FRANC KAFKA

Biografija

Franc Kafka rođen je 3. 7. 1883. u Pragu u jevrejskoj, trgovačkoj  porodici. Maturirao je 1901. godine u  Starogradskoj nemačkoj gimnaziji, potom se upisao na nemački univerzitet “Čarls Ferdinand “ s namerom da studira hemiju. Ali, po želji svog oca, nakon dve nedelje, napušta hemiju  i prebacuje se na studije prava. Uporedo sa studiranjem prava, koje je trajalo duže, Franc Kafka uzima časove nemačkog jezika i istorije umetnosti. Priključuje se studentskom kružoku koji organizuje književne večeri  i tada upoznaje Maksa Broda, koji će biti ne samo njegov prijatelj, već će mu Kafka zaveštati većinu svojiih rukopisa s molbom da ih spali. Doktorat prava stekao je 1906. godine i zaposlio se u velikoj italijanskoj osiguravajućoj kompaniji. Važio je za vrednog i marljivog, uzornog radnika.  Na tom poslu nije ostao ni godinu dana, stalno je govorio da mu posao oduzima vreme i odvlači ga od književnosti. Još kao učenika gimnazije strasno ga je interesovala književnost, ali se povinovao logici svojih roditelja, naročito oca koji je insistirao namaterijalnom,  „onome što se novcem može izbrojati“, a pod tim je Herman Kafka  smatrao i uspeh u školovanju. Ubrzo se opet  zaposlio, ovog puta u Radničkom osiguravajućem društvu ”Bohemija”,  da bi zarađivao za „stan i hranu“ kako je govorio. Želeo je da se posveti pisanju, a istovremeno je bio i dalje jedan od najboljih službenika. Dobio je i medalju 1912. godine zbog toga što je izmislio zaštitni šlem za radnike i tako umanjio povređivanje na radu, čak za 25% . Te godine upoznaje i Felisu Bauer, jednu od tri značajne žene u njegovom životu. Njihova veza je trajala do 1917. godine kada je Franc Kafka oboleo od tuberkuloze. Početkom 1920. bio je u intenzivnoj vezi sa izuzetnom ženom, češkom novinarkom Milenom Jasenskom kojoj će zaveštati svoje “Dnevnike”. Da bi se udaljio od porodice i  posvetio pisanju, preselio se u Berlin 1923.godine. U Berlinu upoznaje Doru Dijamant koja ga je zainteresovala za Talamud. Njihova veza , uprkos tome što su se dva puta verili završila se i u njenom posedu  ostala su 35 pisama i 20 notesa. GESTAPO je sve to  konfiskovao 1933. godine  i za tim notesima i  pismima još uvek se traga. Nije dugo ostao u Berlinu. Zbog pogoršanja zdravlja vraća se u Prag, u lečilište “ Dr Hofman”, gde  bolest napreduje vrlo brzo. Kafka zbog bolova u grlu ne može da jede, izbegava hranu.
Umire 3. 6. 1924. 

O delu

Maks Brod je poneo sa sobom kada je pobegao u Palestinu 1939. godine,  pun kovčeg papira, rukopisa, Kafkine  zaostavštine. Posle smrti Maksa Broda neki tekstovi koje je napisao F. Kafka ostali su predmet dugogodišnjeg sudskog procesa. Od  1909. godine kada su mu objavljene prve pripovetke za života Franc Kafka je objavio: “Razmišljanja” (1913), “Preobražaj”(1916), “Osuda” (1916), “Seoski lekar” (1919), “Umetnik u gladovanju” (1924). Posle njegove smrti, zahvaljujući Maksu Brodu koji nije izvršio Kafkinu oporuku “Proces” (1925), “Zamak” (1926) , “Amerika“ (1927), tkz.”Triologija samoće” objavljena je i tako je sačuvano delo jednog od najvećih evropskih pisaca. Početno poglavlje nedovršenog romana koji je skiciran u Dnevnicima II, “Amerika” , (Kafkin radni naslov je bio “Izgubljeni”), “Ložač” objavljeno je 1913. Kafkin “Veliki kineski zid” objavljen je 1931. godine. Pred kraj života Franc Kafka je napisao  mnoge stranice “Dnevnika”, veliko broj pripovedaka. Nije bio zadovoljan “Zamkom “ i “Procesom”, ali uprkos njihovoj fragmetarnosti ta dva dela obezbedila su mu uz ostalo što je sačuvano i objavljeno jedno od najvažnijih mesta u evropskoj književnosti.
”Proces” je 1999. godine proglašen drugim najznačajnijim romanom na nemačkom jeziku, a “Zamaku” je pripalo deveto mesto među  delima XX veka. Orson Vels koji je  snimio film “Proces” (1962), (Entoni Perkins je igrao glavnu ulogu,  Jozefa K.) govorio je da je to njegovo ” najveće i najvažnije filmsko ostvarenje, značajnije od “Građanina Kejna”. Mnogi drugi reditelji, pisci, kompozitori nalazili su u Kafkinim delima inspiraciju i uprkos tvrdnji kritičara da je “Zamak” njegovo najbolje delo “Proces” je do današnjeg dana doživeo veliki broj ekranizacja.
“Proces”, “Zamak”, sve priče, kao Dnevnici, sve što je sačuvano i objavljeno,  moglo bi se zbirno opisati kao zapitanost nad smislom ljudskog postojanja (ko smo, radi čega smo tu, kamo idemo, zašto je baš takav naš život), zapitanosti nad strahom od samoće i neminovnosti smrti  koja se često dešava  pre nego što je to prirodno kao da nad svakim životom uvek bdi neki neindentifikovani sudija sa presudom koju teško da  možemo shvatiti.
Tako Gregor Sams u “Preobražaju” biva pretvoren u kukca sa ljudskim željama, svešću,  neizbežno kao i uvek u Kafkinim pričama , snalazi ga gomila poniženja i on ostavljen od svih  umire. Junak “Procesa”  Jozef K. koji takođe umire, a da ne zna ni zašto , ni ko ga je osudio, ni ko su oni koji su ga osudili i koji ga ubujaju. On potpuno zbunjen, svestan  da je svaki napor, bilo kakvo suprostavljanje ništa neće promeniti, ostaje mu da nemo posmatra dok  “ na K-ov grkljan padoše ruke jednog gospodina, dok mu drugi zabi nož duboko u srce i dvaput ga okrenu. Očima koje su se gasile K. još vide kako se gospoda, nagnuta nad njegovim licem, priljubivši obraz jedan uz drugog posmatraju svršen čin. Kao pas! Reče K. i činilo se kao da je stid u njemu jači od smrti.” 
Ta uzaludnost svih napora najviše je izražena u Kafkinom romanu “Zamak”. Umesto službenika K., junak u “Zamku” je zemljomer, geometer, koji kroz sneg koji postaje sve veći, po hladnoći luta sam kroz bezglasnu tišinu kraj kućica sa zaleđenim oknima i zamkom oko koga kruže jata. Kafka ne govori zašto zemljomer K. traži zamak, koga traži u njemi, ko ga je i zašto tamo uputio, šta mu je krajnji cilj. Tek pomislimo evo i kraja seoske staze, ali ne, staza nestaje. Zamak je varka, i umesto srednjovekovne građevine zemljomer ugleda seoce. Bez obzira na sve napore, na činjenicu da je tako davno ostavio “domovinu u kojoj tako dugo nije bio”, posle toliko hodanja i traženja odjednom se vraća na svoju polaznu tačku - gostionicu. Mnogo je tumačenja Kafkinih dela, naročito “Procesa” i “Zamka.

O priči 

U kažnjeničkoj koloniji

Putnika za koga ne znamo kuda je krenuo, ni odkuda, zatičemo u ovoj Kafkinoj priči u kažnjeničkoj koloniji. Iz učtivosti odaziva se pozivu komadanta da prisustvuje smaknuću nekog vojnika. Smaknuću prisustvuju oficir koji je fasciniran spravom i  bivšim zapovednikom koji ju je konstruisao,, osuđenik, vojnik stražar… Drugih zainteresovanih za smaknuće  nema.  Osuđenika kao da ne interesuje kazna koja će nad nim biti izvršena, kada oficir sredi izlizan župčanik. Ni samog putnika ne zanima sve to, ali on je pristojan stranac. Šeta za osuđenikom dok oficir obavlja poslednje pripreme. Kada završi pripreme, uljudno, kao da je popravio auto, zamenio pregorelu sijalicu, oficir oduševljeno  priča  o bivšem zapovedniku-konstruktoru sprave za pogubljenje, genijalnoj mašini za ubijanje koja  ko se sastoji iz tri dela: postelje, crtala, drljače. Iako nije uopšte zainteresovan, putnik  sluša  iako je protivnik smrtne kazne oseća se potpuno bespomoćan da bilo šta uradi ,  da razume oficirevo diviljenje jedinstvenosti te sada već zapuštene sprave koja je u vreme bivšeg zapovednika neumorno i savršeno funkcionisala. Žali se oficir-egzekutor da sadašnji komadant uopšte nije zainteresovan za očuvanje sprave, da ne daje novac za rezervne delove koje treba s vremena na vreme zameniti. O izumitelju, bivšem zapovedniku, oficir govori sa ushićenjem i čudi se sadašnjem koji nikakvo interesovanje ne pokazuje za pogubljenja, za tu spravu koja je po njemu plod velikog truda i specifična je po toj drljači koja služi za ispisivanje presude osuđeniku na golom telu privezanom za “postelju “ pokrivenu slojem vate. Detaljno oficir objašnjava i funkciju čepa, koji treba da “spreči vikanje i ugrizanje za jezik”.
Naravno, ova neobična, ili tako obična kafkijanska priča u kojoj putnik shvata da bi njegovo protivljenje primeni sprave za ubijanje osuđenika bilo mešanje stranca u život tu, u toj kažnjeničkoj koloniji,po tom neizdrživoj vrelini dana, završava se tako što oficir posle pokušaja da usmrti osuđenika, a osuđenik se ne ponaša po konstrukturovoj zamisli, odvezuje ga, odgurne i sam zauzima njegovo mesto. Osuđenik i stražar mu pripomažu, mada nije bilo neophodno, jer sprava počinje besprekorno da funkcioniše…

Insert iz priče

U kažnjeničkoj koloniji

Vojnik i osuđenik isprva nisu ništa razumjeli. U početku nisu ni motrili šta se zbiva. Osuđenik bijaše jako ohrabren što su mu rupčići bili vraćeni,  ali nije mu bilo suđeno da se duho veseli, jer vojnik mu ih uzme naglim zahvatom koji se nije dao predvidjeti. Sada je pak, osuđenik pokušao da vojniku izvuče rupce iza pojasa, kamo ih je ovaj zadjenuo,ali vojnik beše budan. Tako su se, napola u šali svađali. Tek kada je oficir bio potpuno gol, svratiše pozornost na ono što se zbivalo. Osobito je osuđenik bio kanda pogođen slutnjom nekog velikog preokreta. To što se njemu dogodilo, događalo se sada oficiru. Možda će se to tako nastaviti sve do konačnog kraja. Sigurno je strani putnik dao takvo naređenje. Bijaše to, dakle, osveta. A da sam nije do kraja svoje patnje prepatio, ipak je do kraja bio osvećen. Tada mu se širok bezglasan smijeh pojavi na licu i više nije iščezao.
Oficir se, pak okrenuo stroju. Ako je već prije bilo jasno da se dobro razume u taj stroj, sada bi te gotovo zaprepastilo kako je sa njim postupao, a on se njemu pokorava. Samo što se rukom približio “drljači”, ona se već nekoliko puta diže i spusti dok nije došla u pravilni položaj da ga primi; dohvatio je “postelju”  samo s ruba, i već se počela tresti; pusteni čep približavao se njegovim ustima, videlo se kako ga oficir zapravo ne želi imati, ali to oklevanje je trajalo samo trenutak, odmah se oficir pokori te ga uzme u usta. Sve beše spremno, samo je ramenje bilo labavo ovješeno, ali očito ono nije bilo ni potrebno, oficira nije trebalo vezati. Sada osuđenik opazi slobodno ramenje; po njegovu mišljenju, smaknuće nije bilo savršeno, ako se ramenje ne veže, mahne vojniku, i oni dobježaše da privežu oficira. Ovaj je već ispružio jednu nogu da gurne ručicu kojom se imalo pokrenuti “crtalo”, tada vide da su došla ona dvojica; zato povuče nogu i pusti da ga privežu. Sada, dakako nije mogao dosegnuti ručicu; ni vojnik  ni osuđenik neće je naći, a putnik bijaše čvrsto odlučio da se ne makne. No, to nije bilo ni potrebno; tek što je ramenje bilo pričvršćeno, stroj je već počeo raditi, daska je drhtala, igle su plesale po koži, “drljača”  je lebdela gore- dolje. Putnik je već neko vreme zurio onamo prije no što se sjetio da bi jedan od kotača u “crtalu” mogao škripati; no sve bijaše tiho, nije se čulo ni najmanje zvrjanje.

Zora-GZH, Zagreb, 1977