Jovan Jovanović Zmaj

Biografija

Jovan Jovanović Zmaj rođen je 6. decembra 1833. godine u Novom Sadu. Gimnaziju je pohađao u Novom Sadu, Halašu, Požunu, a studirao je u Pešti, Pragu , Beču. Boravak u Beču imao je za njega izuzetnu važnost jer je tada upoznao Branka Radičevića koji će mu zauvek ostati pesnički uzor, a i Svetozara Miletića čija politička ubeđenja će podržavati i biti mu jedan od najbližih saradnika. Posle kratke službe u novosadskom magistratu, napušta taj posao, posvećuje se književnom radu. Pokreće književni časopis “Javor” i satirični list “Komarac”, a kasnije kada se preselio u Peštu (1863)  i radio u Matici srpskoj, bio nadzornik Tekalijuma, pokreće  satirični list “Zmaj” (igra reči, 3.maj, datum kada je održana Majska skupština 1848. godine). Pokrenuo je još listove :  “Starmali”, “Žiža” i “Neven”…
Izuzetno mesto u njegovom pesničkom opusu pripada satiričnoj i humorističkoj poeziji u kojoj otvoreno i ogorčeno šiba po manama društva i vremena u kome je živeo. Na svoje savremenike delovao je pesmama  u kojima je  obrađivao  i nacionalnu tematiku, a to je postizao, kao i u svojim satiričnim pesmama  jasnim, sadržajnim, čitkim pesničkim jezikom, duboko ubeđen da poezija ima isceliteljski karakter.
Pitao se Bogdan Popović da li je Zmaj uopšte pesnik, a jetko je raspravljao o tome, pre Popovića  i Ljubomir Nenadović. Laza Kostić, Zmajev sabrat i takmac je postavio pitanje: ” Da li je „zmaj“ progutao „slavuja“? Jovan Dučić je nazvao srpsku liriku XIX veka  Zmajevim periodom  , a Jovan Skerlić je tvrdio da je Jovan Jovanović Zmaj “narodni pesnik“.
Jedino su njegove pesme za decu i „Đulići“ (1864), „Đulići uveoci“ (1883) bile izvan svakog spora. U njima je prikazao potresnim slikama tragičnu sudbinu svog ličnog života.
Veliki broj njegovih pesama objavljen je u dva izdanja celokupnih dela: ”Pevanija” (1882) , “Druga pevanija” (1895), “Čika Jova srpskoj deci”  (1899), “Čika Jova srpskoj omladini” (1901), dok je u prozi napisao jednu pesničku legendu “Vidosava Branković “ i šaljiv pozorišni komad  “Šaran”. Poslednje su štampane zbirke: “Stihvatice” i “Devesilje”.
Pred kraj života ostavši zbog politike bez mnogih prijatelja s bolom uviđa kako  je u ime prijateljstva, humanosti, poštenja, hrabrosti pokidao mnoge bliske ljudske veze, da je sve usamljeniji. Posle osnivanja „Nevena“ (1880) prigrlio je mogućnost da se obraća deci  i uglavnom, do smrti  posvetio  im sve što je pisao. 
Umro je u Kamenici  14.6.1904.

VEŠALA


Kao crne misli, što im krila dala
Zelena avet osveštanih zala
(I ne znajuć  možda da je srodnica šakala)
Kupe se vrane okolo vešala,
-Oko vešala.

Dolaze staroj mladi u priviče;
Kupe se da čuju kako pravda siče,
Hrle da vide kako čudo niče
Pakleni cvet, 
Iz jednog greha kako rastu pet.

Kupe se vrane oko vešala,
Da vide kako bludnja bludnji vodi,
Kako se umlje sa bezumljem srodi,
Da vide prizor koji njima godi
-  Njima samo godi,
-  Samo njima godi.
Kad vešala vidim –
Što sam i sam čovek, toga se stidim.
.....................................................................
Hu, grozna spravo!...pa još sa visina, 
Sestro – (možda majko) nitroglicerina!
Haj, gnušanje moje kad bi bilo jako
Da oboje satre, satre podjednako,   -
Vrati u pako!
Vrati u pako!...a na mesto njino,
Ja bih iz raja lepši cvetak skino;
Taj neka se sadi, taj neka se prima
Na primer svima;
Taj neka se gaji i s visine vidi,
Taj neka buja i neka se širi,
Da mesto vrana silaze leptiri,
Ko god ih vidi neka se seća, 
Da na zemlji može biti
I rajskoga cveća.

Hu, grozna spravo, koje s’ dušom stidim!
 -Ja sklapam oči al’’ te opet vidim.
Ko suve kosti nekog adskog zvera,
Okađene smradom zmija i aždera, 
Dižeš se tudi,
-Dižu te „ljudi“!
A  ti nisi drugo nego žig na čelu
Čovečanstvu celu.

Hu, grozna spravo!- Pa te jošte brane
Da si desna ruka pravde bogodane.
Tako li dakle? To je vaša vera!
Ono na šta đavo bezumnika tera,-
(Da u svojoj mržnji nečovečno  rade)
- Zar to isto vama šapće anđo pravde?!?

Hu, grozna spravo! – Nasledije crno
Vremena starih, koje je ogrno
Sotona mrakom, 
Rukom opakom. 
Grešnik stoji pa se mučenikom sanja,
Možda bi u njemu , mesto očajanja…
Ali već ga dižu,-narod oči sklanja,-
A grešniku s’ ne da dana rad kajanja.
Već ga Pravda steže, steže oko vrata:
Čuje još dželata
Kako viče:”Vuci!”
-Tu  sveštenik stoji sa krstom u ruci.
……………………………………………………………
Narod čuje uzdah- kroz kosti mu huči
-Šta taj narod misli?Šta taj narod uči?
………………………………………………………………..
O prizore adski čovečija društva!
A gle! –šta je ono- konopac popušta,-
Konopac popušta pod teretom greha
I zločina vražeg, 
Pod teretom nečoveštva
Njihovog

- i vašeg.

Konopac se kida,-
Da l’  je od stida ?
Il’ ga kida možda duh pakosne žuči,
Koji voli da se grešnik duže muči!?
Il’ ga kida duh milosti. 
Duh razuma, duh svetlosti
Čiji čujem jezik:
“Zar ne znate da je ovo
Dvadeseti vek?!”
Svršeno j’? – il’ nije? – ta veština brza.
Eno, još se telo u mukama trza!
Svetina je nema,- srca joj se lede!
To ni same vrane ne mogu da glede,-
Samo ono staro nedonošče dete,
Ona avet koju vi pravdom zovete,
U pakosti ili u ludilu svome
Raduje se tome.
Oj, slepa pravdo, - delo ti prokleto,
Mada ti je ime pos to puta sveto!
Vraćaj se s toga
Puta žalosnoga!
Zver je meni svako koji krvcu lije,
-Ni u smrtnoj kazni blagoslova nije.
Ja na onom stubu,- na postolje nada,
Koji u slepilu ne vidite sada, 
Na kome se veze naše
Sa Bogom temelje,
Na kom stoji sreće naše večno jevanđelje,
Na tom stubu piše i taj zakon sveti: 
“Što čoveku ne mo’š dati,
Ne smeš mu uzeti!“
    ***
Oh, teško svetu ne nauči  l’ vidat
Drugče rane svoje,- već ako će zidat
Budućnost svoju na smetištu tama,
Život svoj na smrti,- sreću na suzama,
Uzdanje svoje na delima zlima, 
U sumpornom smradu paklenoga dima
Na petardama
I na- vešalima.