japan, Vijetnam, Severna Koreja, Malezija i u jedinoj evropskoj i centralnoazijskoj zemlji Belorusiji se primenjuje, dok je u Uzbegistanu ukinuta.

Indijski sudovi od 1983. godine, pa do izmene zakona koji na neki način vraća smrtna kazna nisu je često izricali. Nije zabeleženo da su egzekucije izvršavane nad ženama. Smrtna kazna koja je prvi put izrečena nad ženama, potvrđena na Apelacionom i na Vrhovnom sudu, a ni predsednik države ih nije pomilovao je je slučaj 41 – godišmnje Ranuke Šinde i njene pet godina mlađe sestre Sime Gavit iz zapadnoindijske države Maharašti. One su otimale decu i primoravale ih na prosjačenje, ubijale ih brutalno ako ne bi bile zadovoljne njihovim učinkom.. Bile u zatvoru od 1986. godine, osuđene su zajedno sa svojom majkom koja im je bila saučesnica i koja je u zatvoru prenminula. Definitivno presuda, osuda na smrtnu kaznu  postala je izvršna onda kada je i predsednik odbio da ih pomiluje, odnosno potpisao izvršenje 2014. godine.

Motiv smrtne kazne, zanimljivo, nalazi se na skoro samom početku romana Ministarstvo neizmerne sreće Arundati Roj, kada počinje priča o Andžum i saznajemo je od nje, tada njega, Aftaba, buduće hidžre ili kinar, koga majka dovodi u dargu, neku vrstu bogomolje shvatajući da on nikada ne može postati njen sin. Pred tom činjenicom ona utehu nalazi u priči o Sarmadu Šehidu koji je bio pogubljen.

O smrtnoj kazni u romanu Arundati Roj Ministarstvo neizmerne sreće koja je izvedena linčovanjem i kome junakinja romana hidžra Andžum sluša od čoveka koji joj priča svoju životnu priču , a sebe je nazvao Sadam Husein je još jedna u ovom romanu. Scena linčovanja kojoj u gomili koja to čini i u kojoj se nalazi Sadam, tada dečak, je kratka, ali vrlo precizno i slikovito ispričana. U nastavku te priče o tome zašto je uzeo ime svrgnutog i obešenog iračkog predsednika Sadama Huseina Arundati Roj sa mnogo ironije opisuje scenu gledanja snimka vešanja na mobilnom telefonu, vlasništvu Sadamovog imenjaka.

Sadam Husein, irački predsednik pogubljen je vešanjem 30. 12. 2006. godine, tri godine posle hapšenja, oko šest sati ujutru po lokalnom vremenu. Egzekucija je izvedena u bivšem vojnom obaveštajnom sedištu u bagdadskom šitskom kvartu Kazimija, nedaleko od zaštićene Zelene zone. Državna tv Irakija objavila je da je premijer Nuri Al Maliki potpisao naređenje za pogubljenje, a važio je za protivnika smrtne kazne, da bi potom usledila slika pogubljenja. Pogubljenje Sadama Huseina obavljeno je u zoru, kako bi se izbegao početak molitve kojom započinje muslimanski praznik Kurban Bajram, kojim se onbeležava kraj hodočašća u Meku. Inače, u toku tog praznika nikada se ne izvršavaju smrtne kazne. Ostali, njegovi bliski saradnici, koji su zajedno sa Sadamom Huseinom osuđeni na smrtnu kaznu, Barzan Al Takriti i Avad Al Bandar bili su pogubljeni nakon Bajrama. Sadam Husein, irački predsednik osuđen je zbog toga što je naredio ubistva 148 muškaraca i to u znak odmazde jer su šidski pobunjenici iz pokreta Deva, pokušali atentat na njega 1982. godine u malom gradu Džudali. To je partija kojoj je pripadao premijer koji je potpisao izvršenje smrtne kazne vešanjem nad Sadamom Huseinom.Optužnica se odnosila samo na taj broj ali ne i za više od 100.000 Kurda koji su u Anfalu ubijeni bojnim otrovom za šta Sadam Husein veliki proučavalac lika i dela Josifa Vaserjonovičas Staljina snosi odgovornost, jer je on to naredio. O broju žrtava u iračko - iranskom ratu koji je Sadam Husein započeo godinu dana pošto je došao na vlast, a procenjuje se da ih je bilo više od milion u optužnici takođe nije bilo ni reči Izvršenju ove smrtne kazne naročito se obradovao tadašnji američki prdsednik Buš Mlađi, Teksašanin. Tu presudu i izvršenje podržale su mnoge zemlje, kao Velika Britanija iako se u njihovom zakonodavstvu smrna kazna ne praktikuje.

Roman Arundati Roj obiluje citatima, između ostalih i citatom stihova Habiba Džaliba, (1928 – 1993) pakistanskog revolucinarnog pesnika, levičara, aktiviste i kako saznajemo u fus noti, čoveka koji se protivio smrtnoj kazni, autoritarnoj državi i državnoj presiji.

Delovi iz romana Ministarstvo neizmerne sreće

...Nisu svi posetioci darge hazreti Sarmada Šehida poznavali njegovu priču. Nekima behu poznati delovi, nekima ni toliko, a bilo je i onih koji su je izmišljali sami. Većina zna da je bio jevrejski Jermenin, trgovac koji je u Delhi doputovao iz Persije, u potrazi za ljubavlju svog života.Ali samo malobrojni i da je ljubav njegovog života bio Abhaj Čend, mladi Indus koga je upoznao u Sindu. Većina zna da se odrekao judaizma i primio islasm. Ali samo malobrojni da ga je duhovna potraga dovela do toga da odbaci ortodoksni islam. Većina zna da je, kao goli fakir, živeo na ulicama Šahdžahanabada, sve dok ga nisu javno pogubili. Ali samo malobrojni da razlog za pogubljenje ne beše nagost kojom je vređao javnost, već njegovo versko otpadništvo. Tadašnji vladar Aurangzeb pozvao je Sarmada na dvor, zatraživši od njega da dokaže da je istinski musliman, tako što će odrecitovati šehadu: La ilaha illallah, Muhammad-ur rasul Allah- Nema Boga do Alaha, a Muhamed je njegov prorok. Sarmad je stajao go u kraljevskom sudu Crvene tvrđave, pred porotom muftija i mevlana. Kada je počeo da recituje šehadu, oblaci na nebu prekidoše s plovidbom, ptice se zamrzoše u po leta, a vazduh u tvrđavi zgusnu i posta neprobojan. Međutim, on je završi pre nego što ju je započeo. Izreče samo prvi iskaz: Nema Boga. Ne može da nastavi, tvrdio jedok ne okonča svoju duhovnu potragu i ne prigrli Alaha svim svojim srcem. Sve do tada recitovanje Šehade predstavljalo bi tek ismevanje molitve. Aurangzeb, kog podržaše njegove muftije, naredi Sarmadovo pogubljenje.

Bilo bi pogrešno izvući iz ovoga zaključak da oni koji odlaze da iskažu poštovanje prema hazreti Sarmadu Šehidu, neupoznati sa njegovom pričom, to čine u neznanju, bezmalo ne osvrćući se na činjenice i istoriju. Sarmadov nepokoren duh- sveprisutan, opipljiv i istinitiji od svakog skupa istorijskih činjenica, u dargi se javljao svakom kom je bio potreban blagoslov. Slavio je (ali nikad propovedao) vrlinu duhovnosti pre svetih radnji, skromnost pre izobilja, ljubav ushićenu čak i kad je suočena s uništenjem. Sarmadov duh dopuštao je onima koji mu priđu da se posluže njegovom pričom i protumače je kako god njima odgovara.

Kada je Džahanara Begum postala poznato lice u dargi, čula je (a potom prenosila dalje) priču o tome kako je, na stepenicama džamije Džama Masdžid Sarmadu odrubljena glava pred okeanom ljudi koji su ga voleli i tu se okupili da mu kažu zbogom. O tome kako je njegova glava nastavila da kazuje pesme o ljubavi čak i kada mu je pala s ramena, i kako je podigao tu raspričanu glavu nehajno kao što bi motorciklista podigao kacigu, uspeo se stepenicama džamije Džama Masdžid i potom, jednako nehajno, uzleteo pravo u raj. Zato je, govorila je Džahanara Begum svakom ko bi hteo da je sluša, u majušnoj dargi Sarmada (priljubljenoj poput prilepka uz istočno stepenište džamije Džama Masdžid, upravo tamo gde je u bari skončala njegova prolivena krv) pod crven, zidovi crveni i tavanica crvena. Minulo je više od tri stotine godina, govorila je, a da se hazreti Sarmadova krv nije sprala. Kojom god bojom da okreče njegovu dargu, tvrdila je, ona se s vremenom zacrveni.

str. 19-21

Stoga je Andžum, kada Sadam pomenu Dešeru, razumela sva njena brojna i raznolika značenja.

„Lako smo pronašli mrtvu kravu“ nastavio je Sadam.

„Uvek je lako, treba samo znati kako se hoda pravo u smrad. Ukrcali smo lešinu u tempo i krenuli kući. Usput smo stali kod policijske stanice u Dulini da platimo dežurnom policajcu – zvao se Seravet – njegov deo. Postoji unapred dogovorena suma, iznos po kravi. Ali tog dana tražio je više. Ne malo više, nego trostruko više od dogovorenog. Što je značilo da ćemo izgubiti novac budemo li odrali tu kravu. Dobro smo ga poznavali, tog Serevata. Ne znam šta ga je tog dana spopalo – možda su mu te noću trebale pare da kupi piće, da proslavi Dašeru, ili je hteo da otplati neki dug, nemam pojma. Moj otac i njegovi prijatelji pokušali su da se objasne s njim, ali on ih nije slušao. Naljutio se kada su mu rekli da nemaju toliko para kod sebe. Uhapsio ih je pod optužbom da su preklali kravu i zaključao ih u ćeliju. Ja sam ostao napolju.Otac nije delovao zabrinuto kada su ga odveli, pa ni ja nisam brinuo. Čekao sam, pretpostavljajući da se oni unutra pogađaju i da će uskoro doći do nekakvog dogovora. Prošla su dva sata. Gomile ljudi prolazile su tuda na putu za večernji vatromet.Neki su se obukli kao bogovi- Rama, Laksman, Hanuman – dečica s lukovima i strelama, neki s majmunskim repićima i licem obojenim u crveno, neki kao crnoglavi demoni, svi na putu za Ramilu. Prolazeći kraj našeg kamioneta, svi bi se zbog smrada uhvatili za nos. U smiraj dana čuo sam kako papirna obličja lete u vazduh, a ljudi kliču. Bilo mi je krivo što propuštam svu tu zabavu. Ubrzo su ljudi počeli da se vraćaju kućama. Ne znam kako se to desilo – možda je policija proširila glasine, ili su okrenuli nekoliko telefona – ali masa poče da se okuplja ispred policijske stanice zahtevajući da im se predaju „kravoubice“. Mrtva krava u tempu od koje je zaudarala čitava četvrt, poslužila im je kao dovoljan dokaz. Ljudi su krenuli da blokiraju saobraćaj. Nisam znao šta da radim ni gde da se sklonim, pa sam se muvao među njima. Neki su počeli da viču: Džaj šri ram! Vande mataram! Pristizalo ih je sve više, napravila se čitava pometnja. Nekoliko muškaraca ušlo je u policijsku stanicu i izveli mog oca i njegova tri prijatelja. Počeli su da ioh tuku, najpre samo pesnicama, a onda i nogama. Neko je doneo čeličnu polugu, neko drugi gvozdenu štanglu. Nisam mogao dobro da vidim, ali sam već posle prvih udaraca začuo njihove jauke...“

Sadam se okrenuo ka Andžumi.

„Nikada nisam čuo takve zvuke... neobične, piskutave zvuke, kao da nisu ljudski. Ugušilo ih je urlanje gomile. Ne moram da ti kažem. Znaš i sama...“ Sadamov glas pređe u šapat. „Svi su gledali. Niko ih nije zaustavio.“

Ispričao joj je kako su se na automobilima, nakon što je rulja obavila svoj posao, u isti čas popalili farovi, kao da je reč o vojnom konvoju. Kako su potom pljuskali kroz barice krvi njegovog oca kao da prolaze kroz kišnicu i kako je ulica ličila na one u starom gradu na Kurban – bajram.

„Bio sam deo rulje koja mi je ubila oca“ rekao je.

Andžumina tvrđava osame, s treperavim zidovima i tajnim tamnicama, samo što opet ne poče da se uzdiže oko nje. Sadam i ona skoro da su čuli kako im srca damaraju. Nije mogla da zucne, čak ni da bi iscedila iz sebe reč saosećanja. Ali Sadam je znao da ga sluša. Potrajalo je dok opet ne progovori.

„Nekoliko meseci kasnije umrla mi je majka koja se i pre toga osećala loše. O meni su ostali da se staraju ujak i baka. Napustio sam školu, ukrao malo para od ujaka i došao u Delhi. Ovamo sam stigao s malo para i odećom koju sam nosio na sebi. Imao sam samo jednu želju – da ubijem ono đubre Serevata. Jednog dana i hoću. Spavao sam na ulici, radio kao čistač kamiona, nekoliko meseci i kao radnik na kanalizaciji. A onda je moj drug Niradž, koji je iz mog sela, upoznala si ga, sad radi u Opštinskoj korporaciji...“

„Da“, prekide ga Andžum, „onaj visoki prelepi dečko...“

„Da, on, Pokušao je da postane maneken, ali bez uspeha... I za to mora da se plati podvodač. Sad vozi kamion za Korporaciju... U svakom slučaju, Nirdž mi je pomogao da se zaposlim u mrtvačnici... Nekoliko godina pošto sam stigao u Delhi, prolazio sam pored prodavnice televizora gde su na jednom od ekrana puštali večernji dnevnik. Tada sam prvi put video vešanje Sadama Huseina. Nisam znao ništa o njemu, ali su me zadivili hrabrost i dostojanstvo tog čoveka na pragu smrti. Kada sam nabavio svoj prvi mobilni telefon, tražio sam od prodavca da pronađe taj snimak i da mi ga daunlouduje. Stalno sam ga gledao. Želeo sam da budem kao on. Odlučio sam da postanem musliman i da uzmem njegovo ime, Osećao sam da će mi to dati snagu da učinim ono što moram i suočim se s posledicama, kao on.

„Sadam Husein je bio nitkov“, rekla je Andžum. „Pobio je silne ljude.“

„Možda. Ali je bio hrabar... pogledaj... vidi ovo!

Sadam izvadi moderni novi mobilni telefon s modernim velikim ekranom i pusti video. Ekran zakloni šakom kako im ne bi smetalo svetlo. Bio je to tv – ve snimak koji je počinjao reklamom za intenzivnu hidrantnu vazelin kremu u kojoj lepa devojka maže laktove i cevanice i deluje izuzetno zadovoljno rezultatima. Zatim usledi reklama Turističkih biroa Džamua i Kašmira – zavejani predeli i toplo odeveni ljudi koji sede na sankama. Glas spikera je govorio: “ Džamu i Kašmir. Tako beli. Tako lepi. Tako uzbudljivi.“ Onda je drugi spiker rekao nešto na engleskom i pojavio se Sadam Husein, bivši predsednik Iraka – otmen, s bradom prošaranom sedima, u crnom sakou i beloj košulji. Bio je viši od muškaraca sa šiljatim crnim dželatskim kukuljicama oko sebe, koji su mrmljali i gledali ga kroz proreze za oči. Ruke mu behu svezane iza leđa. Nepomično je stajao dok mu je jedan od muškaraca vezivao crnu maramu oko vrata praveći pokret kojim je saopštavao da će marama sprečiti preterano usecanje užeta u vrat. Kad mu svezaše maramu, Sadam Husein zadelova još elegantnije. Okružen raspričanim muškarcima s kukuljivama, prišao je vešalima. Preko glave mu navukoše omču i stegnuše mu je oko vrata. Pomolio se. Pre nego što mu izmakoše tlo pod nogama, izraz lica mu je odavao krajnji prezir prema dželatima.

„Želim da budem takav nitkov“, rekao je Sadam. „Želim da uradim ono što moram da uradim, a ako moram da platim cenu, ovako bih da platim.“

str. 101-104

Prevela sa engleskog Maja Trifunović

„Laguna“,2017

Beograd