Ljubomir Simović

Biografija

Ljubomir Simović, pesnik, dramski pisac, romanopisac rođen je 2. decembra 1935. godine u Užicu. U toku rata upisao je osnovnu školu “Kralj Petar II“, i pored prve knjige, bukvara posle završenog prvog razreda „za odlično učenje i primerno vladanje“ nagrađen je knjigom Čika Jova srpskoj deci. To nije jedina knjiga koje će se sećati . Neće se sećati autora knjige o hajduku Čarugi koji je hajdukovao po Slavoniji , sem da je napisana u rimovanom desetercu i da je bila ilustrovana fotografijama sa egzekucije hajduka i njegove družine. Kasnije će čitati i pamtiti Doživljaje Halkberi Fina Marka Tvena, kao i knjige Karla Maja i Fenimora Kupera. Godine rata sa roditeljima Ljubomir Simović provešće u rodnom grad, u stalnim bežanijama , jer su Užicem razne vojske prolazile, grad je bombardovan, naročito u vreme Užičke republike , a i zbog fabrike oružja. Pamtiće te slike rata i one će imati bitnog odjeka u njegovoj poeziji i proznim delima, dramama koje bude napisao.
Kada je rat okončan, pored opšteg siromaštva Ljubomir Simović se seća i stripa Tri ugursuza koji je odmah, posle nekoliko brojeva bio zabranjen.
Posle osnovne škole, upisuje Užičku gimnaziju, ali zbog bolesti oca odlučuje da pređe u Učiteljsku školu, bez namere da postane učitelj. U Beograd Ljubomir Simović stiže 1955. godine i upisuje književnost, što je oduvek želeo, jer je još kao srednjoškolac pisao pesme, recitovao, bio član literarne družine. Još tada su mu objavljene pesme: Jutro u „Učiteljskoj iskri“, Putevi, Novembar u beogradskoj „Omladini“. Za svoje pesničke početke Ljubomir Simović smatra dve pesme: Baladu o običnom čoveku (1953) i Epitafe sa karanskog groblja (1957). Prva zbirka pesama Slovenske elegije (1958) Ljubomira Simovića objavljena je u tiražu od trista primeraka, u izdanju Kluba studenata i bila je obasuta pozitivnim kritikama i pohvalama , ušla je u najuži izbor za Brankovu nagradu.
U vreme studiranja nastavlja da piše , sarađuje sa u užičkim „Vestima“, i tako zarađuje za život u Beogradu, a onda počinje da sarađuje u studentskom časopisu „Vidici“. Postaje i član redakcije časopisa u kome su tada bili i : Danilo Kiš, Miroslav Egerić, Miloš Stambolić, Miro Glavurtić, Nikola Koljević, Leonid Šejka, Vlada Veličković, Živojin Pavlović, Branislav Petrović, Milovan Danojlić, Matija Bećković…To je vreme Medijale, sukoba između časopisa „Savremenik „ i „Delo“. U okviru „Vidika“ štampana su i dva broja lista „Medijala“ i u jednom broju su štampani Epitafi sa karanskog groblja Ljubomira Simovića. Kasnije će Ljubomir Simović postati i glavni urednik ovog časopisa, nakon odlaska Miloša Stambolića u vojsku. Istovremeno, sarađuje i na Radio Beogradu i to predstavljajući i afirmišući književnost u emisiji „ Pretponoćni trenuci“, da bi 1964.godine na radiju bio predstavljen i njegov prvi dramski tekst Ključevi svetog Vlaha (1965). Kasnije, nasledivši Milorada Pavića radi emisiju „Hiljadu godina lirike“, pa „Poezija i muzika“. Svoj radni vek Ljubomir Simović je proveo kao urednik u redakciji za kulturu Radio Beograda, potpuno skrajnut jer je potpisao peticiju „Predloga za razmišljanje“, To neće biti poslednji „nepodobni“ postupak , uslediće još jedan kada je pred izlazak Istočnica „javljeno“ da „su radnici protestvovali zbog njegovih pesama“ u niškoj štampariji. Pesnik je poređen sa Dražom Mihailovićem, Pavelićem, a pesme su nazivane „zlokobnice“. Usamljeni glasovi protiv hajke u odbrani pesnika i slobode nisu imal efekta pred logikom komiteta , a pokušaji da se to učini završeni su smenjivanjem urednika „Književnih novina“, „Savremenika“. Uprkos tome zbirka Istočnice je bila čitana, umnožavana, prepisivana rukom. Već posle prve “ nepodobnosti“ kada je potpisao peticiju, dok je bio u vojsci Ljubomir Simović je prisustvovao partijskoj raspravi na kojoj je jedan oficir tražio da mu se dozvoli da „strelja sve te i takve“, kao što je Ljubomir Simović.
Kada je završio fakultet, Ljubomir Simović dobija ponudu da ostane na „dubrovačkoj katedri“, ali je ne prihvata, bez obzira na izuzetnu naklonost prema Mavru Veteranoviću, Ignjatu Đurđeviću, Dživu Buniću, Ivanu Gunduliću, Marinu Držiću…
Drugu knjigu poezije Veseli grobovi Ljubomir Simović je objavi posle pet godina 1963. godine, a već sledeće Poslednju zemlju (1964), da bi usledili Šlemovi (1967) Uoči trećih petlova (1972) Subota (1976), pa drama Hasanaginica (prvi put izvedena u Narodnom pozorištu u Beogradu 1974. godine). Sledi drama Čudo u Šarganu (praizvođenje u Ateljeu 212 u Beogradu 1975.godine. ) Ova drama od 2003. godine izvodi se na scenama pozorišta u Francuskoj, a bila je igrana čak i u Južnoj Koreji. Uslediće pesničke zbirke: Vidik na dve vode (1980) ,Um za morem(1982), Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici hilandarskoj (1983), Istočnice (1983), Ljuska od jajeta (1998), Tačka (2004), knjiga eseja o deset srpskih pesnika 19. i 20. veka Duplo dno...
Drama Ljubomira Simovića Putujuće pozorište Šopalović (1985) prevedena je na više od dvadeset jezika, izvođena ne samo u bivšim jugoslovenskim republikama već i u Francuskoj, Češkoj, Poljskoj, Slovačkoj, Kanadi , Maroku, Belgiji, Kanadi, Švajcarskoj, Iranu, Meksiku, Karakasu, postavljena je na više od pedeset scena. Boj na Kosovu (2002, 2003,druga verzija ), zbirka pesama Gornji grad (1990), a zatim sledi knjiga tekstovi, eseji koji obuhvataju razdoblje od 1981- 1989 i druga knjiga 1981- 1990 pod nazivom Kovačnica na Čakovini (1990) , pa zbirke pesama Igle i konac (1992), Ljuska od jajeta(1998) roman, hronika Užice sa vranama (1996) knjiga eseja o slikarima i vajarima Čitanje slika (2006) putopisi Kina – čitanje spojenih rukopisa (2007), dnevnik Guske u magli, zbirka intervijua Titanik u akvarijumu(2013), Planeta Dunav (koju čine tri zbrke: Ljuska od jajeta, Tačka, Planeta Dunav (2013)…Sabrana dela, pesme Ljubomira Simovića, objavljene su u „Stubovima kulture“ 1999. godine. Odabrana dela Ljubomira Simovića, klasika moderne srpske književnosti u 12 knjiga objavila je izdavačka kuća „Beogradska knjiga“ 2008. godine. 
Za svoje pesničke birke Ljubomir Simović je dobio veliki broj nagrada: Zmajevu nagradu, nagradu „Branko Miljković“, nagradu „Milan Rakić“, nagradu „Desanka Maksimović“, „Žičku hristovulju“ i druge. Za drame koje je napisao dobio je četiri puta Sterijinu nagradu. Takođe je dobitnik Oktobarske nagrade Beograda, Sedmojulske nagrade, a 1997. godine je proglašen za Počasnog građanina Užica. Bio je član Odbora za zaštitu umetničkih sloboda UKS, a sada je član SKD, srpskog PEN centra i redovni član SANU.
Živi u Beogradu.

O delu Ljubomira Simovića

Ljubomir Simović važi za pesnika izuzetno negovanog jezika, majstora pesničkih slika i metafora, pesnika sa specifičnim angažmanom i iznijansiranom ironijom kako u poeziji, tako dramama, proznim ostvarenjima. Često su to groteskne vizije, ali uvek sa neupitnom nadom i verom, sa naklonošću prema junacima koji su najgori po ubičajenim merilima, onim marginalnim tipovima , kao što su junaci iz njegove drame Čudo u Šarganu, jednako kao i Drobac u Putujućem pozorištu Topalović. 
U drami Ljubomira Simovića Putujuće pozorište Šopalović pojavljuje se i batinaš Drobac, koji kuda god prođe „krvav trag“ ostavlja. Imun na novac, na satove, jednostavno čovek koji je nesposoban da bude milostiv. Doživljava sebe pred drugima kao vrlo važnu osobu koja zna zakon, koju „poštuju“ . Kao da ne shvata da je to „poštovanje“ ustvari podozrivost i strah jer je batinaš, krvnik, dželat. Potkrepljuje to rečenicama: „Ja kad uđem u hotel „Pariz“ svi ućute. Za koji god sto sednem svi ustanu! Iz poštovanja. Kad idem čaršijom, prelaze na drugu stranu. Zato što me poštuju. Babe se preda mnom krste, ko da sam ikona!“ Zove se Drobac zato „što drobi kosti“ i čudi se kako drugi to ne znaju, kao što ne znaju da je „teže vešati mrtvaca nego živoga“ i da „neki plaše više bruke no smrti“. Drobac je oličenje zla i nasilništva, tema, jedne od mnogih koje pisac postavlja u ovom komadu: o odnosu pozorišta i stvarnosti, o rizicima koje umetnost nosi sa sobom, o tome šta je istinitije, ono što obično smatramo bogatstvom , materijalno, ili je istinitija ideja u koju duboko verujemo, kako se stvarnost meša i rešava pitanje umetnosti i obrnuto, šta može umetnost, kako se nasilje rađa, odakle dolazi… Kroz priču o događajima oko putujuće glumačke družine koja na Rakijskoj pijaci u Užicu u vreme okupacije, ispod instaliranih vešala želi da odigra deo Šilerovog komada „Razbojnici“ slika ne samo okupacijske prilike, već junake drame vidi kao svet u kome se u početku prelama stvarnost u svim strahotama , kao i u svim vidovima ljudske gluposti i nemoći, da bi potom to priča razvila i pokrenula bar privremena razrešenja. Među mnogobrojnim junacima drame pesnik kao da izdvaja baš najgoreg, najstrašnijeg, gradskog batinaša, očito dželata, krvnika koga niko tako ne oslovljava, ali vidimo da on to jeste, da u ime zakona veša i ubija. Simović tog i takvog Dropca, dovodi u skoro bajkovitu situaciju, on priznaje lepoj glumici da krvave ruke ne može da „opere ni vodom , ni rakijom, ni gasom“, a kako drama odmiče ne samo da se najasnije pokazuje kao samosvesno ljudsko biće, već kao da je jedini od likova, u drami Putujuće pozorište Šopalović shvatio da će „lepota spasiti svet“ , iako ne i njega. U dijalogu sa lepom glumicom Sofijom, oko koje se šunja, prati je jer ga je njena kosa dotakla, slučajno Drobac postaje od čudovišta nevino čobanče sa planine koje se razume u biljke. Prišunjaće joj se nečujno na noćnom kupanju u reci, uplašiti je prvo, a zatim se prisetiti da je mogao biti neko drugi, neko bolji. I umesto očekivanog nasilja, Sofija zahvaljujući jednom dijalogu koga se setila, a odnosi se na biljke, sluša Dropčeva pitoma objašnjenja o lekovitst biljaka koje se ne vide u mraku, ali on ih oseća po mirisu. U jednom trenutku će reći Sofiji: „Kao da si mi skinula krv sa očiju!“ Drobac, čovek koji je zavidio „vaški što je vaška“, na kraju, a to je sporedno, i za one koji odlaze i za one koji ostaju, sam sebe veša.

Neko drugi, neko ko se prvi bacio kamenom, na navodnu Dropčevu ljubavnicu, i u ime naroda presudio lepoj glumici Sofiji ošišavši je do glave, a još je imala sreće što nema „katrana i perja“, Blagoje, postaće onaj koji ostavlja krvav trag.  

Deo iz drame Putujuće pozorišta Šopalović

…

 (Bez reči ulazi Drobac. Uprkos velikoj vrućini obučen je u suknene čakšire i gunj. Nosi opanke. Maše volujskom žilom. Prilazi, bez reči pumpi za vodu, naslanja na nju volujsku žilu, pumpa, pije vodu iz ruke, umiva se, briše lice šajkačom. Odahne.)

Drobac: Vješao sam one leševe na Žitnoj pijaci. Pokraj kantardžinice.

Gina: Čula sam.

Drobac: Bolje bi bilo da si vidjela.

Gina: Ako se nisam dosad nagledala…

Drobac:Teže ti je vješati mrtvaca nego živoga.

Vasilije: Ko su ljudi koji su obešeni?

Drobac: Banda.

Vasilije: Zar ste morali onako da ih vešate?

Drobac: Kako onako?

Vasilije: Onako gole, bez opanaka i čakšira?

Drobac: Da sam se ja pito, ja bi im poskido i gaće! Ništa me nemo’ gledati!To bi se tako najbrže iskorjenilo, razumješ? Ne razumješ. Da si ti, da tako kažemo, banda… I da ti pođeš da pucaš na Švabu … a da znaš da zato moreš golokur da visiš na pijaci…Kaži, bi li puco?

Vasilije: Nisu to moja posla! Ja sam glumac.

…

Simka: Stanite, čekajte!

Zamalo da zaboravim da vam kažem!

Onog Dropca, batinaša, našli obešenog!

Obesio se na Tatincu, o neku krušku!

Jedna velika jeribisma, rađa po vagon!

Obesio se onom žilom, kojom je tukao!

A u ruci mu našli vidovu travu!

Iz drame Putujuće pozorište Šopalović

BALADA O STOJKOVIĆIMA

Bije batinaš, bogme svojski raspalio,
puca nam koža, lete mrvice mesa;
bije sat, bije dva, bije tri,
otkud mu toliko štapova i besa?
Udara bogato, udara od sveg srca,
već mu se lice od napora krivi,
gubi dah, zastaje, prediše, više ne može,
i pada mrtav umoran,a mi živi.

Poređaju nas vezane uza zid,
pucaju u nas, - prska nam lobanja,
prska cevanica, podlaktica, koska,
otežasmo od olova u telu.
Dođe i veče. Umorili se strelci.
Odvezuju nas, psuju nam Boga i majku.
Sa streljanja se vraćamo kući  ko s posla,
i dok se u kujni podgreva večera
žene nam krpe rupe u odelu.

Posle večere pregledam domazluk:
zakrpim krov, poduprem ogradu,
nakupim kišnicu u kace i aranije.
Uto i spavanju vreme. Pre no zaspim
kažem ženi: vešaće me u pet,
gledaj da me probudiš nešto ranije.

Ujutru vešala, nova novcata, čvrsta,
užad jaka, dželati obučeni,
- ruku na srce, ničemu zamerke nema.
Vešaju nas brzo, vešto i lako.
Visimo tako obešeni do mraka,
vreme je večeri, skidaju nas, - mi živi,
svi nas tuku i psuju; ali ako.

Sutradan zorom dovuku granja i drva,
naslažu lomaču, za nju nas gole vežu,
prinesu šibicu, potpale,
i gori tako, gori nedelju dana,
cela varoš od pepela posivi.
Kada sve dogori, mi izadjemo iz dima,
kraljica pada u nesvest, a kralj
trlja oči i gleda nas zaprepašćen:
Sunce vam vaše, pa vi opet živi!

Rastržu nas konjima na repove, raspinju nas na točku,
seku nam glave, ruke i noge - strašno!
Streljane nas vešaju, poklane nas guše,
ne znamo zašto, a nije ni važno.

Sudijama je već svega dosta!
Smenjuju strelce, otpuštaju vojnike,
dželate vešaju - oni im kao krivi.
Pa opet na nas: te topuzinom, te topom,
te vešaj, te seci, te kolji!
A mi živi.

Nije tu nešto u redu, šapće narod,
to neko štiti sudije od greha!

A i nas katkad hvata zebnja pred san:
nismo besmrtni, neće to dugo ovako,
doći će jednom i nama kraj,
nećemo izdržati, i umrećemo
od smeha.

VEŠALA NA ŽITNOJ PIJACI U UŽICU

Na Žitnoj pijaci,
bez ijednog jedinog
zrna žita,
o četiri konopca
obešeni, jaka,
jedan geometar
i tri seljaka.
Nad prestravljenim ženama,
u zraku,
dve cokule,
šest opanaka.
Slomljenih vratova,
teži nego živi,
s perom na usni
koje se treperi,
konopci zatežu
ko četiri tega.

Kao iz oblaka?
Kao iz nedara?
Kao leto?
Kao blagovest?
Koliko sija
To, što se ovim tegovima meri?

   Ljubomir Simović Hleb i so, Srpska književna zadruga, Beograd, 1991. godine