Leonid Nikolajevič Andrejev

Biografija

Leonid Andrejev rođen je 1871.godine u ruskoj Orelskoj guberniji. Još u gimnaziji otkriva svoju sklonost ka pisanju i vrlo rano je zapisao u svom dnevniku „da će svojim pisanjem razrušiti lažni moral, predrasude, razrušiti ljubav i religiju… „  no,  kasnije priznaje „kao što je nekima neophodna reč, kao što je nekima neophodan trud, borba, meni je neophodna ljubav i ljubav je uzrok mog ljudskog postojanja“. Na Andrejeva je još u ranoj mladostu snažan utisak,  ostavila  je Tolstojeva knjiga „U čemu je moja vera“, kao i „Svet kao volja i predstava „ Artura Šopenhauera. Pisac kome se isto tako  divio bio je Čarls Dikens. Uz ime Leonida Andrejeva  vezuje se još i Dostojevski, Gogolj, Bunjin, Garšin, Gorki sa kojim se u kasnijim godinama razišao.
Godine 1897. položio je ispite na državnom univerzitetu i započeo advokatsku karijeru, da bi sledeće godine počeo da piše u novinama, moskovskom „Kuriru“ gde je njegovu priču „Bergemot i Gariska„ zapaža  Maksim Gorki. Jedno vreme je zarađivao slikajući portrete i tek 1901. godine pošto mu je objavljena priča u literarnom zborniku „Znanju“  postao je  poznat  i uvažen u literarnim krugovima.
“Sotonin dnevnik“, „Žrtve“, „Juda Iskarjotski“, „Crveni smeh“, „Tako je bilo“  su romani koje je napisao  Leonid Andrejev, uz veliki broj priča (“ Zid”, “Elizer”, “Crveni smeh”, “Život Vasilija Fovevskog” Tako je bilo”, “Stranac” , “Marceljeza” , “Ćutanje”, “Tama”, “ Cvet  pod nogama”. ..Dešavalo se da su zabranjivane postavke njegovih dramskih tekstova, kao što je to bilo 1908. godine sa tekstom „Car Glad“.
Bio je skeptičan duh koji se bavio teškim životom zanatlija, imao kritičan odnos prema buržoaziji, sklon psihologiziranju, uvek usresređen  na unutrašnji svet pojedinca, ali je govorio i o dehumanizaciji sveta i samog života uopšte. Njegovi junaci su pasivne žrtve okolnosti.
Leonid Andrejev  se zatekao 1809. godine u Finskoj, koja je tada prepuštena Rusiji, a posle Oktobarske revolucije proveo je proleće i jesen u Sent Petersburgu, no nije ostao. Vratio se u Finsku. Umro je 1919. god. 

PRIČA O SEDMORO OBEŠENIH

O knjizi

„Priča o sedmoro obešenih“ (1908) je najpoznatije delo Leonida Andrejeva. Jedan od junaka ove pripovesti kaže: “Ničemu živom, ni čoveku , ni zveri nije dato da zna dan i sat svoje smrti.“ Junaci  su jedan ministar, teroristi, trojica muškaraca, jedna žena koji su bili naoružani bombama i vlasnica stana gde su svi oni vrlo mladi planirali atentat na ministra, „tačno u jedan sat po podne“. Sergej Golovin, sin penzionisanog pukovnika, ,Musja, , neznanac po imenu Verner, Vasilije Kašarin i peta teroristkinja Tanja Kovuljčuk. Svi su osuđeni na smrt vešanjem. Nezavisno od njih u „Priči o sedmoro obešenih“ pojavljuju se još dvojica junaka - Ivan Janson, seljak  osuđen zbog pljačke, silovanja, ubistva, i Mihail Golubec zvani Miška Ciga iliti Tatarin. Njegov zločin je bilo ubistvo i oružana pljačka. Svi oni su osuđeni na smrt i čekaju dan izvršenja, a taj dan je određen,” biće to neki petak”, ili već neki drugi dan, „kada ih se nakupi“. Provode te poslednje dane različito, neko igrajući sam sa sobom beskrajnu partiju šaha, neko u prebiranju po prošlosti, neko kao Tatarin u odbijanju da postane dželat kako mu nude u zamenu za život, neko u odbijanju da se suoči sa neminovnošću.Sami.

DEO IZ KNJIGE:

PRIČA O SEDMORO OBEŠENIH,

Preveo s ruskog Maksim Santini    
Plato, 2004        

...
9. Užasna samoća

       Uz istu onu zvonjavu sata, dok ga je samo nekoliko praznih ćelija delilo od Sergeja i Musje , ali tako teško usamljen kao da u čitavoj vasioni postoji samo on, u užasu I čamotinji završavao je svoj život  Vasilije Kaširin.
      Znojav, s mokrom košuljom prilepljenom uz telo, kuštrave, ranije kovrdžave kose, grčevito i bezrazložno se vrteo po ćeliji, kao čovek koga muči nesnosna zubobolja. Nakratko bi seo, ponovo se ustrčao, prislonio čelo uza zid, zaustavio se i pogledom nešto tražio, kao da traži lek. Toliko se promenio, kao da je imao dva različita lika i onaj raniji, mladi nekud je nestao , a na njegovo mesto stupio je novi, strašni, koji se pomolio iz tmine.
     Strah od smrti pojavio se kod njega odmah i ovladao njime potpuno i despotski . Još izjutra , idući u sigurnu smrt, prema njoj se odnosio familijarno, a već predveče, zatvoren u samicu, bio je okružen i zapljusnut talasom pomamnog straha. Dok je sam, svojevoljno, išao u opasnost i smrt,dok je svoju smrt, iako se činila strašnom, držao u sopstvenim rukama, pri duši mu je bilo lako i čak veselo: u osećanju beskrajne slobode, smele i čvrste potvrde njegove drske i neustrašive volje, bez traga se gubio sićušni, smažurani, gotovo bapski strašić. Opasan paklenom mašinom, on sam kao da se pretvorio u paklenu mašinu, preuzeo okrutni um dinamita, preuzeo njegovu ognjenu smrtonosnu moć. I, idući ulicom, sred užurbanih svakidašnjih ljudi zabrinutih zbog svojih poslova, koji se žurno spasavaju od konja fijakerista i tramvaja,sebi se činio kao došljak iz drugog, neznanog sveta, u kojem ne poznaju ni smrt, ni strah.
        I najednom- nagla, divlja, zapanjujuća promena.On više ne ide kuda hoće, nego ga voze kuda oni hoće. Više ne bira mesto, nego ga smeštaju u kameni kavez i zaključavaju, kao stvar.Više ne može, kao svi ljudi, slobodno da bira život ili smrt, nego će neumitno i neizbežno biti usmrćen. Od ovaplaćenja volje, života i snage, on u trenutku  postaje žalosni prizor jedinstvene u svetu nemoći, pretvara se u životinju koju čeka klanica, u gluvi i nemi predmet koji je moguće premeštati, paliti, lomiti. Ma šta da kaže, njegove reči neće slušati, ako počne da viče usta će mu zapušiti krpom, a ako sam bude mrdao nogama, odvešće ga  i obesiće ga; a ako počne da se opire, koprca, legne na zemlju, savladaće ga, podići će ga, vezati i vezanog odneti pod vešala.I to što će ovu mehaničku radnju nad njim izvršiti isti takvi ljudi kao što je on, pridaje im nov, neobičan i zlosutan oblik: bilo das u oni sablasti, nešto prividno, što se pojavilo samo za tu priliku, bilo das u mehaničke lutke na opruzi- uzmu te, uhvate, odvedu, obese, povuku za noge. Onda preseku uže, polože te, odvezu, ukopaju.
      Tako su se za njega od prvog dana tamnovanja ljudi i život pretvorili u nepojmljivo užasan svet sablasti i mehaničkih lutaka. Gotovo izbezumljen od užasa, pokušavao je da zamisli da ljudi imaju jezik i da govore, ali nije mogao- činilo se das u nemi; pokušavao je da se seti njihovog govora, smisla reči koje koriste prilikom opštenja, ali nije mogao. Usta im se otvaraju, nešto se čuje, onda se, pomerajući noge , oni razilaze, i nema ničega.
     Tako bi se osećao čovek kada bi noću, dok je sam u kući, sve stvari oživele, pokrenule se i nad njim, čovekom, stekle neograničenu vlast.Najednom bi uzeli da mu sude orman, stolica, pisaći sto i divan. On bi vikao i otimao se, preklinjao , zvao u pomoć , a oni bi među sobom nešto govorili na svom jeziku i onda bi ga odveli na vešanje: orman, stolica, pisaći sto i  divan. A ostale stvari bi to posmatrale.

Pjotr Stolopin

Leonid Andrejev je živeo u Moskvi u 1904.godine, na neki način učestvovao je u literarnom životu kada je počeo rat sa Japanom, zatim kada nizu dešavanja od Februarske revolucije, štrajkova, razlaza boljševika i menjševika i uopšte metežu koji je nastao, štrajkovima, carevim pokušajima da kontroliše porast nezadovoljstva i siromaštva posle izgubljenog rata. Bio je svedok i studentskih demonstracija, atentata na ministra unutrašnjih poslova koga je bombom razneo student Sezanov. Te 1905. godine 140.000 hiljada ljudi traži okončanje rata, slobodu, Dumu. U demonstracijama je ubijeno više od 1000  ljudi, a ranjeno 5000. Ministar unutrašnjih poslova  Stolipin čiji nadimak je Dželat, izdejstvovao je na hiljade smrtnih presuda, tako da je posle neuspešne revolucije 1905. godine zavladala “Stolipinska reakcija” u kojoj je uhapšeno preko million ljudi.