Italo Kalvino

Biografija

Italo Kalvino, italijanski književnik rođen je 15. oktobra 1923. godine u mestu Santjagu de Las Vegas, u blizini Havane, na Kubi. Njegovi roditelji, Mario i Evelin Kalvino radili su kao botaničari u labaratoriji, a majka mu je bila i profesor univerziteta, pacifistkinja, iz sekularne porodice koja je verovala u „religiju građanske dužnosti i nauke“. Svog oca Italo Kalvino opisije kao „sledbenika Kropotkina, socijalnog reformistu, u mladosti anarhistu“.
U gradu rođenja na Kubi, proveo je samo prve dve godine života jer porodica se 1925. godine vratila u Italiju, u San Remo, grad u kome je rođen njegov otac i gde će Italo Kalvino mirno i bezbrižno provoditi detinjstvo i školovati se. Posle završene gimnazije, upisuje u gradu koji je opisao kao „ozbiljan i tužan“,Torinu, studije agronomije. Istovremeno počinje i Drugi svetski rat, i Italo koji je još u gimnaziji bio naklonjen levoj orijentaciji odbija da se odazove pozivu za mobilizaciju. Krije se, postaje član Komunističke partije, a zatim će nekoliko meseci provesti, zajedno sa mlađim bratom, uz odobrenje majke, u partizanskoj brigadi „Garibaldi“. Nakon završetka rata nije nastavio studije agronomije, već je upisao Filolološki fakultet, i 1947. godine završio je studije istorije književnosti diplomirao je na temu dela Džozefa Konrada. Posle rata Italo Kalvino se angažovao na strani intelektualaca okupljenih oko izdavačke kuće „Einaudi“. Družio se sa Eli Vitorinijem, Čezarom Pavezeom koji ga je na neki način i otkrio. Počeo je prvo kao novinar, pišući za komunistički list„L’ Unita“ , radio kao akviziter, reklamni agent i na kraju zajedno sa Pavezeem i Vitorinijem postao je saradnik , a potom i urednik, pisac u „Eunidi“.  U toj izdavačkoj kući je ostao sve do 1981. godine. U književnost je ušao ratnim romanom Staze do paukovih gnezda (1947). Roman je prodat u 5000 kopija što je bio veliki, iznenadni književni uspeh u posleratnoj Italiji. Posle tog uspeha u svoju novinarsku biografiju Italo Kalvino upisuje još jedan važan događaj, intervju sa jednim od svojih velikih uzora, Ernestom Hemingvejem koga je posetio 1948. godine, zajedno sa Natalijom Ginzberg. Objavio je zatim dve zbirke novela: Poslednji dolazi gavran(1949), Marcovaldo ili godišnja doba u gradu (1949) .U početku je njegova proza, pre svega roman Staze do paukovog gnezda imala neke odlike realističkog pripovedanja, kao i prve dve zbirke novela, ali isto tako se mogla primetiti sklonost ka probijanju čvrstih poetika i škola koje su karakterisale tada italijansku književnost u poslednjih nekoliko decenija . Od 1950. godine pored toga što je prikupio i objavio Italijanske bajke (1956) počinje da piše bajkovito- alegorijski nadahnitu triologiju Naši preci ( 1950- 1960) koju čine: Prepolovljeni vikont, Baron na drvetu, Nepostojeći vitez. Italo Kalvino je bio privržen svemu što je nekonvencionalno, jednostavno, a to se primećuje i u njegovom načinu pripovedanja ; nikada ne insistira na moralističkom kontekstu, niti je didaktičan, deklerativan, već čistim jezikom priče zahvaljujući sačuvanoj dečijoj imaginaciji, slobodnom, neobuzdanom maštom iskazuje simbolički svaku filozofsku i moralnu misao. Zanimljivo, Italo Kalvino za junake svojih priča bira decu, i u Stazama do paukovih gnezda, to je dečak Pin, a u Baronu na drvetu je Kozimo. Tom činjenicom da su junaci pripovesti deca prostor realnog i irealnog je pomešan, čak i kada su u pitanju i istorijski podaci koje Kalvino proširuje i oni u njegovoj pripovesti, u njegovom svetu priče, postaju san koji se ne može do kraja istražiti, ni iskazati. Utoliko priča koju pričaju Pin ili Kozimo deluju realno, pa čak i kada je to nemoguće, jer samo deca ne vide svet kao fenomen koji bi valjalo racionalno istražiti, dokazati. Samo deca veruju više u priču, više nego u izlaganje o njenoj stvarnoj potkrepljenosti činjenicama. Za decu je život senzacija, neistražena pustolovina i njihov odnos prema svemu , a naročito prema prirodi je direktan, jednostavan, jasan.
Zbog poznatih događaja u Mađarskoj 1956. godine Italo Kalvino napušta KP, no ne prestaje da pratiti politički život. Tako će objaviti Dan jednog posmatrača (1963), a pod uticajem novih teorijskih saznanja njegovo pripovedanje je sve više usmereno prema eksperimentalnom, pa će uslediti žanrovski hibridna dela: Kozmokomike (1965), T s nulom, Sećanje sveta, Nevidljivi gradovi (1972), Zamak ukrštenih sudbina (1973) .
Na Kubi je Italo Kalvino boravio 1962. godine i tu upoznao argentinsku prevoditeljicu Ester Judit Singer s kojom će se venčati u Havani dve godine kasnije. Sledeće godine će se u tom braku roditi njihova kćerka Đovana. U toku drugog boravka i venčanja u Havani upoznao je i Ernesta Če Gevaru.
Pisac sa ženom njihovom kćerkom iz Torina prelazi da živi u Rim, a 1967. godine sele se u Pariz gde Italo Kalvino ostvaruje bliži kontakt sa francuskom literaturom, upoznaje Rolana Barta, Džordža Pereka, Levi – Strosa . Postaje član grupe Oulipo koja je okupljala pisce sklone eksperimentu. Svoje poimanje književnosti , njene prosvetiteljske, etičke i civilizacijske uloge u tim fazama svog pisanja pokušava pomiriti sa „semiotičkim i strukturalnim promenama“, spoznajama o problematici čitanja i pisanja.
Ako jedne zimske noći neki putnik (1979) Kalvinov svetski bestseler je uspešna kombinacija naratološke problematike pisanja i čitanja romana napisana  obrascima popularne žanrovske proze. Italo Kalvino je najprevođeniji italijanski pisac XX veka , bio je potencijalni dobitnik Nobelove nagrade za književnost. Pored prve nagrade „ L’ Unite“ za priču „Minsko polje“ koju je dobio 1946. godine, već sledeće godine i njegov roman Staza do paukovih gnezda je nagrađen. Nagrađivane su i njegove knjige Baron na drvetu, pa po okončanju triologije 1960. godine i Naši preci, kao i Nevidljivi gradovi 1972. godine…Pored uglednih italijanskih nagrada za književnost Italo Kalvino je dobio 1976. godine Državnu nagradu Austrije za doprinos evropskoj literaturi, kao i nagradu za životno delo „World fantasy“ 1982. godine…
U Rim će se vratiti 1981. godine, nakon što je posle smrti majke 1978. godine prodao porodično imanje u San Remu, a iste godine je primio i francuski Orden časti, bio predsednik žirija 29. filmskog festivala u Veneciji. Putovao je po svetu i na tim putovanjima vodio dnevnik, zapažajući istančano razlike u kulturama i poimanju života pisca u Kaliforniji, kome ništa drugo ne ostaje nego da se „opija“ uz napomenu „da on tamo ne bi bio ni mrtav“, pa do zapažanja o jednostavnom životu Indijanaca u Novom Meksiku. Držao je predavanja na mnogim prestižnim univerzitetima, pisao eseje, libreta za opere, bio scenarista i koscenarista u filmovima, a i po njegovim pričama i romanima urađene su brojne filmske i televizijske adaptacije poput omnibus filma Bokačo’ 70 -Renco i Lučana reditelja Maria Maričelija koji je nastao prema noveli Itala Kalvina Avanture dvoje mladenaca.
U leto 1985. godine pripremao se da održi predavanje na univerzitetu Harvard, ali mu je u septembru pozlilo.
U bolnici u Sieni umire od moždanog udara u noći između 18. i 19. septembra 1985. godine.
Veliki italijanski književnik Italo Kalvino u Nevidljivim gradovima je napisao:“ Postoji dva načina da se ne pati. Prvi mnogima uspeva: prihvatiti pakao i postati deo njega do te mere da ga ne primećuješ. Drugi je rizičan i zahteva neprekidnu pažnju i učenje: usred pakla prepoznavati ono što nije pakao, i činiti da traje, dati mu prostor“.
On je u književnosti prepoznao „ono što nije pakao“ i to prepoznavanje utkao u neke svoje neobične književne likove, poput barona Kozime Piovasko di Rondoa, u pripovesti Baron na drvetu, ali njegovog prijatelja razbojnika Đana od Pustare koji je osuđen na smrt i pogubljen. Pre nego što je pogubljen Đani od Pustare iz pakla progonjenog razbojnika, uspeo je da se prepozna ono „što nije pakao“, čitanje.   

Delo

Još od prvog romana Staze do paukovih gnezda (1947), pa preko zbirki priča Poslednji dolazi gavran (1949), triologije Naši preci (1950- 1960)   Markavaldo ili godišnja doba u gradu (1963), Kalvino svet vidi kao neprestani sukob mračnih, svirepih sila koje ovladaju čovekom povremeno, nasuprot smirenih, skladnih zakona koji vladaju u prirodi. Pisanje je za njega“ uvek skrivanje nečega na takav način da posle bude otkriveno“. Kosmokomike (1965) ne pripadaju SF žanru, iako je u njima mnoštvo podataka iz astronomije, kosmogonije, teorije relativiteta, teorije evolucije, već je to fikcija  paradoksalnih priča o svetu, filozofiji prirode, knjiga u kojoj se pisac bavi pitanjima: šta je to vreme, prostor, šta je priča u tom prostoru , šta je život u priči prostoru, vremenu. Tu svoju knjigu Italo Kalvino uporedio je sa stripom Džoni Harta „Prapotopko“ koja se tih godina pojavila i obilovala komičnim doživljajima praistorijskog junaka. Nove kosmokomike (1984) čine drugi deo celine sa T sa nulom (1968).
Najpoznatije i najprevođenije delo Itala Kalvina Ako jedne zimske noći neki putnik…(1979) reprezentativni je primer suštine postmodernizma. Jer, čitanje je sastavljeno od predhodnih čitanja, književnost je plod predhodnih književnih tvorevina, citiranja i čitav svet i mi u njemu smo plod literarnih konvencija. Ova knjiga je istovremeno i svedočanastvo o literaturi koja opstaje kap igra između pisca, jezika, Čitatelja i Čitateljke, uprkos svemu što postoji i što je protiv nje. Kako postmodernizam vrvi od pozajmica, citata delova predhodnih knjiga ili dela savremenika Kalvino ne samo da se bavi problemom kopije, falsifikata, prevođenja, identiteta iza dela, autora iza imena, čoveka iza teksta, mistifikacijom, već na put u potrazi za pričom vodi i Čitaoca koji prati Ermesa Maranu, susreće autora koga krivotvore Sajlasa Flanerija, razgovara sa Arkadijem Porfiričem o zabranjenim knjigama, cenzuri, o tome ko najviše ceni pisanu reč… Uz sve to je udenuta i ljubavna priča.
Sećanje sveta (1968), Nevidljivi gradovi (1972), Zamak ukrštenih sudbina (1973), zbirka filozofskih priča, a potom i neka vrste epiloga u literarnom opusu jednog od najoriginalnijih pisaca XX veka Palomar (1983) su važniji naslovi knjiga novela, romana koje su objavljene za života Itala Kalvina. Posthumno je objavljena nedovršena knjiga novele Pod suncem jaguara (1986), kao i knjige eseja: Američka predavanja (1988), Tuđe knjige (1991), Zašto čitati klasike (1995), Sećanje. Šest predloga za sledeći milenijum (1988), Pre nego što kažete „spreman“ (1993), Pustinjak u Parizu (1994) dok je knjiga eseja Kamen šutnje objavljena za života pisca 1980. godine. Italo Kalvino je pisao i putopisnu prozu, poput one nastale sa putovanja po SSSR, Zapadnoj Indiji, SAD, Francuskoj…

O Baronu na drvetu

Za treći deo triologije Naši preci, pripovesti o baronu Kozimi Pievasko di Rondo, Baron na drvetu Italo Kalvno je 1957. godine dobio najznačajniju italijansku nagradu za književnost, „Vijedađo“
Pripovest o Kozimu Piovesko di Rondo  počinje 15. juna 1767. godine i priča nam je Kozimin mlađi brat koji je tada osmogodišnjak, a glavni junak pripovesti dvanaestogodišnjak koji tog dana, a pripovedač je taj datum zapamtio kao dan otkazivanja bratove poslušnosti, i to u vreme ručka po običajima sa francuskog dvora „koje je plemstvo prihvatilo“. Kozimo je prvo doneo odluku da odbije da jede servirane puževe, a potom odlučuje da nastavi da živi na drvetu,da njegova noga više ne kroči na zemlju. Tu odluku neće izneveriti uprkos raznim iskušenjima do smrti koja ga zatiče u krošnji drveta, već prilično starog, iznemoglog, ali doslednog odluci koju je doneo kao dečak.. Kozimo napušta svet konvencija, kalupe koje nameće društvo i u krošnjama drveća nalazi svoj spokoj, ostvarenje svoje zamisli kakav treba da bude svet, odnos čoveka prema prirodi, prijateljstvu. Kozimo ne beži od ljudi, on održava odnose sa svojom porodicom, iako živi na drvetu, zainteresovan je za sve što se dešava ne samo na porodičnom imanju već na celom području Ombroze. Kozimo nije osobenjak koji beži od ljudi, naprotiv, pomaže im, ne gubi kontakt sa njima, on se zaljubljuje.Nije mizantrop. Kozima smišlja načine da što udobnije životi na drveću, drži do udobnosti, higjene, pravi sebi neku vrstu kupatila, smišlja način spašavanja šume od požara, organizuje sugrađane koji hodaju po zemlji u tom naumu. Pomaže proteranima iz Španije koji izvesno vreme, ne svojom odlukom i voljom, takođe žive na drveću, kao pripadnici plemstva koje je kralj proterao, i vlasti Ombroze su našli rešenje te da ne bi morali da ih izruče po nekim međudržavnim dogovorima smeštaju prognane na drveće. jer tako nisu na njihovoj zemlji. U neobičnom životu Kozime Pieveska de Rondoa, dešava se i ljubavna priča koja je počela prvog dana njegove odluke da napusti porodični dom i zauvek živi na drveću, nikada ne silazeći. U susednom dvorištu čiji vlasnici su se sporili sa njegovim ocem oko nekih tapija, i smatrani su za neprijatelje upoznaje devojčicu Violantu. Ona će otputovati ubrzo, iznenada jer se sprijateljila sa neobičnim susedom, a to je nedopustivo u tim društvenim krugovima i okolnostima. U toj hitnji ona će zaboraviti svog psa, jazavičara. Napuštenog psa će pronaći Kozima,  preuzeće brigu o njemu, nadenuće mu novo ime Ozimo Masimo. Biće mu to verni i odani prijatelj. Proći će godine, Violanta će se pojaviti, pas će se setiti svoje gazdarice,  desiće se  ljubavna priča, započeta još u detinjstvu. I završiti. Kozimo će ostati veran svojoj odluci da nikada ne siđe na zemlju. U tom naumu je istrajao. U Baronu na drvetu Itala Kalvina, Kozima nije jedini neobičan lik, tu su njegovi otac i majka generalica, sestra , učitelj opat i drugi.
Jedna od priča, XII u Baronu na drvetu je pripovest o prijateljstvu barona na drvetu, Kozime i razbojnika Đana od Pustare, čoveka kome su pripisivane sve pljačke letine, pljačka kočija, sve pljačke koje po priči, izvodi maskiran sa svojim pomagačima „u crnom ogrtaču, zarastao u bradu, s uperenom puškom“ i predstavlja strah i trepet. O njemu su raspredane priče i Kozima je prekrstario sve delove šume, ne da bi ga upoznao, ne da bi mu učinio bilo šta nažao. I dok je na svom drvetu čitao baš Laseževo delo „Žil Bilas“, držeći u jednoj ruci knjigu, u drugoj pušku i dok je njegov verni pas Otima Masina jurio leptira, primetio je zadihanog čoveka. Bio je to Đani od Pustare, pokušavao je da umakne poteri. Kozimo mu je bacio konopac  i spasao ga, uputivši poteru deleko od drveta na kome je čuvenog razbojnika smestio ga na sigurnu granu. Zbog glasina koje su ga pratile, Đan od Pustare morao je stalno da se krije i bilo mu je dosadno, čeznuo je da opljačka kočiju punu knjiga. Mada mu se jednom desilo da u kočiji koju je opljačkao nađe knjigu, nije mogao da je pročita. Tu jednu jedinu knjigu, jer, bila je pisana na latinskom, a on taj jezik nije znao, mada je znao  francuski, toskanski, kastiljanski i pomalo katalonski…Nakon što mu je pozajmio knjigu koju je čitao kada ga je spasao Kozima je na molbe i zahtev počeo da snabdeva razbojnika knjigama nabavljajući ih ne samo u porodičnoj  biblioteci već i na druge načine. Razbojnik Đani od Pustare sve više i sve brže je čitao. Čuveni razbojnik je gutao knjige, i Kozimo je kada nije bilo dovoljno pozajmljivati iz porodične biblioteke uz pomoć mlađeg brata, naratora, knjige naabavljao i na druge načine. Stizale su i iz Pariza, jer je baron Kozimo bio u kontaktu, održavao prepisku i prijateljstvo sa najumnijim ljudima tog doba. Zahvaljujući knjigama koje je dobijao redovno od Kozime, oduševljeni razbojnik je samo čitao, zaboravljajući i zapostavljajući pljačku. Kada mu se neka knjiga ne bi svidela, pretio je Kozimi da će pretesterisati ispod njega drvo. Nije voleo ljubavne „romančiće“, jer nije želeo da se o njemu misli kao o „strini“. Čitanje knjiga udaljilo je razbojnika od njegovog posla, vernih jataka. Ali, dok je on čitao, drugi su pljačkali predstavljajući se kao on, Đan od Pustare. On se potpuno povukao na skriveno mesto i „suznih očiju čitao romane“. Ucenjujući ga da će mu pocepati knjigu koju je upravo čitao dvojica nekadašnjih učenika prisiliće ga da  iako potpuno nezainteresovano i nevoljno, samo da bi mu vratili knigu potpuno nevoljno pođe u poslednju  pljačku. Nestrpljiv da se vrati u svoju pećinu, da nastavi čitanje kada mu vrate knjigu  u  zamenu za plen, požuriće i biće uhvaćen, osuđen i obešen. Kozima će biti do poslednjeg trena s njim,  čitajući mu brzo knjigu koja je mogla ostati nepročitana, a sudbina junaka knjige podudara se sa sudbinom koja se upravo dešava Đanu sa Pustare... 

Deo iz Barona na drvetu Itala Kalvina

Najzad je izišao natovaren kesama sa dukatima. Gotovo nasumice potrča prema maslini pod kojom su zakazali sastanak. – Eto vam sve što sam našao! Vratite mi »Klarisu«.

Gde si stao?

Kad Klarisa beži iz javne kuće!

Kozimo malo prelista knjigu, a onda reče: - Evo, tu je. Dakle – i poče glasno da čita, okrenuvši se prema prozoru sa rešetkama za koje se Đan sa Pustare uhvatio.

str. 79- 80

[1] Glavno lice satiričnog romana »Život g. Džonatana Vajlda«, Henrija Fildinga. – (Prim. prev.)