Dragiša Vasić

Biografija

Dragiša (Dragomir) Vasić rođen je 2.11.1885. godine u Gornjem Milanovcu. Osnovnu školu i prvi razred gimnazije završio je u Gornjem Milanovcu, drugi u Čačku, a treći i četvrti u Drugoj beogradskoj gimnaziji. U jesen 1903. upisao je Pravni fakultet. U toku studija postaje član Nacionalne omladine i počinje da se bavi političkim aktivnostima. Fakultet završava u junu 1907. godine i odlazi da služi vojni rok u Pešadijskoj oficirskoj školi u Beogradu, gde 1908. polaže ispit za rezervnog oficira. Krajem te godine postaje pisar Čačanskog prvostepenog suda, pa prelazi u gornjomilanovački sud, a 1909. godine u Prvostepeni sud Beogradskog okruga, onda u Beogradski trgovački sud, i na kraju, u Kasacioni sud. Odlučuje tih godina da ode u Francusku gde će boraviti nekoliko meseci. Po povratku, krajem 1910. godine premešten je u Prvostepeni sud u Čačku i tada traži da ga oslobode državne službe, otvara advokaturu u Gornjem Milanovcu. Advokatski ispit položio je u Kasacionom sudu u Beogradu, u maju 1912. godine.
U Prvi balkanski rat, 1912. godine odlazi kao rezervni oficir i dobija čin poručnika. Uslediće i Drugi balkanski rat, i Dragiša Vasić će učestvovati u bici na Bregalnici, provešće nekoliko zimskih meseci u Tirani. Za dokazanu hrabrost u borbama odlikovan je Zlatnom medaljom za hrabrost i unapređen u čin rezervnog kapetana.
U martu 1914. godine objavljuje u „Politici“ prvu priču Packo i ta priča je nagrađena na konkursu „Politike“ kao najbolja. Članovi žirija su bili: Jovan Skerlić, predsednik, Isidora Sekulić i Dragutin Kostić. „Politika“ će objaviti i još sedam njegovih priča i zapisa do juna, a onda će početi Prvi svetski rat i on će se naći ponovo u vojsci, učestvovaće u borbama protiv Austrajanaca u Mačvi, gde je bio ranjen, na Drini, u Cerskoj bici, odbrani Beograda. U jesen 1915. godine s vojskom se povlači prema Albaniji, odakle 1916. godine dolazi na ostrvo Krf, zatim na Solunski front.
Po završetku Prvog svetskog rata poslat je na vojne dužnosti u Novi Sad, pa u Suboticu, a u jesen 1919. godine, na sopstveni zahtev oslobođen je vojne službe. Vraća se u svoj rodni grad, ponovo otvara advokatsku kancelariju i objavljuje svoju prvu knjigu Karakter i mentalitet jednog pokoljenja. Nije ostao dugo u Gornjem Milanovcu i već 1920. godine vraća se u Beograd i sa Dušanom Nikolajevićem, Momirom Nikolićem i Simom Pandurović osniva liberalno- demokratski list „Progres“ u kome piše političke članke, komentare. U tom listu sarađuju i neki najvažniji avangardni pisci: Stanislav Vinaver, Todor Manojlović, Tin Ujević, Boška Tokina, Rastko Petrović…
Dragiša Vasić u svojim političkim komentarima kritikuje tadašnji režim, pa zbog svog političkog radikalizma u septembru 1920. godine je, za kaznu, poslan na granicu sa Albanijom da kao rezervni oficir učestvuje u gušenju pobune albanskih plemena. Opisaće to svoje iskustvo u dnevničko - putopisnoj knjizi Dva meseca u jugoslovenskom Sibiru (1921), a „Progres“ će biti likvidiran u novembru 1920. godinine. Grupa oko „Progresa“ ne prestaje da aktivno učestvuje u političkom i kulturnom životu i Dragiša Vasić je vrlo aktivan u Republikanskoj stranci Jaše Prodanovića i Ljube Stojanovića, kao urednik glasila stranke, lista „Republika“. Započinje i saradnju u „Srpskom književnom glasniku“ koji objavljuje nekoliko njegovih pripovedaka i odlomke iz romana Crvene magle (1922). Prvu knjigu pripovedaka pod simboličnim naslovom Utuljena kandila (1922) objavljuje iste godine kada i svoj prvi i roman. Milan Bogdanović nije njegov roman naročito pohvalio i zbog toga izvesno vreme prekida saradnju sa „Srpskim književnim glasnikom“. Predgovor za zbirku pripovedaka Utuljena kandila napisao je Slobodan Jovanović, što je u ondašnjoj kulturnoj javnosti bila dovoljna preporuka. Za dve rane prozne knjige dobio je nagradu Srpske kraljevske akademije iz fonda Ljubomira Mihailovića.
Kao advokat angažuje se 1922. godine u odbrani Spasoja Stejića, atentatora na kralja Aleksandra. U to vreme Dragiša Vasić će održavati intenzivne veze sa Miroslavom Krležom, sarađuje u „Književnoj republici“, u kojoj objavljuje delove svoje prozno-feljtonističke knjige Devetstro treća (1925), a i kum mu je na venčanju. Kao kao advokat bio je vrlo je cenjen u demokratskim i levim krugovima, tako da su tih godina na njegovu adresu stizale dopisnice iz požarevačkog zatvora od utamničenih komunista: Sima Marković, Filip Filipović, Vladimir Čopić, Đuro Salaj i dr. Pripovetke koje je objavljivao po časopisima u toku 1923. godine pojaviće se, kao njegova druga zbirka pod naslovom Vitlo i druge priče (1924). Iste godine će se oženiti, po drugi put ćerkom ruskog generala, emigranta, Natalijom Aleksandrov. Te godine u periodici objavljuje i delove svoje knjige o Majskom prevratu Devetsto treća (1925). Kao gimnazijalac demonstrirao je na ulici nakon ubistva kralja i kraljice i gajio simpatije prema Apisu. U „Srpskom književnom glasniku“ objavljuje pripovetku Bakuć Ulija, s podnaslovom Život i priključenja, pripovetku Svetlana, a štamparija „Tucović“ će dužu pripovetku Bakuć Ulija objaviti kao posebnu brošuru. Sa vajarom Sretenom Stojanovićem putuje u Sovjetski Savez 1927. godine i ostaje tamo dva meseca. Obojica će napisati knjige o boravku u Sovjetskom Savezu, Dragiša Vasić Utiske iz Rusije (1928), a Sreten Stojanović Impresije iz Rusije.
U redovnom Kolu Srpske književne zadruge, ovog puta sa predgovorom Milana Bogdanovića, pojavljuju se knjiga Dragiše Vasića Pripovetke (1929) u kojoj su pored Resimića dobošara, Rekolevalescenta, U gostima ušle i dve nove pripovetke : Bećur Ulija i Svetlana. Treća zbirka pripovedaka Dragiše Vasića Pad sa građevine (1932) takođe će biti objavljena u SKZ, u biblioteci Savremenik i on će i za tu zbirku dobiti nagradu Srpske kraljevske akademije iz fonda Ljubomira Mihailovića. Posle te, treće pripovedačke knjige nije objavljivao pripovetke, ali je objavio niz tekstova o ruskim piscima: Puškinu, Tolstoju,, Dostojevskom i o tada novom autoru, Jesenjinu, kao i i tekstove o pojavama i temama vezanim za srpsku književnost.
U februaru 1934. godine izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije, na predlog Bogdana Popovića, Uroša Predića, Đorđa Jovanovića koji su kao članovi Umetničkog odeljenja napisali referat. Dragiša Vasić se u radu Akademije angažovao po pitanjima pravne struke, otkupa umetničkih dela i td. Za časopis „Ideje“ daje intervju Milošu Crnjanskom i u tom interviju iz 1934. iznosi svoje stavove o književnosti, naglašavajući da nije za tradicionalnu književnost. Intervju izaziva reakciju pisaca socijalne književnosti Radovana Zogovića i Dušana Barananina.
Sa Slobodanom Jovanovićem i Nikolom Stojanovićem 1937. godine osniva Srpski kulturni klub, kome se priključuju mnogi intelektualci i zagovornici jedinstvene Jugoslavije, kao i oni koji razmišljaju o kulturnim i političkim idejama podsticajnim za razvoj srpskog naroda, smatrajući da“ jako srpstvo podrazumeva i jaku Jugoslaviju“. Pred početak rata, Dragiša Vasić je vrlo angažovan, te tako 1938. postaje član Upravnog odbora Srpske književne zadruge, a potom i član njenog Književnog odbora, piše predgovor za knjigu Rodoljubivih pesama Dragoljuba Filipovića, i u ime Srpske kraljevske akademije govori na otkrivanju spomenika Milanu Rakiću… Angažuje se u radu Srpskog kulturnog kluba, postaje urednik njegovog novoosnovanog lista „Srpski glas“ . U tom listu koji je postao i metafora srpskog nacionalizma objavljuje tekstove o političkim odnosima u tadašnjoj Jugoslaviji. „Srpski glas“ je izlazio sedam meseci i pojedinačni brojevi su bili zabranjivani, da bi sredinom 1940. godine list bio trajno zabranjen. Na inicijativu Bogdana Popovića, Uroša Predića i Đorđa Jovanovića 1941. godine Dragiša Vasić je predložen za redovnog člana Srpske kraljevske akademije, ali nije dobio dovoljan broj glasova, kao ni ostali predloženi. Po potpisivanju Trojnog pakta 27. marta izašao je još jedan broj „Srpskog glasa“ koji je on potpisao kao urednik.
Nakon kapitulacije u aprilu 1941. Vasić se vraća iz vojske u Gornji Milanovac i na poziv Draže Mihailovića, krajem jula, odlazi na Ravnu goru i postaje savetnik za politička pitanja, a ubrzo i zamenik Draže Mihailovića. U toku Drugog svetskog rata boravio je u Srbiji, Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini, dobio čin rezervnog pukovnika, a zatim i pukovnika Jugoslovenske vojske u otadžbini. Dragiša Vasić je tokom rata pisao Istoriju ravnogorskog pokreta, ali je taj rukopis izgubljen. Početkom 1944. godine razilazi se sa Dražom Mihailovićem, ne napuštajući i njegove ideje, te zajedno sa crnogorskim četnicima Pavla Đurišića kreće kroz Bosnu.
Po nekim izvorima, u aprilu 1945. godine, partizani su ga zarobili i streljali u Banjaluci, a po drugim izvorima su ga ustaše zajedno sa ostalim zarobljenicima ubili u Jasenovcu. 

O delu

Dragišu Vasića smatraju za majstora realističkog pripovedanja, ali i naratora čije pripovedanja je obogaćeno modernim stilskim sredstvima, što ga uz Rastka Petrovića, Miloša Crnjanskog, Stanislava Krakova, Momčila Nastasijevića, Isidoru Sekulić, Ivu Andrića svrstava u najznačajnije pisce međuratnog modernog proznog stvaralaštva.
Prozno stvaralaštvo  Dragiše Vasića, njegove pripovetke nisu se našle u antologiji Savremene srpske pripovetke Ml. S. Đuričića i Borivoja Jeftića koja je objavljena 1943. godine u izdanju SKZ, ali zahvaljujući Rastku Petroviću odlomak iz njegove proze U gostima našao se u antologiji antratne proze The Best Modern European Literature Klausa Mana i Hermana Kestena, koja je objavljena iste godine u Americi. No, 1963. godine tu nepravdu je u svojoj hrestomatiji Pripovedači II ispravio Boško Novaković ( biblioteka „Srpska književnost u sto knjiga“, (1963) uvrstivši u to jedino, neponovljeno izdanje Matice srpske i Srpske književne zadruge tri priče Dragiše Vasića: U gostima, Resimić dobošar, Pogibiju Jaćima Medenice. Gojko Tešić je 1989. godine pre toga objavivši u „Književnoj reči“ nekoliko pripovedaka, uvrstio pripovetke Dragiše Vasića u Antologiju srpske avangardne pripovetke u izdanju „Bratstva- jedinstva“ iz Novog Sada, kao i u antologiju Utuljena baština („Dositej“, 1990). Gojko Tešić je priredio Izabrana dela Dragiše Vasića (1990) u četiri knjige, a objavila ih je beogradska „Prosveta“. Književno stvaralaštvo Dragiše Vasića doživelo je književnoistorijsku rehabilitaciju na koju je zbog njegove političke delatnosti dugo čekalo, te je tako popunjena još jedna praznina u istoriji srpske književnosti.
Kao 54. knjiga u antologijskoj ediciji „Deset vekova srpske književnosti „ Matice srpske objavljene su Pripovetke I, roman Crvene magle i Pripovetke II, kao i dnevničko- feljtonistički tekst Dva meseca u jugoslovenskom Sibiru Dragiše Vasića 2012. godine.
Dragiša Vasić je pisac ratnih tema, ali i složenih posleratnih istorijskih, pre svega egzistencijalnih i psiholoških situacija koje su obeležile poraz jednog naraštaja, bez obzira na privid nekakve ratne pobede. Jer, u tim zakovitlanim istorijskim zbivanjima pojedinac je uvek poražen ili mrtav, poput junaka njegovog romana Crvene magle Alekseja Jurišića i Đorđa Hristića, ili kako je to u jednoj svojoj pesmi kaže Crnjanski, u stihu: „A sjajna prošlost je laž.“ 

O Resimiću dobošaru i U gostima (Čovek priča posle rata)

Priča Remsić dobošar smatra se reprezentativnim umećem pripovedanja Dragiše Vasića. Priču o dobošaru mnogi svrstavaju u humorne, mada je ona pre svega priča o običnom, nesrećnom čoveku koji se zadesio u ratu i pokušava da nekako taj svoj mali život spase, sačuva. Nikada nije, ni pre rata, imao izbora, on je jednostavno žigosan. Jedino vredno nasleđe u njegovom životu je doboš. Resimić je „rasta malenog, čupave i ulepljene kosurine na ogromnoj rohavoj glavi, kratkih i krivih nogu, kroz koje bi se kad stoji u stavu „mirno“ bez muke provukao kakav debeljko…“ On trpi sve, uvek se prijavljuje za sve poslove, sklon je krađama, kartanju… Kada ga komadant koji šamara vojnike u toku raporta vuče za uši i pita zašto se javlja, šta je zgrešio on šeretski odgovara da može biti da je to zbog toga što je „tražio prevod za muziku“. Zvali su ga Kvazimodo, trčkarao je po vodu, uvek on u patrolu, uvek spreman da uradi sve što drugi neće… Podrazumevalo se da takav kakav jeste pristaje na sve, kao da ne pripada onima sa kojima je delio ratnu svakodnevnicu. Čak ni kada pobegne iz vojske i skriva se među prosjacima kraj Novog groblja, Resimović ni njima ne pripada i zbog toga ubija jednog od prosjaka. Vratiće ga na front, opet će biti sve po starom, a on će iznova biti prokažen, obeležen. Bez obzira šta i kako uradio, uvek će biti lopov, kockaroč, dronja… Nikad pohvale, iako je upozorio starešine da su mogli greškom međusobno da se poubijaju. On, Sekula Resemić, dobošar je uvek bio veseo, ni kazne, podsmevanje, ama ništa nije moglo da ga pokoleba. Ni šamaranje, ni zatvor, pa čak ni trenutak kada mu pred streljanje prilazi pop da ga ispovedi. Ne znamo da li on veruje u neki bolji svet, teško da je tako, ali pouzdano saznajemo iz njegove poslednje rečenice pred streljanje, da se i tamo valja nekako „dovijati“…
U pripovetci U gostima (Čovek priča posle rata) postoji jedan pasus, deo dijaloga u kome jedan junak sabira u ispovesti pobratimu šta nu se sve desilo u toku rata i posle okončanja, pa poveravajući mu svoj krah, slom zbog toga što mu je nestalo sve što je njemu bilo važno i što je zauvek nestalo u uzaludnosti rata, užasa i besmisla koji svaki rat donosi, vrlo kratko, u jednom pasusu opisuje zašto i kako mu je otac osuđen i obešen: “Jeste, još u maju prošle godine. Ima više od godine dana. Potkazan od suseda, on je osuđen zato što je pod patosom spavaće sobe pronađen moj turski karabin…Moj otac je bio veliki junak. Ti si ga vrlo malo poznavao. Tog majskoga jutra, pošto se pozdravio sa majkom, i kad ga povedoše na vešala van varoši, zastao je na pijaci i rekao starešini stražara: „Ovde sam došao kao seljače u svojoj šestoj godini. Od šegrta postao sam ugledni građanin i sve sam tu stekao. Dozvolite mi da još jednom, poslednji put pogledam čaršiju u kojoj sam pošteno živeo šezdeset godina.“ Dozvolili su mu da još jednom, poslednji put pogleda unaokolo, pa ga je onda, kažu, upravio dole, ovamo, k nama. Suze nije pustio.“

Deo iz pripovetke Resimić dobošar

I on pravi pokret rukom kao da nišani.

Pa nastaje trk i uzbuna oko štaba. A malo posle članovi prekog suda sa vezanim, uplakanim regrutima i Resulom, praćeni drekom divljeg čopora, odlaze u dubodolinu iza štaba.

Milost, milost, gos’ đenerale… trudićemo se, poprav…

Jedan osuđeni regrut, sav u vatri, bunca:

- Ljudi, evo pereca, evo pereca, evo vrući’ pereca!

I gleda u šake i cereka se, pa ih okreće i gleda u nokte:

- Evo pereca, evo vrući’ pereca!

I dok sunrak, siv, prljav kao čađ, pada na krševe, priroda divlja i veličanstveno ravnodušna posmatra streljanje.

Sekula prvi, vezan za drvo, odbija da mu vežu oči.

- Ovaj ovde tip pljačkaša!

- Inače je pod sudom, gos’ generale, nije šteta!

- Molim…

- Govori.

- Žandare da ne gađaju u u…u glavu.

I on podiže oči k nebu.

- Treba se i tamo a… a… …dovijati.

Arnauti sede, skrstili noge, puše i smeju se.

I onda pop hoće da ispovedi Sekulu. On i to odbija.

- Bolje stojim kod Boga p…p… po…pope, od tebe.

I štricka pljuvačkom na popa.

Pa se posle tri plutona svi razilaze.

I Resula koji se hvalio da je pokopao puk, ostade nezakopan, srozan niz drvo oljušteno od kuršuma, raširenih ruku, čupave kosurine, zamućenih očiju i raskopčanih čakšira. 

Sutradan maruje kolona i spušta se, najzad u pitomu ravan. Otegle se zelene, beskrajne livade i čuče veliki plastovi kao šubare. Toplo je, oseća se dah mora, i nebo je mirno, plavo, blago.

I bradati, čađavi ljudi živahnuli pa rezgovaraju.

- Eto ti, dolija i Resula.

- Ja, zaglavi siromah.

- A i bio je nekako opasan čovek.

- Ama, ljudi, grešite se. Niste vi njega poznavali. Dobar je to bio i junak. Mi smo ispisnici, služili smo sve ratove u jednoj četi. Posle nas kombovaše u ovaj puk.

- Šta? Šta kaže taj? – raspituje komadant s konja.

- Nako, gos’ majore, džakamo o Sekuli.

- Pa šta džakate? Del’ šta džakate?

- Kaže ovaj Rudničanin, poznavao ga, bio je dobar čovek.

- A ko je taj što kaže? Aha! Taj će proći kao i on. Dobar pljačkaš, je l’ zvrndove? … A vi, vojnici, videli ste dobro kako prolaze nevaljalci. Pa u pamet se…

Ispred mili kolona po jedan i gazi po mekom i sitnom pesku, noge upadaju, mali kamičci žulje i vređaju ranjave tabane i sve je teže vući kostur.

    str . 59

Dragiša Vasić Resimović dobošar 

                                          Gojko Tešić 

                        UTULJENA BAŠTINA antologija,

             Književno- izdavačka zadruga „Dositej“, Beograd, 1990. godine