Ivo Andrić
Biografija
 |
Ivo Andrić rođen je 9. oktobra 1892. u selu Dolac kraj Travnika. Njegov otac, Antun Andrić bio je školski poslužitelj i umro je kada je Ivi Andriću bilo dve godine. Detinjstvo je proveo kod tetke u Višegradu gde je završio osnovnu školu. Upisuje 1903. godine Veliku gimnaziju u Sarajevu. Još u gimnazijskim danima postaje vatreni pobornik jugoslovenstva i pripadnik Mlade Bosne. Na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu počinje da studira 1912. godine, ali ubrzo odlazi u Beč, da bi ubrzo, zbog zdravlja otišao iz ovog grada u Krakov i nastavio studije na tamošnjem Filozofskom fakultetu. Kada je u Sarajevu ubijen Franc Ferdinand i njegova supruga Sofija, u atentatu koji je počinio Gavrilo Princip, Andrić napušta Poljsku i dolazi u Bosnu. Austrijske vlasti ga hapse u Splitu, prebacuju u tamnicu u Maribor i kao politički zatvorenik će u tamnici ostati do marta 1915. godine. Nakon napuštanja Maribora određen mu je kućni pritvor u Ovčarevu i Zenici gde ostaje do 1917. Zbog bolesti pluća odlazi u Zagreb na lečenje i dočekuje opštu amnestiju, Angažuje se u pripremi časopisa „Književni jug“. Svoju prvu pesmu „U sumrak“ objavio je u „Bosanskoj vili“ 1911. godine. Ex ponto(1918, Zagreb) i Nemire (1920, Beograd), knjige lirske proze, napisane u formi dnevnika u vreme tamnovanja ponovo će biti objavljene tek posle Andrićeve smrti. Slom Austrougarske monarhije i stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca Andrić će dočekati u Zagrebu, ali već sledeće godine, u oktobru 1919. preseliće se u Beograd gde započinje svoju političku i diplomatsku karijeru kao činovnik u Ministarstvu vera. U to vreme druži se sa Milošem Crnjanskim, Stanislavom Vinaverom, Simom Pandurovićem učestvujući u književnom životu. Godinu dana kasnije odlazi kao diplomata u poslanstvu Kraljevine SHS u Vatikan. Iste godine objavljuje pripovetke: Put Alije Đerzeleza, Ćorkan i Švabica, Mustafa Madžar, Ljubav u kasabi…
Posle jednogodišnjeg boravka u Vatikanu, postavljen je za činovnika u Generalnom konzulatu Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u Bukureštu, a potom u Trstu. Konzul u Gracu postaje 1923. godine i tada zbog toga što mu je diplomatska karijera dovedena u pitanje, a i mogući otkaz zbog nezavršenog fakulteta. Birajući između dve mogućnosti koje su mu ponuđene državnog ispita i doktorske disertacije, Andrić bira drugo i 1924. godine je odbranio doktorski tezu „Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vlasti“. Nastavlja diplomatsku karijeru, primljen je 1926. godine u Srpsku akademiju nauka i umetnosti. Postavljen je ubrzo za vicekonzula Kraljevine Jugoslavije u Marselju, potom u Parizu 1927. godine. Te godine boravka u Francuskoj iskoristiće za prikupljanje građe za svoj budući roman Travnička hronika i Na Drini ćuprija jer pored obimne građe u Nacionalnoj biblioteci i arhiva Ministarstva inostranih poslova o Bosni na početku 19. veka čitaće pisma Pjera Davida, francuskog konzula u Travniku. Sledi odlazak u Madrid, pa Brisel, Ženeva gde radi kao sekretar delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda. Godine 1933. vraća se u Beograd, postaje savetnik u Ministarstvu inostranih poslova. U „Srpskom književnom glasniku“ objavljen mu je prvi deo knjigeJelena, žena koje nema 1934. godine. Kao diplomata prisustvuje važnim događajima i 1939. postaje opunomoćeni ministar i poslanik Kraljevine Jugoslavije u Berlinu. U proleće 1941. godine nudi ostavku nadležnima u Beogradu, ostavka biva odbijena tako da prisustvuje 25.3. 1941. godine potpisivanju Trojnog pakta. Fotografija potpisivanja pakta, Andrićevo prisustvo na toj fotografiji, doneće piscu mnoge probleme. Posle rata živeo je vrlo povučeno, izbegavajući javnost, naročito političke teme. Nedavno je objavljena knjiga dokumenata iz tog perioda Andrićevog službovanja, i to dokumenata iz nemačkih arhiva. Oni nedvosmisleno pokazuju jasan i odbojan stav koji je pisac imao prema Hitleru i fašizmu. Odmah nakon bombardovanja Beograda Andrić se sa osobljem poslanstva vraća u okupirani Beograd. Odbija da potpiše „Apel srpskom narodu“, odbija da prima penziju, živi kao podstanar na Zelenom vencu, ne objavljuje. U to ratno vreme, Andrić je napisao najznačajnija dela: Travnička hronika, Na Drini ćuprija (1945), Gospođica (1958).
Ivo Andrić je postao član KPJ, a i prvi predsednik Saveza književnika Jugoslavije 1954. godine. Takođe je prvi potpisao Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku.
Delo Ive Andrića pored romana za koje je dobio Nobelovu nagradu 1961. godine Na Drini ćuprija (1945), Travnička hronika (1945), Gospođica(1945) obuhvata i nedovršene romane objavljene posthumno: Omerpaša Latas, Na sunčanoj strani, zatim objavljene putopise: Portugal, zelena zemlja (1931), Španska stvarnost i prvi koraci u njoj (1934) eseje Razgovori sa Gojom (1936), Na Nevskom prospektu (1946)… Svoje literarno majstorstvo, Andrić je po mnogima najbolje iskazao u pričama. U periodu između dva rata Ivo Andrić je objavio tri knjige priča pod istim nazivom Pripovetke (1924, 1931, 1936), zatim posle Drugog svetskog rata Nove pripovetke (1948), pa iste godine Priče o vezirovom slonu (1948), Most na Žepi, sledi novela Prokleta avlija(1954), Igra (1956), Jelena, žena koje nema (1963)… Pored romana koji su objavljeni posle njegove smrti, objavljena je i njegova poezija pod naslovom Šta sanjam i šta mi se događa, zapisi Znakovi pored puta, Sveske…
U obrazloženju za Nobelovu nagradu koja je Ivi Andriću dodeljena može se pročitati i da je dobija „za epsku snagu kojom je propratio teme i odslikao ljudske sudbine u istoriji svoje zemlje“.
Umro je 13. marta 1975. godine u Beogradu.
O delu
 |
Na Drini ćuprija, najpoznatiji, najprevođeniji roman, hronika jedinog jugoslovenskog pisca koji je dobio Nobelovu nagradu za književnost obuhvata period od gotovo četiri veka, tačnije period od 1516. do 1914. godine. Pisac na početaku romana, a to je vreme vladavine Otomanske imperije, uzimanja „danka u krvi“ opisuje upravo način i razlog zašto Omer paša Sokolović, veliki vezir odlučuje da baš tu na tom mestu podigne velelepni most na jedanaest stubova o svom trošku. U proleće 1566. godine u kasabu stižu vezirovi ljudi na čelu sa surovim i pohlepnim Abidagom i gradnja počinje. No, to ne ide lako i bez otpora. Što se u toku dana sagradi, noću biva porušeno. Abidaga traži od Plevljaka da uhvati one koji to čine, jer to nisu vile brodarice kako narod govori. Uplašen pretnjom koju je Abidaga izrekao Plevljak uspeva i postavlja straže. Sejmeni hvataju Radisava sa Uništa. Kazna je zastrašujuća, prvo užarene verige, kidanje nokata sa bosih nogu zažarenim klještima i na kraju nabijanje na kolac. Dželat je Merdžan. Scena nabijanja na kolac koju je Andrić opisao u ovom romanu kasnije će, naročito posle raspada Jugoslavije biti različito tumačena; pisac optuživan da je upotrebio za tu scenu tekst „ Primer francuskog divljaštva- mučenička smrt Sulejmana el Halebije“ koji je objavljen u „ Sarajevskom listu“ 7.5. 1915. godine. Kao argument više navode i belešku iz Zapisa iz oslobodilačkog rata Rodoljuba Čolakovića u kojoj on svedoči da su četnici 1942. godine na Crnom vrhu, nedaleko od Sarajeva nabili na kolac sarajevskog komunistu i ilegalca Mustafu Dovadžiju. Sam Andrić nikada nije odricao da je znao za tekst iz „Sarajevskog lista“, to je i potvrdio odgovarajući na tu optužbu u razgovoru sa Ljubom Jandrićem, objasnivši šta piscu znači dokument. Taj razgovor, kao i druge Jandrić je objavio u knjizi Sa Ivom Andrićem. Scena izvršenja smrtne kazne nad Radislavom sa Uništa jedna je od najstrašnijih, ako ne i najstrašnija u jugoslovenskoj književnosti.
Nižući sudbine i zbivanja u kasabi, na mostu koji je podigao Mehmed paša Sokolović, pored Radisava, prve ljudske žrtve koja je ugrađena u most, pa smrti mladog Arapina, Čiča Jelisije iz Čajniča, mladića Milete iz Lijeske, pop Miloja čije glave u vreme ustanka u Srbiji samo jutrom osvanu na mostu nabijene na kolac, Fati Avdaginoj, gradnja hana, karavan saraja, jedinom koji ostaje, poslednjem čuvaru hana Dauthodži Muteveliću koji o hamamu nastavlja da brine i posle vezirove smrti kada je prestao da stiže novac i gine tu, popravljajući krov, Andrić beleži varljivu sudbinu naroda koji pripadaju različitim verama, žive tu, na obalama Drine. Hronika kasabe promiče u romanu beležeći poplavu, kugu, povlačenje turske vojske 1878. godine. Novo doba, osvetljenje mosta, nove običaje koji stižu sa novim osvajačem i koji su bili nezamislivi u tursko vreme. Vodovod, pruga uz Drinu, promene koje stižu sa druge strane suprostavljenih svetova koji se susreću tu, u kasabi, na Drini. Tu su i nove tragedije: kockara Milana Glasinčanina, priča o Ćorkanu koji poput cirkuske igračice prelazi zaleđenu ogradu mosta, neuništive Lotike i njenog hotela mnogobrojnih sudbina vezanih za most koji stoji netaknut i otporan na sve promene zajedno sa tarihom u čast graditelja koji je stihotvorac Badija ostavio uklesan. Sve do 1914. godine kada počinje Prvi svetski rat kada i neuništiva vlasnica hotela, Lotika sa porodicom napušta kasabu…Poslednje što znamo o njoj je da je tada , ostavljajući kasabu prvi put kriknila.
Roman se završava smrću Alihodže na uzbrdici koja vodi na Mejdan, nakon što je most miniran i prepolovljen, nakon što je srušen njegov sedmi stub. Za njega je to rušenje smrt, nestanak sveta kome pripada, vremena koje je nepovratno prohujalo, a most je jedini pouzdani svedok da je bilo…
Jedan od poslednjih pasusa koji ispisuje Ivo Andrić u romanu glasi: Sve može biti. Ali jedno ne može: ne može biti da će posve i zauvek nestati velikih i umnih, a duševnih ljudi koji će za božiju ljubav podizati trajne građevine, da bi zemlja bila lepša i čovek na njoj živeo lakše i bolje. Kada bi njih nestalo, to bi značilo da će i božja ljubav ugasnuti i nestati sa sveta. To ne može biti.
Rukopis Ive Andrića, početak romana Na Drini ćuprija
Insert iz romana Na Drini ćuprija
Radisav obori glavu još niže, a Cigani mu priđoše i stadoše s njega da svlače gunj i košulju. Na grudima se ukazaše rane od veriga, potprištene i pocrvenele. Ne govoreći više ništa seljak leže kako mu je naređeno, okrenut licem prema zemlji. Cigani priđoše i vezaše mu prvo ruke na leđa, a potom za svaku nogu, oko članka, po jedan konopac. Zategnuše svaki na svoju stranu i široko mu raskrečiše noge. Za to vreme Merdžan je položio kolac na dva kratka obla drveta tako da mu je vrh došao seljaku među noge. Zatim izvadi iza pojasa kratak, širok nož, kleknu pored ispruženog osuđenika i nagnu se nad njim da mu raseče sukno od čakšira među nogama i da proširi otvor kroz koji će kolac ući u telo. Taj najstrašniji deo krvnikova posla bio je, srećom, za gledaoce nevidljiv. Videlo se samo kako vezano telo zadrhta od kratkog i neprimetnog uboda nožem, kako se podiže do pasa, kao da će ustati, ali odmah ponovo pade natrag i tupo udari o daske. Čim je to svršio, Ciganin skoči, dohvati drveni malj sa zemlje i stade njime da udara donji, tupi deo koca, laganim i odmerenim udarcima. Između dva udarca stao bi malo i posmatrao prvo telo u koje zabija kolac a zatim dvojicu Ciganina, opominjući ih da vuku lagano i jednomerno. Telo raskrečenog seljaka grčilo se samo od sebe; kod svakog udarca malja kičma mu se savijala i grbila, ali su ga konopci zatezali i ispravljali. Tišina je na obe obale bila tolika da se jasno razabirao i svaki udarac za sebe i njegov odjek negde na strmoj obali. Najbliži su mogli čuti kako čovek udara čelom o dasku i pored toga jedan drugi neobičan zvuk, ali to nije bio ni jauk, ni vapaj, ni ropac, ni ma koji ljudski glas, nego je celo to rastrgnuto i mučeno telo širilo od sebe neku škripu i grohot, kao plot koji gaze ili drvo koje lome. Posle svakog drugog udarca odlazio je Ciganin do ispruženog tela, nadnosio se nad njega, ispitivao da li kolac ide dobrim pravcem, i kada bi se uverio da nije povredio nijedan od najvažnijih delova iznutrice, vraćao se i nastavljao svoj posao.
Sve se to slabo čulo i još manje videlo sa obale, ali su svima noge drhtale, lica bledela i hladneli prsti na rukama.
U jednom trenutku kucanje prestade, Merdžan je video kako se pri vrhu desne plećke mišići zatežu i koža odiže. On priđe brzo i preseče to ispupčeno mesto unakrst. Bleda krv poteče najpre oskudno pa sve jače. Još dva-tri udarca, laka i oprezna, i na presečenom mestu stade da izbija gvožđem pokovani šiljak koca. Udario je još nekoliko puta, dok vrh nije došao u visinu desnog uha. Čovek je bio nabijen na kolac kao jagnje na ražanj, samo što mu vrh nije izlazio kroz usta nego na leđa i što nije jače ozledio ni utrobu ni srce ni pluća. Tada Merdžan odbaci malj i priđe. Razgledao je nepomično telo, zaobilazeći krv koja je curila sa mesta gde je kolac ušao i izašao, i hvatala se u malim mlakama na daskama. Dvojica Cigana okrenuše ukrućeno telo na leđa i stadoše da mu vezuju noge pri dnu uz kolac. Za to vreme Merdžan je gledao da li je čovek živ i pažljivo posmatrao to lice koje je došlo odjednom podadulo, šire i veće. Oči su bile široko otvorene i nemirne, ali očni kapci nepomični, usta rasklopljena i obe usne ukočene u grču; iza njih su belasali stisnuti zubi. Pojedinim od ličnih mišića čovek nije više mogao da vlada; stoga je sve izgledalo kao maska. Ali srce je bilo muklo i pluća radila kratkim i ubrzanim dahom. Dvojica Cigana stadoše da ga dižu kao brava na ražnju. Meridžan je vikao na njih da paze, da ne drmaju telom; i sam je pomagao. Uglaviše dolji, debeli deo koca među one dve grede i ukovaše sve velikim ekserima, zatim pozadi, u istoj visini, podupreše kratkom žiokom koju takođe prikovaše i za kolac i za gredu od skele.
Kad i to bi gotovo Cigani se izmakoše podalje i pridružiše sejmenima, a na praznom prostoru ostade sam, izdignut za čitava dva aršina, uspravan, ispršen i go do pasa, čovek na kolcu.
Str. 42- 44
Ivo Andrić Na Drini ćuprija, VEGA medija, 2005.