Džek London

Biografija

Džek London (John Griffith Choney), američki pisac, rođen je u Ouklendu 12. januara 1876. godine. Vrlo komplikovana porodična situacija, praćena siromaštvom i odrastanjem na ulici zauvek će odrediti njegove poglede na život, kao i njegove literarne teme. U desetoj godini bio je već prodavac novina i na taj način pokušavao da poboljša porodični budžet. Kasnije, kao pisac svakodnevno je sebi postavljao zadatak da napiše hiljadu reči dnevno. Bio je pustolov, avanturista, čovek željan znanja…Živeo je burno, tvrdio da nije dovoljno da „čovek postoji, već da živi sada i ovde“. Toj svojoj životnoj maksimi bio je veran i kada su žene u pitanju, a to mu je dodatno zakomplikovalo život koji je okončao vrlo rano. Ostvario je „američki san“ i od siromašnog dečaka postao najčitaniji pisac prve polovine XX veka, imućan dovoljno da sebi priušti jedrenjak i kako navodi Luis Borhes „Kupio je i blistavo opremio jedrenjak „The Snark“ hiljadu i devetstote godine, što ga je koštao trideset hiljada dolara.“ u predgovoru priča Džeka Londona koje je priredio pod zajedničkim naslovom Koncentrična smrt, po jednoj Londonovoj priči. Na tom jedrenjaku proveo je krstareći dvadesetsedam meseci. 
U mladosti je bio kopač, mornar, vojnik, lovac na bisere, prejedrio je Tihi okean, stigao čak do Japana gde se bavio zabranjenim lovom na tuljane. Kasnije kao ugledni novinar izveštavao je sa rusko-japanskog bojišta, a tada je oplovio i     korejsku obalu. Bio je izuzetno naklonjen socijalističkim učenjima koje je shvatao kao bratstvo svih ljudi i ukidanje privatnog vlasništva. Verovao je u čovekovu volju, ali u nekim svojim delima upozoravao na nehajan odnos prema prirodi i čovekovu neutoljivu potrebu da sve podredi svojoj želji za gospodarenjem, posedovanjem. Tako njegov roman Skeletna kuga spada u prve uspešnije romane o globalnim katastrofama, upozorava na surovost i osvetoljubivost prirode. Smatrao je da u cikličnim periodima dolazi do propasti civilizacija jer ne poštuju njene zakone. Još neke njegove priče, poput ovog romana biće označeni kao naučno- fantastični (naravno, pojam Science Fiction je upotrebljen kasnije, 1930. godine); Pre Adama, Snaga snažnog i druge bave se praistorijom, kolektivnim sećanjem. 
U priči Golija Džek London iznosi tezu da će socijalizam pobediti zahvaljujući otkriću atomske energije, jer će se njome pretiti bogatim, dok u romanu Gvozdena peta koji se smatra najcelovitijom knjigom društveno – sociološkom naučnom fantastikom opisuje neuspeli pokušaj radnika da se izbore za svoja prava u nemilosrdnom kapitalizmu budućnosti. Neuporediva invazija je priča o nekoj budućoj borbi zapadnog sveta za životnu teritoriju protiv Azijata. Roman Crveni takođe ubrajaju u naučno - fantastična dela Džeka Londona. 
Od 1900. godine do 1916. napisao je više od pedeset knjiga. Najpoznatiji romani Džeka Londona su: Kći snega (1902), Zov divljine (1903), Morski vuk (1904), Igra(1905), Beli očnjak (1906), Pre Adama (1907), Čelična peta (1908), Martin Idn (1909), Avanturista (1911), Sin Sunca(1912), Jakna (1914), Dom (1916)…Objavio je i zbirke priča: Sin vuka (1900), Deca mraza (1902), Priče sa Južnih mora ( 1911), Kornjače sa Tasmanije (1916); eseje: Ljudi ponora (1903), Revolucija i drugi eseji ( 1916)… Pisao je i pozorišne komade, članke. 
Duboko je razumevao siromašne, potlačene, ljude sa drušvenog dna pa su ga zvali „američki Maksim Gorki“. Bio je elokventan, snažan i ubedljiv, materijalista, ženskaroš koji je iznad svega poštovao prirodu. Njegova literatura je nastajala iz njegovog nemirnog i burnog života i promišljanja. Želeo je da bude profesor agronomije i znao je na svom ranču da provodio vreme vredno radeći, ulažući ogroman trud da stigne da obavi sve što je zamislio, pa je poznata stvar da je spavao samo tri-četiri sata dnevno, stižući i da pliva i da jaše, jedri…Iako je govorio za sebe da je materijalista i realista, zbog nekih njegovih priča mnogi ga smatraju idealistom, a neki tumači i spiritualistom. Kategorički je odbijao taj, spiritualistički aspekt koji mu se pripisuje i koji se sreće u njegovoj literaturi, kao što je reinkarnacija. Govorio je da veruje da“ onaj ko je umro, zauvek će ostati mrtav“ i da je njegov skepticizam prema spiritualizmu prirodna posledica upravo zbog toga što je „detinjstvo proveo među spiritualistima, a i rođen je među njima“. 
Zvezdana lutalica je manje poznat roman Džeka Londona. Kada je bio vrlo mlad i siromašan, u potrazi za boljim životom od onoga kojim je živeo od rođenja, Džek London je proveo mesec dana u Okružnom zatvoru Iri, zbog skitanja.O tom mučnom iskustvu pisao je i u svojoj knjizi Put. Naivno i slepo verovao je u pravni sistem svoje zemlje, verovao je u pravo osumnjičenog da zahteva suđenje pred porotom, advokata... Saznaje kroz priče i iz neposrednog zatvorskog iskustva sve o surovosti zatvora, o potpunoj obespravljenosti zatvorenika, nehigjenskim uslovima, zakidanju na ishrani, podmitljivosti čuvara, o lekarima koji su često suroviji od najstrašnijih i najozloglašenijih osuđenika na smrtnu kaznu. Džek London je zapamtio te priče i kada je postao novinar borio se protiv neljudskog postupanja prema zatvorenicima, branio njihova ljudska prava, ukaže na odgovornost društva, a i pojedinaca koji ga čine.Kritikovao je vlast koja navodno ništa o tome ne zna, ili pokušava da zataška, nastojao da se o problemu korupcije upravnika zatvora javno govori. Jer, tada u to vreme, ako bi se neki bivši robijaš usudio da kaže istinu o najstrašnijim iživljavanjima prvo upravnika, pa čuvara, pa poverenika, lekara, bio bi ili ubijen, ili vraćen u zatvor. O tome je u svojim pismima govorio Džek London.Ta njegova pisma u knjigu su sabrali King Hendriks i Irving Šepard. Imao je izuzetno razvijenu korespodenciju, tako da knjiga Pisma Džek Londona dvojice autora predstavlja verodostojan izvor i mogućnost za osvetljavanje života i dela velikog pisca. Dela Džeka Londona ekranizovana su više od sto puta. Inače, Džek London je jednom kada su ga pozvali prisustvovao izvršenju smrtne kazne.
Po svedočenjima njegove ćerke roman Zvezdana lutalica je poslednja knjiga, koju je ozbiljno pisao i u koju je uneo celokupno bogatstvo koje je godinama živeo i koje je mogao pretočiti u nekoliko knjiga. Roman je napisan 1914. godine.
Umoran od slave, novca, opasnosti, pisanja Džek London je izvršio samoubistvo 22. 11. 1916. godine. 

O romanu Zvezdana lutalica Džeka Londona

„Primetićete da, ni priču, ni zatvorske uslove, nisam jezovito opisao. To je zbog književnosti u koju je priča „uvijena“ i optimizma same pripovesti, koja omogućava žrtvi da zadobije beskraj vekova u ludačkoj košulji: optimizam da žrtva zadobije ljubav…“ kaže u jednom od svojih pisama Džek London tumačeći nameru svog romana Zvezdana lutalica.
Iako u knjizi postoje dva paralelna toka; jedan o danima trojice osuđenika na dugogodišnje kazne i smrt vešanjem koje upravnik zatvora dodatno zlostavlja i kažnjava „ludačkom košuljom“, a oni mu se uprkos svojoj osuđenosti i bespomoćnosti suprotstavljaju i podsmevaju , i drugi tok u kome pripovedač, junak Darel Stending, profesor agronomije, jedan od njih trojice, izložen strahovitom mučenju svoje zatvorske prijatelje uverava da je život neuništiv, da duh uvek pobeđuje i to pričama iz svojih predhodnih života.
Upravnik zatvora Atenton poverovao je u vešto smišljenu i izvedenu priču zatvorenika, nekakvog pesnika, fasifikatora, zatvorenika Sresila Vinvuda da se sprema bekstvo iz zatvora i da je u tu svrhu dopremljena veća količina dinamita. U saradnji sa upravom, Sesil uvlači u zamišljeni način da poboljša svoj zatvorski položaj čak i provereno oprezne, iskusne i podozrive zatvorenike kojima žudnja za begom zamagljuje oprez. Oni bivaju uhvaćeni, kažnjeni, a doušnik nakon nekog vremena pomilovan i pušten na slobodu. Pošto dinamit nije pronađen Vinvud Darela Stedinga optužuje da ga je vešto sakrio, iako optuženi, na smrt osuđeni robijaš nije učestvovao ni na koji način u celoj toj priči, čak ne zna ni da se događa. Jer, on je u to vreme već bio kažnjen zbog lažne, podmetnute optužbe da je u tkačnici nemarno radio, iako je prebacivao norme, iako je bio poznat kao zagovornik smislenosti pokreta u svemu što radi i nastojanju da neki oblik svrsishodnosti unese u sve čime se bavi. U romanu Zvezdana lutalica Džek London detaljno opisuje primenu ludačke košulje u zatvorima širom Amerike i razotkriva strogo prećutkivanu istinu da je to bio način usmrćivanja osuđenika koji su samovoljno, uz prećutno odobravanje društva sprovodili upravnici zatvora. Iako je kažnjavanje ludačkom košuljom ukinuto u Kaliforniji 1913. godine nastavljena je primena i posle toga. Džek London često u romanu Zvezdana lutalica kroz priču, memoare obešenog Darela Stedinga spominje dželata, uvek prekorno naglaša čitaocu da ga baš on plaća, da je dželat izraz i njegovog stava, odnosno stava društva i vlasti, koje se nikada ne zapita, a nema ni uvid u poštovanje elementarnih normi ponašanja u kazamatima širom planete koliko i kako, po kojim zakonima izvršava smrtna kazna. Roman je napisan na osnovu svedočenja Eda Morela, Džejka Openhajmera, Donalda Laurija… Jer, profesor agronomije, Darel Steting, posle potpuno neosnovane, iskonstruisane optužbe o dinamitu , mučenja u ludačkoj košulji, obešen je zbog toga što je posle višegodišnjeg boravka u mračnoj tamnici, mučnog, čak stodnevnog vezivanja u ludačku košulji koje mu je priređivao upravnik zatvora obešen je zbog toga što je nekoga lupio po nosu! Ne znamo da li je to stvarni lik ili plod imaginacije, ali pouzdano je da je pisac, Džek London pozajmio svom junaku vlastiti san o profesuri na agronomiji.Kao što je pouzdano je da su tih godina u američkim zatvorima uslovi bili neopisivo surovi i bezobzirni i da se ni elementarni zakoni nisu poštovali, da je poštovanje zakona zavisilo od volje upravnika zatvora. Ali, Ed Morel je stvarni lik, čovek koji je živeo, koga je Džek London upoznao i bio mu prijatelj. Ed Morel je posle dugogodišnjeg tamnovanja u zatvoru San Kventin, pet godina samice i čestog vezivanja u ludačku košulju, iskustva sa „crnom jamom“ progovorio, svedočio. On je, kao i Džejk Openhajmer jedan od trojice likova ovog romana. 
Roman Zvezdana lutalica ( The Star Rover) je naslov pod kojim je knjiga objavljena u Americi, dok je u Velikoj Britaniji objavljena pod naslovom Košulja bez kragne (The Shirt without a Collar).      

Deo iz knjige

DVADESET I DRUGO POGLAVLJE

Upravo sam razgovarao sa čovekom iz posmrtne straže koji je na dužnosti. Pre nešto manje od godinu dana, Džejk Openhajmer je zauimao istu ćeliju smrti na putu ka vešalima kojim ću ja sutra kročiti. Ovaj čovek bio je jedan od stražara određen za Džejka. On je stari vojnik. Neprestano žvaće duvan, i neuredan je, zato što na sedoj bradi i brkovima ima žute mrlje. Udovac je, i ima četrnaestoro dece i svi su u braku, i ima trideset jedno unuče, i četiri praunučeta, sva četiri ženska. Dobiti te podatke bilo je kao vaditi zub. On je stari čudni svat, i nije preterano pametan. Zato je mislim, i poživeo toliko i izrodio tolike potomke. Mozak mora da mu se kristalisao pre trideset godina. Ta berba je poslednja kada je reč o njegovim idejama. Teško da mi kaže nešto više od da i ne. I to ne zato što je osoran. Jednostavno nema šta da kaže…
… Upravo sam se nasmejao od srca. Zatvorski lekar, simpatičan momak upravo je došao da ćaska sa mnom, zapravo da mi ponudi svoje dobre usluge po pitanju droge. Naravno da sam odbio njegov predlog da me preko noći toliko „pukne“ morfijumom da sutra , kada budem stupao ka vešalima, ne znam ni da li „idem ili se vraćam“.
Ali smeh. Ličilo je to na Džejka Openhajmera. Mogu da zamislim njegovu mršavu oštroumnost kada je ošinuo novinare svojim svesnim paradoksom, koga su oni opet smatrali slučajnim. Izgleda da su ga poslednjeg jutra, nakon doručka, odevenog u košulju bez kragne, novinari, okupljeni u ćeliji da čuju njegove poslednje reči pitali šta misli o smrtnoj kazni.
Ko sme da kaže da imamo nešto više od pukog premaza civilizacije nanesenog preko sirovog divljaštva kada grupa živih ljudi može da uputi takvo pitanje čoveku koji tek što nije umro i koga su upravo došli da vide kako umire?
Ali, Džejk je uvek bio spreman na šalu. „Gospodo“ rekao je „ nadam se da ću doživeti da u kome će smrtna kazna biti ukinuta.“    Živeo sam mnogim životima kroz duge eone. Čovek, pojedinac nije moralno napredovao poslednjih deset hiljada godina. Potpuno stojim iza toga. Razlika između neukroćenog ždrebeta i strpljivog teretnog konja je prosto razlika u izvežbanosti. Izvežbanost je jedina moralna razlika između današnjeg čoveka i čoveka od pre deset hiljada godina. Ispod njegove tanke kože moralnosti koju je sam izglačao leži isti divljak koji je bio i pre deset hiljada godina. Moral je društveno bogatstvo, priraštaj kroz bolne vekove. Novorođenče će postati divljak osim ako se ne izvežba, ako se ne uglača apstraktnom moralnošću koja se toliko dugo skupljala.
„Ne ubi“- glupost! Ubiće me sutra ujutru. „Ne ubi“- glupost! U brodogradilištima svih civilizovanih država danas prave kobilice razarača i superrazarača. Dragi prijatelji, ja, koji tek što nisam umro, pozdravljam vas sa – „Glupost!“   
Kao što mi je jednom otkucao Ed Morel: „Nešto najgore što možeš da uradiš sa čovekom jeste da ga obesiš.“ Ne, ne poštujem mnogo smrtnu kaznu. Ne zato što je prljava igra, unižavanje na nivo hulje koji je lično upražnjavaju za platu, nego je ponižavajuća za zajednicu koja dopušta, glasa za nju, i plaća poreze da bi se ona održala. Smrtna kazna je tako blesava, tako glupa, tako strašno nenaučna. „Da se obesi za vrat dok ne umre“ jeste čudnovata frazeologija društva.
Jutro je došlo - moje poslednje jutro. Predhodne noći spavao sam kao odojče. Spavao sam tako mirno da se stražar u jednom trenutku uplašio. Pomiso je da sam se ugušio u ćebadi. Uzbuna jadnog čoveka bila je bedna. Njegovo uhlebljenje bilo je ugroženo. Da sam se stvarno bio ugušio, to bi značilo crnu mrlju u njegovoj karijeri, možda bi bio i otpušten- a izgledi nezaposlenog čoveka u današnje vreme nisu ružičasti. Kažu mi da su u Evropi počeli da likvidiraju pre dve godine, i da su to sada počele i Sjedinjene Države. To znači ili ekonomsku krizu ili paniku i da će vojske nezaposlenih sledeće godine biti velike, redovi za hleb dugački…
… Upravnik sa bocom šampanjca. Poslao sam je dole u ćeliju za ubice. Čudo jedno, zar ne, kako me paze ovog poslednjeg dana. Mora biti da se ovi ljudi koji će me ubiti i sami plaše smrti. Da navedem Džeka Openhajmera: Ja, koji ću umreti mora da im izgledam nekako „Bože sakloni…“
…

Novinari su upravo otišli. Sledeći put, i poslednji, videću ih sa postolja, pre nego što mi dželat na glavu stavi crnu kapu. Izgledaće čudnovato bolesni. Čudni mladi ljudi. Neki pokazuju znake pijanstva. Dvojici ili trojici već je muka dok očekuju ono čemu će prisustvovati. Izgleda da je lakše da te obese nego da posmatraš…
Moji poslednji redovi. Izgleda da odlažem izvršenje,. Moja ćelija je ispunjena zvaničnicima i dostojanstvenicima. Svi su nervozni. Žele da se to okonča. Bez sumnje, imaju ugovorene večere. Zaista ih vređam dok pišem ove poslednje reči. Sveštenik je opet izrazio želju da bude sa mnom u mom poslednjem času. Jadni čovek – zašto da mu uskratim tu utehu? Pristao sam, i sada izgleda prilično veselo. Čoveka ponekad tako male stvari čine srećnim! Mogao bih da zastanem i da se od srca smejem pet minuta, samo da toliko ne žure.
Ovde završavam.

str. 249 – 255

Džek London ZVEZDANA LUTALICA
  Prevod s engleskog Branislava Jurašin i Bojan Jović