Jevgenij Ivanovič Zamjatin
Biografija
 |
Jevgenij Ivanovič Zamjatin rođen je 1. II 1884. godine u varošici Lebedjan udaljenoj oko trista kilometara južno od Moskve. Otac mu je bio sveštenik i direktor osnovne škole, a majka profesorica muzike. Posle školovanja u rodnom gradu Jevgenij Ivanovič Zamjatin u gradu Voronežu završava gimnaziju i dobija zlatnu medalju za uspeh. Na univerzitetu u Sankt - Peterburgu upisuje politehničke nauke, brodogradnju 1902. godine. Priključuje se boljševicima odmah po dolasku na studije. Zbog toga ima silne neprilike sa carskim režimom, tako da je 1906. godine uhapšen i deportovan u rodni grad. Uprkos zabrani ilegalno se vraća u Sankt –Peterburg da bi završio studije. Prvu priču Sam objavio je u časopisu “ Obrazovanje“ i ona je prošla nezapaženo. Prvi literarni uspeh doživeo je kada je objavio pripovetku Srez koja je nastala dok je bio prognan. Jevgenij Zamjatin je vrlo rano definisao svoj odnos prema književnosti, prvo pripadnošću grupi Serapimova braća, a zatim i slikovitim opisivanjem razlike između realista i svog shvatanja literature označivši svoju poziciju kao neorealizam. Vrlo slikovito i precizno podvukao je razliku: „ Na kraju krajeva šta je realizam? Ako sopstvenu ruku pogledate pod mikroskopom naići ćete na grotesknu sliku: drveće, jaruge i kamenje umesto dlačica, pora…“
Ne samo što je umeo da sagleda stvarnost, prepozna u njoj grotesknu i mučnu budućnost kojoj je jedino oružje reč, a koristio ih je bez obzira na posledice, znajući takođe i primenjujući to saznanje u svojim pričama i romanima ( napisao dva, Mi i nedovršen Bič božiji ) da „svet u životu održavaju jeretici“ i da „ako jeretika nema, onda ih treba izmisliti“.
U vreme Prvog svetskog rata zastupao je antiratne internacionalne pozicije. Njegova antiratna priča Na kraju sveta bila je razlog 1914. godine da carske vlasti uhapse ne samo autora, Zamjatina, već i izdavača i zaplene časopis „ Zavet“ u kome je priča objavljena. Poslali su ga na Sever i suđeno mu je za podrivanje poretka i uvredu ugleda oficira carske Rusije. Posle oslobađanja Boravak na Severu je bio je podsticaj da napiše priče Sever i Afrika.
Odličan inženjer koji je tvrdio da mu je pisanje hobi i koji je pored priča pisao i članke, objavljivao ih u socijalističkim časopisima, pod stalnom je prismotrom prvo carske, a kasnije i Lenjinove i Staljinove cenzure. Jevgenij Zamjatin je 1916. godine poslat u Englesku da nadgleda izgradnju ledolomaca koje su ruske vlasti naručile. Proveo je tamo godinu dana, prevodio Džeka Londona i H. G. Velsa, napisao Ostrvljane. Vraća se u Rusiju krajem 1917. godine, nastavlja da radi na izgradnji tada već sovjetskih ledolomaca i dobija poziv od Maksima Gorkog da se angažuje u odabiru i objavljivanju dela iz engleske i američke književnosti u okviru projekta Svetska književnost. Zamjatinova priča Pećina biće objavljena 1920. godine. Priča govori o tadašnjoj svedenosti života građana SSSR na očajnu bitku da se snađu samo za hranu i ogrev, kao u vreme dok su ljudi živeli u pećinama. Roman Mi biće objavljen 1921. godine i zabranjen odmah. Biće to prva delo koje je zabranio Glavlit, strašna sovjetska cenzura, ništa manje represivna u Lenjinovo vreme koja će u Staljinovo doba doseći čak cifru od 100 poznatih zabranjenih literarnih dela, i što je najgore, pisci su životima platili svoju imaginaciju, svoju istinu, kao Bulgakov, Mandeljštam …
Nakon što je roman Mi objavljen u Njujorku 1924. godine Jevgenij Zamjatin je postao „đavo“ u sopstvenoj zemlji, kao i drugi pisci čije knjige su objavljene u inostranstvu. Bio je osuđen na „književnu smrt“ poput Bulgakova, Piljnjaka, Bunjina, Dovlatova, Aksjanova, Ahmatove, Remizova… Nakon pisma koje je uputio J. V. Staljinu i u kome je opisao svoj nepodnošljiv položaj dozvoljeno mu je da napusti domovinu, 1931. godine, zajedno sa suprugom.
Pored priča i romana Jevgenij Zamjatin je napisao i knjigu uspomena Lica, pisao je drame, a i scenario za film Na dnu Žana Renoara, po delu Maksima Gorkog.
Mi roman Jevgenija Zamjatina čija je osnovna ideja izložena još u Ostrvljanima, a smatra se i pretečom Hakslijevog romana Vrli novi svet (objavljen 1931. godine), Orvelovog romana 1984 ( objavljen 1949. godine) objavljen je u Rusiji tek 1988. godine i nalazi se među sto knjiga u ediciji „Tamizdat“.
Jevgenij Ivanovič Zamjatin umro je u Parizu 10. III 1937.
O delu, romanu Mi
 |
Roman Mi sastavljen je od dnevnih zabeleški D- 505, matematičara koji radi na INTEGRALU. To je formula po kojoj Jedinstvena Država drži u pokornosti podanike, a saznajemo da će ta Jedinstvena Država uz pomoću staklenog, električnog ognja potčiniti i bića koja naseljavaju ostale planete u vasioni u „divljem stanju slobode“. Jedinstvena Država će ih tako, matematički precizno usrećiti, nametnuti im „blagotvorni jaram razuma“. U Jedinstvenoj Državi niko nije „jedan“ nego „jedan od“. Ime podanika je jedno slovo i broj, svi jedu istovremeno, bude se svi u određen čas, odlaze na spavanje u to, strogo određeno vreme. Žive u prozirnim staklenim prostorijama i tek kada upražnjavaju seks, koristeći određen ružičast bon spuštaju roletne, poštujući Lex sexualis: po kome svaki broj ima pravo – kao na svaki proizvod – na svaki broj. Takva država je rešila dva najveća problema koja su gospodarili životima primitivnih predaka: problem gladi i problem ljubavi. Svi sve vide i nemaju potrebu za privatnošću, imaju instinktivno osećanje poštovanja za pripadnike Biroa čuvara. Jedinstvena Državna nauka ne može da pogreši i zna se da u sređenoj i srećnoj državi svako može da proizvede „tri soneta na sat“, a ne da se čeka na neko „ nadahnuće“, koje junak, D-505 iz svog 26. veka vidi kao „nepoznatu formu epilepsije“. D-505 je jedan od i on radi na Integralu, i kako to pravila nalažu spušta i roletne samo kada se susreće sa svojom milom O. Život mu je jednostavan, pravilan i ograničen kao krug. Čak i nebo iznad auditorija, ogromne suncem osvetljene polulopte od staklenog masiva, nema paperjastih, nepravilnih oblaka, oni su tamo iza Zida. Tamo, iza Zida se ne peva „Svakodnevna oda Dobrotvoru“.
Onda se pojavljuje I-330 i sve se menja, jer je ona sklona pobuni. I- 330 postaje njegova opsesija što znači da se razboleo, jer opsesija kao i ljubav, kao revolucija, kao mašta, kao snovi, kao umetnost, kao nekontrolisani seks bez ružičastog bona je manifestacija divljaštva, primitivnosti, bolesti… Zid je srušen, nastaje haos. Ali, Jedinstvena Država rešava i taj problem, kao što ga je rešila posle 200 - godišnjeg rata koji se u knjizi ne spominje direktno. Dobrotvor, tj. Mašina taj problem rešava operacijom moždanog čvorića, u ime Jedinstvene Države, jer „razum mora pobediti“. D- 503 je podvrgnut toj operaciji, a zatim se javio Dobrotvoru i iskreno mu ispričao sve što zna o neprijateljima sreće kojima je pripadala i I- 330. Čudeći se sopstvenim zapisima, a prepoznajući svoj rukopis D-503 u Gasnoj sobi prisustvuje pogubljenju I - 330. Jer, ona se za razliku drugih privedenih nije ništa nije priznala. Samo oni koji posle operacije progovore, otkriju učesnike pobune, popeće se stepenicama do Dobrotvorove mašine, kao D-503, i biće srećni, odani podanici.
Roman Mi Jevgenija Zamjatina, prva velika književna antiutopija, svojom pronicljivom, oštrom satirom, proročkom uvidima delovala je i na političke teorije. Potonje antiutopije preuzele su ideje o idolopoklonstvu prema mašinama, tehnologiji, državi, upravo iz ovog Zamjatinovog najznačajnijeg i najpoznatijeg romana koji će mu odrediti život kada je već uspeo da se spase i ode iz Staljinove totalitarne države.
Deo iz romana Mi
Beleška 3.
Konspekt: SAKO. ZID. TABLICA …
Imao sam prilike da čitam i čujem mnogo neverovatnog o onim vremenima (kada su ljudi živeli još slobodnom tj. neorganizovanom, divljem stanju. Ali najneverovatnije mi se uvek činilo baš ovo: kako je tadašnja, makar i embrionalna vlast, mogla dozvoliti da ljudi žive bez ičega nalik na našu Tablicu, bez obaveznih šetnji, bez tačnog rasporeda jela, kako je mogla dozvoliti da ustaju i odlaze na spavanje kada im dune u glavu; neki istoričari čak kažu da su u to doba na ulicama po svu noć gorela svetla, da su po svu noć ulicama hodali i vozili se ljudi.
Eto, to ja nikako ne mogu da razumem. Ma kako da je bio ograničen njihov razum, ipak su morali da shvate da je to bilo pravo, sveopšte ubijanje – samo lagano, iz dana u dan. Država ( humanost) branila je da se osudi na smrt pojedinac, a nije branila da se ubijaju milioni napola. Ubiti jednog, tj. smanjiti zbir ljudskih života za 50 godina – to je zločinački, a smanjiti zbir ljudskih života za 50 miliona godina – to nije zločinački. Pa zar to nije smešno? Kod nas će taj matematički moralni zadatak rešiti za pola minuta bilo koji desetogodišnji broj, a kod njih to nisu mogli svi njihovi Kantovi skupa ( zato što se nijedan Kant nije dosetio da izradi sistem naučne etike, tj. zasnovane na oduzimanju, sabiranju, deljenju, množenju).
str. 19- 20
Beleška 7.
Konspekt: DLAKA IZ TREPAVICA. TEJLOR. BUNIKA I ĐURĐEVAK
…
„ Oslobođenje“? Čudnovato: kako su u čovečijoj vrsti žilavi zločinački instinkti. Kažem svesno: „zločinački“. Sloboda i zločin su tako nerazdvojno povezani među sobom kao…kao kretanje aera i njegova brzina: brzina aera = 0, i on se ne kreće; sloboda čoveka = 0 i on ne vrši zločine. To je jasno. Jedino sredstvo da se čovek izbavi od zločina – to je da se izbavi od slobode .
str. 45
Beleška 36.
Konspekt: PRAZNE STRANICE. HRIŠĆANSKI BOG. O MOJOJ MAJCI
…
- Dakle? Zašto ćutite? Tako je ili nije? Dželat?
- Tako je – pokorno sam odgovorio. I dalje sam jasno čuo svaku Njegovu reč.
- Pa šta onda? Vi mislite – bojim se ja te reči? A da ste pokušali nekad sa nje da zderete ljušturu i da pogledate šta je tamo unutra? Sada ću vam pokazati. Sećate li se: modri brežuljak, krst, gomila. Jedni – gore, poprskani krvlju prikucavaju telo uz krst; drugi – dole, poprskani krvlju gledaju. Ne čini li vam se da je uloga onih, gornjih – najteža, najvažnija?
Ta, da nije njih, zar bi bila režirana ovako veličanstvena tragedija? Njih je izviždala neprosvećena gomila: ali ih za to autor tragedije – Bog – mora još obilnije nagraditi. A zar hrišćanski, najmilosrdniji Bog ( koji lagano spaljuje na paklenoj vatri sve nepokorne – zar on nije dželat? I zar ima manje onih koje su hrišćani na lomačama spalili nego spaljenih hrišćana? Pa ipak – shvatate to – pa ipak su tog Boga vekovima slavili kao Boga ljubavi. Apsurd? Ne, naprotiv: krvlju ispisani patent za neiskorenjivu čovekovu razboritost. Čak on onda – kosmat – divalj onda je on shvatao: istinska, algebarska ljubav prema čovečanstvu jeste bezuslovno nečovečna, i nesumnjivo obeležje istine jeste njena surovost. Kao što je nesumnjivo obeležje vatre da spaljuje. Pokažite vatru koja ne žeže?...
str. 244
Beleška 40.
Konspekt: ČINJENICE. ZVONO. JA SAM UBEĐEN
Dan je. Vedro je. Barometar 760.
Zar sam ja, D-503, napisao ovih dvesta šezdeset i tri stranice? Zar sam ja nekada osećao – ili sam uobražavao da osećam ovo? Rukopis je moj. I dalje – isti taj rukopis, ali na sreću – samo rukopis. Nikakvog buncanja, nikakvih besmislenih metafora, nikakvih osećanja: samo činjenice. Zato što sam zdrav, što sam potpuno, apsolutno zdrav. Osmehujem se – ne mogu da se ne osmehujem. Iz glave su izvadili nekakav trn, u glavi je lako, prazno. Tačnije: nije prazno, nego nema ničeg stranog što bi smetalo osmehivanju ( osmeh je normalno stanje normalnog čoveka).
Takve su činjenice. Te iste noći su mog suseda koji je otkrio konačnost vasione, i mene, i sve one koji su bili sa nama – pohvatali, jer nismo imali uverenja o Operaciji – i odveli nas u najbližu auditoriju (broj auditorije mi je zbog nečeg poznat: 112). Ovde su nas privezali za stolove i podvrgli Velikoj Operaciji.
Sutradan sam se ja, D- 503, javio Dobrotvoru i ispričao mu sve što mi je bilo poznato o neprijateljima sreće. Zašto li mi je ranije to moglo izgledati teško? Ne razumem. Jedino objašnjenje: pređašnja moja bolest (duša).
Uveče istog dana – za istim stolom sa njim, sa Dobrotvorom – sedeo sam ( prvi put) u čuvenoj Gasnoj sobi. Doveli su onu ženu. U mom prisustvu je trebalo da da svoj iskaz. Ta je žena uporno ćutala i osmehivala se. Primeti sam da ima oštre i vrlo bele zube i da je to lepo.
Onda su je uveli pod zvono. Lice joj je postalo veoma belo, a kako ona ima tamne i velike oči – bilo je to vrlo lepo. Kada su ispod zvona počeli da izvlače vazduh – ona je zabacila glavu, zatvorila oči, stisnute usne – to me je na nešto podsećalo. Gledala me je grčevito se držeći za naslon fotelje – gledala je dok joj se oči nisu sasvim zatvorile. Onda su je izvukli, pomoću elektroda brzo povratili i ponovo stavili pod Zvono. To se ponavljalo tri puta – a ona ipak nije rekla ni reči. Drugi, koji su privedeni zajedno sa tom ženom, bili su časniji: mnogi od njih su počeli odmah da govore. Sutra će se svi oni popeti uz stepenice Dobrotvorove Mašine.
Ne treba odugovlačiti jer je u zapadnim kvartovima još uvek – haos , jauk, leševi, zveri i na žalost, znatna količina brojeva je izneverila razum.
Ali se na 40. bulevaru uspelo sa izgradnjom privremenog zida od visokovoltnih talasa. I ja se nadam- mi ćemo pobediti. Još više: ubeđen sam- mi ćemo pobediti. Jer razum mora pobediti.
str. 264 – 266
Jevgenij Zamjatin Mi
Prevela s ruskog Mira Lalić
Libretto, 2006.