Enes Halilović

Biografija

Pesnik, romansijer, dramski pisac, pripovedač, Enes Halilović rođen je u Novom Pazaru 5. marta 1977. godine, u tadašnjoj SFRJ. Izuzetno plodan i značajn u savremenoj književnosti koja nastaje u Srbiji, već u samom imenu Enes, što znači „onaj koji priča priču“.  Enes Halilović, po obrazovanju ekonomista i pravnik koji se profesionalno bavio novinarstvom, opravdava značenje svog imena. Nije mogao da ga izbegne, naprotiv, potrudio se ne samo da piše ne samo priče, romane, drame, već da napiše i objavi nekoliko zbirki poezije, pokrene dva časopisa za književnost u svom rodnom gradu, Sent i književni web časopis Eckermann. Do sada je objavio zbirke poezije: Srednje slovo (1995), Bludni parip (2000), Listovi na vodi (2007), Pesme iz bolesti i zdravlja (2011), Zidovi (2014), zbirke priča Potomci odbijenih prosaca (2004), Kapilarne pojave (2006), Čudna knjiga (2017), a nedavno i spev koji je istovremeno i vodič kroz istoriju poezije, Bangladeš sa Manifestom kvantimizma (2020).
Enes Halilović je autor romana Ep o vodi (2012) i romana Ako dugo gledaš u ponor (2016) koji i danas nakon četiri godine od objavljivanja, izuzetne čitan. Iako je tom romanu uskraćena najprestižnija književna nagrada važi za jedan od najznačajnijih romana koji su se pojavili poslednjih godina, a i potvrda je samosvojnosti ovog autora. Autor je drama In vivo (2004), i Kemet (2009), i Komada o novorođenčadima (2010) koji je izvedan u berlinskom teatru Schaubuhne u martu 2011. godine. U koautorstvu sa Elmom Halilović zabeležio je i objavio u uporednoj analizi i knjigu Zagonetke (2015).
Poezija Enesa Halilovića našla se u mnogim antologijama kako u zemlji, tako i u inostranstvu. Knjige su mu prevedene na engleski, nemački, francuski, poljski, rumunski, ukrajinski, mađarski, slovenački, albanski, makedonski, grčki, katalonski i dr. jezike.Dobitnik je brojnih nagrada za književnost: nagrade „Branko Miljković“, „Đura Jakšić“ „Meša Selimović“, nagrade „ Stevan Sremac“ zatim „Ahmet Vali“. Za urednički rad u časopisu „Sent“ dobio je nagradu „Sergije Lajković“, a nagradu „Zlatna značka“ dobio je za doprinos kulturi. Pored dva časopisa koje je pokrenuo i koji uspešno opstaju Enes Halilović je u Novom Pazaru, kao novinar osnovao novinsku agenciju Sanapress. Član je Srpskog književnog društva.

Priča iz Čudne knjige

ČUDNI KROJAČ

Niti sam u Solunu bio, ni gutljaj vode tamo ispio, ali pričao mi je moj pradjed Redžo, a riječ je hodalica, pa je stigla do mene... Pričam kako sam čuo. Sa mojim pradjedom u Solunu, na robiji bio je i nekakav čudan krojač koga su na smrt osudili zbog teških krađa, ali nisu ga mogli objesiti! Svi zatvorenici izvedeni su da gledaju vješanje, primicali ih, da budu vrlo blizu. Ta vješala su bila čvrsta, omča veoma dobra; iako su u tri maha izmicali oslonac, nisu mogli objesiti tog krojača, a bio je čovek srednjeg rasta, ni mršav, ni debeo, ni po čemu se nije razlikovao od drugih zatvorenika, i svima je bilo čudno, zašto ne može biti obješen. Čak i on sam se čudio – kako je triput preživio. Krojač je visio, ali gravitacija nije proizvodila smrt; bilo je to kao da visi krpa ili kapa. Nekakav stariji oficir, objasnio je ovaj događšaj vrlo lako. Jednostavno, taj čudni krojač nije imao nikakav stav, nije imao političko mišljenje, nije imao odnos prema bilo čemu. Imao je krv, kost i meso, nokte i kožu, ali nije imao ono što bi čovjeku dalo težinu. Bez obzira da li je mišljenje ispravno ili neispravno, bez obzira da li neko visi na državnoj ili privatnoj omči, svako ko visi – visi zbog nečeg što misli.