Džon Grišam

Biografija

Džon Grišam rođen je 8. februara 1955. godine u Džonsborou, državi Arkanzas. Kada je imao dvanaest godina njegovi roditelji sa petoro dece, a Džon Grišam je bio drugo dete u ovoj porodici skromnog imovinskog stanja, preselili su se u Misisipi. Kao dečak maštao je da postane profesionalni bejzbol igrač. Kako nije imao predizpozicije za tu svoju dečačku ambiciju, posle vrlo napornih i teškig poslova kojima se bavio, a bio je između ostalog i građevinski radnik, upisao je studije prava na Državnom univerzitetu Misisipija i diplomirao 1981. godine. Deset godina se u gradu Sauthvenu bavio advokaturom, uža specijalnost mu je bila odbrana optuženih za krivična dela. To iskustvo i poznavanje te oblasti prava svakako će imati ogroman uticaj na knjige koje će napisati i postati najčuveniji pisac pravosudnog trilera ne samo u SAD, već i u drugim zemljama širom sveta. Kao mlad kadar i pripadnik Demokratske stranke izabran je 1983. godine u Predstavnički dom države Misisipi i tu dužnost će obavljati do 1990. godine.
Svoj prvi roman Vreme za ubijanje (1987) Džon Grišam je napisao podstaknut sudbinom dvanaestogodišnje silovane devojčice koja je svedočila na suđenju kome je budući pisac prisustvovao. Pored svakodnevnih obaveza počeo je da ustaje rano i pre polaska na posao pisao je svoj prvi roman postavivši sebi i drugima pitanje šta bi se desilo da je otac unesrećene devojčice pobio one koji su devojčicu napastvovali. Kada je svoj roman ponudio izdavačima, mnogi su ga odbili da bi se polovinom 1988. godine izdavačka kuća „Vinvud pres“ zainteresovala i objavila debitantski roman budućeg širom planete poznatog autora knjiga, pravosudnih trilera. Vreme za pogubljenje objavljeno je u tiražu od pet hiljada primeraka, što je za američke prilike više nego skromno, a i obeshrabrujuće za autora. 
Međutim, Džon Grišam nije odustajao od svog hobija, kako je često nazivao svoju potrebu da piše, te je prava za ekranizaciju svog drugog romana Firma prodao kompaniji „Paramaunt pikčers“ i dobio honorar koji se za američke prilike smatra vrlo pristojnim, šest stotina hiljada dolara. Ta činjenica izazvala je veliko interesovanje izdavačkih kuća, te je izdavačka kuća „Dablidej“ kupila prava na štampanje njegovih knjiga. Između ostalog zahvaljujći filmu Sidnija Polaka i holivudskoj zvezdi Tomu Kruzu, roman Firma zadržao se četrdeset sedam nedelja na prestižnoj listi bestselera „Njujork tajmsa“. Druga knjiga, roman Firma Džona Grišama, advokata, nesuđenog profesionalnog bejzbol igrača, proglašena je za najprodavaniji roman 1991. godine. Njegove sledeće knjige, Dosije Pelikan, Klijent  prodavane su poput Firme u izuzetnim tiražima i on je stekao ne samo status pisca najprodavanijih knjiga, već i majstora sudskog trilera. Nastavio je da piše svake godine po jednu knjigu, pa tako slede: Gasna komora, Maher, Porota, Partner, Ulični advokat, Testament, Bratija, A. Painted House, Propustiti Božić, Sudski poziv, Kralj milionskih odšteta, Bleachers, The Last Juror, Broker... Po pravosudnim trilerima Džona Grišama snimljeni su mnogi filmovi, počev od Firme koji su mu je donela izuzetnu popularnost i u Holivudu između ostalog zbog reditelja Sidnija Polaka i holivudske zvezde T. Kruza.
Iako potiče iz vrlo skromne porodice, roditelji su mu bili bez ikakvog formalnog obrazovanja, uprkos svom neostvarenom snu da bude profesionalni bejzbol igrač Džon Grišam je zahvaljujući tiražu od 225 miliona primeraka knjiga koje je napisao i koje se čitaju širom sveta, postao izuzetno uspešan i ugledan pisac, oličenje ostvarenja „američkog sna“.
Među mnogobrojnim filmovima i serijama koje su snimane po njegovim scenarijima, nalazi se i Dosije Pelikan, ali i Vreme za ubijanje, po njegovom prvom romanu. U nekim zemljama, na primer u Francuskoj film je kritikovan zbog propagiranja uzimanja pravde u privatne ruke, linčovanja, ali i zbog pozitivnog odnosa prema smrtnoj kazni.

O smrtnoj kazni u romanima Džona Grišama

Temom smrtne kazne Džon Grišam se na najneposredniji bavi i u svoja tri romana: Nevin čovek,Gasna komara, Priznanje.
Svoj stav o smrtnoj kazni pokazao je u romanu Nevin čovek (2006) tako što je na osnovu dokumenata, stvarnog postojanja ljudi, svedoka, neposrednih učesnika događaja u kome su dvojica stvanih ljudi, ne fiktivnih likova iz gradića Ade, nevini osuđeni na smrt. Zahvaljujući temeljnom istraživanju slučaja, uočavanju mehanizama lokalnih policajaca, sudija , nepoštovanju elementarne logike očigledanom nedostataku dokaza, motiva. Neko se mora kazniti, slučaj rešiti, bez obzra koliko optužba bila, konstruisana. Zapravo, Džon Grišam u romanu Nevin čovek ne samo da pokazuje koliko olako smrtna kazna može da bude greškom presuđena i izvršena, već se istovremeno bavi i pitanjem može li se se na smrtnu kaznu osuditi mentalno bolesna osoba. U ovom svom romanu Grišam postavlja pitanje nepopravljivosti greške kada se nevin čovek osudi , a samim tim o smislu smrtne kazne, o moći države da pojedinca lišava života, kao i komplikovanoj proceduri da se presuda osuđenika na smrtnu kaznu opozove i poništi bez obzira na nesumnjivo dokazanu nevinost, dokazane grške i nehajnost onih koji su tu odluku doneli.
Istovremeno, Džon Grišam kao advokat komentariše ne samo zakone i procedurue koja treba da se obave da bi nepravedna presuda bila ukinuta i nevin čovek oslobođen, već se osvrće na posledice koje takva presuda, kao i boravak u najstrožim zatvorskim uslovima može imati ne samo na nevino osuđenog , već i na njegovu porodicu. Ovo je jedina knjiga koju je Džon Grišam napisao na osnovu dokumenta i istraživanja koje je trajalo 18 meseci. Tema i sudbine „koju ni u časovima najsnažnijeg nadahnuću“ ne bi mogao da smisli kao i glavne junake Rona Viljamsona i Denisa Frica, zainteresovale su pisca nakon što je u „Njujork tajmsu“ pročitao da je „Ronald Viljamson, oslobođeni osuđenik na smrtnu kaznu preminuo u 51 godini“. U „Reči autora“ koju je napisao na kraju Nevinog čoveka Grišam ističe da se „nepravedne osude donose svakog meseca u svakoj državi ove zemlje“ (misli na SAD), i smatra da su razlozi različiti: politički, zatim primena pseudonaučnih metoda u istraživanjima krivičnog dela, način indentifikacije osumljičenih, često lažna iznuđena priznanja i svedočenja, ali i nezainteresovanost branioca, kao i nadmenost i lenjost tužilaca.

Nevin Čovek

Debi Sju Karter, konobarica, žiteljka grada Ade silovana je i ugušena u svom stanu iznad garaže. Lokalna policija između ostalih sumnjivih privodi i Ronalda Viljemsona i Denisa Frica. Ronald je u mladosti uz podršku roditelja i obzirom na talenat bio obećavajući bejzbol igrač. Posle jedne povrede shvata da će to teško uspeti, ali ne odustaje . Njegovi religiozni roditelji nastoje da mu to omoguće bez obzira na svoje skromne mogućnosti, bez obzira na male izglede da će ostvariti svoj san. Ne ostvaruje ga i vraća se da živi sa majkom, otac mu je u međuvremenu umro, sestre se udale.Prilično je usamljen, sklon alkoholizmu, pokušava da pronađe bilo kakav posao, ali sve je to kratkotrajno, on ne uspeva da se prilagodi okolnostima, da duže zadrži radeći bilo šta.Već tada počinje da boluje od psihoze, a zatim njegovo mentalno zdravlje uz alkolizam postaje sve dramatičnije. Počinje da živi u prošlosti, kada je verovao da će ostvariti karijeru bejzbol igrača, kada je bio nada i zvezda grada, kada su devojke pokazivale izuzetno interesovanje za njega… Postao je gubitnik i alkoholičar. Nije uzoran građanin. Zbog toga je i priveden, a zatim je priveden i njegov poznanik s kojim se družio. Kada se desilo ubistvo, 1982. godine nijedan od njih dvojice nije bio u bilo kakvom kontaktu sa ubijenom devojkom, nisu je ni poznavali. Gotovo su zaboravili na tu neprijatnost privođenja, ali nakon šest godina od ubistva oni su uhapšeni , optuženi i osuđeni na osnovu iznenadnog svedočenja Glena Gora, kako će se na kraju ispostaviti na osnovu DNK analize pravi ubica nesrećne devojke Debi Karter.Uvaženo je i svedočenje još jednog nepouzdanog doušnika,Teri Holand. U ovom romanu nastalom na osnovu dokumenata i komunikacije sa stvarnim ljudima Džon Grišam, ispisujući sagu o životu Ronalda Viljemsona, njegovom boravku u zatvoru spominje još dvojicu osuđenika bez pouzdanih dokaza, Toma Vorda i Karla Fontentota, koji su osuđeni na strašne kazne, kao što opisuje strahote iživljavanja pojedinih zatvorskih stražara nad mentalno bolesnim glavnim likom romana. Između ostalog roman je nastao i zahvaljujući komunikaciji sa njima jer ih je pisac posećivao u zatvoru, a i bio u prepisci s njima. Bitna i važna razlika između ove i ostalih knjiga, pravosudnih trilera, koje je napisao Džon Grišam je snaga dokumentarnog.   

Deo iz Nevinog čoveka

Nova soba smrti na odeljenju „H“ funkcionisala je besprekorno. Desetog marta 1992. godine , Robin Liroj Parks, crnac star 43 godine, pogubljen je zbog toga što je 1978. Ubio radnika na benzinskoj stanici. Među Otpisanima je proveo trinaest godina.

Tri dana kasnije pogubljen je Olan Rendl Robinson, belac star 46 godina koji je ubio bračni par pošto je upao u njihovo seosko domaćinstvo 1980. godine.

Ron Viljemson je trebalo da bude treći koga će vezati za kolica na odeljenju „H“ i pružiti nu priliku da izgovori svojih nekoliko poslednjih reči. 

Tridesetog avgusta 1994. Na vratima Ronove ćelije pojavila se preteća grupa namrštenih stražara koji su hteli da ga vode. Lisicama su mu vezali noge, a preko stomaka svu tu gvožđuriju povezali lancem. To je već bilo nešto ozbiljno.

Kao i obično, bio je ispijen, prljav, neobrijan i nestabilan, i stražari su se, koliko su mogli, držali na odstojanju. Među njima petoricom našao se i stražar Martin.

Rona su izveli s odeljenja „H“ , uveli u kombi i prebacili do obližnje upravne zgrade koja se nalazila u prednjem delu zatvorskog kompleksa. Okružen stražarima, stigao je do upravnikove kancelarije, prostorije s dugačkim konferencijskim stolom za kojim su mnogi sedeli, čekajući da se dogodi nešto dramatično. I dalje okovanog i pod budnim okom straže, Rona su poseli na jedan kraj stola. Upravnik je sedeo na drugom kraju, i sastanak je otpočeo tako što je predstavio Rona brojnim članovima zatvorskog osoblja koje je sedelo za stolom, pri čemu su svi ti ljudi izgledali prilično sumorno.

Baš mi je zadovoljstvo upoznati vas.

Ronu je zatim uručeno „obaveštenje“ koje je upravnik počeo naglas da čita:

Osuđeni ste na smrt zbog krivičnog dela ubistva. Smrtna kazna će biti izvršena u 00.01 časova u utorak, 27. Septembra 1994. Svrha ovog sastanka jeste da vas izvestimo o propisima i procedurama koje ćete slediti u predstojećih trideset dana, ali i da porazgovaramo o izvesnim povlasticama koje vam mogu biti omogućene.

Ron se uzrujao i odmah rekao da nikoga nije ubio. Možda i jeste radio neke loše stvari, ali ubio nije nikoga.

Upravnik je čitao dalje, a Ron je ostao pri svome, da nije ubio Debi Karter.

Upravnik i šef odeljenja popričali su s njim nekoliko minuta i uspeli da ga primire. Nisu oni tu njemu da sude, rekoše, oni rade u skladu sa propisima i procedurom.

Ron je, međutim raspolagao video snimkom Rikija Simonsa na kojem ovaj priznaje da je izvršio zločin, i želeo je taj film da prikaže upravniku. Još jednom je porekao da je ubio Debi, pa se rasplinuo u priči kako će doturiti tu kasetu adanskoj televiziji, čime će biti dokazana njegova nevinost. Pomenuo je da će njegova sestra otići na koledž u Adi.

Upravnik je nastavio da čita:

Dan pre ubistva, u jutarnjim časovima, bićete smešteni u specijalnu ćeliju gde ćete ostati do časa kada bude izvršeno pogubljenje. Za vreme boravka u toj ćeliji i sve do časa pogubljenja bićete pod neprestanim nazorom zatvorskih stražara.

Ron ga je ponovo prekinuo povikavši da on nije ubio Debi Karter.

Upravnik je terao dalje,čitajući stranice ispisanih pravila koje se odnose na posete osuđeniku, njegovu ličnu imovinu, te organizovanje sahrane. Ron ga više nije slušao i samo se snuždio.

- Šta ćemo sa vašim telom? – upita utom upravnik..

Ron je bio potresen, zbunjen i potpuno nespreman za ovo pitanje. Naposletku je neko uspeo da predloži da se telo otpremi kod Anet.

Kada je rekao da nema pitanja i potvrdio da je primio k znanju sve što je rečeno, otpratili su ga do ćelije. Počelo je odbrojavanje.

Zaboravio je da pozove Anet. Dva dana kasnije, dok je prebirala po pristigloj pošti, naišla je na kovertu iz Uprave za zavodske sankcije u Makalesteru. U koverti je bilo pismo upravnikovog zamenika:

Gospođo Hadsom,

Izražavajući svoje saosećanje, moram da vas izvestim da je pogubljenje vašeg brata Ronalda Kita Vilijamsona, broj 134846. Rasporedom predviđeno za utorak 27. septembar 1994. u 00.02 časova u Državnom zatvoru Oklahame.

Poslednjeg dana pre pogubljenja posete će biti ograničene na sveštenike, advokata koji ga je zastupao u sudskom postupku i još dvoje posetilaca kojima to odobri upravnik.

Koliko god to sada teško bilo, mora se razmišljati o sahrani koja je u domenu odgovornosti porodice. Ukoliko porodica tu odgovornost ne preuzme na sebe, sahranu će obaviti država. Molimo vas, izvestite nas šta ste s tim u vezi odlučili.

Iskreno,

Ken Klinger

str. 326- 329

                                             Džon Grišam Nevin čovek
                                S engleskog preveo Vladimir D. Janković
                                                     Evro- Giunti 2009

O romanu Priznanje

Dvadeset treći roman Džona Grišama Priznanje (2010) je još jedan roman o nevino osuđenom na smrtnu kaznu. Ovog puta sve se dešava u Teksasu, u gradiću Slounu. Žrtva zločina popularna predvodnica navijačica, srednjoškolka je oteta, silovana i zadavljena.Zvala se Nikol Jerber. Posle telefonske dojave koja je anonimno stigla do detektiva Drua Kerbera uhapšen je tamnoputi Donte Dram, Iako nije izvršio zločin izrečena mu je smrtna kazna. Međutim, pravi zločinac zahvaljujući lokalne crkve priznaće svoje zlodelo želeći bar jednom u životu koji se bliži kraju jer su mu dani odbrojani zbog opake bolesti priznaće zločin pokazati prsten žrtve koji je sačuvao, kao i mesto gde je pokopao telo… Donte Drama je lažno optužio bivši dečko žrtve….I dok su njemu, Donteu sudili, presuđivali, ubica sa dosijeom siledžije Travis Bajet smejao se iztražiteljima, odsluživao neke kazne po zatvorima i i konačno je iz zatvora u Kanzasu pušten na uslovnu slobodu. Zna da će zbog tumora na mozgu uskoro umreti, želi da ispravi nepravdu nanetu Donteu Dramu, bar toliko… Ali, sve biva kasno. Još jedan nevin čovek je pogubljen. Ne postoji nijedan način da se to ispravi. Priznanje je priča o nastojanju krivca da ubedi advokate , sudije i političare da su spremni da pogube nevinog čoveka, da previde očigledne dokaze i istinu.
Istovremeno, u ovom romanu, na marginama Grišam preispituje i rasne odnose, već samim izborom junaka, bele devojke i tamnoputog ragbiste i svim onim što se dešava u zajednici gde je radnja ovog trilera smeštena. 

Deo iz Priznanja

Donte nije mogao da veruje koliko je tu tesno. Seo je na ivicu kreveta i četiri stražara su hitro obavila sve. Podigli su mu noge, ispravili ih, metodično mu pričvrstili telo pomoću pet širokih traka, i to preko grudi, struka, kukova, butina i listova. Ruke su mu raširili pod uglom od četrdeset pet stepeni u odnosu na telo i vezali drugim kožnim trakama. Dok su ga pripremali, on je zatvorio oči i osluškivao i osećao to užurbano poslovanje oko sebe. Čulo se nekoliko reči, neko je nešto promrljao, ali ovi ljudi su znali svoj posao. Bila je to poslednja stanica na pokretnoj traci ovog sistema i radnici su bili vrlo iskusni.

Kada su kaiševi pričvršćeni, stražari se povukoše. Medicinski tehničar koji je smrdeo na antiseptik naže se nad njim i reče: - Pritisnuću da pronađem venu, prvo u levoj pa u desnoj ruci. Razumeš?-

-Samo izvolite- reče Donte i otvori oči. Tehničar mi je protrljao ruku alkoholom. Da spreči infekciju? Vrlo promišljeno, iza njega je bio zamračeni prozor, a ispod njega otvor iz koga su dve zlosutne cevčice išle do kreveta. S desne strane stajao je upravnik i sve to pažljivo posmatrao i nadzirao.

                                              str. 303

Ubrizgavanje poče- tri različite doze date su brzo jedna za drugom. Svaka od njih bila je dovoljna da ubije. Prva je bila natrijum- tiopental, snažan sedativ. Donte zatvori oči da ih više nikada ne otvori. Dva minuta kasnije, data je doza pankuronijum-bromida koji opušta mišiće, pa je prekinuto disanje. Treća je bila injekcija kalijum-hlorida koji mu je zaustavio rad srca.

Uz sve one kožne poveze, bilo je teško reći kada je Donte prestao da diše. Ali jeste prestao. U šest sati i devetnaest minuta pojavi se medicinski tehničar i prisloni stetoskop na telo. Klimnuo je upravniku koji je u šest i dvadeset jedan minut objavio da je Donte Dram mrtav.

                                              str. 307. 

Džon Grišam Priznanje

                                      S engleskog prevela Jasmina Glišić

                                        Evro- Giunti, 2011 

O Gasnoj komori

Još jedna knjiga ovog tiražnog američkog pisca Gasna komora bavi se smrtnom kaznom. Glavni junak učestvovao je u ubistvu, kao pripadnik Kjus Kjus klana. Učestvovao je u podmetanju eksploziva u advokatsku kancalariju čoveka, pripadnika jevrejske zajednice koji je bio borac protiv diskriminacije. Sve se dešava 60- tih godina XX veka na američkom Jugu. Iako nije postavio eksploziv, ali nije ni sprečio smrt dvojice dečaka. Sem Kejholom je kriv, shvati je da je nepromišljene puteve birao u mladosti. Postaje svega svestan,još snažnije kada se suoči sa svojim unukom koji će pokušati , kao mlad advokat, protivnik smrtne kazne, da spase svog dedu, iako mukoji mu se gadi zbog rasizma, zbog toga što je taj isti deda uzrok samoubistva njegovog oca, što mu je detinjstvo uništeno, …Onaj ko je smislio, izveo i ubio mnoge ljude da bi njegovi zločini ostali neotkriveni ostaće nekažnjen, jer da je sporedni učesnik, osuđenik na smrt odao njegovo ime, naneo bi svojoj kćeri i unucima zlo, oni bi bili ubijeni…Sem Kejholom na dugogodišnjoj robiji čekajući izvršenje smrtne kazne u jednom trenutku kaže da je pogubljenje za njega spas prisećajući se kako je lako ubio crnog dečaka, najboljeg druga svog sina dok je strašni prizor sakrivena na drvetu to posmatrala njegova kćer. Tim ubistvom kao da je ispisao njihovu nesrećnu sudbinu.

Deo iz Gasne komore

Lukas podiže list papira i poče da čita:

            -Shodno presudi o krivici i smrtnoj kazni koju vam je dodelio Okružni sud okruga Vašington 14. Februara 1981. Ovim se osuđujete da umrete pomoću smrtonosnog gasa u gasnoj komori Državnog zatvora u Misisipiju, u Parčmanu. Neka se Bog smiluje vašoj duši.-

            Lukas se povuče i zgrabi jedan od dva telefona koja su stajala na zidu. Pozvao je svoju kancelariju da vidi da li je došlo do nekih čudesnih odlaganja u poslednjim minutima. Nije ih bilo. Drugim pozivom stupio je u vezu sa kancelarijom državnog tužioca u Džeksonu. Sada je bilo trideset sekundi posle ponoći, sreda, 8. avgust.

- Nema odlaganja – reče Njudžentu.

                                             str. 459 

                                               Džon Grišam Gasna komora

                                                  Prevela Jelena Girić

                                                  Narodna knjiga, 1996