Jovica Aćin

Biografija

Jovica Aćin, esejista, pripovedač, prevodilac rođen je u Zrenjaninu 13. decembra 1946. godine. Posle završene osnovne i srednje škole dolazi na studije u Beograd i tih godina započinje i njegova urednička karijera, prvo u biltenu Tehnološkog fakulteta, potom u Studentu, listu beogradskih studenata, kasnije u časopisima, izdavačkim kućama. Zbog tekstova( Pamflet protiv policije) koje je pisao i objavljivao u Studentu bio je više puta privođen na informativne razgovore, osuđivan. Prvi razlog je bio to što je jedan broj Studenta  bio posvećen zabranama ( film, književnost…). Drugi razlog za suđenje i gubljenje posla bio je broj Studenta posvećen underground kulturi i pisma u kome se zamera Titu da je obmanuo studente svojim govorom te, 1968. godine. Taj broj Studenta je povučen iz prodaje i spaljen.
To ga nije osujetilo da bude istrajan u svom nastojanju da svet vidi u svim „ pravcima“ da ga otkriva u tuđim ali i svom pisanju te zahvaljujući erudiciji nastavi i svoju uredničku karijeru kasnije, u časopisu Delo, Književnoj reči, časopisu Gradac… Bio je i dugogorišnji urednik u izdavačkoj kući „ Rad“ i do pre nekog vremena honorarno uređivao biblioteku „1001 knjiga“u „Službenom glasniku“. Nažalost, i taj angažman kao na početku karijere završio se nekom vrstom zabrane, otkaza ma kakvo zvanično objašnjenje bilo.
Istovremeno sa tim uredničkim poslom, esejističkim, pripovedačkim bavi se prevođenjem sa nemačkog, francuskog, engleskog. Pored izuzetnog uredničkog umeća da objavi izuzetno važne knjige, otkrije ovdašnjim čitaocima pisce od izuzetnog značaja u svetskim razmerama, pored truda da uvek podrži mlade talentovane, doslednog političkog angažmana uvek na strani onog koji strada, Jovica Aćin je priredi niz vrlo zanimljivih temata o vrtovima, lavirintima, ogledalima, demonima…
Prevodio Ničea, Helderlina, Muzila, De Sada, Mišoa,Valtera Benjamina, Jursenarovu, Agotu Krištof, i naravno Franca Kafku koga smatra najvećim književnikom XX veka.
Prva knjiga Jovice Aćina je Unakrst divljine pamćenja objavljena je 1971. godine, a potom slede: Izazovi hermenautike (1975), Šljunak i mahovina (1986), Poetika rastrojstva (1987), Poetika krivotvorenja (1991) Gatanje po pepelu (1993,2003, 2009), Leptirov sanovnik (1996), Nezemaljske pojave (1999), Uništiti posle moje smrti (1993,2000), Ko hoće da voli mora da umre (2002) Lebdeći objekti (2002, Duge senke kratkih senki (1991, 1997, 2003), Mali erotski rečnik srpskog jezika (2003), Apokalipsa Sad (2004), Dnevnik izgnane duše (2005),  Pročitano u tvojim očima (2006, 2007), Šetnja po krovu: sabrani crteži Franca Kafke (2006), Goli pripovedač (2008),Ušće okeana (2011), Jevanđelje po magarcu (2013)… Zajedno sa slikarom Ljubom Popovićem objavio knjigu Odiseja jedne senke (2000), i sa Milenkom Miletićem, njegovim crtežima Goli demoni, nage žene (2006), Obe knjige su bibliofilska izdanja.
Za svoje esejističke i prozne knjige Jovica Aćin dobio je nagrade: „Sreten Marić“, „Zlatni suncokret“, „Todor Manojlović“, „Dušan Vasiljev“, „Stanislav Vinaver“ i dr.
Voli da putuje, luta, hoda kako po svetovima knjiga, jezika tako i po gradskim ulicama gradova, predela u kojima nije mogao da izabere da se rodi, ali koja jesu rodno mesto koje se pronađe kasnije zahvaljujući imaginaciji samog pisaca, onda kada može sam da bira svoj paralelni meridijan, svoju reku, svoj okean.
Živi u Beogradu.

O delu

Jedna od tema kojima se bavio Jovica Aćin su logori, ali ne sociološki, antropološki, psihološki, ne kao varvarstvom koje se vraća, već kako je to rekao:“Ispitivao sam razna izgnanstva i proganjanja širom sveta, osvrtao se na svekolika mučenja i tumačio iskustva iz svakojakih logora, tragao i za idejama koje navedenim pojavama leže u temelju.“ Na osnovu dokumentarnih tekstova koji su tragovi tog ljudskog iskustva, te vrste ljudskog zla nastala je i knjiga Gatanje po pepelu koja postavlja pitanje izgnanstva, kao i svih oblika izopštenosti, izgubljenosti, ljudskog zla i nesreće, smrti… To će ostati, uz još mnogo drugih tema koje je uvodio u svoje pripovedanje i koje su se nametale kasnijim uvidima, saznanjima, odgonetanjem i naravno imaginacijom. Zlo, ljudsko zlo, smrt, izopštenost, ljudska samoća su centralne teme u pričama, u prozi Jovice Aćina. Knjiga eseja Gatanje po pepelu, značajna utoliko što iako ne definiše zlo, ona zaranja u pitanje smisla,u pitanje stravičnog, kao i u pitanje svedočenja i pisanja čak i onda kada je pisanje poništeno. Aćin za svoj urednički podvig smatra svojevremeno objavljivanje Arhipelaga Gulag Aleksandra Solženicina, i to u vreme kada je to delo bilo zabranjeno u zemljama bivšeg realnog socijalizma.
Nije od te teme odustajao, već naprotiv, širio temu ljudskog zla i nesreće u koncentričnim krugovima svojih priča koje je kasnije nastajale. Zlo i njegovi različiti vidovi ispoljavanja, ostaće Aćinova preokupacija čak i kada je zapaža u manje drastičnim, uslovima, u pritajenim vidovima, manifestacijama, bez obzira što „ono ume da menja svoju suštinu i pojavu iz trena u tren“, da bi mu „škodio“, ismevao ga, ukazivao na njega… Kako je jednom definisao razlog za pisanja proze priča i književnosti uopšte, on tu ulogu poistovećuje sa ulogom filozofije kako ju je definisao Niče, a to je „da šteti gluposti“.
Zanimljivo, knjiga eseja Gatanje po pepelu Jovice Aćina imala je tri izdanja, drugo u Zagrebu 2003. godine.
Bilo bi nemoguće prisetiti se i nabrojati naslove knjiga koje je preveo, priredio, objavio kao urednik, kao što je teško priče koje piše kako žanrovski, tako i tematski, sadržajno uokviriti, jer njegovo pripovedanje i imaginacija izmiču takvim pokušajima zbog poetičkih momenata koji se ne susreću u knjigama drugih srpskih pisaca, postmodernista, ali ne i u njegovoj prozi, iako joj pripada. 

O Jevanđelju po magarcu Jovice Aćina

Jevanđelje po magarcu i druge priče o sitnim svetim trenucima je knjiga proze sastavljena iz četiri celine: Vino sa ukusom pepela, O ovome se malo zna ili se ćuti, Zaraza, Jevanđelje po magarcu. Sklonost negovanju fragmentarnosti, esejistističkih diskursa, stalnom preispitivanju autopoetičkih izazova koji se nameću pisanjem, kao i sklonost u realnosti vidi ne onu na prvi, uobičajeni pogled, drugačiju istinu od one koja je površnom, bez udubljivanja i imaginacije pogledu svojstvena, ukrštanje različitih motiva, stalno insinstiranje na odnosu književnosti i života, sve su to samosvojne odlike i ove knjig Jovice Aćina. Svaka priča ima za cilj da osvetli jedan delić života, da ga sačuva u priči, kao da je priča neprolazno vreme, junak priče neprolazan, večan. Ma koliko celine na prvi pogled bile nezavisne, zahvaljujući spisateljskom postupku nije teško pronaći na kraju kohezioni element koji je svojstven romanu.
U drugoj celini knjige O ovome se malo zna ili se ćuti nalaze se crtice svedočenja o različitim tragičnim ljudskim sudbinama sa zajedničkim nazivom Izabranici. U tim pričama postavlja pitanja egzinstencijalne surovosti i etičnosti, pitanje neodvojivosti paralelnih svetova i realnosti, njihovu apsurdnost za koju ljudsko biće nema rešenje, ni izlaz.
U kratkoj priči NN pisac priča o susretu sa čovekom koji je redovno, kao pripadnik streljačkog stroja u zatvoru, trebalo poput ostalih da puca u osuđenog na smrt. Ali, on je uporno promašivao metu i zbog toga je dobio otkaz i postao „prosjak među prosjacima“. U toj priči se spominje i Nebojša Despotov, stvarna ličnost, osuđenik na smrt koga je pisac lično poznavao i nad kojim je izvršena smrtna kazna.  

Deo iz knjige Jovice Aćina Jevanđelje po magarcu i druge priče o sitnim svetim trenucima

   NN

…On je prosjak i među prosjacima. Ništa ne znamo o njemu pa mu dajemo. Ko je on? NN kaže on bez oklevanja. Muka, je li, pritisnula, samilosno mu dobacujemo. Jest, kaže, a sve zbog toga što nikada nisam streljao.

NN je nekad bio u zatvorskom stroju za streljanje. U novosadskom. Morao bi da ima beneficirani staž i penziju. Ali, njemu ništa od toga, Streljao je, a nije streljao. Komandir bi ih postrojio, pročitao presudu, vezivao crnu maramu preko očiju osuđenika i izdavao naredbu. Stroj je ubacivao metak u cev, pucao i repetirao. Neki osuđenik je vikao, drugi plakao, treći psovao , četvrti ćutao, Bilo ih je i onih koji su se smejali. Valja ludi, mada ludih ne bi smelo biti. Poludeli za tren, a nije bilo nikoga ko bi se u njihovo ime žalio. To su bile neopozive presude, i komandirova naredba bila je neopoziva. Međutim NN je varao.

U toj zatvorskoj službi proveo je pet i po godina. Onda je otpušten. Nikada više nije našao posao, jer niko nije hteo da primi bivšeg pripadnika stroja za streljanje. NN je razumeo takve, iako nisu u njegovom slučaju bili u pravu. Ili, možda jesu? Razumeo je, pa je prestao da traži stalni posao. Onda je radio najprljavije povremene poslove za koje nisu traženi nikakvi papiri. Nego, onako, privatno, na crno.

Varao je, kaže, jer je izdavao svoje drugove iz stroja. Jeste, pucao je i on, ali je promašivao. Nikada nije u telo. Ciljao je da promaši. Posle osmog slučaja izvršenja smrtne kazne streljanjem, komandir je opazio šta NN radi. Pozvao ga je na razgovor, Ne gađaš, rekao mu je komandir. NN je najpre poricao, ali je naposletku priznao. Komandir ga je ukorio i naložio mu se da to više ne ponovi . Ima da gađa i pogađa. Kad drugi mogu, može i on. Neka stegne srce i smiri ruku. Ali, šta je to važno, odvratio je NN, ako već drugi dobro pogode? Šta bi mislio kad bi ostali kao i on. Bio bi to neoprostiv fijasko. Nedozvoljeno mučenje osuđenika koji bi tako morao dvaput da umire, što nikako nije po zakonu, ukoliko nije dvaput osuđen na smrt. Komandir je bio u pravu. NN je obećao da će ubuduće da gađa pravo u srce ili u glavu. Dobar si, rekao je komandir, ali si, eto, na kratko skrenuo s puta. Računam da ćeš se sledeći put popraviti, nećeš obmanjivati, i siguran sam da na tebe mogu da računam da ćeš nadalje pogađati u centar mete.

Da, pomislili smo, krvnik se ne rađa, krvnik se postaje.

Ipak, među njegovim drugovima se pročulo da je NN simulant. Gledali su ga podozrivo. Srećom, sledeće streljanje su imali zakazano tek za iduću godinu. Svanulo je i to jutro. U osvit NN opet u stroju za streljanje. Trebalo je izvršiti presudu nad nekim Nebojšom Despotovim. Seća se njegovog imena zbog svojih devojčica. Taj je zadavio dve učenice. Prošlo je dobro, mada je NN znao da je ponovo promašio,, Govorio je sebi da je to slučajno. Nekako se nije bio navikao da ikad pogađa, pa mu se, smatra, omaklo i ni tada nije pogodio. Komandir je oćutao, jer mora da je pazio na njega i primetio otklon cevi. Uostalom, komandir je stajao tačno iza njega i verovatno mu gledao preko ramena, Ništa mu kasnije nije prebacivao, čak mu ni reč nije uputio. NN je promašio, po njemu samom nehotice, ali u stroju su se našli bolji strelci od njega, pa je izvršenje presude prošlo glatko i sa odgovarajućom količinom krvi iz odgovarajućih rana na odgovarajućim mestima. Baš tako nam je NN rekao, a zatim nismo onako samilosno gledali na njega kao u prvi mah. On se kaže, u sebi zakleo da će sledeći put biti bolji, možda i među najboljima. Srećom, ta godina je obećavala. Mnogima su poslednje žalbe bile odbijene, i čekali su na svoj red. Svakog meseca po jedan teški zločinac. Dan pre novog streljanja , sažaljivi komandir mu je, protiv propisa, dao da u kancelariji pročita sudske spise koji su nedvosmisleno potvrđivali osuđenikovu strahotnu krivicu. Bolje da nam o tome ne priča, jer je osuđenik bio zver, rekao je NN. Komandir mu je čak, i to mimo propisa, odobrio tog dana da u zatvorskom dvorištu , vežbe radi, opali dva metka, čija će vrednost biti odbijena od njegove plate. Celu noć nije spavao, ali se izjutra osećao odlučan. Iako dremovan , dok se brijao, video je u ogledalu da su mu oči bistre, a ni ruke mu nisu drhtale.

 Ukratko, ni tog puta nije pogodio. I bio je svestan da je, uprkos svojoj čvrstoj odluci, zapravo namerno promašio. Video je to i komandir. Tako je NN okončao svoju krvničku karijeru, za koju očigledno nije bio rođen, a nije bio kadar ni da se za nju makar i jadno osposobi. Otada mu je život bio izgubljen. Na kraju je, prirodno, postao ovo što jeste , reče. I nimalo nam neće uzeti za zlo ako ga sledeći put zaobiđemo. To je u redu, dodao je, njegovi meci su takođe obilazili metu, pa i mi možemo njega, samo nek umre što pre. 

  str. 141- 143

 Jovica Aćin Jevanđelje po magarcu

 Kulturni centar Novog Sada, 2013