Danilo Kiš

Danilo Kiš rođen je u Subotici 22. februara 1935. godine. Njegov otac, Eduard Kiš bio je mađarski Jevrejin, zaposlen u jugoslovenskom ministarstvu železnica kao glavni inspektor. Priredio je jugoslovenski red vožnje železničkog, autobuskog, brodskog i avionskog saobraćaja, što će njegov sin smatrati izuzetnim delom svog nesretnog oca. Taj red vožnje će na neki način odrediti  njegovo stvaralaštvo. Majka Danila Kiša, Milica bila je Crnogorka pravoslavne vere i u vreme donošenja antijevrejskih zakona roditelji su svoju decu, Danila Kiša i njegovu tri godine stariju sestru 1939. godine krstili u Novom Sadu,  u pravoslavnu veru. Kasnije će ta činjenica piscu spasti život. Godine 1944. otac Danila Kiša, kao i svi njegovi rođaci, biće odveden u Aušvic iz koga se skoro niko neće vratiti. Kada se 1941. godine Jugoslavija raspala posle okupacije sila Osovine, kada je zauzeta Mađarska, a godinu dana potom mađarski vojnici masakrirali „tri, četiri“ hiljade Jevreja, Roma, Srba porodica je potražila utočište u zapadnoj Mađarskoj, u jednom selu kod očeve sestre. U tom selu proveli su tri godine mirno, sve dok Nemci nisu naterali mađarskog vođu, admirala Hortija da podnese ostavku. Po naređenju Adolfa Ajhmana 430.000 mađarskih Jevreja odvedeno je u Aušvic, među njima i otac Danila Kiša, Eduard Kiš. Detinjstvo Danila Kiša obeleženo je strahotama rata i on će kasnije reći da je rat bio razlog zbog koga je postao pisac. Njegov otac je u vreme boravka porodice na selu u zapadnoj Mađarskoj zbog delirijum tremensa i paničnih napada već bio prevremeno penzionisan i nekoliko puta, nakratku u duševnoj bolnici. 
U knjizi Bašti, pepelu Danilo Kiš se seća svoga oca dok korača poljima „zamišljen, zamahujući visoko svojim štapom, gazio je mesečarski, idući za svojom zvezdom, koja se u suncokretima sasvim izgubila, a on bi je pronašao tek na kraju njive – na svom crnom zamašćenom geroku.“  Danilo Kiš i njegova sestra išli su u školu i radili kao sluge, dok je majka plela džempere te su tako opstali do kraja rata. U Jugoslaviju su se vratili 1947. godine, na Cetinje, u Crnu Goru. Četiri godine kasnije umire mu majka. Na Cetinje završava srednju školu, ide u muzičku školu i svira violinu i na Cetinju ostaje do 1954. Od te godine stigavši u Beograd upisuje se na Filološkom fakultetu, studira uporednu književnost, na novotvorenoj katedri. Bio je prvi koji je diplomirao na toj grupi, kao najbolji student. U vreme gimnazijskih dana pored toga što je išao u muzičku školu, Danilo Kiš je prevodio sa francuskog, mađarskog, ruskog jezika. Preveo je mnoge zanimljive knjige, pesnike što je radio i kasnije, uporedo sa pisanjem svojih romana, priča, eseja. Nastavio je i da svira bez nota, cigansku muziku, mađarske romanse… Posle završenih studija provodi godinu dana u vojsci, objavljuje po časopisima i radi u njima.
Mansardu je Danilo Kiš napisao 1960. godine, a objavljena je 1962. Iste godine zajedno sa Mansardom objavljen je i drugi rani roman Danila Kiša Psalm 44. To je značajna knjiga ne samo zato što nagoveštava kasnije stvaralaštvo Danila Kiša, već i zbog toga što se u toj knjizi jasno vidi njegovo shvatanje književnosti kao „etičkog i estetičkog sučeljavanja sa užasima istorije“ kako je to primetio Aleksandar Hemon koji je pisao predgovor za američko izdanje ovog Kišovog dela. Sam Danilo Kiš „genije iz četiri zemlje“, (a on je sebe nazivao „etnografskom retkošću“) kako ga je nazvao Mark Tompson u prvoj biografiji ovog našeg pisca na engleskom jeziku koja je ove godine (2013) objavljena pod naslovom Izvod iz knjige rođenih (Birth Certifikate: The Story of Danilo Kiš) se dosledno držao svojih stavova. U  jednom od poslednjih intervijuua koji je da njim radila Suzan Sontag rekao je da „književnost mora da ispravlja istoriju“, jer: „Šta znači „šest miliona mrtvih“, ako ne vidimo jednog jedinog čoveka i njegovo lice, njegovo telo, godine i njegovu ličnu povest.“ Bašta, pepeo zbirka priča objavljena je 1965. Rani jadi 1969, i Peščanik koji je objavljen 1972. godine čine Porodični cirkus. Pod tim naslovom u Prosveti 2001. godine objavljena su zajedno sva tri dela u čuvenoj Biblioteci velikih romana. Tema Porodičnog cirkusa  je ratno detinjstvo u Mađarskoj, sudbinu oca, porodice. Priče su kratke, ispričane glasom deteta, kolaži sopstvenih i tuđih sećanja, dok i Bašti, pepelu o tome priča i neko stariji, glasovi se mešaju. Bez obzira što su Rani jadi „za decu i osetljive“ Kiš je rekao da „tema detinjstva u njegovim knjigama jeste zapravo zabluda“, pogreška kritičara, a zapravo je kako je on tvrdio posredi „želja da se nađe prvobitna čistota, katkad u svetu detinjstva, katkad u samom sebi“. Jedno je sigurno, Bašta pepeo je dočekana kao remek- delo. Peščanik je po nekima najbolja knjiga Danila Kiša. Nesumnjivo da je najpotresnija, ispričana u 67 numerisanih odeljaka i odvija se tokom jedne noći, od kasne večeri do zore. Pisac prati priču svoga oca uz prisećanje. Otac je u aprilu 1942. godine napisao pismo i to je autentični dokaz, roman ga komentariše. Smatrao je, a i  rekao da  knjiga ne bi bila napisana da on nije pročitao Džojsovog Uliksa. „Bolje je ako se nalazimo među progonjenima, nego među progoniteljima.“ pisalo je u pismu njegovog oca. Knjiga povezanih priča Grobnica za Borisa Davidoviča koja je zamišljena u Bordou 1973. i 1974. dok je na univerzutetu predavao srpskohrvatski objavljena je 1976. godine. Kiš je kao razlog za nastanak te knjige naveo zbunjenost fanatizmom studenata koji su odbijali da saznaju bilo šta o Staljinovim logorima. 

No, kao da je usud progonstva i hajke, opet, na neki volšeban način pokazao svoje lice Danilu Kišu. Optužbe da je Grobnica za Borisa Davidoviča falsifikat, da Kišova erudicija maskira nedostatak inspiracije završile su na sudu, a i Kišovim Časom anatomije koji je napisao za mesec dana. Iako je sudski proces završen u korist Danila Kiša, koji je profesoru književnosti i tadašnjem predsedniku Udruženja književnika održao lekciju koja se pamtiti, uvek jedinstveni pisac Danilo Kiš sa svojim koferom punim „gorkog taloga iskustva“ odlazi u samonametnuto izgnanstvo u Francusku. Kao lektor za francuski jezik boravio je u Strazburu, Bordou, Lilu... Poslednje godine života proveo je u Parizu i „nije bolovao od nostalgije; kad se probudim, ponekad ne znam gde sam: čujem kako se našijanci dozivaju, a iz kola parkiranih pod mojim prozorom sa kasetofona trešti harmonika“.  Poslednja knjiga koju je za života objavio 1983, godine je zbirka od devet pripovedaka Enciklopedija mrtvih. 
Autor  je još i knjiga koje su objavljene zanjegovog života: Noći i magle, Homo poetikus. Danilo Kiš je dobitnik NIN-ove, Andrićeve, Sedmojulske i AVNOJ-eve nagrade. Posthumno su objavljene još Gorki talog iskustva, Život, literatura, Lauta i ožiljci, Pesme i prepevi… Knjige Danila Kiša prevedene su na francuski, engleski, ruski i druge jezike. O njegovom delu napisane su mnogobrojne studije.    

Bio je dopisni član SANU.
Umro je u Parizu 15. XI 1989. 
Sahranjen je u Beogradu.

O priči Slavno je za otadžbinu mreti  

   
„Istoriju pišu pobednici. Predanja ispreda puk. Književnost fantazira. Izvesna je samo smrt.“ To su poslednje četiri rečenice u priči Danila Kiša Slavno je za otadžbinu mreti iz Enciklopedije mrtvih. Iako su svih devet priča, a i Post skriptum je priča o pričama, povezano temom smrti ova svaka se čita posebno i drugačija je. Pisac je zamislio, opsednut enciklopedijama i rečnicima kao delo koje se može „čitati osim kao knjigu pri prvom čitanju, još i kao enciklopedija“ istovremeno i „po zakonima slučaja ili azbučnog (ili nekog drugog sleda) gde su jedan za drugim poređana imena slavnih ljudi i njihovi životi svedeni na meru nužnosti, životi pesnika, istraživača, političara, revolucionara, lekara, astronoma i td. Bogovski izmešani s imenima bilja i njihovom latinskom nomenklaturom s imenima pustinja i peščara…“Zamišljena precizno, napisana brižnim i odnegovanim jezikom ovih devet priča kao da su testament koji je ostavio Danilo Kiš u nekoliko rečenica: „Tako je moja sebičnost samo sebičnost ljudskog bića, sebičnost života, protivteža sebičnosti smrti, i moja se svjest, uprkos prividu, protivi ništavilu sa sebičnošću koja nema ravne, protivi se skandalu smrti kroz ovu strasnu metaforu koja želi da sakupi na gomilu ono malo ljudi i ljubavi koji činjahu taj život…“  
Slavno je za otadžbinu mreti  je priča o mladom pripadniku aristokratske porodice Esterhazi koji je osuđen na smrt vešanjem, zbog učešća u pučkoj pobuni. Presuda je neopoziva, a njemu je važno da u zadnjem trenutaku svog života bude dostojanstven, u skladu sa svojim poreklom. Pokušava da zamisli sve situacije i svoje ponašanje uskladi sa ugledom porodice, da doprinese svojim mirnim i prezrivim odnosom prema smrti, tom ugledu, tom sećanju i zapamćenim pričama o predcima koji su iz nekog razloga takođe  pogubljeni. Dolazi mu majka u poslednju posetu i obećava da će zarad svog sina kleknuti i moliti, i ako njene molbe budu uslišene, pojaviće se u beloj haljini. Dok ga vode na pogubljenje pri vrhu bulevara „tamo gde počimju plemićke kurije“ on, mladi Esterhazi ugleda blještavo belu mrlju, belu haljinu… Iako ga je snaga napustila u iščekivanu te strašne smrti pomišlja potpuno uveren da je majka uspela da izmoli za njegov život i približavajući se gubilištu razmišlja da on, jedan Esterhazi ne može tek tako da umre…Kada je dželat pomerio klupicu ispod njegovih nogu, još je očekivao čudo. 
U Post skriptumu o ovoj priči Danilo Kiš kaže da je Slavno je za otadžbinu mreti  „obrada jedne kasne građanske legende koja je bila omiljenim prilogom istorijskih čitanki i često varira - poslednji put u knjizi nekog Ižlea o organizaciji Crna ruka- a na osnovu austrijskih izvora, ne baš lišenih pristrasnosti, elukubracije i sentimentalnosti“.  



Insert iz priče Slavno je za otadžbinu mreti

… U tom času, kao po komandi zabubnjaše doboši, zlosutno i jednolično kao kiša.
          Jedan husarski oficir rumena lica i nakostrešenih brkova, uokviren dugim puškama dvojice hrvatskih ulana koji su stajali sa strane, poče da čita presudu. Glas mu je bio promukao, a ćelija je odjekivala prazno. Presuda je bila stroga i neumoljiva: smrt vešanjem. Mladi je plemić učestvovao s oružjem u ruci u jednoj od onih pučkih pobuna koje su s vremena na vreme potresale carevinu, izbijajući iznenadno i nepredvidivo, krvave, surove, i beznadne, da bi bile ubrzo zatim, isto tako iznenadno, surovo i beznadno ugušene. Njegovo poreklo i slavu njegove porodice sud je bio uzeo kao otežavajuću okolnost i kao izdajstvo ne samo monarha, nego i svog sopstvenog staleža. Kazna je trebala da bude egzemplarna.
Osuđenik jedva da je razabirao koju reč iz gomile monotonih slogova koji su mu bubnjali u ušima kao zvuci doboša. Vreme je bilo stalo. Prošlost, sadašnjost i budućnost bejahu izmešani, doboši su udarali, a u njegovim slepoočnicama odjekivahu, kao uznemireni damari, daleki zvuci pobedničkih bitaka, trijumfalnih povorki i juriša, kao i bubnjanje nekih drugih doboša presvučenih crninom, no koji tada nisu nagoveštavali njegovu smrt no nečiju tuđu. Uprkos svojim godinama (ličio je pre na izđiklog dečaka nego na zrelog mladića) on je već video rane i stajao je oči u oči sa smrću, ali nikad još ovako, iz ove blizine. I upravo ta blizina, to osećanje daha smrti na svom golom vratu, to je bilo ono što je izvitoperavalo u njegovoj svesti sliku stvarnosti, kao kod kakvog astigmatičara kome blizina predmeta samo još više izobličava konture stvari. Ono do čega mu je sada bilo jedino stalo - jer se u njegovom svetu najviše ceni, pored časna života jeste da sačuva onu dostojanstvenost koja se zahteva od jednog Esterhazija u ovakvom trenutku.
Noć je proveo budan ali sklopljenih očiju i bez ijednog jedinog glasnog uzdaha, kako bi stražar, oka priljubljenog uz špijunku, mogao posvedočiti da je osuđenik spavao mrtvim snom, kao da mu predstoji venčanje a ne smrt. I on je, u nekom čudnom redosledu vremena, već čuo kako taj stražar priča u oficirskoj kabini: „Gospodo, mladi je Esterhazi te noći spavao mrtvim snom, bez uzdaha, kao pred venčanje, a ne pred pogubljenje. Dajem vam svoju časnu oficirsku reč! Gospodo, odajmo mu priznanje! Onda se čuje (on čuje) kristalni zvuk čaša. „Eks!- Eks!“  
         Taj zanos smrti, to pobedničko savlađivanje, držali su ga celog jutra i on je svoju pribranost podržavao molitvom, odupirući se, stisnutih zuba kukavičkom držanju creva i simpatikusa, tim izdajnicima volje i htenja; kalio je svoju muškost porodičnom legendom. Stoga, za ispunjenje poslednje želje koju mu ponudiše shodno milosrdnom protokolu, nije zatražio čašu vode, mada mu je gorela utroba, nego cigaretu, kao što je nekoć davno, jedan od njegovih predaka zatražio zeru duvana koju je ižvakanu pljunuo u lice dželatu.
         Oficir lupnu petama i pruži mu svoju srebrnu tabakeru. („Gospodo, dajem vam časnu reč, ruka mu nije zadrhtala, više no što drhti moja, evo sada, dok držim ovu čašu! Eks!- Eks!). U svetlosti prvog jutarnjeg sunca, koje je padalo koso u ćeliju kao u kriptu kakvog sveca na starinskim slikama, diže se dim cigarete ljubičast kao svitanje. Osuđenik oseti kako mu dim, ta sjajna iluzija, naruši na trenutak snagu, kako ga nače, kao da je začuo negde u daljini zvuk tarogatoa što se razliva nad ravnicom, pa hitro baci cigaretu na pod i zgazi je svojom husarskom čizmom iz koje behu izvađene mamuze.
        „Gospodo, spreman sam!“
Izabrana zbog svoje vojničke jednostavnosti, kratka kao komanda, gola kao isukana sablja i isto tako hladna, ta je rečenica trebala da bude izgovorena kao javka, bez patetike; kao kad se kaže posle pijanke: „Lakunoć,  gospodo!“ Ali, čini mu se sada, ne ispade iz toga baš ništa dostojno istorije. Glas mu je bio čist i zvonak, slogovi odsečni, rečenica jednostavna, ali nekako razmekšala i kao naprsla.
Od onog dana kada ga je posetila njegova majka, on je shvatio, uprkos nekoj mahnitoj nadi, mahnitoj i pritajenoj, da je od sada njegov život samo tragična farsa koju ispisuju ljudi skoro isto toliko moćni kao bogovi.