Don DeLilo

Biografija

Don DeLilo, jedan od najznačajnijihsavremenih američki romanopisaca koji u svojim romanima i pričama slika život u Americi krajem XX i početkom XXI veka, rođen je 20. novembra 1936. godine. Roditelji su mu rođeni u Italiji i kao deca su došli u Ameriku. Sem kratkog boravka u Pansilvaniji, kao vrlo mali, Don DeLilo je detinjstvo proveo u Fordhamu,tada radničkom delu Bronksa. Majka mu je radila kao krojačica, a otac kao finansijski referent. Odrastao je poput ostale dece tog doba igrajući se na ulici, baveći se sportom, bez posebne zainteresovanosti za knjige, čitanje uopšte. Nije naročito voleo školu, ni katoličko okruženje no na pitanje koji pisci su bili značajni za njega, budućeg pisca, uvek je odgovarao da su na njega najviše uticala filmska ostvarenja Žan Lik Godara,Federika Felinija, Hovarda Havksa, alii džez, strip, kao i slike u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku.
Tek kasnije, kao osamnaestogodišnjak, čitajući Foknera, Džojsa, preciznije Portret umetnika u mladosti, počeo je da oseća „moć ozbiljne literature“ kako je izjavio u jednom intervijuu. Izuzetnu naklonost ima prema delu Normana Majlera, nalazeći izvesnu podudarnost u svojoj i njegovoj literaturi, iako su im pozicije iz kojih posmatraju Ameriku različite. Posle završene katoličke srednje škole upisao je Fordham koledž i diplomirao na smeru komunikacijskih veština.
Pokušao je da se zaposli u jednoj izdavačkoj kući, ali mu nije uspelo, pa je posao našao kao copywriter, autor reklamnih tekstova u oglasnoj agenciji. Boraveći u zapadnom Teksasu, na testiranju guma za kamione, za koje je trebalo da smisli reklamu, bio je fasciniranspektaklom u kome su vozači morali da voze devet milja u krug, oko pustinje, i ukoliko bi skrenuli sa staze, ili zaspali, mogli su da zalutaju dublje u pustinju, a to bi značilo da kamion može da stane, pokvari se, i oni ne prežive u tim uslovima. Posle tog događaja, Don DeLilo je odlučio da napustiposao koji je radio pet godina i krenuo u susret svom „novom, stvarnom životu“, pisanju svog prvog romanaAmerikana(1971). Često ga porede sa Pičonom, kako zbog odbijanja da često govori u medijima i brižno čuva svoju privatnost tako i zbog ubeđenja da je „pisac osoba koja stoji izvan društva“ nikome ne pripada, ne trpi uticaje uprkos iskušenjima da postane deo sistema i deo strukture. Don De Lilo smatra da pisac mora ostati na marginama, jer tako jasno i precizno vidi svet, kao što jasno vidi i politiku vlada, a istovremeno ta pozicija marginalca pisca čini opasnim kritičarem društva kome pripada. Don DeLilo to svakako jeste. Smatra da su pisci opasni naročito u represivnim društvima, pa nije ni čudo što su često u zatvorima.
Don DeLilo je izvesno vreme živeo i u Torontu, a posle ženidbe, on i njegova supruga Barbara Benet, dizajnerka su živeli u Grčkoj, putovali i po Dalmaciji, pa tako u jednoj od svojih priča spominje i vino iz tog dela sveta.
Posetio je i Bliski istok, stigao do Indije i to su bila za njega vrlo važna saznanja u kojima se suočavao sa novim predelima, kulturama, jezicima i kako kaže na njima učio kako „videti sve iznova“ udirektnim kontaktima sa ljudima podneblja kojima se kretao. Don DeLilo nije samo značajan pisac američke književnosti, njegovi romani, pripovetke i drame prevedene su na mnoge jezike i karakteriše ih snažan angažman ne samo politički, većje on i na međunarodnoj književnoj sceni zapažen pisac koji postavlja i važna istorijska, filozofska, religijska pitanja savremenog doba.
 U Jerusalimu je 1999. godine upravo njemu, Don DeLilu dodeljena nagrada kao piscu čiji rad“ izražava temu slobode pojedinca u društvu“.Pre njega ovu nagradu su dobili:Milanu Kundera, Mario Vargas Ljosa, Graham Grin, Simon de Bovoar, Horheu Luisu Borhes…
Teme kojima se bavi Don DeLilo u romanima su: raskrinkavanje mita o američkom zapadu, odnos ljudi i tehnologije, potrošački kapitalizam i njegov uticaj na pojedince, kontrasti između istorije shvaćene u celini i istorije u fragmentima, osećaj bespomoćnosti pojedinca u odnosu na nju, otuđenost i paranoja, ali i svet kao otpad, odnosno otpad kao umetnost, mediji kao prizvođači stvarnosti, preciznije televizija, terorizam, ekologija... Istovremeno, motivi koji su prisutni u vrlo ubedljivom interpoliranju fikcije i fiktivnih junaka, njihovih života u neki trenutak novije istorije SAD (Koreja, Vijetnam, Kubanska krizaKenedijevoubistvo, direktan prenos ubistva atentatora Li Osvalda, Rušenje Kula bliznakinja 11. septembra) DeLilo će se baviti kultom nasilja, teorijama zavere, tajnom istorijom, kataklizmama i izgubljenim pojedincima, usamljenim u„malim sobama“. DeLilo se suprotstavlja takvom, postmodernom okruženju jedinim oružjem u koje veruje i ima ga, literaturom, rečima. Zbog tema koje ga zaokupljaju i kojima se dosledno bavi, a to jeste kritika američkog društva i kulture i nije ni čudo što je njegov romanPodzemlje (1997)u anketi koju je sproveo Njujork Tajms 2006. godine među kritičarima, izdavačima, piscima bio među prvih pet u poslednjih četvrt veka, ali izazvali i burne polemike.Neki kritičari smatraju da je Don DeLilo ovim romanom obezbedio sebimesto među najboljim piscima na engleskom jeziku: Šekspirom, Miltonom, Blejkom, Elotom, Beketom,Konardom… Što se tiče američke književne scene Don DeLilouživa ugled i ubraja se među pripadnike moderne tradicije koju čine internacionalno poznata imena: Tomas Pinčon, Toni Morison, Džon Apdajk…Odgovarajući jednom prilikom o svojim literarnim temama Don DeLilo je sažeto rekao da „Sve moje knjige govore o činjenici opasnog življenja. O epohi u kojoj je život postao opasan. Početak svesti o tome datira od ubistva Kenedija. Od pucnja u Dalasu, ušli smo u epohu opasnosti. Ne govorim, pri tome, o opasnosti po sigurnost ljudi, već o opasnosti više emotivnoj, više psihološkoj. Od ubistva Kenedija, u Americi su se dogodile stvari koje su ekstremno uticale na nacionalnu psihu. O tome govore moje knjige. To nije direktan povod za njihovo pisanje, ali ono u celosti prožima moje delo. Sve moje romane opseda osećaj nasilja. Ukratko, udar istorije na život.“
Posle svog prvog romana Amerikana (1971) Don DeLilo je napisao više od petnaest romana, Dobitnik je mnogih nacionalnih nadrada, ali i međunarodnih. Za roman Bela buka (1985) je dobio Nacionalnu nagradu, pa PEN/ Fokner nagradu za romanMaoII(1992), već spomenute nagrade Jerusalim za celokupno delo. . Za roman Podzemljedobio je „Orden Vilijam Din Hauheh 2000. godine. Tu nagradu dodeljuje Američka akademija za umetnost. Dobitnik je i Ordena časti Nacionalnog udruženja umetnikaza izuzetno ostvarenje u književnosti, pa Nagrade PEN/ Sol Belou, za posebna dostignuća u američkoj književnosti, 2010. godine.Dobio je Nagradu za američku beletristiku Kongresne biblioteke2013. godine. Ta nagrada se dodeljuje od nedavno i to za dela onim piscima koji predstavljaju „snažan, jedinstven glaso američkom iskustvu“, a merilo nije samo umetničko umeće i originalnost, iako su to bitne odlike Don DeLilivog jezika i umeća pričanja priče koje čine kosmos u kosmosu, naizgled običničnu priču o običnim oko kojih se prepliće sumanutost sveta i koje na njihove sudbine deluju snažno bez obzira da li su oni toga svesni i da li primećuju.
Don DeLilo živi u okolini Njujorka, i redovno posećuje kvart svog detinjstva.

Delo

Americana(1971),End Zone(1972), Great Jones Street(1973), Ranter’s Star (1976), Players(1977),Running Dog(1978),Amazons (1980)koji je napisao pod pseudonimom Cleo Birdwell i nikada to nije priznao, The Names (1982), White Noise(1985), Libra(1988), Mao II (1991), Underworld (1997), The Body Artist (2001), Cosmopolis (2003), Falling Man (2007) su najznačajniji romani Dona DeLila. Neki još nisu prevedeni na srpski jezik.
Podzemlje se smatra najboljim Don DeLilovim romanom i izazvao je kao i Padačburna reagovanja i polemike. Sva njegova dela veštim preplitanjem istorije, odnosno istorijskiskih događaja, a korespondiraju sapogledima francuskog filozofa Žana Bodrijara(Simbolička razmena i smrt, Zaboravite Fukoa, Prozirnost zla, Nije bilo rata u Zalivu,Drugo od istoga, Iluzija kraja, Duh terorizma, Totalni ekran i dr.) tumačena su različito, kao slavljenje postmoderne, dok drugi vide u njegovoj literaturi otpor u postmodetnoj situaciji. Niko ne osporava da je njegova literatura„jedna vrsta anatomije kulture koja diktira sudbinu pojedinca“.
Podzemljeje saga o Niku Šejku koji u potragu za sobom, dečakom čiji otac je otišao da kupi cigarete i nikada se više nije vratio, kroz čiju sudbinu na putovanju od Bronksa, preko pustinje u Arizoni, Feniksu, pa preko Nju Džerzija, Kazahstanapriča i priču o nuklearnom otpadu, Hladnom ratu, umetnosti koju umesto u muzejima i galerijama Klara Saksumetnica koja odslikava bačene,otpisane ratne avione izlaže u pustinji, smatrajući pustinju mestom gde je jedino moguće naći umetničku istinu, mesto gde se susreće i nalazi zakopana i podhranjena istorija i život, ali i smrt civilizacije kojoj pripada i ona i Nik, svako na svoj način, on kao vlasnik i stručnjak preduzeća za odlaganje otpada, ona kao umetnica. U ovom romanu DeLilo pričajući priču o jednom čoveku, njegovoj porodici priča i o ulozi smeća u istoriji civilizacije, Ta tema se susreće i u drugim njegovim romanima (Bela buka). Samim izboromcentralne teme u Podzemlju, a to jeste uloga smeća u istoriji civilizacije DeLilo paralelno postavlja pitanje globalnog i lokalnog, pitanje granica koje ne postoje, a njegovi junaci su u potrazi za smislom, u potrazi za indentitetom, dezorjentisani, zbunjeni, nostalgični, oni su poput drugih koji su bačeni u ovaj svet o kome ne odlučuju izloženi patnji. U romanu koji počinje opisom bejzbol utakmice „za koju je čuo ceo svet“ 1951. između Džajantsa i Bruklin Dodžersa pisac prati dešavanja i kroz priču o bejzbol loptici kojom je postignut poen u poslednjoj sekundi i koje se slučajno dokopao jedan dečak u trenutku dok stadionom lete novine na čijim stranama je reprodukcija Brojgelove slike „Trijumf smrti“. Tenovine padaju u krilo prvom čoveku CIE, Hauveru koji sedi u loži i kome saopštavaju dasu Sovjeti započeli nuklearne probe.
Podzemlje je neobičan roman, i obuhvata četrdeset godina američke istorije dotičući temu kapitala, kriminala i njihovog sadejstva ispod neskrivenih događaja. Roman nije komponovana priča ispričana uobičajenim hronološkim redom, već su poglavlja ispričana kretanjem napred- nazad, iz 1951. godine u 1992. godinu, pa iz sredine osamdesetih, do devedesetih XX veka. Period od pet decenija koji obuhvata roman u kome susrećemo i stvarne, javne ličnosti poput FrenkaSinatre obuhvata i ljude i događaje, i ratove, Vijetnam, Koreja, Kuba… Brojgelova slika „Trijumf smrti“ upotrebljena je, a tako se zove Prolog u DeLilovom romanuje po tumačenjima i Brojgela i upotrebe baš te slike u DeLilovom romanu oličenje smrti, ratnih razaranja, postnuklearnih katastrofavidljivih i nevidljivih, sumornosti prizora dece izložene radioaktivnosti i siromaštvu… Istovremeno, DeLilo u umetnostividi neki izlaz za čoveka, ne samo Klare Saks, već i u IsmailuMunjezu koji uči decu da slikaju na zidovima grafite, slikeportrete roze i plave, decežrtava nasilja i siromaštva koje sretne tako naslikane svako pa čak i milijarder koji klizi u skupocenom automobilu. Bez obzira što o tim naslikanim zidnim portretima ni minut ne razmišlja jer je zaokupljen berzom, svojim akcijama, digitalnim časovnikom i internetom. Taj u motiv nalazi se i u priči „Anđeo Esmeralda“ u istoimenoj zbirci priča koju je pored Kosmopolisa(2003), Bodiartista, Podzemlja(1977),Padača (2007),Tačke Omege(2010)za beogradsku „Geopoetiku“ preveo Zoran Paunković. Pored tih romana, zatim Bele buka (1985),Vage (1988) Don DeLilo je autor još nekoliko važnih romana, drama i scenarija Igra 6.
Bela buka je roman o smrti, ali u tom svom romanu De Lilo se bavi i mnogim drugim pitanjima života i kulture u Americi. Počev od pitanja popularne kulture, globalizacije, multikulturalnosti, potrošačkog društva, toksičnog otpada, medijima, tehnološkimnapredkom, kao i samom Amerikom, obećanom zemljom. Centralna tema romana su smrt i strahi oko te teme koja dominira i oko njih je skoncentrisan zapletromana. Istovremeno i ogledalo lažnog sjaja, produkcije lažnih pakovanja predstava koje se produkujuda bi se strah od smrti nekako potisnuo, sakrio, zaboravio.Već samim tim DeLilodemitologizuje sve kliše i stereotipe, pokazujući ironiju savremenog življenja u svetu.
Bleksmit je gradić u srednjoj Americi, poput mnogih drugih, i u njemu se dešava radnja romana Bela buka. Priča počinje 1.septembra kada počinje i školska godina za Džeka Glednija, glavnog junaka romana koji radi na koledžu i šef je katedre za Hitlera. On živi sa svojom petom ženom Bebet, njenom i svojom decom iz prehodnih brakova, a i zajedničkom decom.Pokušava da reši koBebet,kojaje u stalnom strahu od smrti, snabdeva drogom., Ona vara muža sa istraživačem VilijaMinkom, a on joj u zamenu za to nabavlja eksperimentalnu drogu koja navodno leči taj njen izražen, opsesivan strah. Džek ima isti strah i ne uspeva da se suoči sa neverstvom žene. Ubija Vilija, da bi se osvetio,sprečio sopstvenu smrt. SlikajućiDžekovu porodicu, Don DeLilo slika ljude izgubljene u onom što čini njihov svakodnevni život: medijsku histeriju, besmislenu potrošnju koja se podstiče TV sloganima (Coca Cola i dr.)Tu je i jedna od tema koja je često prisutna u DeLilovim romanima, toksični otpad. Prikazujući vrtlog uznemirenosti, pometnju koja vlada u porodici Džeka GlendijaDeLilo postavlja jedno od klučnih pitanja današnjice, a to je uticaj visoko razvijene tehnološke kulture na ljudsku svakodnevnicu, i tako izvrće američki mit, upravo slikajući tipičan američki predeo autoputeve, aerodrome, parkinge, supermarkete, restorane brze hrane, napuštene industrijske zone, naspram uplašenih, zbunjenih, izgubljenih ljudi koji u svemu tome bauljaju nastojeći da budu pripadnici bilo koje zajednice. Da ne budu izgubljeni u takvoj kulturi, bez obzira na socijalni status koji ih ne može zaštititi od strahova i strepnji, poraza i usamljenosti bez obzira što je glavni junak profesor, stručnjak za Hitlera ubeđen da su „siromašni ti koji doživljavaju katastrofe, a ne srednja klasa ili intelektualci“. Na Džekovu sudbinu, a i porodicu utiče i ekološka katastrofa, toksično isparenje, „vazdušasti toksični događaj“ kako pisac naziva zbivanje koje je zadesilo grad Bleksmit i prouzrokovao evakuaciju stanovništva.
Istovremeno, kao predeo postmodernog života pisac govori i o tv koji je izvor masovne potrošnje slika i istovremeno i stvarnosti jer se život, ali smrt dešavaju i proživljavaju u neprestanom bombardovanju informacijama. Don DeLilo primećuje da savremena američka porodica ima samo dva mesta za obitavanje „tamo gde žive i gde im je TV aparat“.
Vaga je izmišljeni opis ubistva Džona Kenedija, događaja koji je po DeLilu bitno odredio američko „kolektivno nesvesno“. Iako je koristio istorijske činjenice one nemajufunkciju rekonstrukcije ovog istorijskog događaja, niti je namera pisca da ponudi gotove odgovore na pitanja koje je ovaj događaj postavio. DeLilo je zahvaljujući spisateljskoj mašti promenio i doterao stvarnost, stvarne ljude smestio u izmišljen prostor, izmislio dijaloge, likove. Dve glavne niti romana su zavera da se izvrši atentat na Kenedija i pisac prati sudbinu Vina Everta, agenta CIE koji se povukao, a druga nit je priča o životu Li Osvalda, atentatora. Postoje još neki književni likovi i njihova priča, poput monologa Li Harvijeve majke MargeriteOsvaldkoja se pita kada je vlada počela da smišlja zaveru i iskoristi njenog sina, ali postavlja i pitanje da li joj je sin ikada i pripadao ili je sve što je ostalo iz tog odnosa i života samo ime koje njenom ubijenom sinu prilikom izlaska iz policijske stanice kada je ubijen sve što je ostalo.
U romanu jedan od junaka Nikolas Branč, stariji analitičarokružen gomilom podataka dokumenata pokušava da napiše tajnu istoriju ubistva Kenedija jer je unajmljen za taj posao.Poglavljau romanu koja se bave Osvaldom Li Harvjem naslovljena su mestima u kojima je živeo i kretao se, prvo Bronks, pa mladi Osvald u podzemnoj železnici koja nudi mnogo „zanimljivije stvari od grada iznad njega“po Japanu, Moskvi, Dalasu. Nju Orleansu, Meksiko Sitiju.
Sredine kojima boravi oblikuju oblikuju interesovanja i posticaji su za političku motivaciju mladog Osvalda. Don DeLilo u ovom romanu opisujući slikajući idilično američko predgrađe i bogata urbana područja i podedeći ih sa siromašnim naseljima ruši još jedan američki mit, mit o jednakosti i podvlači delovanje sredine u kojoj odrastaju i žive junaci njegovih romana, uglavnom zbunjeni, uplašeni i gubitnici u svojim samoćama i nerazumevanju sveta.
Pored poglavlja koja su označena geografskim pojmovima u romanu Vaga postoje poglavlja označena datumima. Prvi datum je 17. april u kome Don DeLilo opisuje NikolasaBrančaunajmljenog da napiše izveštaj za CIU o atentatu na Kenedija i okruženog kasetama, snimcima, gomilom njiga koje su se pojavile nakon tog događaja. Zatim se datumi nižu, sve do dana kada je sahranjen ubijeni atentator Li Hari Osvald, 27. novembra 1963.godine.

Kosmopolis

Dvadesetosmogodišnji Erik Majkl Parker, bogataš koji poseduje milijarde dolara u svojoj luksuznoj limuzini jezdi s jednog kraja Menhetna da bi stigao do berbernice u koju je odlazio njegov otac. Ceo roman se dešava na tom putu koji traje ceo dan. On kontaktira sa ljudima koji su vezani za njega, njegov posao i novac na tom putu dok se van automobila dešavaju antiglobalističke demonstracije, napadi anarhista, poseta predsednika, sahrana poznatog repera… Sve to njega ne brine. Brine ga njegova pogrešna berzanska procena…
Iako se sve to dešava dvehiljadite godine, DeLilo kao da piše o onome što se desilo 11. septembra, o svemu onome što je predhodilo tom traumatičnom događaju u Americi. Ne ostavljajući mesto za iluziju pisac raskrinkava civilizaciju velikih pretenzija, kao zlu, bez ideje, onu koja sama sebe uništava… Erikovo putovanje završava se tragedijom i on ne uspeva nijednog trena da vidi svet bez paranoje, ne uspeva da nađe smisao van svoje opsednutosti novcem, tehnologijom. Iako se direktno ne spominje 11. septembar tema terorizma,haosa besmisla lebdi u ovom romanu i prepliće se sa temama koje jesu DeLilov krug, uvek ispričan specifičnim jezikom karakterističnim, ogoljenim i preciznim kada dočarava kako psihička stanja junaka romana i samo naizgled paralelnu priču o svim vidovima postmodernog života, koji za posledicu ima tragediju.

O dve priče Dona DeLila iz zbirke ANĐEO ESMERALDA

Anđeo Esmeralda zbirka priča Dona DeLila nastajala je u periodu od 1979. do 2011. godine. Naizgled nepovezane ove priče podeljene u tri dela, prvi koji čine dve „Stvaranje“, „Trenuci ljudskosti u Trećam svetskom ratu“, u drugom deku su tri priče „Trkač“, Akrobata od slonovače“, „Anđeo Esmeralda „. Treći deo čine priče „Bader- Majnhof“, „Ponoć kod Dostojevskog“, „Srp i čekić“ i „Izgladnela“. Poznat po britkosti i specifičnim stilskim odlikama jezika kojim DeLilo sumornim tonom, bespomoćnog pogleda kao da stvara ogledalo sadašnjice, naših života koji mogu da se svedu na partiju pokera, sveta u kome je smrt ulični performans i ništa više u surovom, paklenom svetu. Svetu iz koga se ne može nikuda, u kome su ljudi zaglavljeni, uplašeni, nemoćni poput Esmeralde, devojčice koja živi u siromašnom kraju punom otpada, pokušavajući da se pretvori u senku,bežeći od ljudi i tako instinktivno zaštiti sebe. Naravno, ne uspeva, jednog dana će je silovati i ubiti.Neće se znati ni ko je to učinio, jer takvi događaji su nešto uobičajeno, svakodnevno u tom kvartu grada. Devojčica Esmeralda kao da stvarno nije ni postojala, jedini trag je njen portret nacrtan na zidu, slika još jedne žrtave nasilja i siromaštva.
Don DeLilo u dve priče iz ove zbirke spominje smrt u prisustvu vlasti. U priči „Bader- Majnhof“ i „Srp i čekić“.
Bader- Majnkof je kratka priča o dvoje ljudi koji se susreću u muzeju i posmatraju fotografije Ulrike Majenhof, Andreasa Badera, ljudi koji su svoj život okončali po zvaničnim izveštajima samoubistvom u zatvoru. Ulrike Majnhof je bila pripadnica i saosnivačica grupe Frakcija Crvene armije (RAF), članica vrlo uticajne militantne, terorističkegrupe koja je izvela brojne terorističke akcije koja je nastala šezdesetih godina XX veka. Frakcija je delovala kao urbana gerila zvanično od 1970. do 1993. godine. sve više slabeći i odumirući posle te prve generacije osnivača koji su pljačkali banke širom Nemačke, podmetali požare, vršili otmice i ubistva. Ulrike Majnhof je bila ideolog organizacije. Pre nego što je pristupila FAF-u bila je uspešna novinarka koja se odrekla udobnog života i napisala manifest RAF-a koji je bio mešavina anarhističkih i marksističkih teza. Na taj način rat ova grupa je objavila rat“svinjskoj državi“, kako su nazivali svoju domovinu.Organizacija je uživala veliku podršku mladih, ne samo u Nemačkoj, a istraživanja su pokazala da svaki treći mlad čovek, ne samo što podržava programske stavove nego bi pružio i utočište članovima. Bilo je to alarmantno saznanje i tadašnji ministar policije morao je da formira specijalne jedinice koje su se bavile ovom pojavom. Kada su uhvaćeni svi vodeći članovi: Ulrike Majnhof, Andreas Badera, Gudrun Enslin, strogo su čuvani u zatvoru u Kelnu. Ulrike je provela 20 meseci u samici, da bi posle suđenja u maju 1975. godine i presude, nađena obešena u ćeliji, a Andreas Bader je takođe pronađen sa smrtonosnom ranom iz pištolja u svojoj ćeliji. Saopštenje vlasti da se radi o samoubistvima bilo je neuverljivo, bili su to zatvorski uslovi u kojima“ ni mušica ne može da proleti“. Istina o njihovoj sudbini ostaće tajna, uprkos tome što je o njima snimljeno više filmova, napisana gomila knjiga. U DeLilovoj priči o dvoje ljudi koji pokušavaju na osnovu izloženih fotografija da razluče šta je to bilo i kako su pogubljeni, da li su to sami učinili ili ih je neko drugi usmrtio pisac ne samo da postavlja pitanje da li je slika stvarnost, odraz realnostiu dijalogu između dvoje ljudi koji posmatraju fotografije mrtvih terorista, a žena kao da joj je Ulrike izuzetno bliska, jer je samo imenom oslovljava, kao da tvrdi da slika više nije slika nečegašto jeste ili je bilo, već su simulacija i simularkumi postali dominantni, stvarnost je nepovratno zauvek izgubljena.
Srp i čekić Don DeLilova priča u zbirci Anđeo Esmeralda je minuciozan opis života u jednom zatvoru. Spretnost autora da poput slikara precizno opiše turobnu atmosferu, razgovore o stvarnosti koja je postojala pre zatvora, svedenost života na jednolične prizore u krugu zatvora, neuspešnu komunikaciju, čovekovu potrebu da komunicira sa onima koji su u neposrednoj blizini, ali i da zamišlja nemoguć, prekinut život ova priča ostaje zahvaljujući rečenici koju saznaju zatvorenici koji nisu u opasnosti da budu osuđeni na smrtnu kaznu zagonetna. Jer, zatvorom se proneo glas da je neki osuđenik na smrt, dok su mu ubrizgavali smrtonosnu injekciju, tamo negde „u Teksasu ili Misuriju ili Oklahomi“, izgovorio rečenicu:“Pripremite vatru - stižem kući“. O tome razmišlja junak, narator priče koji uredno gleda, kada je to dopušteno u zatvorskim okolnostima, berzanske televizijske izveštaje koje čitaju deca, dve devojčice. Ispostaviće se, njegove ćerke. 

Deo iz pričeBader- Majenhof

Znala je da u sobi ima još nekog. Nije bilo primetnog šum, tek nagoveštaj iza njenih leđa, slabašno pomeranje vazduha.Neko vreme je bila sama, sedela je na klupi u sredini galerije sa slikama oko sebe, ciklusom od petnaest platna, i učinilo joj se da sedi onako kao što se sedi u kapeli, kao da bdi nad telom nekog rođaka ili prijatelja.

Tako se nekada gledalo, verovala je.

Sada je gledala u Ulrike, u njenu glavu i gornji deo tela, u ožiljak od konopca na vratu i nije mogla jasno da dokuči kakva je naprava upotrebljena prilikom vešanja.

Čula je kako neko prilazi klupi, čula je teški korak čoveka koji je hodao vukući noge, pa je ustala i prišla slici na kojoj je bila Ulrike, jednog od tri povezane slike, i na sve tri Ulrike je bila mrta, ležala je na podu ćelije, okrenuta profilom. Platna su bila različite veličine. Stvarnost te žene, njena glava, vrat, ožiljak od konopca, kosa, crte lica, bili su naslikani, od jedne do druge slike, u mutnim nijansama posmrtnog korova, poneki detalj je na jednoj bio jasniji nego na drugoj, nejasna usta s jednog platna izgledala su gotovo prirodno na drugom, i sve je delovalo haotično.

„Šta mislite, zašto je to uradio na ovaj način?“

Nije se okrenula da ga pogleda.

„Tako osenčeno. Bez boje.“

Rekla je: „Ne znam“, i otišla do sledeće grupe slika, nazvane Ustreljeni čovek. Bio je to Andreas Bader. Na njega je uvek mislila pod njegovim punim imenom, ili pod prezimenom. Pomislila je na Majnhof, na nju je uvek mislila po imenu, Ulrike, a isto je bilo i sa Gudrun.

„Pokušavam da dokučim štaim se dogodilo.“

„Izvršili su samoubistvo. Ili ih je ubila država.“

On reče: „Država.“ A zatim ponovi tu reč, dubokim glasom, melodramatično pretećim tonom, isprobavajući način izgovora koji bi mogao delovati prikladnije.

Poželela je da se naljuti, ali je umesto toga osetila samo nejasnu tugu. Nije ličilo na nju da upoterbi taj izraz – država – u okamenjenom kontekstu neprikosnovene javne sile. Nije to bio njen rečnik.

str. 111-112

Don DeLilo ANĐEO ESMERALDA,

S engleskog preveo Zoran Paunović

Geopoetika 2013

Deo iz priče „Srp i čekić“

Čitavog dana priča se širila kroz logor, od zgrade do zgrade, od čoveka do čoveka. Ticala se osuđenika u redu za smrtnu kaznu u Teksasu ili Misuriju ili Oklahomi i poslednjih reči koje je izgovorio pre no što mu je pojedinac s državnim ovlašćenjem ubrizgao smrtonosnu supstancu ili aktivirao električnu struju.

Rečenica je glasila: Pripremite teren i upalite vatru – stižem kući.

Neki od nas osećali su jezu, dok su slušali tu priču. Da li je budila u nama stid? Da li smo o tom čovekuna oštrom rubu svog poslednjeg uzdaha razmišljali kao o nekome ko je ubedljiviji od nas, nekome ko je istinski odmetnik, dostojan najokrutnije brižljive pažnje države? Njegov kraj bio je zvanično nametnut, čin koji su neki pozdravili, a neki protestovali protiv njega. Ako je on proveo pola života u zatvorskim ćelijama, u samici i konačno u čekanju smrtne kazne zbog jednog, ili dvostrukog, ili višestrukog ubistva, gde smo mi bili i zbog čega smo bili tu smešteni? Da li smo se uopšte sećali svojih zlodela? Da li smo mogli da ih nazovemo zlodelima? Bila su to izvrdavanja, izbegavanja, kukavne slatkorečive obmane.

Neki od nas, oni manje skloni samonipodaštavanju, jednostavno su klimali glavom na tu priču, odajući tom čoveku jednostavno priznanje za dostojanstvokoje je podario tom trenutku, za sirovu poeziju tih reči. Kad sam treći put slušao, ili nisam slušao, tu priču, zatvor je bespogovorno bio smešten u Teksasu. Zaboravite druga mesta – čovek, priča i zatvor, sve je to bilo u Teksasu. A mi smo bili negde drugde, i na televiziji gledali dečiju emisiju.

„Šta znači to s tim srpom i čekićem?“

„Ništa. Samo reči“, rekoh. „Kao Abu Dabi.“

„HangSeng u Hong Kongu.“

„Baš tako.“

„Devojčice vole to da izgovaraju. Srp i čekić.“

„Srp i čekić.“

„Abu Dabi.“

„Abu Dabi.“

„HangSeng.“

„Hong Kong“, rekoh.

Nastavili smo tako još neko vreme. Norman je i dalje mrmljao imena dok sam zatvarao oči i počinjao dugi zaokret ka snu.

„Ali ja mislim da ona to stvarno misli. Mislim da ozbiljno misli. Srp i čekić“, rekao je. „Ona je ozbiljna žena koja želi nešto da istakne.“

str. 169-170

Don DeLiloANĐEO ESMERALDA,

S engleskog preveo Zoran Paunković

Geopoetika 2013