Fjodor Mihailovič Dostojevski

Biografija

Fjodor Mihajlovič Dostojevski rođen je 11. novembra 1821. godine u Moskvi, u Marijanskoj bolnici, koja je sada Muzej Dostojevskog. Otac, nekadašnji vojni lekar Mihail Andrejevič Dostojevski sa sedmoro dece, a Fjodor je bio drugo dete , i svojom ženom živeo je u skučenom stanu koji se nalazio na posedu bolnice u kojoj je radio brinući se za gradsku sirotinju. U tom moskovskom okruženju, bolnici koja se zvala i „Božedomka“, siromašnoj četvrti grada u kojoj su tavorili ubogi, skitnice, samoubice, mentalni bolesnici, gde su vladali bolest, beda i siromaštvo rastao je jedan od najznačajnijih pisaca ne samo svog doba, već čovek koji je ostavio dubok trag ne samo na književnost, već i filozofiju, političke ideje, psihoanalizu, religioznu filozofiju, čovek o čijim je romanima, pričama i životu napisano na tomove knjiga i analiza. Sam će reći da je imao „detinjstvo bez radosti“, kao devetogodišnjak imao je prvi epileptični napad, zato njegovi romani, priče, novele, članci uvek biti puni suosećanja za „bedne“ ljude, izopštene, prezrene…Kada je imao šesnaest godina umire mu majka, osetljiva i talentovana žena od koje je Fjodor Dostojevski nasledio talenat. Njegov otac, krut, brutalan čovek odlučuje da njega i njegovog brata pošalje u vojnu inžinjersku akademiju, bez obzira što nijedan od njih to nije želeo, Fjodor naročito nije voleo matematiku. Majka mu je umrla 1837. godine, a otac dve godine kasnije, navodno zbog svireposti su mu kmetovi sipali votku u grlo dok nije izdahnuo. Mada nikada nije potvrđeno da su mu  oca ubili kmetovi, ćesto se u tumačenju dela i života Fjodora Dostojevskog spominje taj podatak, jer je, tvrde tumači, Dostojevski je priželjkivao smrt svoga strogog, grubog oca. 

U mladosti Dostojevski se divi Balzaku, prevodi i objavljuje njegov roman Evgenuju Grande, i to je prva knjiga koju je objavio bila je veliki podsticaj da se i sam posveti pisanju. Odlučio je da napustio posao crtača u jednom birou 1844. godine i prihvati neizvesnost i rizik pisanju. Rukopis Bednih ljudi doneo mu je afirmaciju jer su dvojica važnih ljudi; pesnik, kritičar, izdavač Nikolaj Aleksandrovič Njekrasov koji je sa oduševljenjem prepoznao u Dostojevskom „novog Gogolja“ i Visarion Gregorijevič Bjeljinski, najznačajniji tadašnji književni kritičar bili oduševljeni rukopisom. Bjelinski je Dostojevskom rekao „da ne zna šta je stvorio“ a Bedne ljude označio kao prvi ruski socijalni roman. Bedni ljudi (1846) su objavljeni zalaganjem Njekrasova u „Petrogradskom zborniku“. Iste godine objavio je i roman Dvojnik (1846) ali kritike nisu bile pohvalne. Čak su se i Njekrasov i Bjeljinski kajali što su pokazali toliko oduševljenje. Njekrasov mu se čak zajedno sa Turgenjevim s kojim je Dostojevski jedno vreme bio u prijateljskim odnosima podsmevao u nekoj satiričnoj pesmici.
Nastavio je da piše siguran u svoj talenat. Objavljivao je priče, članke i baš dok je pisao Njetočku Nezvanovu ( tek objavio prva dva dela u „Otadžbinskim zapisima“) 24. aprila, u četiri sata ujutru uhapšen je kao pripadnik kružoka Petruševski aprila 1849. godine i optužen da je čitao na sastancima grupe pismo „puno uvredljivih izraza na račun religije i države i time počinio zločin šireći štetne ideje protiv religije i raspirivao mržnju prema vladajućoj klasi“. Utamničen je u Petropavlovskoj tvrđavi u ćeliji br. 9.
 „Optužen sam da sam govorio o politici, o Zapadu, o cenzuri. Ali, zar svi ljudi ne razmišljaju o tome? Zašto sam se obrazovao, zašto je kroz studiranje buđena u meni želja za znanjem ako nemam pravo da izrazim svoja lična uverenja, ako nemam pravo da se suprotstavim drugom mišljenju zato što ono potiče od autoriteta?“ pisaće Fjodor Dostojevski svom bratu Mihailu ne sluteći da presuda može biti i smrtna kazna. Sedam meseci kasnije, 22. decembra 1849. godine dvadeset osmogodišnjem piscu je ta presuda pročitana kao i ostalima. Glasila je: „ Inžinjerski poručnik Fjodor Mihajlovič Dostojevski, star 28 godina zbog učešća u zločinačkim planovima i pokušajima širenja brošura i proklamacija štampanih u tajnoj štampariji osuđuje se na smrt streljanjem.“ Do gubilišta Fjodor Mihailovič je putovao dugo i kada su stigli, počela je prozivka. Posle svakog imena kratka rečenica: „Osuđujete se na smrt streljanjem!“ Prva trojica su već bili pred straljačkim vodom. Dostojevski je bio šesti po redu. „Sve moje nade srušene su i ja sam očekivao da za pet minuta budem streljan… Skinuli su sve sa nas i umotali nas u pokrove i tako su nas držali skoro dvadeset minuta na hladnoći od minus 22 stepena… Ne sećam se da sam osećao hladnoću.“ Iznenada, dok se Dostojevski opraštao sa osuđenikom koji je stajao do njega, prišli su onoj trojici određenim da budu prvi streljani i skinuli im povez sa očiju i pročitali im da ih je „Njihovo Visočanstvo pomilovalo“. Ustvari, oni nisu ni bili osuđeni na smrt streljanjem, već da bi se zaplašili i odvratili od mišljenja i razgovora koji nisu vlasti po volji, sve ovo je izvedeno kao da je stvarno bilo osude na smrt streljanjem, a Njegovo Visočanstvo Imperator pokazao „velikodušnost i tolerantnost“. Dvojica osuđenika iz te grupe kasnije su poludela, a svi su otpremljeni u Sibir na dugogodišnje kazne, sa obaveznim lancima od po pet kilograma naj nozi. Ali, evo šta je Dostojevski tada u svom dnevniku zapisao: „ Ko kaže da je ljudska priroda u stanju da to podnese? Ko može tome da se ruga? Čovek koji je osuđen na smrt, pa oslobođen , izmučen u iščekivanju smrti, takav čovek može da priča. O toj muci i užasu govorio je i Hrist. Ne, sa ljudima ne treba tako postupati!“
 Fjodor Dostojevski će se često u romanima vraćati na temu smrtne kazne kroz sudbine i dijaloge svojih junaka, biće njen dosledan protivnik. Tvrdio je da je smrtna kazna uvek nesrazmerno veća od smrti koju je počinio zločinac. Jer ona je sasvim izvesna, osuđenik na smrtnu kaznu zna da će umreti za deset dana, dva dana, sutra, za deset minuta…“ Bolje je pogrešiti na strani milosrđa, nego na strani smrtne kazne.“ , jasno i precizno se izjasnio veliki pisac, kao i njegov savremenik Lav Nikolajević Tolstoj. Sledeće četiri godine Fjodor Dostojevski provešće u „kući mrtvih“, u kampu Katoga, Omsk, u Sibiru, kao osuđenik, među političkim, ali i kriminalcima koji su „besni, ogorčeni ljudi i njihova mržnja prema onima koji pripadaju plemstvu je ogromna i sve što predstavlja plemstvo za njih predstavlja smrtnog neprijatelja. Možeš da zamisliš koja opasnost lebdi nad nama koji smo primorani da živimo, jedemo, spavamo sa njima. Nema nikakve mogućnosti da se žalimo na svakodnevne nepravde koje nam čine. Sto pedeset otpadnika nas progoni, njima to predstavlja zabavu i način da utroše vreme. Jedina naša odbrana je ravnodušnost i moralna mudrost, što ih ponekad navede da ustuknu i da nas poštuju“ piše svom bratu Mihailu. To su godine patnje za Dostojevskog, godine kada se njegova bolest sve više manifestuje, povećava se broj epileptičnih napada. Nakon četiri godine provedene u strogom zatvoru, od 1954. godine Dostojevski je još četiri godine bio u služeći u vojsci, u 7. bataljonu sibirske regimente, u tvrđavi Semipalatanesku ( današnji Kazahstan), što je bio blaži oblik kazne. Tu je upoznao i svoju prvu ženu, kojom se kasnije oženio, kada je postala udovica.. Zvala se Marija Dimitrijevna Isajeva.
Celokupno stvaralaštvo Fjodora Dostojevskog biće obeleženo tim godinama, i on će se u mnogim romanima, novelama, člancima vraćati na temu smrtne kazne, krivice, slobode, usamljenosti, čovekovom nesnalaženju, izgubljenosti pojedinca, iracionalnosti, strasti, bolesti, o potrazi za srećom i harmonijom, društvenim mehanizmima koji čoveka uništavaju, moralnom propadanju, čovekovoj potrebi za utočištem i utehom, ljubavlju, religijom…U nekim pričama pojavljuju se i fantastični elementi. Kada je 1857. godine Aleksandar II objavio amnestiju, njome je bio obuhvaćen i Fjodor Dostojevski i vraćena mu je plemićka titula, kao što je prestala da važi zabrana da živi u Moskvi i Petrogradu. Iz Tura vraća se u Sankt Peterburg 1860. godine. Objavljuje Selo Stepaničkovo koji je napisao u Sibiru (1859), Ponižene i uvređene (1860), Zapise iz mrtvog doma (1861). Pokreće zajedno sa bratom Mihailom Mihajilovičem neuspešno nekoliko časopisa. Putuje te, 1862. godine po Evropi, (Nemačka, Francuska, Italija, Engleska) i pati za Rusijom… Kako primećuju proučavaoci njegovog dela i života, otkako se vratio sa robije, Dostojevski je sve više zapadao u verski misticizam, od nekadašnjeg protivnika carizma pripadnika kružoka Batrušević – Petraševski, socijalista utopista postao je glorifikator carizma, pravosavlja, ruski nacionalista… Žena mu umire 1864. godine, a nekoliko meseci potom i brat. On je u lošoj finansijskoj situaciji, treba da brine o bratovoj deci i udovici, zadužuje se, kocka ... Bez obzira na slavu koju mu je doneo roman Zločin i kazna (1866) i što je Kockara (1866), autobiografsku sagu o kockarskoj strasti napisao istovremeno i brzo, na zahtev izdavača za tri hiljade rubalja, nije uspeo da reši svoje finansijske probleme. Pokušava da obnovi svoju mladalačku ljubavnu vezu sa Apolinijom Suslovom, prosi je, ona odbija da se uda za njega. Sa Anom Grigorijevnom, dvadesetodišnjom stenografkinjom , odgovornom i požrtvovanom oženio se 1867. godine i svoja najznačajnija dela napisao u toku tog braka, a u periodu od 1873- 1881 godine uspešno je izdavao knjževni časopis. Opet je putovao po inostranstvu i umesto četiri meseca, ostao je četiri godine u nastojanju da odloži dugovanja i da iskusi „stranstvovanje“. Vratio se kada mu je car to dozvolio.
 Piščev dnevnik objavljuje u obliku zasebnog časopisa i dešava se da dve hiljade primeraka bude rasprodato za dva dana i da mora doštampati tiraž. Podstaknut novinskim tekstom o devojčici koja se ubila skočivši kroz prozor, umesto „Piščevog dnevnika“ objavljuje Krotku (1880) novelu u kojoj postavlja pitanje kako i zašto se događaju samoubistva, šta dovodi ženu u taj bizizlazan položaj, i zaključuje da smo svi za sve krivi.
Po objavljivanju antinihilističkog romana romana Zli dusi ( 1871- 1872), Dostojevski dobija ponudu da radi kao urednik u reakcionarnom listu princa Meščerskog „Građaninu“. Prihvatiće taj posao, ali će 1873. godine napustiti „Građanin“ i čak dobiti dva dana zatvora zbog teksta koji je kao urednik objavio. To su godine prekretnice, godine u kojima će Dostojevski početi da živi mirno, bez velikih finansijskih problema. Ana Grigorijevnna je tome doprinela svojom posvećenošću i praktičnošću, a posebnu radost piscu su bila deca( Ljuba i Feđa) bez obzira što su jednog sina( trogodišnjeg Aljošu) i jedna kćer (tromesečna Sonječka) rano izgubili, od četvoro dece kolko su imali.
Kada je 1877. godine Dostojevski održao govor povodom smrti Njekrasova, to je izazvalo različita tumačenja. Na stogodišnjicu rođenja 1880. godine otkrivan je spomenik Aleksandru Sergejeviču Puškinu i Dostojevski je govorio na tom događaju. Svojim govorom je oduševio savremenike, stekao ne samo još veću popularnost i slavu, već i ogroman uticaj u narodu. U to vreme Dostojevski je završio prvi tom romana o oceubistvu, o svim svojim opsesivnim temama, sa porukom nade u večni život, i počeo rad drugog dela Braće Karamazovi (1880) od tri dela, koliko je imao nameru da napiše.
Umro je 9. februara 1881. godine. Kraj njegovog odra u Kovačkoj ulici, prošlo je pedeset hiljada ljudi koji su stizali i iz udaljenih krajeva da bi mu odali počast. Bilo je tu „prinčeva u raskošnim odelima, kao i popova, ali i studenata, radnika, lakeja, prosjaka…“
Studenti su nosili okove na nogama, ali su poštu velikom piscu odali i svi velikodostojnici crkve, a to se dešava samo kada je u pitanju smrt cara.
Knjiga koju je Dostojevski obožavao je Servantesov Don Kihot.
U svetskoj književnosti ga svrstavaju u red literarnih veličina, ne samo u Rusiji IXX veka i u okvire realizma, već pisca koji je značajan kao Dante, Šekspir...Tomas Man je tvrdio da je Fjodor Mihajilovič Dostojevski najveći psiholog među književnicima, a ima je velikog uticaja na mnoga potonja književna imena, ne samo u Rusiji: Hesea, Foknera, Prusta, Kafku, Markesa, Kamija a posebno mu duguju ekspresionisti i egzistencijalisti. Od savremenih pisaca divljenje prema Dostojevskom iskazao je i nobelovac Dž. M. Kuci. Njegova novela Krotka smatra se prvim literarnim delom „toka svesti“, mnogo pre no što je to postalo popularno u angloameričkom romanu XX veka, a smatra se i tvorcem polifonog romana. Prvi prevod Dostojevskog na francuski pojavio se 1888. godine. Andre Žid je o njegovom stvaralaštvu pisao i govorio sa oduševljenjem nazivajući ga „genijem“. Nikolaj Nesetkin u svojoj Enciklopediji o Dostojevskom (2003) piše da je Dostojevski i dan danas po podacima Uneska jedan od najčitanijih pisaca na svetu.

Delo

Zapisi iz mrtvog doma (1860 - 1862) Fjodora Dostojevskog pre svega su vapaj za slobodom i životom. Kroz fiktivne zapise A. Petroviča koje je našao posle njegove smrti Dostojevski opisuje život sibirskog zatvorenika, počev od pristizanja u pakao robijanja, priča o uslovima, kupanju, lancima i bukagijama pričvršćenim oko noge, a često i za zid, o rakiji, značaju novca u tim uslovima, načinima na koji robijaši dolaze do njega, o šivenju odeće, odnosu koji se uspostavlja među zatvorenicima s obzirom na poreklo, a najčešće kroz portretisanje bezbroj likova koje susreće i saznaje njihovu krivicu i kaznu, njihove slabosti, njihovo kajanje ili nesvesnost da su učinili neki greh, ubili nekoga. Pričajući priču o Gazinu, decoubici, čoveku koji nije sklon kajanju Dostojevski postavlja pitanje o nejednakosti kazne za iste zločine, pa kaže : „… zločini se ne mogu uporediti, i ovaj i onaj ubili su čoveka. Jedan je zaklao čoveka za glavicu luka, a drugi je ubio jer je branio čast svoje zaručnice ili slobodu, život ili umirao od gladi“. Isto tako u Zapisima iz mrtvog doma Dostojevski pričajući sudbine sapatnika razmišlja o posledicama kazne, pa primećuje da ljudi razvijenije svesti sami sebe osude, sami se ubiju zbog nekog zločina koji su počinili, a oni bez savest uvek su spremni da ponove zločin ili učine još gori i bez obzira na kaznu, ne razmišljaju o počinjenom zločinu, ni o svojim žrtvama nikada, ne pokazuju kajanje već, naprotiv, osećaju se nedužni. Dostojevski primećuje da ima i onih koji dospeju u „mrtvi dom“ da bi se izbavili robijaškog života na slobodi, naročito povratnika. Pričajući priču nekog Orlova, Sušilova, Dutova , o nekima koji su po njemu nedužnim,onima koji su ne sopstvenim izborom i voljom učinili neki zločin, Dostojevski primećuje da „narod ne naziva zločince uzalud nesrećnicima, a zločin nesrećom“. Neki od tih poznanika sa robije ostavljali su nezaboravan utisak na A. Petroviča i on primećuje da su pojedinci oličenje dobrote i plemenitosti, lepote koju je teško bilo gde na slobodi sresti i koja se pamti. Ali isto tako, opisuje surova pravila robije, tu usamljenost, oprez i strah od sapatnika- robijaša i to posebno u jednoj epizodi o psu Šariku koga je pripovedač valjda jedini pomilovao…Slede zapisi o bolesnicima, lekarima, o čuvarima i zapovednicima sklonim sadizmu uz smeh, umiranju, šibanju i besmislenom držanju okova umirućim.“ Okovi su puko obeščašćenje, sramota i teret, fizički i moralni“ zaključuje pripovedač.

Zapisi iz mrtvog doma 

U Zapisima iz mrtvog doma Dostojevski piše i o krvniku, dželatu.

„ Počeo sam govoriti o krvniku. Krvnička su svojstva u zametku u svakom današnjem čoveku. Ali, ne razvijaju se podjednako zverska svojstva čovekova. Ako ona u nekome prevladaju sva druga svojstva, takav čovek postaje strašan i nezgrapan. Dve su vrste krvnika, jedni dobrovoljni , drugi primorani, obavezni. Dobrovoljni krvnik je u svakom pogledu niži od primoranog kojeg se narod ipak tako gadi, gadi se do užasavanja, do gnušanja, do nesvesnog, gotovo mističnog straha. Pa, odakle taj gotovo mistični strah od jednog krvnika i takve ravnodušnosti, gotovo povlađivanja drugome? Ima do krajnosti čudnih primera.; znao sam ljude koji su čak dobri, čestiti, čak poštovani u društvu, ali međutim, nisu mogli otrpiti ako kažnjavani nije vikao pod šibom, molio, zaklinjao na milost. Kažnjenik treba svakako da viče i moli za milost. Tako se uobičajilo, to se smatra za pristojno i preko potrebno; kada jednom nije htela da viče izvršitelj kojeg sam poznavao i koji se mogao smatrati možda i za dobra čoveka, čak se lično uvredio u toj prilici. Hteo je prvo da kazni lako, ali kada nije čuo obično „vaše blagorođe, oče rođeni, smilujte se zadužite me da doveka Bogu molim za vas“ i tako dalje, razbesneo se dodao još pedeset šiba želeći da postigne krike i molbe - i postigao je.
„ Ne sme toga biti, prostaštvo je.“ Odgovorio mi je vrlo ozbiljno. A što se tiče pravoga krvnika, primoranog, obaveznog zna se: to je presuđeni kažnjenik, osuđen na zatočeništvo, ali je postavljen za krvnika tako što je izučio za krvnika kod drugog ili prethodnog, pa su ga zauvek ostavili u kaznionici i on je zatvoren u zasebnu sobu, ima čak i svoje pokućstvo, ali je uvek pod stražom,pratnjom. Naravno, živ čovek nije stroj: krvnik tuče, doduše po dužnosti, ali ponekad ga obuzme bes; a ako i ne tuče bez užitka ipak gotovo nikada ne mrzi žrtvu. Veština u udaru, poznavanje svog zanata, želja da se iskaže pred drugovima i pred publikom, podbadaju mu samoljublje. On se trudi radi umetnosti…“
Dalje u tekstu pripovedač se pita; da li pedantnost i ceremonija koje se događaju na gubilištima pripomaže da se u njima razvije „neka bahatost“ i da li je ta bahatost posledica prezira koji ljudi, čak i deca osećaju prema njima, jer i deca znaju da „se on odrekao oca i majke“ i čudi se odakle im ta samoljubivost koju svi imaju vrlo razvijenu. Dalje opisuje situacije i običaj da krvnika kažnjenik mora nečim darovati pre torture, navodeći da od imućnijih uzimaju koliko hoće, po trideset rublji. Oni moraju udarati, mogu jače, mogu varvarski, a mogu i jednim udarcem ubiti. Zavisi od plaćanja.
Jedan drugi pisac, provešće u Sibiru u prvoj polovini XX veka sa prekidima skoro trideset godina. Varlam Šalamov. U jednom zapisu u Pričama sa Kolime Šalamov će polemisati sa Dostojevskim objašnjavajući da robija, onakva kakvu je on iskusio čoveku ne ostavlja mogućnost da se ikada oporavi, već ga potire kao ljudsko biće kao i da su kriminalci nepopravljivi, bezočni. 

O Idiotu Fjodora Dostojevskog   

Roman Idiot Fjodor Dostojevski je objavio 1869. godine. Kao u svim romanima Dostojevskog i u Idiotu upoznajemo mnogobrojne likove. Glavnog junaka hristolikog Lava Nikolajeviča Miškina pratimo od početka, u vozu iz Varšave prema Petrogradu. U vozu on upoznaje Petra Semjonoviča Rogožina. Knez Miškin je oličenje dobrote, plemenitosti, saosećanja, darežljivosti, idealno biće koje je Dostojevski stvorio. On je odrastao na nekoj klinici, nije progovorio do šeste godine i kao mnogi junaci Fjodora Dostojevskog ima epilepsiju. Preporučeno mu je da živi mirno jer je pod stalnom pretnjom bolesti. No, knez Miškin biva predstavljen, „uveden“ u petrogradsko društvo. Neki ga prihvataju, neki ga nazivaju „idiotom“, no on je i sam toga svestan previđa to. Majstor zapleta, pisac Dostojevski prikazaće različite junake romana, njihove psihološke profile, odnose i sudbine i na kraju zločin i potpuno ludilo nesrećnog kneza posle Rogožinovog ubistva Nastasje Filipovne i povratka u Švajcarski, u sanatorijum iz koga je krenuo i u vreme boravka u Petogradu pokušao da svojim delovanjem, razgovorima i postupcima tamošnje društvo nagna na drugačije razmišljanje od onoga koje je tu društveno uobičajeno i jedino prihvatljivo. Ljubavni zaplet, Miškinova naklonost i promenljiva odluka da se oženi Aglajom ili Nastasjom Filipovnom samo su okvir za veliki broj tema u ovom romanu. 
Jedna od opsesivnih tema Fjodora Dostojevskog, smrtna kazna spominje se i u ovom romanu. Jedan od manje značajnih likova Lebedev koji otvoreno kneza Miškina naziva „idiotom“ nakon razgovora o gladi koja s vremena na vreme pohodi čovečanstvo, o ljudožderu koji je u davnoj prošlosti pojeo šezdeset monaha i šestoro dece, a zatim se predao vlastima priznajući svoj zločin bez obzira na vatru i lomaču, završava priču o tom događaju pitanjem zašto se predao, pa zaključuje da su nekadašnja vremena bila drugačija, da se ljudožder pokajao „jer postojala je neka misao, „jača od svih nesreća“ da to tadašnje čovečanstvo ne bi preživelo bez te misli koja „sve obuhvata, koja upravlja srcem“… 

Deo iz romana Idiot Fjodora Dostojevskog

…

- Ja sam video smrtnu kaznu – odgovori knez.

- Videli ste? – viknu Aglaja – Mogla sam se odmah setiti! To kruniše čitavu stvar. Pa kada ste videli, kako ste mogli govoriti da ste sve vreme tamo srećno proživeli? Eto, zar vam nisam istinu kazala?

- Pa zar u tom vašem selu izvršavaju smrtnu kaznu? – zapita Adelaida.

- Ne, ja sam to u Lionu video, kuda sam sa Šnajderom išao, on me je poveo. Čim sam stigao, dospeo sam na pogubljenje.

- Pa šta, je li vam se mnogo svidelo? Mnogo poučnog? Korisnog? – pitaše Aglaja.

- Meni se to nikako nije svidelo i ja sam posle toga bio i malo bolestan, ali priznajem da sam gledao kao prikovan, nisam mogao otrgnuti oči.

- Ni ja ne bih mogla otrgnuti oči – reče Aglaja.

- Tamo vrlo nerado gledaju kada žene idu da to posmatraju, čak u novinama pišu o tim ženama.

- To znači, kada nalaze da to nije ženski posao, tim samim hoće da kažu ( pa, dakle i da opravdaju) da je to muški posao. Čestitam im na logici. I vi naravno, tako isto mislite.

- Pričajte o smrtnoj kazni – prekide Adelaida.

- Ja nikako ne bih hteo sad…- zbuni se i čisto namrgodi knez.

- Vama baš kao da je žao da nam pričate - bocnu ga Aglaja.

- Ne , nego što sam o toj smrtnoj kazni malopre pričao.

- Kome ste pričali?

- Vašem lakeju dok sam tamo čekao…

- Kakvom lakeju? – začu se sa svih strana.

- Pa onom što sedi u predsoblju, neki prosed, crvenkasta lica. Ja sam čekao u predsoblju da uđem k Ivanu Fjodoroviču.

- To je čudnovato – primeti generalica.

- Knez je demokrata – odseče Aglaja – ali kada ste i Aleksiju pričali, onda nam ne možete odreći.

- Ja neizostavno hoću da čujem – ponovi Adelaida.

- Maločas sam - okrenu se k njoj knez, unekoliko se opet zagrejavši ( on se izgleda brzo i lako zagrevao) – maločas sam zbilja pomislio, kada ste iskali od mene siže za sliku, da vam dam ovakav siže: naslikati lice na smrt osuđenog na trenutak pre udara giljotine, kada on još na gubilištu stoji pre no što će leći na onu dasku.

.- Kakvo lice? Zar samo lice??- zapita Adelaida – čudan bi to bio siže, i kakva bi to bila slika?

- Ne znam, a što? – vatreno ostajaše pri svome knez – ja sam u Bazelu nedavno video jednu takvu sliku…Želim da vam ispričam…Jednom ću vam ispričati…vrlo me je porazilo.

- O bazelskoj slici ćete neizostavno pričati drugi put – reče Adelaida – sada mi objasnite sliku te smrtne kazne: možete li mi je kazati onako kako je vi zamišljate? Kako to lice da se naslika? Dakle, samo lice? A kakvo je to lice?

- To je tačno jedan minut pre smrti – poče knez sa potpunom gotovošću zanoseći se uspomenom i, očevidno, onog časa zaboravivši na sve ostalo – baš onaj trenutak kada se popeo na lestvice i tek što je stupio na gubilište. Tu je pogledao na moju stranu; ja pogledah u njegovo lice i sve razumedoh… Uostalom kako to da vam ispričam? Ja bih strašno, strašno voleo da vi ili neko drugi to naslika! A najbolje vi! Još tada sam pomislio da bi takva slika mogla biti veoma korisna. Znate li, tu treba sve predstaviti, i šta je bilo ranije, sve, sve. On je živeo u tamnici i računao je da će pogubljenje biti bar nedelju dana docnije; nekako je računao na obično kancelarijsko oduglovačenje: da će akt još nekud morati ići pa da će tek posle nedelju dana stići. Kad tamo, a ono se najedared nekako skratilo… U pet časova izjutra on je spavao. To je bilo krajem oktobra: u pet sati još je hladno i mrak. Uđe tamnički nadzornik, nečujno, sa stražom, i pažljivo ga dodirnu po ramenu: on se diže, nalakti se, vidi svetlost: „Šta je?“ – „U deset sati je izvršenje smrtne kazne.“ On onako bunovan ne poverova, poče se prepirati da će akt doći tek za nedelju dana… No kad se sasvim osvesti, prestade se prepirati i ućuta; tako su pričali…zatim reče: „Ipak je teško tako najedared…“, pa opet ućuta, i više ništa ne htede govoriti.

Jedno tri-četiri časa prođoše u uobičajenim stvarima: sveštenik, doručak, za koji mu daju vino, kafu i govedinu (zar to nije šegačenje? Kad čovek pomisli kako je to nemilosrdno, a sa druge strane, bogami ti naivni ljudi čine to iz čistog srca i uvereni da je to još neko čovekoljublje!), zatim toalete (znate li vi šta je to toaleta na smrt osuđenog?), naposletku ga voze po gradu do gubilišta… Ja mislim da se i tad onome čini da mu ostaje još beskonačno da živi dok ga voze. Meni se čini da je on morao misliti putem: „Još dugo, još tri ulice ostaje mi da živim; eto, kad ovu prođem, ostaje mi posle još ona, pa još ona gde je sa desne strane hlebar…a kad ćemo stići do hlebara!“ 

      str. 82 

… I tako je bilo do same daske… Čudnovata stvar: retko u nesvest padaju u tim poslednjim sekundama! Naprotiv, glava strašno živi i radi, mora biti, jako, jako, jako, kao mašina koja se vrti; ja zamišljam udaraju razne misli, sve nedovršene i možda smešne, tako udaljene od onog trenutka misli. „ Gle, onaj što se tamo zagledao na čelu ima bradavicu, a u dželata je jedno donje dugme zarđalo!“…a međutim sve znaš i svega si svestan; ima jedna takva tačka koju nikako ne možeš zaboraviti, niti možeš pasti u nesvest, i sve oko nje, oko te tačke ide i vrti se. Pa kada čovek pomisli da je to tako do same poslednje četvrti sekunde, kad već glava leži na panju, i čeka, i…zna, i najedared čuje nad sobom kako se gvožđe otisnulo… To moraš neizostavno čuti.

    str. 84

   F. Dostojevski Idiot

     Preveo Jovan Maksimović

   Nolit, No limit books, 2002.