Jovan Radulović

Biografija

Jovan Radulović rođen je 29. IX 1951. godine u Polači kraj Knina. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, a gimnaziju u Kninu. Studije književnosti započeo je u Zadru, nastavio u Beogradu i diplomirao na Filološkom fakultetu. Posle završenih studija Jovan Radulović , pripovedač, romanopisac, dramski pisac, scenarista, nastaviće da živi u Beogradu. Prvu zbirku pripovedaka Iliništak objavio je 1978. godine,a te godine će napisati i tv scenario Vučari Donje i Gornje Polače (1978) da bi dve godine kasnije usledila i zbirka Golubnjača (1980) i po jednoj od priča iz te zbirke nastaće i drama istovetnog naslova, 1982. godine. Ta drama će piscu doneti pre svega mnoštvo problema i optužbi, ali i veliku zainteresovanost čitalaca, posle zabrane igranja predstave u Novom Sadu. Uslediće zatim roman Braća po materi (1986), pa knjige pripovedaka : Dalje od oltara (1988), Golubnjača i druge pripovjetke (1989), Izabrane pripovjetke (1995), roman Prošo život (1997), priče za decu Zamka za zeca (1998). Usledile su zatim i zbirke pripovetki: U Islamu Grčkom (1999), Idealan plac (2000), a godinu dana kasnije u izboru Dušana Ivanića objavljene su Najlepše pripovetke Jovana Radulovića (2001), pa Stare i nove priče (2002), pa izbor priča koji je napravio Jovan Radulović pod naslovom Nema Vernika i druge priče (2005), Mama vrana, tata vrana i deca vrane (2006), Izgubljeni toponimi ( 2007). Pored pripovedaka za koje smatra da su izuzetno zahtevna prozna forma kojoj je skloniji napisao je i tri romana: spomenuti, Braća po materi (1985), Prošo život (1997), i roman Od Ognjene do Blage Marije (2008). Jovan Radulović, pripovedač, autor je i dokumentarno – proznih i esejističkih zapisa, knjiga: Po srpskoj Dalmaciji (1995), Zrna iz pleve (2007), Slučaj „Golubnjača“ – za i protiv (2008), Uroniti u maticu života (2009).
Drama Jovana Radulovića Golubnjača (1982) izazvala je veliko interesovanje zbog zabrane izvođenja, autor je optužen za nacionalizam u tadašnjoj Jugoslaviji, i ta drama je izazvala velike polemike u kojima su učestvovali ne samo političari, već veliki broj kulturnih radnika, umetnika koji su imali različita mišljenja o njenom značaju, umetničkim dometima i nameri. Jovan Radulović je autor i drama: Učitelj Dositej (1990), Bora pod okupacijom (2006), a njegovi televizijski i filmski scenariji počev od prvog Vučari Donje i Gornje Polače (1978), Čeličenja Pavla Pletikose (1980), Braća po materi, film i tv serija (1988), Glava šećera po Milovanu Glišiću (1990), Svirač po M. Glišiću (1998), Stari vruskavac- po Svetoliku Rankoviću (2000), Bora pod okupacijom (2006). Uz televizijske i filmske scenarije, Jovan Radulović je autor brojnih radio drama koje su emitovane na programima Radio Beograda. Izabrana dela Jovana Radulovića objavljena su u sedam knjiga (2001- 2004). Jovan Radulović je za štampu priredio: Izabrana dela Vladana Desnice, Izabrana dela Mirka Korolije, Izabrane radove Marije Ilić Agapove.
Pripovetke Jovana Radulovića, kao i njegovi dramski tekstovi zastupljeni su u mnogobrojnim antologijama kod nas, a prevedeni su na engleski, ruski, francuski, italijanski, švedski, mađarski, nemački, ukrajinski i makedonski jezik.
Jovan Radulović je dobitnik i Oktobarske nagrade grada Beograda, Andrićeve nagrade, nagrade „Isidora Sekulić“, nagrade „Bora Stanković“, nagrade „Svetozar Ćorović“, nagrade „Branko Ćopić“, nagrade „Joakim Vujić“ za dramski tekst, pa nagrade „Braća Micić“, nagrade „Zlatni suncokret“, Gračaničke povelje, Nagrade Udruženja dramskih umetnika Čehoslovačke za najbolji scenario 1989. godine na festivalu „Zlatna Praha“ i td.
Jovan Radulović bio je profesor u Četrnaestoj beogradskoj gimnaziji, urednik u nekada značajnoj izdavačkoj kući BIGZU, a početkom 1990. godine, nakon osnivanja Republike Srpske Krajine bio je i njen ministar spoljnih poslova. Bio je i direktor Biblioteke grada Beograda.
Sada je u penziji. 

O delu

Kada je zabranjena predstava Golubnjača , kako to obično biva ispostavilo se da niko nije čitao Ilištnak prvu zbirku priča tada mladog, nepoznatog Jovana Radulovića, sem onih kojima je književnost bila profesija. Ta predstava ukazala je na nepoznatog autora i obeležila sudbinu njegovih pripovedaka, drama, romana, scenarija koje je kasnije napisao.
Drama Jovana Radulovića Golubnjača u režiji Dejana Mijača premijerno je izvedena u Dramskom centru Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu 10. oktobra 1982. godine . U predstavi su igrali: Željko Gatarić, Boris Pavlov, Josif Tatić, Ksenija Martinov – Pavlović, Stevan Gardinovački, Predrag Laković, Branko Cvijić… Predstava je dobila odlične kritike, ali posle desetog izvođenja skinuta je sa repertoara. Izazvala je burne reakcije političkih krugova, a onda su se strasti „za“ i „protiv“ razbuktale i o drami su govorili i oni koji je nisu gledali, pljuštale su optužbe na račun autora, reditelja… U decembru 1982. godine komad je je ponovo oživeo u SKC, u Beogradu.
Roman Braća po materi po kome je snimljen film u režiji Zdravka Šotre učinio je da pisac bude prepoznat kao hroničar života, ljubavi i mržnje, hroničar nacionalnih raskola u Dalmatinskom Zagorju. U romanu Braća po materi koji je imao osam izdanja J. Radulović kao da je označio svoj tematski krug i postao zavičajni pisac. Roman Braća po materi je priča ne samo o polubraći čiji roditelji pripadaju različitim narodima, verama, već i priča o siromašnom životu u ovom izuzetno surovom podneblju, ne samo geografski, već i istorijskim događajima koji se poigravaju i određuju sudbinu malih, običnih ljudi. Jovan Radulović je poput Matavulja pisac koji najčešće piše o regionalnim temama, a Dušan Ivandić smatra da je blizak i Vladanu Desnici jer česta tema Radulovićevog spisateljskog interesovanja jeste sudbina “srpske inteligencije“ u tom delu Hrvatske, kako u pripovetkama tako i u romanu Prošo život. U tom romanu on priča priču jedne učiteljice, bogoslova i činovnika i svi su pripadnici srpskog naroda koji pričaju svoju priču sa stanovišta nacionalne pripadnosti, a istovremeno saznajemo ne samo njihovu sudbinu u dalmatinskom primorju i zagorju, već i sudbine predaka koje su često tragične i to uvek u nekim istorijskim komešanjima koje dovodi sukoba, do rasejanja, bega, odlaska a samim tim i konačnog napuštanja tog siromašnog podneblja. Mnogi u ovom romanu vide Radulovićevu književnu projekciju onoga što će se dešavati u poslednjem ratu, u sukobu Srba i Hravata, hrvatske „Oluje“.
Od Ognjene do Blage Marije je roman koji će Radulović napisati baveći se događajima koji su novija istorije. Roman mozaik , kroz potresne ispovesti prati sudbinu profesora istorije Markana, seljaka Kuzmana, pukovnika kanadske vojske Leslija, kaluđera Nikodina u trenutku vojne akcije i progona srpskog stanovništva iz Krajine. Nastao trinaest godina posle događaja roman Od Ognjene do Blage Marije svrstan je u antiratnu prozu i ako bi se taj roman svrstavao u kontekst srpske ratne proze 20. veka književni kritičari primećuju da je otarašen ukrštanja nacionalnog i herojskog, kao i i da je u njemu zanemareno ideološko. Uprkos tome što pisac koristi dosta istorijskih činjenica, izvora i konotacija.
Po nekim tumačima pisac „odgoneta tajnu zašto je narod iz Srpske Krajine, u panici, bez otpora napustio zauvek prostore koje je nekoliko vekova nastanjivao i smatraju Radulovićev „duboko antiratnim i antiherojskim“.
Slučaj „Golubnjača“ – za i protiv (2008) je obimna knjiga od 810 stranica objavljena iste godine kada i roman Od Ognjene do Blage Marije i sadrži Predgovor, zatim drama u dva dela Golubnjača i najobimniji deo( od 75 – 810 strane):Dokumenti I (1980 – 1982), Dokimenti II (1983), Dokumenti III (1984 – 2007). Pored ovih tekstova u knjizi je i Indeks imena skoro 500 umetnika, novinara, književnih kritičara, i nekih važnih ili manje važnih političara tadašnje Jugoslavije koji su na bilo koji način bili učesnici napada ili odbrane Radulovićeve drame Golubnjača. Pored neposrednih učesnika u indeksu imena, nalaze se imena davno preminulih književnih imena poput Andrića, Janka Veselinovića, Alfonsa Dodea, Fjodora Dostojevskog, Marina Držića, Jovana Sterije Popovića, Branislava Nušića i u kontekstu „slučaja Golubnjača“ podsećanjem na njihove „slučajeve“ postavlja se pitanje da li je Držić pisao nacionalističke tekstove, da li je Sterija lažno prikazao rodoljublje srpskih bogatuna,kao i mnoga druga pitanja. Ovim spiskom autor postavlja pitanje da li su „slučajevi“, ili sudski procesi kao oni protiv Bodlera i njegovog Cveća zla ili Flobera zbog romana Gospođa Bovari dovoljni da ta dela postanu značajna ostanu i opstanu i koliko i kakav uticaj takvi, vanumetnički događaji imaju na umetničku vrednost i važnost u književnosti. Ali, tu nije kraj. U knjizi Slučaj „Golubnjača „ – za i protiv nalazi se i Indeks skraćenica: AVNOJ, GK SSOV, GK SSRNV,DDUH, SUDUJ…

O priči Poslednji notar iz zbirke priča Sumnjiva sahrana

U zbirci pripovedaka Sumnjiva sahrana (2012) nalazi se deset priča koje su ispričane različitim pripovedačkim postupcima, a zajednički im je sveden, jednostavan jezik. Priče u ovoj knjizi priča bave se različitim junacima, iz različitih vremena, ali imaju nešto zajedničko, a to je da njihovo vreme prošlo, „prošo život“, a oni pokušavaju sebi da objasne smisao ne samo toga što je bilo, već i ono malo što je ostalo, da shvate, obuhvate ne samo svoju marginalnu sudbinu dok su služili nekakvim ideologijama i pravilima tog svog vremena, no sve izmiče kao senka, kao privid koji upravlja čovekovim životom. Kako je Radulovićeva proza realistički orijentisana, pre svega okrenuta zavičajnim temama u ovoj zbirci on uspeva i da pomeša arhaične forme života sa pojavama i prisustvom modernizacije koje se sudaraju i u kojima se njegovi junaci snalaze ili ne snalaze. Jovan Radulović je pripovedač koji ume detalj da opiše gotovo naturalistički, pa tako u priči Tari, Srđo,tari čitamo scenu u kojoj direktor jedne socijalističke, naravno dotirane, naravno na pogrešnom mestu izgrađene fabrike, na kraju nekakvog svečanog ručka, mokri po ostacima bogate trpeze, a prisutni mu zdušno aplaudiraju. Još jedan junak je iz vremena Centralnih komiteta u priči Vredelo je, vredelo. I u toj pripoveci junak je činovnik, ali činovnik koji se snalazi nakon što se srušilo ono vreme i mehanizam u kome je on bio nekakav šraf upravljanja, priučen da sluša i laska nadređenima, bez nekog naročitog znanja, on je nekakav činovnik. Njegova logika se ne menja ni u novom sistemu, on će i u novim okolnostima koristiti svoje umeće, poslužiće se sitnom prevarom, lažju, smišljati i prodavati nekakve informacije. On opstaje, snalazi se.
Poslednji notar, poslednja priča u zbirci priča Jovana Radulovića Sumnjiva sahrana zanimljiva je pre svega zbog toga što uz finu ironiju poredi zanimanje poslednjeg notara u gradu sa nekada poslednjim dželatom i poslednjim izvršenjem smrtne kazne nad ženom osuđenom na vešanje. Pripovedač ne kaže ni koji je to grad, ni vreme, ali se sluti da govori o početku primene kompjutera, vremenu koje ukida mnoge zanate, prvo vunovlačarski, a zatim i ostale, što znači relativno savremeno doba,dok je drugi deo priče govori očito o vremenu austrougarskog Carstva.
Bezimeni poslednji notar u nekom gradu suočava se sa krajem svoje karijere, razmišlja o svom pozivu, opisuje do detalja kako mora da neguje svoje uši, kako nikada ne sme dok zapisuje da zamoli sudiju da glasnije govori, ili ponovi nešto što nije čuo, objašnjava šta je uloga notara, šta obaveza zapisivanja, a šta neobavezno opisivanje na margini. Primer značaja svog notarskog posla nalazi u svom nekadašnjem predhodniku, nekadašnjem notaru koji je opisao „kako u „Bombaju“ nisu hteli da prime krvnikov novac, a čaše iz kojih je pio, tanjire u kojima mu je služena hrana,posluga je razbijala – ne žele da ih stigne neka nesreća.“ Priča počinje dvema kratkim rečenicama: „Nema više. Kvit.“ Suočavanje sa činjenicom da je njegov radni vek okončan da poziv notara koji je star nekoliko vekova gubi značaj, da nikome više nije potreban, da je „svako svoj notar“. Priseća se tako nepotreban zanata koji su nestajali, majstorskih pisama koja su izbledela u radnjama zanatlija i koja su se pokazala kao bespotrebna, suvišna navodeći primer rušenja zanatske radnje vunovlačara i njegovu bespomoćnost pred rušiteljima, ravnodušnost onih koje vreme nije pregazilo, kao što je majstor za preciznu mehaniku koji je popravljao mehaničke mašine, a zatim se usavršio i za popravku električnih. U toj trci sa vremenom i modernizacijom i radnja za popravku mašina pokazaće se neotporna i bespotrebna, kao i vunovlačara, samo „vunovlačar je odavno trunuo na groblju, nije to mogao videti i radovati se.“
„Nema više. Kvit.“ Ta prva rečenica koju izgovara gradski notar koji je okončao karijeru jednaka je konačnosti Đuje Kurbalije koja je osuđena na smrt. Njenu sudbinu ukratko, na marginama, pored obaveznog, službenog zapisnika, tek ovlaš, kao napomenu, na margini opisuje tadašnji notar koji prisustvuje i suđenju i dolasku dželata u grad, i uzimanju mere, odnosno oceni Đujine „figure“ da bi svoju službu iza koje ostaju samo rukavice i majstorsko pismo na dnu nekakvog kovčega obavio kako dolikuje državnom službeniku , dželatu, da bi obesio po presudu nesretnu Djuju Kurbaliju. Njega, dželata ne zanima zašto, on poštuje proceduru i slepo je se drži, beležeći to kao šezdesetosmo vešanje, a to je ozbiljna kvalifikacija njegovog „majstorskog pisma“ koje skriva, a deci kada odlazi po nalogu države da okonča nečiji život objašnjava da ide da nabavi "mirišljavu vodicu“. Fina ironija inače česta u Radulovićevim pričama i ovde se može prepoznati. U priči Poslednji notar opisan je sve čemu predhodi izvršenje smrtne kazne nad ženom, Đujom Kurbalijom a rečenicama koje po proceduri izgovaraju sudija, dželat i lekar, a notar ih zapisuje, čine tu ironiju specifičnom i tim rečenicama pisac naglašava njihovu višeznačnost… 

Deo iz priče Poslednji notar

Danas besmislenost notarskog zanimanja možeš porediti sa zanimanjem državnog dželata. Ne bilo koga, već onog što praksom, kao državni dželat,peče zanat vešanjem. Kad već zakon propisuje smrtnu kaznu, moraju postojati i državni dželati, koji je izvršavaju. Notari su pisali da su to službeni krvnici. Službeni krvnik je produžena ruka zakona i pravde. On na neki komplikovani sudski proces stavlja konačnu tačku. Tačketinu! Odavno ih nema, ukinula je Evropa smrtnu kaznu, na ovim stranama nikad ih nije bilo mnogo,svega nekoliko u prostranoj Carevini. Putovali su s kraja na kraj države, obavljali poslove,imali sertifikat, dokaze o svojoj umešnosti. Sumnjam da su majstorska pisma uramnjivali i kačili na zid. Krili su ih od rođene dece, možda i od žene. Ili bi ženu zakleli da ne izbrblja koje dopunsko zanimanje ima njen muž. Na kakva putovanja kreće bez objašnjenja. Deco, vaš otac putuje, treba da u jednom dalekom gradu preuzme robu, on na velikoprodaje mirišljavu vodicu. Majstorsko pismo službeni krvnik krije na dnu starinske škrinje. Deca ga pronađu tek kada tata nije među živima, i ne može odgovarati na njihova pitanja. Da li je nekad – dok ih je milovao po kosi, vratu, pa niz kičmu, i vrhovima prstiju izazivao ono blago ježenje – računao kako tanušni vrat može biti stegnut, da kroz njega ne struji vazduh, za koliko sekundi puca detinja kičmena moždina?

Poziv službenom krvniku obično stigne telegramom: u tom i tom gradu da se javi predsedniku suda; honorar, dnevnice i troškovi putovanja biće namireni. Kad doputuje, od predsednika suda dobiće precizna uputstva, o osuđeniku ne mora ništa znati. Službeni krvnik pakuje kofer sa potrebnim priborom. Glavni rekvizit su kožne rukavice, bele ili crne. Kad stigne tamo gde treba, sve ostalo je stvar veštine i procedure. Hajduk, pljačkaš, silovatelj, petostruki ubica, prkosan ili plačko – pod vešalima – nema šta da očekuje, osim da razumno sarađuje. Što je bolja saradnja, biće brže izvršena presuda, verovatno će ga manje boleti. Kad vešaš u ime države, ne vešaš ti nego država. Kad kao notar pišeš presudu, pišeš je po diktatu predsednika suda. Kad stigneš kući. sedneš za ruča i srkućeš toplu supicu,zaboravićeš ime i prezime nesrećnika kome će za nekoliko dana službeni krvnik slomiti vrat.

Majstorsko pismo vunovlačara pocepano je i zapaljeno, nestalo sa dimom, a ni njega nije bilo mnogo. Od dželata koji je vešao ostale su rukavice, za koje ukućani nisu znali. Rešiće ih se što pre, baciti u kontejner za smeće. Mogu se zabavljati i gledati s terase, kako sakupljač sekundarnih sirovina pretura po kontejneru, nabada specijalnim štapom sa šiljkom i izvlači ih. Podigao ih je visoko iznad glave, izdaleka liče na ženski veš, pre na gaćice nego na grudnjak. Lagano ih spušta, skida sa šiljka, poput pecaroša mora brzo razmisliti: treba li ribici pokloniti život, pustiti je u vodu, ili je priključiti onoj sitneži od koje se spravlja riblja čorba. .. Nisu gaćice, nije grudnjak, ovo su kožne rukavice. Nisu damske, u ovim su se gnezdile moćne muške šake. Možda su kelnerske, kad se služe specijalni gosti nose se rukavice. Kelnerske rukavice su bele, ove su crne, enigma traje, mogle bi biti mađioničarske.

  str. 128- 130

Notari ne stvaraju istoriju, ali vode računa da ne bude iskrivljena i krivo protumačena.

Opisao je notar prvo vešanje po smrtnoj presudi u našem gradu, a to nije mala privilegija…

Osuđena je na smrt mlada žena – seljanka – koja je sekirom svekru i svekrvi odrubila glave. Na margini, notar je dopisao, da ju je svekar, uz pomoć svekrve, često napastvovao dok joj je muž bio u vojsci.

Po službenoj dužnosti, notar je zapisao gde su sedeli članovi sudskog veća, a gde tužilac (prokurator). Na glavama su imali okrugle crne kape. Bili su bez službenih toga, Carevina je bila država koja je štedela, svejedno – ozbiljnosti i dostojanstva im nije falilo. Pošto su sudije bile bez toga, nije je nosio ni advokat okrivljene, ne znamo da li zbog štednje, ili iz neke vrste kolegijalnosti. Šaroliko obučeni, na običnim stolicama (kartigama) sedela je porota. Naspram njih, u niskoj drvenoj ogradi,okružena s dva brkata žandarma, s puškama o ramenu , sedela je optužena Đuja Kurbalija. Nesretnica, nije znala šta je čeka. Bleda, neispavana, obučena u kitnjastu seosku nošnju, raščešljane crne kose, bilo šta da su je sudija ili advokat pitali, uvek je isto ponavljala: morala ih je ubiti. Da nije to uradila, od srama bi se u lokvi utopila. Ona je izabrala da im odsječe glave. Ona je sebe namirila.

Kada je na svetom Anti Padovanskom zvonilo podne,predsednik sudskog veća je lupio čekićem, i u potpunoj tišini pročitao presudu… Zamišljam svog slavnog predhodnika notara, kako je duboko udahnuo vazduh i naduo se poput žapca, zamače pero u tintu, ćuli uši, trudi se da mu ruka ne drhti i kako zapisuje: „ U ime njegovog veličanstva cara i kralja Franje Josipa Prvog, optužena Đuja Kurbalija osuđuje se na kaznu smrti vješanjem.“

 str. 132

Sledećeg jutra, u pet sati, posle slabe kiše, u zatvorsko dvorište pripušteno je tridesetak znatiželjnih, sve muškarci. Bio je tu i brat osuđene, svečano obučen u morlačku narodnu nošnju. Čak je u pašnjači imao zataknutu kuburu, iz koje nije pucano sto godina, ali su mu je oduzeli… Nikad se ne zna.

U zatvorsku ćeliju nesrećne Đuje uputili su se lekar i sveštenik – prvi da je prehleda, drugi – da je ispovedi i pripremi za odlazak na onaj svet. Sve oči su bile uprte u krvnika,ali on nije pokazivao nervozu,u publici se šaputalo da mu je ovo vešanje šezdeset peto u karijeri. Dakle – ruke su mu krvave, ne do lakata, već do ramena. Bio je obučen u crno odelo, s belim rukavicama na rukama. Očekivali bi da pročitamo kako je krvnik uživao u svojoj ulozi, notar nije bio u to siguran, pa je i prećutao krvnikovo osećanje…

Sad nastupa onaj deo, gde pravi notar ništa ne preskače.

Predsednik suda izdaje naredbu da se dovede osuđenica. Prema podijumu i vešalima,sigurnim i sporim hodom. uzdignute glave, u pratnji dvojice stražara koračala je Đuja Kurbalija. Nešto je šaputala, verovatno da je sebe kako valja namirila. Pročitano je kratko obrazloženje presude, notar zapisuje obrazloženje predsednika suda kojima se obraća osuđenici. „Smrtna kazna se mora izvršiti. Budite hrabri.„ A, zatim krvniku: „Gospodine, cesarsko – kraljevski egzekutore, pristupite izvršenju kazne!“ Iz publike se neko proderao: „Dole smrtna kazna!“

Notar te reči nije čuo, pa ih nije mogao zapisati, verovatno ih nije ni bilo; današnji notar ih zapisuje, neće da padne bruka na njegov grad, bar jedan se mora suprotstaviti…Krvnik se obratio osuđenoj: „Molim vas, oprostite mi,moram izvršiti naređenje suda.“ Nije sirota Đuja ništa kazala,pop je drhtavim glasom čitao molitvu.

Ostatak procedure i rituala vešanja bio je mučan i težak za notara, pa je taj deo preskočio. Ponovo je bio u formi kada je krvnik skinuo rukavice i glasno rekao: „Pravdi je udovoljeno.“. Doktor je diktirao u zapisnik kako je umrla Đuja Kurbalija: „Smrt usledila vešanjem po sudskoj presudi. Vešanje izvršeno brzo i stručno, bez bilo kakvih smetnji.“ Dodao je notar na margini da je zapisnik najvažnija stvar na svetu. Da nema zapisnika, u kome piše da je Đuja Kurbalija obešena, to bi bilo kao da i nije obešena, živa je…

    str 133-134

   Iz zbirke priča Jovana Radulovića Sumnjiva sahrana

 SKZ, 2012. godine, Beograd

Film

Po romanu Braća po materi Jovana Radulovića reditelj Zdravko Šotra je 1988. godine snimio istoimeni film u kome su glavne uloge igrali: Mira Furlan, Žarko Laušević, Slavko Štimac, Sonja Savić i dr.