Hana Kent

Biografija

Hana Kent rođena je 1985. godine, u Adelejdu u Australiji. Njen prvi rukopis, prva knjiga Pogrebni običaji, bio je nagrađen je 2011. godine. Osvojila je prestižnu Nagradu za neobjavljeni rukopis (Writing Australia Unpublished Manuscript Award) . Nakon ovog priznanja knjiga je objavljena u Australiji, 2013. godine, a potom u septembru iste godine u Velikoj Britaniji, SAD, Kanadi. Njena prva knjiga Pogrebni običaji prevedena na dvadeset jezika sveta, između ostalog i na srpski.
Hana Kent je suosnivač i pomoćnik glavnog urednika australijskog književnog žurnala Kill Your Darlings, a na Flindersovom univerzitetu predaje kreativno pisanje i engleski jezik. Pri kraju je postdiplomskih studija na tom univerzitetu i sprema doktorat.
Kao tinejdžerka Hana Kent je boravila na Islandu. Tada je prvi put čula predanje o Agnes Magnusduotir, sluškinji koja je osuđena i pogubljena odsecanjem glave na severu Islanda zbog učešća u dvostrukom ubistvu u martu 1828. godine. Agnes Magnusduotir je bila poslednja osoba na Islandu nad kojom je izvršena smrtna kazna, 12. januara 1929. godine. O prvoj knjizi koju je napisala Hana Kent napominje kako je to „mračno ljubavno pismo upućeno Islandu“, izrazivši i tako zahvalnost mnogobrijnim Islanđanima koji su joj pomogli da dođe do pisanih dokumenata koje je unela u svoj prvi roman i koji su joj poslužili da napiše sopstveno viđenje sudbine Agnes Magnusduotir. Istovremeno, knjiga je opis prirode i njenih ćudi na izolovanom Islandu, ostrvu surovih klimatskih prilika, života i običaja, zemlji koja ima jedan od najstarijih parlamenata na svetu i u kojoj nema nepismenih. Iako se radnja romana Hana Kent odnosi na samo jednu godinu1828/1829, poslednju godinu života glavne junakinje, sluškinje Agnus, autorka romana opisuje ulogu sveštenika pri pogubljenju na smrt osuđenih u tadašnjem Islandu već i njihovu svakodnevnu dužnost da obilaze svoje parohijane po nevremenu i udaljenim farmama proveravajući da li članovi porodice vlasnika farme umeju da čitaju, znaju li katihizis, kao i da li to znaju i njihove sluškinje i sluge. Još od XVIII veka na Islandu nema nepismenih.
Epilog romana Pogrebni obredi Hane Kent je tekst iz sudskih spisa sreza Hunavatn koji je potpisao sreski načelnik Bjerdnu Blendalu i u kome izveštava da je za „vreme pogubljenja i kasnije, dok se sve nije završilo vladali su primereni red i mir, a ceo događaj je zaključen kratkim obraćanjem prisutnima od strane pastora Magnusa Aurnasona.“ U završnom izveštaju načelnika sreza Hunavantn pored junakinje knjige čiju životnu priču, ali i izvršenje smrtne kazne će Hana Kent na stranicama knjige Pogrebni običaji pretvoriti u fikciju, nalazi se i nekoliko dokumenata do kojih je autorka uspela da dođe i koja su na početku svakog poglavlja, a ima ih trinaest. Iako je Hana Kent neke istorijske činjenice izmislila ili zamenila imena nekih ličnosti većina junaka počev od načelnika okruga Bjerdna Blendala, đakona Tarvodira Jounsona, zatim imena članova porodice Kortnsaua na čijoj farmi je na smrt osuđena Agnes provela poslednje mesece iščekivanja izvršenja presude, kao i imena osuđenicine sestre, brata i roditelja dosledno su uzeti iz arhiva, crkvenih i opštinskih.
Ubistvo Natana Kjetilsona zbog koga je nad junakinjom romana izvršena smrtna kazna tema je mnogobrojnih predanja, napisanih knjiga islandskih autora, koje je Hana Kent pročitala, od romana , do publicističkih tekstova i u tim tekstovima o njegovoj smrti, Agnesinoj ulozi u ubistvu izneseno je mnogo protivrečnih stavova . Međutim, u jednom se svi autori slažu, kako autorka Pogrebnih običaja navodi; a to je njihov stav da je Agnes Magnusdoutir „nečovečna veštica koja je podstakla na ubistvo“. Utoliko je knjiga koju je napisala ova mlada australijska spisateljica značajna, jer njena knjiga polazi od sasvim suprotnog stanovišta i ispisujući redove o tom događaju u knjizi ne samo da priča o nesrećnoj služavki koju zla kob prati od ranog detinjstva, već nudi jedan sasvim suprotan pogled na nesrećnu služavku Agnes, opisujući je kao ljudsko biće koje čezne za slobodom i zaštićenošću ne samo od studenosti predela u kome je rođena i ostavljena na milost i nemilost ljudi, već potrebe da bude uvažena i tretirana kao pametna, vredna, sposobna samosvesna žena bez obzira na staleški položaj i svoje poreklo. Duboko saosećanje koje u svom romanu pokazuje autorka ispisujući imaginarnu Agnesinu ispoved mladom đakonu ,ili domaćici farme Margarjet a i ostalihm sporednim likovima romana s kojima ona na farmi provodi vreme do pogubljenja. Dočekana  kao žena ubica od koje zaziru, kako vreme odmiče, i velovi tajanstvenih događaja oko ubistva i požara u Idligostadiru, farmi Natana Klejtisona bivaju sklonjeni iskrenošću one koja će vrlo brzo umreti , „veštica“ postaje osoba koja nije imala izbora, ljudsko biće vredno poštovanja i dubokog razumevanja.
Kako god se bude čitala i tumačila prva knjiga Hane Kent, mlade australijske spisateljice, bilo kao tragična, pomalo egzotična saga severnih predela, bilo kao priča o  nesrećnoj ljubavi, melodramatično štivo sa opisima lepote i surovosti islandskih predela, Pogrebni običaji su knjiga o smrtnoj kazni, i to smrtnoj kazni nad ženom što je čini retkom, naročito u odnosu na broj žena koje su osuđene, pogubljene i zaboravljene kao „kužne“.
Jer, Agnesin pravi, preciznije gramzivi ubica koji je pogubljen istog dana, na istom mestu, istom sekirom kao i ona, samo dvadesetak minuta ranije Fridrik Sigirdson je stvarna ličnost koja nije zaokupila spisateljičinu pažnju. Nju je očito privukla priča o poslednjoj ženi na smrt osuđenoj i pogubljenoj na Islandu, Agnes Magnusdoutir. Krvnikovo ime je takođe zabeleženo u revnosnim službenim izveštajima. Bio je farmer i zvao se Gvidmindir Kjetilson. Njihova imena saznajemo iz knjige prilježne Hane Kent koja ih je verno i spretno unela u svoj roman, poštujući neumoljivost jezika i sadržaja kojim su službeni dokumenti pišu potirući živote, ličnosti, stvarne ljude, neumoljivo ih svodeći na meru svojih obaveza, procedura, društvenih pravila i lišavajući ih života u ime zajednice kojoj ti ljudi pripadaju svojim rođenjem i koje predstavnici vlasti u toj zajednici osuđuju i pogubljuju, za primer. Hana Kent oživljava prohujalo vreme, opisuje moguće poslednje dane života svoje junakinje i priča ličnu priču one koja je osuđena na smrt.

Kratak sadržaj romana Pogrebni običaji Hane Kent

Đakonu Torvadiru Jounsonu na imanje pored crkve u Blejdaboulstadiru stiže glasnik i donosi pismo od sreskog načelnika Bjerdna Blendala u kome ga izveštava da je Agnes Magnusdoutir, ubica, kurva koja je osuđena zbog „teškog i gnusnog zločina protiv dva čoveka Natana Kjetilsona i Pjetira Jounsona „ koji se zbio 13. i 14. marta 1828. godine zatražila, koristeći jedno od svojih malobrojnih prava da joj baš on bude duhovnik. Agnes je osuđena na smrt presudom koju je doneo Sreski sud kojim je Blendau presedavao. Smrtnu kaznu potvrdio je i Zemaljski sud koji je zasedao u Rejkaviku. Čeka se potvrda presude iz Kopenhagena i kako navodi načelnik „moja presuda će po svoj prilici i tamo biti potvrđena.“ Osuđena je trebalo da sačeka pogubljenje u zatvoru, ali iz nekih razloga premeštaju je u Koznastau u dolinu Vatnsdalir. Odluku sreskih vlasti je da dok čeka potvrdu presude iz Kopenhagena, od kralja, osuđenica na smrt odsecanjem glave Agnes bude na farmi vatnasdakinskog kmeta Jona Jonuonsona, u dom „čestitih hrišćana koji će je svojim valjanim primerom nadahnuti na pokajanje“. Načelnik lično saopštava to rešenje dvema kćerima odsutnog Jona, Lejgi i Stejnver. Mlađa, Lejga je zgranuta zahtevom sreskog načelnika da ubica boravi sa njima i smatra to poniženjem, bez obzira što je on to objasnio „ekonomičnošću“. Naravno, ni njihov otac i majka koja ima zdravstvenih problema koji ne obećavaju dug život, naprotiv, saznaju po povratku na farmu šta ih čeka sledećih meseci. Njihov otac Jona nema izbora, kao kmet mora da prihvati zahtev sreskog načelnika, jer biće obeštećeni. To je dovoljan argument koji domaćici farme, majci dve kćeri stasale za udaju potire brigu da zbog toga ne budu na „lošem glasu“. Dotle je Agnes u Stoura- Borgeu, u zatvoru, „sve više životinja, samo još jedna beštija tupog pogleda koju valja da nahrane bilo čime“. Ona je izolvana, u mraku, bez vazduha, svezana. Izvode je iz tog mraka i ona pod pratnjom kreće put farme gde po zahtevu sreskog načelnika mora da je dočekaju kmet i njegova porodica i mladi đakon Touti koji jedini oseća potrebu da je razume jer ona je njegova sestra „u Bogu“. Podozrivost, strah i prezir, motrenje bez reči okružiće osuđenicu na smrt i ona će to podnositi mirno bez želje da bilo šta uradi , objasni, kao da je već mrtva. Biće poslušna i pokorna, pomirena sa svim što ju je snašlo, bez želje da pobegne, da objasni da nije ona ubica… Kako vreme njenog boravka odmiče, na površinu počinje da izlazi deo po deo Agnesine nesrećne priče i što je najvažnije oni koji su je dočekali kao ubicu, kurvu i vešticu uviđaju da je ona izuzetno vredna, razumna žena i da ispašta zbog svojih skromnih nada da će jednom biti više od obične sluškinje, izneverene ljubavi…Umesto toga platiće glavom tuđe postupke i ambicije, tuđe podlosti, strasti . Njoj će odseći glavu sekirom iako znaju da nije kriva, da ta egzekucija nije pravedna. U to vreme Island je bio u sastavu Kraljevine Danske.

Delovi iz romana Pogrebni običaji

Četvrto poglavlje

Avgust 1829.

Zameniku guvernera Severoistoistočnog Islanda

Hvala Vam, ekselencijo, na vašem dičnom pismu od 10. januara ove godine, koje se tiče optužbi za ubistvo,paljevinu i ostale zločine zločine podignutih protiv optuženika Fridrika, Agnes i Sigridir, zbog kojih su osuđeni na smrt.Kao odgovor,dozvolite da vas izvestim kako je B. Henrikson, kovač koga smo zamolili da napravi sekiru koja će se upotrebiti za pogubljenje, posle mojih predloga u vezi s oblikom i veličinom iste od 30. septembra prošle godine, naveo cenu od pet srebrenih talira za svoj rad i materijal. Nakon što sam dobio pismo Vaše ekselencije, pomislio sam, saglašavajući se s Vašom ekselencijom, kako bi bolje ilo da u Kopenhagenu za isti novac kupimo širu sekiru, te sam stoga zamolio trgovca Simonsena da uredi to u moje ime.

Ovog leta je taj čovek, Simonsen, došao kod mene sa sekirom, i, premda je napravljena baš u skladu sa zahtevima, iznenadio sam se kad sam od Simonsena čuo da je stajala dvadeset devet talira. Pregledavši račun, utvrdio sam da je taj iznos ispravn, te sam, razume se, bio primoran da isplatim her Simonsenu fakturisane troškove iz sredstava koja je Vaša ekselencija dodelila za ovaj slučaj.

Dakle, usuđujući se da Vam objasnim prekoračenje tih sredstava, ponizno pitam ne bi li te troškove, zapravo, trebalo platiti od novca iz budžeta dodeljenog za ovaj slučaj, a koji, između ostalog, služi za plaćanje pritvora za zatvorenike. Takođe, ponizno pitam Vašu ekselenciju šta nam je činiti s tom sekirom nakon što se upotrebi za pogubljenja.

Vaša ekselencijo, Vaš sam ponizni i pokorni sluga.

Načelnik Sreza hunavatnskog,

B. Blendal

  str. 89-90

Trinaesto poglavlje

Dvadeset drugi decembar 1829.

Promemorija: Bjerdnu Blendalu, sreskom načelniku Hunavatna

Ovim dostavljam Vašoj milosti sledeće:

1.  Original presude vrhovnog suda od 25. juna o.g. donesene u sudskom procesu protiv Fridrika Sigirdsona, Agnes Magnusdoutir i Sigridir Gvidmindsdoutir iz sreza Hunavatn zbog ubistva, paljevine i krađe, između ostalih zločina. Presuda Vrhovnog suda stigla je ovamo 20. o. m. posebnom poštom iz Rejkavika

2.  Overeni prepis pisma Njegovog veličanstva kralja oblasnom guverneru od 26. avgusta, a u vezi sa Sigridir Gvidmindsdoutir: gorepomenuta se kraljevom dobrotom i milošću ima poštedeti smrtne kazne na koju je osudio gore pomenuti Vrhovni sud u Kopenhagenu. Po odluci njegovog veličanstva kralja, ona će umesto toga biti prebačena u Kopenhagen, gde će do kraja života raditi u zatvoru, pod strogim nadzorom. Takođe je odlučeno da se presude Vrhovnog suda izrečene Fridriku Sigirdsonu i Agnes Magnusdoutir neće menjati.

3.   Overeni prepis dokumenta Kancelarije kraljevskog sekretarijata Danske od 29. avgusta, vezanog za ovaj slučaj, u kom je sekretar našeg gospodara kralja izneo mišljenje kako bi bilo najbolje da se kazna izvrši tamo gde je zločin počinjen ili što je moguće bliže tom mestu, i to samo ukoliko neće prouzrokovati nerede ili nepredvidive događaje. Oblasni guverner mora biti u apsolutnoj saglasnosti sa tim.

4.  Danas je izdato odobrenje da Gvidmindir Kjetilson, farmer na Idligastadiru, u skladu s presudom Vrhovnog suda, pogubi osuđenike Fridrika Sigirdsona i Agnes Magnusdoutir, te sada, Vaša milosti, u skladu sa svojim sekretarskim punomoćjem, moram zatražiti od Vas da sprovedete to na pravilan način. Vaša milost mora obezbediti da se smrtne kazne, uz izmene navedene u gore pomenutom kraljevskom pismu Njegovog veličanstva kralja, izvrše po zakonu i bez odlaganja. Od Vaše milosti tražimo da nas izvesti pošto smrtne kazne budu izvršene. Uvaženi gospodine, očekujemo da ćete kao lokalni sreski načelnik pripremiti i pogubiti osuđenike na pravilan način i da ćete sve urediti u skladu sa složenošću ove situacije. Međutim, moram insistirati da se pridržavate sledećih detalja:

a.   Ako to nije već učinjeno, Vaša milost mora smesta urediti da osuđenike Fridrika Sigirdsona i Agnes Magnusdoutir svakodnevno posećuju sveštenici. Tim susretima mora biti prisutna treća osoba, a sveštenici moraju držati zatvorenicima propovedi izrazito religijske prirode, moraju im pružiti utehu i pripremiti ih da krenu u susret svojoj sudbini. Sveštenici valja da isprate zatvorenike do gubilišta.

b. Dogovoreno je da Vaša milost može odlučiti da li će se pogubljenje obaviti blizu Idligastadira, ili na pogodnom mestu u takozvanom Tingjiju, ili negde na uzvišici (ne previsokoj), gde će ga ostali moći posmatrati sa svih strana.

c.                   Vaša milost može narediti da se, umesto drvene platforme, podigne valjana zemljana platforma sa priručjem. Vaša milost mora urediti da se na vrh te platforme postavi panj sa udubljenjem za bradu, te da se pokrije crvenom tkaninom, pamučnom ili vunenom.

d. Odabrani krvnik ima se, u domu Vaše milosti, u tajnosti i uz ohrabrenje, obučiti za misiju koja mu je poverena. To se radi kako bi se u što većoj meri osiguralo da on, u tom važnom trenutku, ne izgubi veru ili vlast nad sobom. Obezglavljenje se ima izvršiti jednim udarcem, bez ikakvog bola za osuđene. Gvidmindir Kjetilson sme popiti samo vrlo malu dozu žestokog pića.

e.  Od Vaše milosti se traži da s okolnih farmi pozove onoliko ljudi koliko je potrebno da se oko platforme sagrade dve ili tri kružne zgrade. Ti farmeri su obavezni da se odazovu, a za pomenuti rad neće dobiti nikakvu nadoknadu.

f. Neovlašćenim osobama nije dozvoljen ulazak u prostor ograđen ovim ogradama.

g. Osuđenik koji će biti kasnije pogubljen ne sme prisustvovati pogubljenju prvog osuđenika, i ima se držati na mestu odakle nije moguć direktan pogled na platformu.

h. Mrtva tela se posle pogubjenja imaju sahraniti smesta i bez ikakvog obreda, u sanducima od belog neobrađenog drveta.

 Od suštinskog značaja je da Vaša milost i najugledniji građanin budu prisutni na gubilištu kako bi pročitali presudu Vrhovnog suda i Njegovog veličanstva kralja, organizovali i nadgledali proceduru pogubljenja, i evidentirali isto u službenoj knjizi. Vaša milost može evidentirati pogubljenje na danskom ili na islandskom jeziku, ali to mora biti valjano učinjeno i prevod se mora poslati mojoj kancelariji. Beleška Vaše milosti mora obuhvatati savršen i detaljan opis toka i završetka događaja. Takođe, morate zabeležiti da se Gvidmindir Kjetilson obavezao da će obaviti posao, te konkretno navesti kako je odlučio da upotrebi novac kojim je plaćen za svoju službu, u koje svrhe, i tome slično. Naposletku, želim da zahvalim Vašoj milosti na pismu od 20. avgusta. Na isto vam odgovaram da se sekira posle pogubjenja ima vratiti u Kopenhagen, te da se plaćanje za nju ima objediniti s ostalim troškovima ovog slučaja.

 G. Johansen

sekretar Njegovog kraljevskog veličanstva

Kopenhagen, Danska        

Posle izvesnog vremena, jahači se behu ispeli na greben koji je vodio iz doline i ugledali prve brežuljke Vatnsdalshoulara. Neobične uzvišice delovale su sablasno na plavičastoj svetlosti i Touti se strese ugledavši ih.

Agnes beše ugurala bradu u marame na vratu i kosa joj je pala preko lica. Touti se upita nije li rakija možda uspavala. Međutim, konji su se u taj mah zaustavili i Agnes trže glavu. Ona pogleda ka ulazu u dolinu i zadrhta.

“Jesmo li stigli?”, šapnu ona Toutiju. Pastor sjaha i žurno dodade svoje uzde drugom jahaču. Odmahnuvši glavom, otera mučninu koja ga beše obuzela i uputi se kroz sneg, a škripa njegovih koraka je odjekivala kroz mrazni vazduh. Potom podiže ruke prema Agnes.

“Daj da ti pomognem da sjašeš.”

Joun i još jedan čovek pomogoše mu da spusti Agnes iz sedla. Kad su je postavili na noge, ona se zanese i pade.

“Agnes! Evo, uhvati me za ruku.”

Agnes suznim očima pogleda u Toutija. “Ne mogu da pomerim noge”, zakrklja. “Ne mogu da pomerim noge.”

Touti se saže i povuče njenu ruku preko svojih ramena. Dok je pokušavao da je podigne, kolena su mu popustila i oboje ponovo padoše u duboki sneg.

“Pastore!”Joun pohita da im pomogne.

“Ne!” Reč izađe kao krik. Touti je buljio u tamni krug ljudi što su se nadnosili nad njima. Agnes mu se grčevito držala za ruku. “Ne”, ponovi on. “Molim vas, pustite me da je podignem. Moram da je podignem.”

Ljudi su uzmakli dok se dizao na kolena i potom polako, s mukom uspravio. Posrnuo je, a onda se ispravio, zatvorivši oči i duboko dišući sve dok vrtoglavica nije uminula. Nemoj sad posustati, reče on sebi, pa se saže i pruži Agnes ruku.

“Uhvati se”, reče. ”Uhvati se za moju ruku.”

Agnes otvori oči i uhvati je, njeni nokti mu se zabiše u kožu. “Ne puštajte me”, zacvile ona..”Ne puštajte me.”

“Neću te pustiti, Agnes. Tu sam.”

Stisnuvši zube, izvukao ju je iz snega, obavivi njenu ruku oko svog vrata kako bi je podigao još vise. “Tako”, blago će on, čvrsto je držeći oko pasa. Nije obraćao pažnju na vonj izmeta.”Držim te.”

Oko njih, sreski farmer su se uputili prema trima uzvišicama koje su se nalazile sasvim blizu jedna drugoj. Oko središnje je već stajalo vise od četrdeset ljudi, svi u crnom. Liče nap tice grabljivice koje su opkolile plen, pomisli Touti.

“Moramo li da idemo sa njima?”, upita Agnes isprekidanim glasom.

“Ne moramo.” Touti posegnu slobodnom rukom i skloni joj kosu sa lica. “Ne, moramo da pređemo još samo nekoliko koraka, a onda čekamo. Fridrik izlazi prvi”.

Agnes klimnu; grčevito se držala za Toutija dok je polako posrtao kroz nanose ka gomili, pridržavajući je što je bolje mogao. Teško dišući, nežno ju je spustio na sneg i seo kraj nje. Joun je čučnuo pored njih i podigao pljosku koja mu beše ispala iz ruke. Touti je posmatrao kako stariji muškarac poteže gutljaj i potom se stresa.

Minuti su se vukli. Touti je nastojao da ne obraća pažnju na obamirujuće igle hladnoće što su mu se svrdlajući zarivale u kosti. Držao je Agnesinu ruku u svojoj, njena glava je bila na njegovom ramenu.

“A da se pomolimo, Agnes?”

Žena otvori oči i zagleda se nekud u daljinu. “Čujem pevanje.”

Touti okrete lice u pravcu iz kog je dopirao zvuk i prepozna himnu. “Kao cvet”. Agnes je napregnuto slušala, drhtureći na tlu.

“Hajde onda da je zajedno poslušamo”, prošaputa on.

Dok su se strofe dizale nad snežnu poljanu i padale na njih kao izmaglica, on joj prebaci ruku preko ramena.

Sa Toutijeve leve strane, Joun je pognut klečao, ruku sklopljenih pred sobom, a usne su mu se pomerale dok je mrmljao Molitvu Gospodnju. “Oče naš, oprosti nam grehe naše.” Touti čvršće steže Agnesinu ruku i ona tiho jeknu.

“Touti”, reče paničnim glasom. “Touti, mislim da nisam spremna. Mislim da ne smeju to da urade. Možeš li da ih nateraš da sačekaju? Moraju da sačekaju.”

Touti privuče Agnes sebi i stisnu je za ruku.

“Neću te pustiti. Bog je svuda oko nas, Agnes. Nikad te neću pustiti.”

Žena pogleda u prazno nebo. Dolinom se razleže iznenadni zvuk prvog pada sekire.

 str. 345-347

 Epilog

Zločinci Fridrik Sigirdson i Agnes Magnusdoutir danas su dovedeni iz pritvora na mesto predviđeno za pogubljenje, gde su ih dopratili sveštenici Magnus Aurnason, Jouhan oumason i Gjisli Gjislason, i đakon Torvadir Jounson. Zločinci su želeli da ih za smrt pripreme potonja dvojica. Nakon što je sveštenik Jouhan Toumason dovršio opominjuću besedu osuđeniku Fridriku Sigirdsonu, Fridrikova glava je odsečena jednim udarcem sekire. Farmer Gvidmindir Kjetilson, određen za krvnika, obavio je svoj zadatak vešto i neustrašivo. Potom je dovedena zločinka Agnes Magnusdoutir, koja je za to vreme bila držana podalje, na mestu odakle nije mogla da vidi gubilište.

Nakon što ju je Đakon Torvardir Jounson odgovarajuće pripremio za smrt, isti krvnik je i njoj odsekao glavu, s istom veštinom kao i prvi put. Beživotne glave su potom nataknute na dva koca na gubilištu, a njihova tela su spuštena u dva sanduka od neobrađenog drveta i pokopana pre nego što su prisutni dobili dopuštenje da se raziđu. Za vree pogubljenja i kasnije, dok se sve nije završilo, vladali su primereni red i mir, a ceo događaj je zaključen kratkim obraćanjem prisutnima od strane pastora Magnusa Aurnasona.

Actum ut supra.

B. Blendal, R. Olsen, A. Aurnason

Iz sudskih spisa sreza Hunavatn, 1830.

 str. 349-350

 Hana Kent Pogrebni običaji

 Prevela Tatjana Milosavljević

 Laguna, 2014