Fransoa Vijon (François Villon)

Rođen 1431. godine u Parizu, u siromaštvu. Studirao na Sorboni, magistrirao 1452. godine. Živeo boemski, u društvu kriminalaca i prostitutki, pio, krao, tukao se, bio umešan u ubistva. Hapšen i osuđivan mnogo puta, robijao je, a pretila mu je i smrtna kazna. Umro je 1464. godine.

Pisao je pesme, neke na šatrovačkom. Mnogi kažu da je bio prvi moderni pesnik. 

Pojedine Vijonove pesme govore o osuđenima na smrt, o obešenima i o samilosti za njih.

Ovo su četiri takve pesme, u prevodima Stanislava Vinavera i Kolje Mićovića. Jednu od njih je preveo i Vladeta Košutić.

Prepevi Stanislava Vinavera (Fransoa Vijon, Veliko zaveštanje, Beograd: Srpska književna zadruga, 1960):

ČETVERAC

Kraj Pontoaze, Pariz, Francuza,

Rodio mene – žalna mi muza! –

Vrat mi oseća, zbog ovih uza,

Kolko je teška Francuzu guza!

***

EPITAF
u obliku balade, koju je sročio Vijon za sebe i za 
svoje drugare očekujući da bude sa njima obešen


O ljudi, o braćo, što ste došli nakon,
Ne terajte šegu, – smilujte se na nas,
Štrange nas zaljulja neumitni zakon,
Al je naše juče, možda nekom – danas.
Mesina je naša sad gomila smeća,
Dronjak sve i đubre, buđa, zadah truli,
A beše nam ona sva briga, sva sreća;
Pet nas je il’ šest je – našto šege osti?
Milost svom sazdanju, Hristos – Spas vam uli,
Mol’te se od pakla da budemo prosti.

Ne prezrite ništa, crkotine suda,
Ta zakon je takav, a čovek pun bluda,
I nije svak uman, razbor slabo vrca,
Izvinte nas braćo, mi smo braća-luda,
O ne rugajte se, o imajte srca!
Sin Marije Djeve, koji raspet grca
Nek vas opomene: šta je sudba huda,
O nek nas sačuva od ognjene zlosti.
Dronjak sve do dronjka, sve mrtvac do mrca,
Mol’te se od pakla da budemo prosti.

Kiša nas žderala, popila i sprala,
Sušilo nas sunce, crni smo ko gar;
Svraka i gavrana što je zemlja dala
Kljucala nas jata, sav im besmo mar.
Ko naprstak neki ubodom igala,
Mi smo izbodena, iskljuvana stvar.
Vetar trese, šiba, on nam strvne mosti –
Mi smo njemu igra, potsmevka i šala.
Vetar nam klapara sasušene kosti,
Mol`te se od pakla da budemo prosti.


P o r u k a


O Isuse Kneže, slavi svoju tvrdnju,
Vrhovnik si Neba, mi – štrangini gosti!
Sačuvaj nas ognja, mani bes, i srdnju.
A vi ljudi, braćo, ne terajte sprdnju,
Mol’te se od pakla da budemo prosti.

BALADA
kojom Vijon moli svakoga da mu se smiluje


Celestinci i šartraši,
I prosjaci svi crkveni.
Bogomoljke, bogataši,
Mider-mome i noktaši,
Zjalaši i dangubaši,
Ljubavnici zagriženi,
Čizma rujnih svi gizdaši:
Smilujte se jadnom meni.

Vi dropljice, iš ne praši!
Vrag sisiće dade ženi,
Galamaši i mečkaši,
Budalaši, zaposleni,
Vi lucprde, komedjaši,
(Zviždućete gospodstveni!)
Udovice, – blago daši!
Smilujte se jadnom meni.

Al’ vas neću, psi grebeni,
Tvrda hleba pelenaši,
Zbog vas glad me operdaši,
Ne dadoste, pokvareni!
Prdež da mi vas opraši
Štucavice jed zeleni –
(Gde to mogu fukaraši?)
Smilujte se jadnom meni.

P o r u k a

Tučkovi im, burgijaši,
Rebra stukli sva, pakleni,
Smlatili ih zli sačmaši,
Smilujte se jadnom meni.



BALADA
o Jovovišu ili ti pak Jovovom goljinskom prepodobnišu (šatrovačkom iz XV veka
Petoljka – Pevaljka – (peta pesma)

Varači varkom u varnoj varajci
Oknite okljaj okatkom, nek šarne,
Nemojte trkom u utrč trkajci
Jer matorija matorce sve – džarne.
Krakom krakuljaj krkljajnoj krkljajci,
Sramom sramotskim sramljajke da zgarne,
Opaz i obzir! Da vas ne prčvarne!
Dever deveri boščaluke sparne.

Zdrvite sebe da vas ne kararne,
Brajkani bratski, blago pokorajci,
Gepan gepandži, gepanluke karne,
Uz nos pajkana vreloj tociljajci;
Pretnja nam preti sa strane udarne,
Jedna je glava, – nju će da zadarne,
Mrakom je smrklo pajkane stražarne,
Dever deveri boščaluke sparne.

Ušnite uhom, i celoj zloj hajci
Pevnite pevaljku pesme neprevarne,
Jagma i lora biće na „znojaljci“
Belu kad kožu sunce zapožarne.
Štranga nas milki, štrangove kockarne,
Mandovi šatrovče na gornjoj brljajci,
A ljuljom im ljulja telesine čarne,
Dever deveri boščaluke sparne.

P o r u k a

Kneže gepida, vratni nam okrajci
Već bride, već žmare, golica ih, žarne,
Živ nam bio svima, živ zdiparskoj majci!
Dever deveri boščaluke sparne.

Prepevi Kolje Mićovića (Fransoa Vijon, Zaveštanja, Beograd: Beogradski izdavačko-grafički zavod, 1986):

Katren
koji je Vijon sastavio očekujući da bude obešen

Ja sam Fransoa to mi kazna
iz Pariza kraj Pontoaza
a vrat pod omčom će da sazna
šta guzica mi teži prazna.


***



Balada obešenih


Braćo ljudska što živite duže
meko srce nek svak za nas ima
jer sve što nas milošću zaduže
zasuće Bog svojim počastima.
Nas pet šest se na užetu klima:
meso koje gojismo ranije
raspalo se i na nama gnjije
a mi kosti već trulež smo sama.
Ne smijte se zlu ove bratije
već molite da Bog prosti nama.

Zovemo vas braćom premda uže
pravda nam je namenila svima
al’ vi znate ljude gresi ruže
i mnogi su naklonjeni zlima.
Sad molite dok smrt nas uzima
Sjajnog Sina Device Marije
da nam svoju milost ne sakrije
da nas čuva od paklenog plama:
mi smo mrtvi mrtvi najstvarnije
već molite da Bog prosti nama.

Mnoge kiše peru nas i kuže
a sunce nas prži sve od dima
zli gavrani što nad nama kruže
ispiše nam oči kljunovima.
Nikad mirni jer leto il’ zima
tamo amo stalno sve besnije
po svom ćefu vetar nas sve vije
ko naprstak zbockane pticama:
nek vaš jed se na nas ne prelije
već molite da Bog prosti nama.

Hriste koji vladaš najmoćnije
ne daj Paklu da nas ognjem bije
odvratna je nama adska tama
ljudi ovo mesto za sprd nije
već molite da Bog prosti nama.



Balada
moljenje oproštaja


Šartraše i Celestince
Usrdnice i Prosjake
lenjivce i bludne since
slugane i cure svake
koji nose tesne jȁke
dragane što trpe vaj
što oblače čizme lake
sve molim za oproštaj.

Kurve koje nude vimce
mameć ljude i vojake
otimače i kradljivce
i lažljivce svakojake
još čudake i glupake
koji skupa zvižde, aj!
devojčice i dečake
sve molim za oproštaj.

Izuzimam pse zločince
rȁd kojih utrudih krâke
i ne pijuć rujno vince
jedoh mnoge tvrde krajke.
Evo prdež im od brajke
ne mogu jer sedim, znaj!
Al’ da izbegnem zle hajke
sve molim za oproštaj.

Nek tojage teške jake
i korbača gvozden kraj
dignu na te pse opake
sve molim za oproštaj.

Druga žargonska balada


Školjkaši brzi na nožu
moja pesma vam je ȕ dar
nemojte zijanit kožu
jer je tako Kolen ljuskar
trpeć teškog točka udar
za spas počeo svoj brbljat
ali ne bi dosta mudar
te mu krvnik skrha hrbat.

Đorajte veš vešto često
i šturajte u manastir
i prikrijte svoje mesto
da vas ne izvedu nȁ šîr:
Montinji tu beše martir
za primer na stubu držát
i još poče pojat vampir
te mu krvnik skrha hrbat.

Varači na kocki prvi
kada u dalj na pandure
nahrupite sve bez krvi
da vam družbu ne rasture
kada ih stave na asure
šiljate i stane krkljat
dudek podignut sa súre
te mu krvnik skrha hrbat.

Kneže ne poteži noža
ma bez para moro grcat
jer će kazna biti stroža
krvnika što skrha hrbat.

Prepev Vladete Košutića

Balada obešenih

Čujte me, braćo, vi sutrašnji ljudi,
milostivo srce imajte za nas,
jer, praštajuć nama ovaj život hudi
bog i duši vašoj podariće spas.
Gledajte, visimo tu šestorica nas;
naše gojno meso, avaj! sada gde je?
Trulo i proždrano odavno već sve je,
i prah i pepeo biće naše kosti,
stoga nek zlu našem  niko se ne smeje,
već nek boga moli da nam grehe prosti!

Ako vas zovemo, vi se ne gnušajte
što nas pravda smače radi dela zlih,
jer svi ljudi nisu jednaki, to znajte,
i greše jer pamet luda je u njih;
zato molite se u ovaj čas tih
skrušeno vi sinu Marijinom sjajnom
da nas štiti svojom milošću beskrajnom,
i da nas sačuva od paklene zlosti.
Mrtvi smo, mir dajte našem telu vajnom;
i molite boga da nam grehe prosti!

Ispirala kiša nas je mnoge dane,
i pržno sunce žestokoga plam;
oči su nam kljunom iskopale vrane,
iščupale bradu i obrva pram;
nikad, nikad vetar mira ne da nam;
već nas po svom ćefu ljulja na sve strane,
čas tamo, čas amo, kao suve grane;
ko naprstak će tice svud izbosti,
nek se svako našeg života okane,
i molite boga da nam grehe prosti!

Hriste, čija milost celim svetom vlada,
sačuvaj nas grešne od ognjenog ada;
niti smo dužnici, niti radi gosti,
ne smejte se, braćo, radi naših jada,
već molite boga da nam grehe prosti!