Dragutin Ilić

Biografija

Dragutin Ilić (potpisivao se i kao Dragutin J. Ilijć) rođen je u Beogradu 14.februara 1858.godine. Njegov otac Jovan Ilić bio je pripadnik činovničkog gradskog sloja, i sa svojom suprugom Smljanom imao je šestoro dece, kćeri Božicu, Milicu i četiri sina: Milutina, Dragutina, Vojislava i Žarka. Jovan Ilić, iako pripadnik političke i kulturne građanske elite, a bio je i ministar pravde i član Velikog suda, nije poput ostalih uglednih građana živeo na Terazijama, već u tadašnjem palilulskom predgrađu, današnjoj Dalmatinskoj ulici. Dom u kome su odrastala braća Ilić bio je uvek otvoren za mnogobrojnu rodbinu i prijatelje, književnike, jer je domaćin i sam pisao pesme (jedna od tih pesama „ Protužila Pembe Ajša “  je u Mokranjčevoj „Drugoj rukoveti“). Neke od tih pesama kao „Leti, leti, pesmo moja mila“, pa pesma o oslobođnju Beograda, „Knjigu piše Ašir - paša“ postale su opšteprihvaćene, pevane su u različitim krajevima gde su živeli Srbi, u različitim varijantama, važile su kao narodne pesme.
Sem Dragutina nijedan od sinova Jove Ilića nije naročito voleo školu. Milorad Pavić koji je napisao najiscrpniju monografiju o Vojislavu Iliću primetio je da braća Ilić, umesto da su poput ostale činovničke dece završavali ugledne gimnazije, da su studirali u Parizu ili Londonu, pa se vraćali u otadžbinu na visoke položaje, bili odani podanici vlasti, radije birali da budu buntovnici, loši đaci i prijatelji ljudi iz nižih slojeva.
Kuća Jove Ilića osamdesetih godina 19. veka bila je svojevrstan književni klub, mesto gde su se susretale romantičarska i nova realistička književnost, a to je uticalo i na Dragutinove književne poglede.Tu su se susretali Matija Ban, Ljubomir Nenadović, Simo Matavulj, Vladan Đorđević, Laza Kostić, Laza Lazarević, Đura Jakšić, Anton Gustav Matoš, Jovan Jovanović Zmaj, Radoje Domanović, Aleksa Šantić, Jovan Skerlić, Milorad Šapčanin, kao i mnogi drugi.
Dragutin Ilić, čiji mlađi brat Vojislav Ilić u srpskoj književnosti ima posebno mesto i značaj, završio je prava, bavio više pisanjem nego svijim pravničkim poslom, što nije iznenađujuće obzirom da je bio buntovnički nastrojen u odnosu na ondašnju vlast, kao i njegova braća. Smatra ce rodonačelnikom gradskog romana i autorom prve naučno-fantastične drame u Srba Posle milijon godina (1889). Sedamdesetih godina 19. veka  važio je za najznačajnijeg dramskog pisca. Bio je i urednik „Brankovog kola“, pisac biografije proroka Muhameda čiji naslov je Poslednji prorok (1896). Putovao je po Evropi, nekada kao običan putnik, nekada kao izgnanik,veliki protivnik režima Milana Obrenovića. Još kao gimnazijalac Dragutin J.Ilić (Dragutin J. Ilijć), pisao je za „Javor“, kasnije za „Otadžbinu“. U martu 1881. godine njegova drama Vukašin izvedena je u Narodnom pozorištu i od tada do 1906. godine izvedeno je na beogradskoj pozornici više od deset njegovih dramskih komada sa zapaženim uspehom. Zbog svojih opozicionih stavova 1888.godine morao je da napusti Srbiju, pobegao je u Rumuniju i izdržavao se radeći kao kelner i trgovački pomoćnik. Izvesno vreme proveo je i u Zagrebu. Kada se vratio u Srbiju, nekadašnji „kmet i starešina kvarta Palilula“ Dragutin Ilić nije imao šansi da nađe posao u državnoj službi. Kada je kralj Milan odlučio da protera kraljicu Nataliju iz Srbije Dragutin Ilić se tome suprotstavio, učestvovao neposredno u neredima u maju 1891. godine, jer je bio na strani proruski nastrojene kraljice, „i po cenu života“, otimao je od policije. Posle tih događaja čiji je bio neposredni učesnik, organizator, opet je morao da beži iz Srbije, ovog puta u Sremske Karlovce gde će ostati do 1893. godine. O neredima i kraljici Nataliji napisao je knjigu Roman kraljice Natalije (1923) koja je u nastavcima objavljivana u „Cicvarićevom beogradskom dnevniku“ i najavljivan je kao senzacija koju „obrazovan Srbin treba da pročita i pamti“. Ne samo da u toj knjizi govori o svojoj ulozi u tom događaju, već slika i istorijske okolnosti i tiraniju kralja Milana.
Dragutin Ilić, iako dugo zaboravljen se smatrao vrlo plodnim i uspešnim dramskim piscem, novelistom. Bio je najvredniji i najposvećeniji pisanju od sve četvorice sinova Jove Ilića. Iako su i Milutin i Žarko pisali, učestvovali intenzivno u društvenom životu Beograda to je u odnosu na Vojislava i Dragutina delovalo zanemarljivo. Inače, lični život braće pored toga što je često bio sablažnjavajući za ondašnju čaršiju, bio je i tragičan. Ni Dragutina ta sudbina nije zaobišla, njegov život je bio možda najintenzivniji, najangaživaniji. Posle burnih društvenih događaja u kojima je učestvovao dosledno svojim političkim ubeđenjima koje je iskazivao bez obzira na posledice, često su bili razlog da napušta Srbiju, sklanjajući se pred režimom kralja Milana. U godinama koje će uslediti, Dragutin je živeo sve povučenije.U vreme Prvog svetskog rata angažovao se tako što je otišao u Rusiju gde je vodio propagandu o borbi za Srbiju, a u Odesi je prikupljao jugoslovenske dobrovoljce i slao ih na front.
Kao književnik nakon što ga Jovan Skerlić nije uvrstio u svoju Istoriju nove srpske književnosti povukao se i osetio zaborav i skrajnutost. Sa godinama koje će uslediti ta izolovanost dovešće njegovo književno, pre svega dramsko stvaralaštvo do potpune marginalizacije i zaborava. Prošle su godine pre nego što se uvidelo da njegova literarna zaostavština nije tako beznačajna za srpsku književnost. Pre svih to su učinili oni istoričari srpske književnosti koji su na svetlost dana izvukli njegovu naučno – fantastičnu dramu Posle milijon godina, prvu u Srba, kako tvrde. Od četvorice braće, Dragutin Ilić (Dragutin J. Ilijć) je imao najduži životni vek, živeo je šezdeset osam godina.
Umro je usamljen i zaboravljen 1. marta 1926. godine.
Pred kraj života u pesmi “Poslednji put” napisao je stihove: Teški su dani, godine / Dokle će sam Bog zna! Tek moje lepe tišine / Ne nađoh više ja. /

Delo

Dragutin Ilić pripada piscima koji su vredno pisali celog života.. Ogledao u svim žanrovima, počev od prvih stihova koje je 1876. godine objavio u „Javoru“. Poeziji je ostao veran čitavog života mada je njegov doprinos u pesništvu, naročito u odnosu na brata, Vojislava Ilića bio je zanemarljiv. Objavio je jednu knjigu lirike Pesme (1848). Ogledao se u lirskom i epskom pesništvu, ali mnogo značajnije su njegove drame, komedije, tragedije, priče, romani, memoari. Pisao je i polemičke članke, eseje, kritike, naročito je voleo pozorište. Njegova poezija bila je pod velikim uticajem Jove Jovanovića Zmaja, ali pre svega Branka Radičevića. Dragutin Ilić je bio tradicionalist, oslanjao se na ideje pesničke generacije svog oca, i često polemisao sa novim, modernim tendencijam u srpskoj književnosti, sa saradnicima „Srpskog književnog glasnika“. Te polemike su izazivale oštre i surove reakcije od strane mlađih saradnika okupljenih oko tog književnog časopisa, i oni su ga proglasili za slabog “ beznačajnog književnika“.
Vukašin (1882), Jekvinta (1883), Pesme (1884), Pribislav i Božena (1887), Otmica (1887), spev Poslednji borac (1889), Posle milijon godina (1889), Ženidba Miloša Obilića (1898), Za veru i slobodu (1890), Tri deputacije (1906), Novele (1892), komedija Lihvarka (1895), biografija proroka Muhameda Poslednji prorok (1896), drama Saul (igrana 1900. godine, štampana 1906.) roman Hadži Đera (1904), drama Ženik slobode (1904), drama Viđenje Karađorđa (1904), memoare Uspomene iz Rumunije (1904, 1905), Neznani gost (1907), Hadži Diša (1908), memoarska knjiga Zaječarska buna (1909), zbirka poema Osvećeno Kosovo (1913), roman Pesma jednog života(1916) koji je pod naslovom Autobiografija odlazećeg iz rukopisa priredio i objavio Sava Damjanov. Sekund večnosti, istočnjački roman (1921), spev Smrt kralja Vladimira (1925) su literarna ostavština Dragutina Ilića, slavenofilog liberala pesnika neoromantičnog raspoloženja, sa elementima impresionističke i simboličke poezije.Bio je sklon podražavanju epskog narodnog stvaralaštva najvidljivijem u zbirci poema Osvećeno Kosovo (1913).U narodnom desetercu napisao je Smrt kralja Vladimira (1925) kao i spev Poslednji borac (1889).
Što se tiče dramskog stvaralaštva Dragutina Ilića prvo što će se primetiti „sveslovenstvo“ koje je bilo karakteristika ovog velikog protivnika politike koju je vodio Milan Obrenović. No, njegove drame nisu istorijsko – političke, već moralno – mistične, a te elemente susrećemo i u njegovom romanu Hadži Đera.Mnogi u toj odlici prepoznaju uticaj ruskih autora koji su koristili folklor i dramatičan poetski izraz. Tipičan komad te vrste je o tajanstvenom prokletstvu Pribislav i Božena (1887), zatim komad o ljubavi koja je toliko moćna da nagrize mržnju Neznani gost (1907). Te drame se smatraju patetičnim. Za najbolji dramski komad Dragutina Ilića smatra se Seul (igran 1900).
Napisao je i nekoliko komedija: Otmica, Tri deputacije, Lihvarka.
Posle milijon godina (1839) ironična, crnohumorna drama Dragutina Ilića, napisana je iz ugla neoromantičara koji aludira na budućnost, otuđenje među ljudima pod uticajem tehnološkog razvoja. Junaci, Natan i njegov sin Danijel, pripadnci starog čovečanstva završavaju tragično samoubistvom ne nalazeći izlaz iz modernog, novog Duho - sveta. To je priča o nesrećnoj ljubavi Danijela prema Svetlani koja je i Danijela i Natana, sina i oca, dobila kao rođendanski poklon, zanimljiv muzejski eksponat divljih ljudi. Ona pripada Duho-svetu, i oni su samo zanimljiva igračka. Danijelova osećanja za nju su besmislena, on je njena igračka. Njegov otac, pripadnik starog čovečanstva bačen je u apsurdnu situaciju kome je razlika između starih i novih ljudi jasna, kao što mu je jasan i besmisao civilizacije besmrtnih ljudi. Ne uspeva da to saznanje, kao ni smrt svoga sina podnese i prihvati, pa i on iz tog hladnog, bezosećajnog, tehnološkog, otuđenog sveta izlaz vidi samo u samoubistvu, kao i njegov sin koji je nesrećno zaljubljen u bezosećajnu pripadnicu nove ljudske vrste.
Pisac drame vešto stvara grotesknu, utopističku alegoriju o čovekovoj otuđenosti i odnosima koji se uspostavljaju i zavise od tehničko tehnološkog napredka koji se uspostavlja u sve bržoj primeni, menjajući svet i odnose koje autor drame inače često idealizuje.
Uporedo sa poezijom, dramom, romanima Dragutin Ilić je pisao novele, pripovetke. Teme su bile iz života, iz srpske istorije, često i bibliski motivi. Novele su neonaturalističke, neoromantičarske, realističke sa porukom.
Novele (1892), Svetle slike iz srpske borbe za krst časni (1892, 1903, 1960), Pripovetke (1905) su zbirke priča Dragutina Ilića.
Svetle slike iz prvih dana hrišćanstva (1896, 1897) priče Dragutina Ilića, kao da su inspirisane nastojanjima ruskog pisca Lava Tolstoja, s namerom da biblijske legende populariše i to idealizacijom duhovne problematike i likova. Sa izrazitim lirskim nastojanjem, lako i zabavno Ilić te legendarne ličnosti oblikuje i idealizuje. Pored biblijskih motiva i stila u tim pričama ima i opisa prirode, zatim mističnih pojava, ali i likova kroz čije psihološko građenje pripoveda o porodičnim dramama, preporodima pod uticajem neverovatnih događaja. Isti postupak je prisutan i u biografiji proroka Muhameda, Poslednji prorok (1896), kao što se i lik sv. Dimitrija u Hadži Đeri .
Novele iz beogradskog života za motiv često imaju raspad porodice i porodičnih odnosa, po ugledu na Boru Stankovića kao i vapaja za starim, za onim što beše, za onim što nestaje. Njegov roman Hadži Diša upravo se bavi raspadom jedne porodice u Beogradu. Taj njegov roman smatra se prvim građanskim romanom u Srba. Po ugledu na vranjanski govor Bore Stankovića, Dragutin Ilić koristi leksiku ondašnjeg Beograda poput reči: eksik, džandrljiva, ćepenak, jemenija…
Što se tiče novela sa istorijskim temama i u njima ima elemenata romantike, ali i naturalističkih opisa. Opsada Beograda je novela Dragutina Ilića u kojoj je opisao vreme ustanka, a ta priča je u srpskoj književnosti ostala jedna od retkih na tu temu. O njegovim istorijskim romanima, i uopšte stvaralaštvu pisali su Predrag Palavestra, Milorad Pavić, Ljubiša Jeremić i dr. Svi primećuju da su njegove novele sa istorijskim motivima pisane bez patetike. Smatraju da je takav odnos uslovljen njegovim političkim angažovanjem, ali i angažovanje u Balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu. U antologijskoj ediciji MS Deset vekova srpske književnosti kao 43. knjiga štampana su dela Dragutina Ilića. Knjigu je priredio Vladimir Gvozden.
Pripovetke Dragutina Ilića pisane su suzdržano, mirno, sa blagim humorom. Patrijarhalni život, tragične sudbine ljudi koji se nađu u sukobu sa stvarnošću, o bespomoćnim plemenitim ljudima koji svoje ideale pokušavaju ostvariti bez obzira na žrtvu, su teme koje su ga zanimale, kojima se bavio u svojim dramama, romanima, pričama.  

O priči U magli

U magli pripovetka Dragutina Ilića pored još nekoliko razlikuju se od ostalih, očito pod snažnim uticajem Laze Lazarevića, po tome što emocionalna tenzija nije nametnuta, već izvire iz samog načina pripovedanja. Ispričana u prvom licu jednine opisuje radni dan državnog činovnika koji nadgleda izvršenje smrtne kazne. On nam prvo saopštava da je početak godine, 1. januar, da je vrlo hladno i da on mora na svoj posao, dužnost, da prisustvuje otkivanju okova, potom i pogubljenju. Da nadzire. Osuđenik na smrt zove se Stevan Kladerić, ima 32 godine, omalen je, suv, ali zdrav. Osuđen je zbog toga što je zaklao neku ženu na spavanju jer nije htela da mu daje novac. Onda se otkrilo da je i pre tog ubistva u Austro-Ugarskoj ubio i jednog vojnika.Okovan osuđenik spava u ćeliji, nadajući se pomilovanju.Niko ga ne obaveštava da pomilovanja neće biti. Tog prvog januara naloženo je pogubljenje. Sve to narator nam priča opisujući taj svoj radni dan, osuđenika, pogubljenje, ali i ostale učesnike… Scene pogubljenja opisane su šturo, gotovo fotografski, drama pogubljenja ogleda se u dijalozima koji se odvijaju u tim momentima, rečenicama koje osuđenik upućuje apsandžiji, dželatu, svešteniku...Narator opaža svaki pokret osuđenika, kao i onih koji su tu po dužnosti, ali i krajolik, gustu maglu kojom počinje jutro u kome će neko biti pogubljen. Zanimljivo je da se u ovoj priči opisuje Karaburma, deo Beograda kao mesto gde su se izvršavale smrtne kazne.

Delovi iz priče U magli Dragutina Ilića

***

Apsandžija ga drmnu blago.

-Stevane, Stevane!

- Šta? Kako? – zapita Stevan, trgnuvši se iz sna, pa zatim brzo se diže i sede, gledajući razgoračenim očima u nas trojicu.

- Ustani, već je vreme!

  - Za što? pita on i i zabrinuto pogleda te u jednog te u drugog.

-   Što pitaš, kad i sam znaš? Ustaj!

- Ama, kuda ćemo?                        

- Da te otkuju.

Stevan se polako diže i uspravi. Ukočenim, čisto sleđenim pogledom gledao nas je nekoliko trenutaka, i Bog zna da li je što video. Zatim duboko uzdahnu, kao da se osvešćuje. On je potpuno razumeo kuda će. Polagano je navlačio kaputić i gledajući onim istim pogledom, te u nas, te u vrhove bajoneta, koji u polutami na hodniku svetlucahu, uzdahnu još jednom, pa onda mirno, kao za se razvlačeći reče:

  - Hej, majku mu, zar baš tako da bude!

-  E, šta ćeš, kad ne može drugačije i mi bismo se radovali s tobom! – reče apsandžija

-  A milost? Zar nije došla?

-  Eto, nije! Hajde, brate, silazi, što mora biti, mora!

 Osuđenik kroči da pođe, okovi jeknuše i on zastade.Zbog teškog gvožđa nije mogao saći s kreveta, te ga apsandžija uze u naručje, kao malo dete, i polako spusti dole.

Pridržavan micao je polako u hodnik, a gvožđe je tupo ječalo, pa se odmah, bez odjeka, u maloj apsani gušilo.U hodniku se nasloni leđima na zid, da odahne, pogledajući nesvesnim pogledom preko gomilice ljudi i oružanih žandarma u dubinu hodnika.

  - Dakle, to li znače oni žuti dukati, što sam ih noćas sanjao! – promrmlja osuđenik.- Sve žuti, pa ih brojim, pa kao begam preko nekih visokih planina, pa ne mogu da izmaknem. A ono, eto šta je!

Sve ovo govorio je više mehanički, bez svesti, da bi čuo svoj glas i da zabunu razbije.

- E, sad sedi, Stevane, da te otkuju!

 Osuđenik još okleva.

- Ama, sedi !- reče apsandžija.- Već je vreme da se polazi!

- Pa kako to, majku mu? – reče Stevan. Ja imam ovde oca i brata, zašto im niste javili da dođu, da me u poslednjem času vide, i da im poručim sanduk i krst. Zar bez sanduka da trunem?

 Apsandžija ga poduhvati ispod miške, on pokuša da se odupre, ali ga ovaj lako spusti na cigle. Metnuše mu nogu na maleni nakovanj, kovač zamahnu čekićem i poče silno udarati u šip, što steže gvozdenu kariku oko osuđenikove cvolike.

- Pazi, probićeš mi kst! – jeknu osuđenik, pridržavajući se obema rukama za butinu, da se ne potresa.-

- Ne boj se!- reče kovač i poče izbijati gvozdeni klinac.

 Dokle mu je kovač skidao okove apsandžija mu namače zamku za vrat, pa mu je za leđima oko mišice obavi, ostavivši poduži kraj da se može voditi.

                                                                               str.17- 19

  ***

Posle nekoliko sahata ukaza se i Karaburma sa nebrojanim uzvišenim brdašcima i udoljicama plićim i dubljim. Na uzvišici prema Dunavu već je očekivao iskopani grob svoju žrtvu. Kola stadoše. Žandarmi i apsandžija iskočiše iz njih. Senka osuđenikova ustade i ne silazeći još okrete se putu, od kuda stigosmo, pa zablenuto u maglu gledaše. Tim putem i milost dolazi.

-          Hajde, skoči!- doviknu mu apsandžija.

Osuđeniku nesvesno prelete osmejak preko usana, ali ne silazi, već jednako gleda u maglu.

-          Ama šta gledaš ? Silazi već!

-          Evo, evo!- reče on, gledajući jednako tamo, stavi desnu nogu na lotre, ali još ne silazi.

Apsandžija ga dohvati pod kolena i gotovo silom skide dole.

-          Hajdemo sada!- reče mu, prihvativši rukom kraj konopca što beše oko vrata osuđenikova. Žandarmi se zbiše u gomilicu oko njih i sprovod se krete s njim niz dosta strmu putanjicu, brdskom kosom, u dolinu Karaburme. Gomilica ljudskih seni već su se rasule po brdašcima, okolo groba i tamo se talasahu , zajedno sa oblicima magle, što je iz Dunava gusto kuljala.

Na nekoliko mesta osuđenik zastade, a na jednom skliznu i pade. Digoše ga i on pođe napred. Evo nas pred iskopanom rakom. Tu se, na uzvišenoj čistini pored groba zaustavismo. Na izvesnom rastjanju od nas tiskala se unaokolo masa svetine da bolje vidi. Osuđenik zaiska cigaru koju mu dadoše, a pisar policije rasklopi akta procesa sa presudom i pred narodom čitaše celi spor. Osuđenik je okrenuo lice i oči od groba pa je slušao i ispod oka pogledao na onu stranu, od kuda milost dolazi. Čitanje se dovrši ; sveštenik namače epitrahilj i s krstom u ruci priđe osuđeniku. Scena u magli beše dirljiva.

-          Budi priseban, sine, pa se, kao Hrišćanin pomoli sa mnom zajedno. Onom koji sve vidi i zna, a koji milostostivo oprašta. Pred tog večnog i milostivog sudiju ti ćeš za koji čas stati!

-          Hoću! Hoću! - govorio je osuđenik jednako, pa ne znajući ni sam šta radi, neprestano je ljubio krst i ruku popinu.

Sveštenik mu reče da prikloni glavu, i sada započe oproštajna molitva. Sve je bilo tiho i mirno, samo se čuo glas sveštenika, koji je usrdno moljaše Neumitnoga, da se smiluje zabludelom sinu, koji na zemlji svoju nagradu prima, i da mu oprosti, kao što mu i smrtna braća praštaju. A sivi oblaci magle kolutaju se i valjaju u gustim gomilama, pokrivajući ovu sliku, te i to ličaše, kao da se senka za senku moli nečemu što se ne vidi, ne zna, ali na poslednjem času, iz dna duše, oseća.

Završivši molitvu, sveštenik pruži ponovo krst, a osuđenik grozničavo dokopa ruku sveštenikovu i krst i poče ih oboje zasipati poljupcima, tako da se sveštenik jedva oslobodi ruke osuđenikove, koja ga čvrsto držaše.

-          Jas am svršio! Predajem vam ga pripravna! - reče sveštenik i izmače.

-          Hoću još jednu cigaru! - progovori osuđenik.

-          Kakvu cigaru? Nema više! - reče strogim glasom oficir žandarmski.

-          Ne odbijajte poslednju volju! Podajte mu! – reče sveštenik.

Ja zapalih svoju i dadoh mu je. On povuče nekoliko dimova i pokuša da sedne.

-          Dosta je već, baci cigaru, jer nema kad da čekamo više! - zapovedi oficir.

-          Ama čekaj još malo! Šta žurite tako?

On baci pola ispušenu cigaru i pođe, očevidno ustežući se. Kod groba, iz koga izvirivaše poboden kolac zaustavi se, pogledujući nanovo tamo, odkud milost dolazi.

                                                                                                                    str. 22-23

    ***

Najposle apsandžija se istrže iz zagrljaja i, vezav mu na novo oči, pođe. Osuđenik pruži još jednom ruke da ga zaustavi, ali ovaj dohvati se za ivice groba i snažno iskoči.

Osuđenik je u grobu sam. Rukama je dohvatio zavoj s očiju pa ga vrlo malo srozao, taman da mu obrve i malo očiju ispod zavoja proviruje. Šest žandarma s puškama stadoše naspram njega i naperiše u grob, očekujući znak. Osuđenik se povi malo napred, kao da bi hteo da se sagne, te da ga bačeni kamen preleti, podiže obe šake pokraj ušiju, kao kad bi hteo da skine zavoj, pa je tako plašljivo ispod zavoja gledao u naperene puščane cevi.

-          Pali !

Osuđenik nenadano sklopi oči šakama; iz pušaka planu i on se skljoka niz kolac povijenih kolena i polu viseći. Apsandžija ponovo skoči u grob, odreši konopac i osuđenik pade potrbuške, na tle. Svetina zagraja i sleže oko groba, nad kojim već sveštenik glasno govoraše samrtničku molitvu, a iz groba se izvijaše puščani dim, pod kojim još jednom zadrhta telo ubice na samrti, a iz koga se podiže apsandžija, kupeći u kotur krvavi konopac ubijenoga.

                                                                                                       str.25

            Iz časopisa PRIČA (broj 30- 31), mart- jun 2015. godine. Beograd