Horhe Luis Borhes (Jorge Francisco Isidoro Luis Borges Acavedo)

Biografija     

                                                                                   
Rođen u Buenos Ajresu Luis Borhes ( Jorge Francisco Isidoro Luis Borges Acavedo) 24. avgusta 1899. godine odrastaće u prigradskoj četvrti Palermu, u velikoj kući sa ogromnom bibliotekom koja će postati njegov svet. Od ranog detinjstva knjige iz očeve biblioteke za njega će imati isti značaj, ako ne i veći od stvarnih događaja. U devetoj godini preveo je čuvenu  priču Srećni princ Oskara Vajlda. Mašta je za ovog budućeg pesnika rano postala važniji od realnog sveta. U kući se govorio pored španskog jezika i engleski što je uticalo da Horhe Luis Borhes vrlo rano čita u originalu Stivensona, Kiplinga,Velsa, Tvena, Dikensa, a omiljene knjige su mu Don Kihot i Hiljadu i jedna noć. Izuzetno važan period u njegovom životu je boravak u Evropi od 1914. do 1921. godine. Posle putovanja po Francuskoj i Italiji zbog rata o kome nisu imali svest da počinje, njegova porodica se sklanja u Švajcarsku. U Ženevi Horhe Luis Borhes pohađa srednju školu, stiče matursko svedočanstvo i pored učenja francuskog uči latinski i nemački jezik. Potom odlaze u Španiju gde provode dve godine da bi se 1921. godine vratili u Argentinu. 
Sa lakoćom čita u originalu Voltera, Igoa, Flobera, Mopasana, Varlena, Vergilija, Šopenhauera… 
Poseban utisak na njega ostavljaju ekspresionisti svojom pobunom protiv besmisla, svojim smelim metaforama, interesovanjem za magiju, istočne religije i filozofiju. njihovim uticajem, sanjajući o bratstvu svih ljudi. Kada se pojavila njegova prva zbirka pesama Oduševljenje Buenos Ajresom (1923), bio je to nov drhtaj u argentinsku poeziju. Slede zbirke Mesec prekoputa (1925), Sveska San Martin (1929). Borhes u početku piše u vezanom stihu da bi se kasnije vratio slobodnom stihu (u zbirkama Istorija noći, Šifra) koji je smatrao težim oblikom pesničkog izražavanja. To su nežne pesme o siromašnim predgrađima Buenos Ajresa, o kapijama bez lepote, nežnosti za život koji se odvija na ulici, u dućanu. Borhes Buenos Ajres u svojoj poeziji čini mitskim gradom, kao Džojs Dablin, Bodler Pariz…Godine 1930. sprijateljiće se sa piscem Adolfom Bioj Kasaresom i s njim će napisati nekoliko knjiga pod pseudonimom Bustos Domek (Bustos Domecq). Borhes će objaviti  brojne antologije: Klasičnu antologiju argentinske književnosti (1937), Antologiju fantastične književnosti (1940), Argentinsku pesničku antologiju (1941), Najbolje kriminalne priče (1943). Do 1943. godine objaviće: Everisto Karijego (1930), Opšta istorija bešćašća (1935), Istorija večnosti (1936), Izmišljene priče (1944), Alef (1949),  Istraživanja (1952), zbirke pripovedaka. Kada mu je 1938. godine umro otac,  iste godine  povredio je glavu što će mu još više pogoršati vid, da bi u narednim godinama usledilo potpuno slepilo. Biće to teške godine jer će porodica Borhes biti izložena progonu  od 1941- 1955 godine, u vreme Peronove diktature. Borhes je po nalogu Peronovog režima bio otpušten sa radnog mesta u  biblioteci i imenovan za inspektora živine i zečeva u Buenos Ajresu. Posle Peronovog pada, 1955. godine, već sasvim slep Borhes će postati direktor Nacionalne biblioteke, a godinu dana kasnije izabran je za profesora engleske književnosti  na Univerzitetu u Buenos Ajresu, a biće mu dodeljena i Nacionalna književna nagrada. Kada se Peron 1973. godine vrati i bude ponovo izabran za predsednika Borhes će napustiti mesto direktora Nacionalne biblioteke. 
Iako je francuski pisac Rože Kajoa ukazao na poeziju i priče Horhea Luisa Borhesa mnogo pre drugih, tek kada mu je dodeljena Međunarodna književna nagrada izdavača 1961.godine (koju je delio sa Samjuelom Beketom) Borhes postaje poznat u svetu. Poštovan, pisac koji se čita i prevodi na sve jezike postiže svetsku slavu, putuje po svetu, drži predavanja  na američkim univerzitetima, u Španiji, Francuskoj, Švajcarskoj… Kritika ga proglašava za jednog od najznačajnijih i najslavnijih književnika XX veka. Dobija najznačajnije nagrade za pisce sa španskog govornog područja: Servantesovu nagradu (1980). Mnogi tvrde da bi dobio i Nobelovu nagradu da nije 1974. otišao u Čile i primio nagradu Univerziteta u Santjagu, i tom prilikom održao govor u kome je odao priznanje Pinočeovom režimu. 
Tim postupkom izazvao je gnev i ogorčenje čitavog sveta, začudio i ožalostio mnoge prijatelje i čitaoce. Postupak slavnog pisca izazvao je zbunjenost naročito onih koji su znali za Borhesove pesme iz 1919. godine u kojima je pozdravljao Oktobarsku revoluciju, pa tekstove u kojima je 1936. podržavao španske republikance, napadao hrabro oštro fašizam, nacizam i antisovjetizam. Bio je to tada hrabar i prilično usamljenički pokušaj  u Argentini, zemlji čija je zvanična politika bila usmerena ka saradnji sa silama Osovine, zemlji koja je bila leglo nacista i gde su antifašisti bili malobrojni. Prva zbirka priča Vrt razgranatih staza (1941) Horhe Luisa Borhesa nije dobila nijednu nagradu, mada su mnogi to predviđali, ali njegovo pripovedačko majstorstvo, iako otkriveno tek šezdesetih ljubiteljima književnosti van granica Latinske Amerike, postaće uticajno širom sveta.
Borhes je napisao još i sledeće zbirke pripovedaka: Knjiga izmišljenih stvorenja (1967)  Brodijev izveštaj (1970), Peščanu knjigu (1975), i 25. Avgust 1983. ( 1982). Jedna od njegovih poslednjih knjiga je zbirka priča Zaverenici.
Po njegovoj kratkoj priči Ema Zunz snimljen je crno-beli film pod imenom Dias de odio (Dani mržnje) 1954. godine. Te godine je počeo da piše i scenarije. Njegova predavanja skupljena su u zbirci Sedam noći. 
Borhes se dva puta ženio. Prvi brak je trajao vrlo kratko, a drugi put se oženio neposredno pred smrt, sa Marijom Kodomom, svojom sekretaricom i saradnicom.
Horhe Luis Borhes umro je u Ženevi 14. juna 1986. godine.

O delu

Pesma Ti, iz Borhesove zbirke Pohvala tami je jedan od mogućih ključeva za otkrivanje dragocenosti koju je ovaj velikan XX veka ponudio svetu posvećujući svoj život pisanju i polazeći od poimanja da su svi ljudi jedan čovek i da je cela svetska literatura jedna knjiga. Tako je Horhe Luis Borhes u svom delu istovremeno arheolog nekog dalekog budućeg vremena koji zahvaljujući svojoj erudiciji, mašti, bez obzira da li je u pitanju esej, pesma, priča, uspeo da ostvari jedinstveno delo na osnovu koga bi se mogla „rekonstruisati tragično nesavršena civilizacija“ kako je to primetio Radivoje Konstantinović. Borhes je, za razliku od Kafke, ateista i u središtu njegovog lavirinta nije nemilosrdni bog, središtem lavirinta ne vlada ništa, nemoguće je dokučiti  ko vlada, jer „ni sutonom crnim strašna zver ne vlada“. Za Borhesa je religija „grana fantastike“, a umetnost je jedini način da se kaže istina u svim svojim mnogoznačnostima. Gnostička učenja, ezoterizam, Biblija, Koran često su izvor njegove poezije i priča, a filozofija je za njega nadahnuće jer kao da ih je, poeziju i filozofiju doživljavao kao planine koje stoje jedna naspram druge i na njima se govori o istoj stvari: prirodi vremena (i u priči Tajanstveno čudo), ogledalima (sa strahom), lavirintima, indentitetom, stvarnošću. O godini u kojoj vreme miruje, zgusnuto je za jednog čoveka, onog koji je osuđen na smrt streljanjem u priči Tajanstveno čudo.

O priči Tajanstveno čudo

Borhesov pripovedački postupak je neobičan. Priča Tajanstveno čudo je ispričana bez ulaženja u pojedinosti, bez psihologiziranja, potpuno svedena, a opet o glavnom junaku Jaromiru Hladniku, piscu nedovršene tragedije Neprijatelji, jedne Odbrane večnosti, studije o Jakobu Bemu, nemačkom mistiku, piscu brojnih teozofskih radova saznajemo gotovo sve dok on čeka streljanje. Sve se dešava 1939. u Pragu, munjevitom brzinom. Od sna koji je usnio i u kome mora da odigra šahovski potez u ime porodice kao najstariji član protiv neke druge porodice, pa do „kapi koja mu skliznu s obraza“ kada mu se oteo krik iz grla i kada je okrenuo lice dok ga je četvorostruki pluton ubijao čitalac će saznati da osuđen na smrt streljanjem Jaromir samo želi da dovrši svoju dramu Neprijatelji, da mu je još vremena potrebno da bi našao našao epitet za kojim traga. On ga pronalazi u trenutku pred samo streljanje i ubeđen je da je Bog za njega učinio tajanstveno čudo, jer će od presude do izvršenja u njegovom duhu proteći čitava godina koju je zatražio da bi dovršio svoj rad. Želeo je da iako bez rukopisa pred sobom, dopiše poslednja dva čina, da dotera haksametre, da postoji, opravda svoj život kao pisac, jedinog njemu važnog dela, drame Neprijatelji. Naravno, i u ovoj priči je opisan  raskošan lavirint i stvarnost koja ne beše tako raskošna sa gvozdenim stepenicama koje su vodile u dvorište za streljanje. Na kamenu u tom dvorištu počivala je „senka pčele“. O snu na početku priče, o priči unutar priče, o partiji šaha čija pravila je zaboravio, a mora da odigra potez, nije neophodno govoriti, jer kod Borhesa lavirint je metafora za nedokučivost sveta, a šahovska tabla lavirint po kome se kreću figure koje ne znaju da volja igrača upravlja njihovom sudbinom.

Odlomak iz priče Tajanstveno čudo

….Svanjavalo je; predhodnica blindiranih vozila Trećeg Rajha ulazila je u Prag.

Dana devetnaestog, vlastima stiže jedna prijava; istog dana, devetnaestog, u sumrak, Jaromira Hladika uhapsiše. Odvezoše ga u jednu dezinfikovanu belu kasarnu, na suprotnoj obali Moldave. Nije mogao da pobije nijednu od optužbi Gestapoa; njegovo prezime po majci glasilo je Jaroslavski, po krvi je bio Jevrejin, studija o Bemeu zastupala je jevrejsku stvar; njegov potpis produžio je konačnu listu jednog protesta protiv Anšlusa. Godine 1928. preveo je Sefiru Jezirah za izdavača Hermana Brasdorfa; usrdni katalog ove izdavačke kuće je u komercijalne svrhe prenaglasio je prevodiočev ugled; sada je taj katalog prelistavao Julijus Rote, jedan od šefova u čijim je rukama ležala Hladikova sudbina. Nema toga koji, van svoje specijalnosti, nije lakoveran; dva ili tri prideva na gotici bila su Julijusu Rotu  dovoljna da prizna Hladikovu vrsnost i da se reši da ga osudi na smrt, pour encourager les autres. Streljanje je zakazano za dvadeset i deveti mart, u devet pre podne. To odlaganje (čiji će značaj čitalac moći proceni nešto kasnije) dugovalo se želji administracije da deluje bezlično i odmereno, poput biljaka i planeta.

Prvo što je Hladik osetio beše jedino strah. Učini mu se da ga vešala, giljotina ili prerezan grkljan ne bi uplašili, ali da je zato smrt streljanjem nepodnošljiva. Uzalud je sebi ponavljao da je uzrok strahu čist i sveopšti čin umiranja, a ne konkretne okolnosti. Neumorno je sebi predstavljao okolnosti: bezumno je nastojao da iscrpi sve mogućnosti. Zamišljao je u beskraj način na koji će se streljanje obaviti, od probdevene zore do zagonetnog plutona. Pre dana koji je odredio Julijus Rote, u dvorištima čiji su oblici i uglovi iscrpljivali geometriju, umirao je Hladik stotinama smrti, streljali su ga raznorazni vojnici, uvek u različitom sastavu, ubijali su ga sad izdaleka, sad izbliza. S istinskim užasom (možda s istinskom hrabrošću) dočekivao je ta zamišljena streljanja; svaki takav privid potrajao bi tek nekoliko sekundi; kad bi se krug zatvorio, Jaromir bi se iznova, u nedogled, vraćao na drhtave dane koji predhode njegovoj smrti. Uvideo je potom da se stvarnost najčešće ne poklapa s predviđanjima; izopačenom logikom došao je do zaključka da predviđanje kakvog nevažnog detalja znači, u stvari, sprečiti da do njega dođe. Veran ovoj slabašnoj umislici, sebi je, a da bi sprečio da do njih dođe, predstavio surove obrte; naravno, na koncu se uplašio da bi ti obrti, u stvari, mogli biti proročanski. Kukavan tokom noći, pokušavao je na izvestan način da se potvrdi u neuhvatljivoj supstanci vremena. Znao je da ovo hrli ka zori dvadeset devetog; naglas je razmišljao: Evo me u noći dvadeset drugog; dok traje ova noć (i još šest narednih) ja sam nepovrediv, besmrtan. Mislio je da su prosanjane noći duboki tamni bazeni u koje je mogao da zaroni. Kadkad bi sa nestrpljenjem iščekivao konačni plotun, koji će ga na izvestan način rešiti tog zaludnog zamišljanja. Dvadeset osmog, dok su poslednji sunčevi zraci titrali na visokim rešetkama, od ovakvih gnusnih misli odvrati ga podsećanje na njegovu dramu Neprijatelji.                             

str. 101-103

Horhe Luis Borhes MAŠTARIJE

Preveo sa španskog Aleksandar Grujčić

PAIDEIA, 2000. godine

Borhesova pesma 
Pretpostavljana pesma

Pravnik Fransisko Laprida, koga su 22. septembra 1829.
ubile Aldaove pristalice, razmišlja pred smrt:
Fijuču kuršumi u poslednjoj večeri. Vetar i pepeo na vetru.
Nestaju dan i bezoblična bitka, a pobeda je njihova. Pobedili su
varvari, gauči su pobedili. Ja što proučih zakone i propise, ja,
Fransisko Narsiso de Laprida, čiji glas proglasi nezavisnost
ovih surovih provincija, poderan, lica umrljanog krvlju i
znojem, bez nade i bez straha, izgubljen, bežim ka Jugu, kroz
poslednja predgrađa. Kao onaj vojskovođa iz čistilišta koga je,
dok je bežao ostavljajuci krvav trag u ravnici, smrt oslepila i
oborila onamo gde neznana reka ime gubi, tako ću i ja pasti.
Danas je kraj. Prijatna noć vreba me iz močvare i korak mi
usporava. Čujem kopita moje tople smrti što me traži; vidim
jahače, konjske gubice, koplja. Ja što žudah da drugi budem,
čovek od zakona, učen i mudar, ležacu tu, u kalu, licem k nebu;
no radost potajna u srcu neobjašnjivom bogovima me čini ravnim.
Najzad se susrećem sa svojom juznoameričkom sudbinom. Ka ovoj
kobnoj večeri vodiše me mnogostruki lavirint sačinjen od koraka
što ih isplete moj život još od detinjstva. Najzad sam otkrio
tajni kljuc moga života, sudbinu Fransiska Lapride, slovo što je
nedostajalo, savršen
oblik koji je bog od početka znao.
U ogledalu ove noći shvatam svoj neslućeni večni lik. Krug će se
zatvoriti. Čekam da se to desi. Noga mi gazi senke kopalja što
me traže. Gubica moje smrti. Jahači, grive, konji, nada mnom se
sustižu. Evo i prvog udarca, sečiva tvrdog što mi grudi para,
prisnog mi noza u grlo.