Meša Selimović

Biografija

     Meša (Muhamed) Selimović rođen je u Tuzli ( tadašnja Austrougarska) 26. aprila 1910. godine. Naselje u Tuzli gde se rodio, Tušanj, kako navodi u svojim Sjećanjima „ je bilo naselje sirotinje koja je živjela u ružnim kućercima, bez ikakvih sanitarnih instalacija“ sa „malim baštama u kojima se gajilo povrće i cvijeće što je skrivalo sirotinjski izgled naselja“. Porodica Meše Selimovića nije pripadala siromašnim, već se ubrajala u „tri bogatije“ tog tuzlanskog, rudarskog naselja. Otac Meše Selimovića, Alija, bavio se prevozom uglja, osnovao špediciju i imao štajerske konje. Njegove sestre Mulija, Safija i Fadila bile su devojke koje su se prve u tom gradu počele evropski oblačiti. Iako je bio vrlo poštovan , dobar čovek, otac Meše Selimovića nije naročitu pažnju posvećivao svojoj porodici . O deci se brinula majka Paša. Čak je otac prokockao i prilično imanje što će piscu Derviša i smrti kasnije otežati početak studuranja u Beogradu. Otac će mu umreti u 51- oj godini, one godine kada on bude završavao fakultet. Majka, Paša Selimović koja iako nije delila ubeđenja svoje dece nijednog trenutka nije im uskratila svu brigu i podršku, niti se bunila što su sva njena deca, skojevci u toku okupacije izlagali velikim rizicima i mogućoj porodičnoj tragediji, hapšenju, zatvoru, pogibiji u ratu.
     U osnovnu školu koje nije bilo u naselju Tušanj, Meša Selimović je išao na Pazaru, zajedno sa decom siromašnih rudara. U autobiografskim Sjećanjima Meša Selimović će posvetiti nekoliko stranica opisujući život rudara, prepoznajući kasnije u njima junake Zolinog Žerminala, knjige koju je pokušavao da im čita kao mladić, a oni su „slušali kratko i prezrivo odmahivali rukom, rekavši ružnu reč“. Jedan pasus u ovim autobiografskim zapisima odnosi se na rudara Alju, „divnog čoveka koji je naročito volio djecu, ali je jedne noći kada se pijan vraćao sa smjene, karbitušom ubio svog najboljeg druga i prijatelja, u ko zna kakvoj svađi. Ujutru, zapamtio sam, na raskršću kod kafane „Kod tri vrbe“, stajao je Aljo, onako krupan i visok, pognute glave, u lancima, oko njega policajci i sudski činovnici koji su vršili uviđaj, a pred njima na zemlji, pokriven ćebetom,ubijen rudar. Aljo je samo ćutao i nešto nejasno mrmljao, sigurno da ne zna kako se to desilo.“ Još jedna priča, među mnogima koju je čuo kao dečak, naročito o sudbinama ljudi u Prvom svetskom ratu , onu, koju je budućem piscu ispričao dajdža (ujak, majčin brat) je ona o streljanju. Jedan vojnik odbio je poslušnost, zario oficiru nož u telo, opsovao carsko veličanstvo, ili ko zna šta, zaboravio se razlog streljanja, ne zna se tačno, kao ni ime, osuđen je i streljan. Ceo vod kome je pripadao osuđenik na smrt streljanjem morao je da izvrši presudu, zato što ga nisu sprečili da napravi prestup koji povlači smrtnu kaznu. Svi pripadnici tog voda, sem jednog koji nije bio prisutan, dogovorili su se da pucaju u vazduh. Kada su osuđenika stavili uza zid, svi su pucali u vazduh, sem tog jednog koji nije znao za dogovor. Nesrećni čovek shvatio je naknadno šta se dogodilo, iako je pohvaljen, okićen ordenom. Ništa mu to nije značilo, i po priči koju je slušao Meša Selimović još u detinjstvu, vojnik nije bio više isti. Bez obzira što je bio rat, što je taj ubijao druge ljude, taj događaj kada je samo on pucao učinio je da se potpuno promeni, propije, jednostavno slomi. Nije mogao da podnese činjenicu da je to baš on uradio svom drugu iz voda. Ne zato što je pucao „već zato što je pucao sam“. O toj dajdžinoj priči koja je možda dajidžina životna priča, ni to se ne zna, pisac, Meša Selimović dalje kaže da je pokušao u Tvrđavi (1970) da je obradi, ali da nije zadovoljan „dosegom dubine tragike koju ta priča nosi“, napominjući da ona govori o „društvenim konvencijama koje mogu da relativizuju ljudski moral: kada se te konvencije ne ispune, moral dolazi do izražaja, jer nije ničim prikriven“. Meša Selimović smatra da je to „lijepa priča o manipulisanju ljudskim moralom“.
     Posle završene gimnazije u Tuzli, Meša Selimović je zbog porodičnih, materijalnih prilika prvo upisao Pravni fakultet u Beogradu, ali je posle prve godine i nekih priznatih, a i položenih ispita latinskog, istorije, češkog odlučio da studirao srpskohrvatski jezik i književnost, što mu je odobreno odlukom rektora Univerziteta u Beogradu. Profesori su mu bili: Bogdan Popović, Pavle Popović, Veselin Čajkanović… Završio je studija u Beogradu 1934. godine. Vraća u Tuzlu, gde od 1935. godine i prvo radi u Građevinskoj školi, a zatim u tuzlanskoj Realnoj gimnaziji.
     Drugi svetski rat sačekao je u rodnom gradu, kako kaže „deprimiran postojećim društveno- političkim stanjem u Jugoslaviji, i svijetu. Jugoslavija u kojoj je postojao građanski rat, preko noći je postala poprište nasilja i mržnje, a ljudi su se izdvajali u dva tabora, u žrtve i krvnike“. Iako je bio kandidat za člana KP još od 1941. godine, nisu mu dozvoljavali da ode u partizane. U kući Meše Selimovića skrivao se ilegalac za kojim je tragala nemačka i policija NDH. Tim postupkom cela porodica je bila u velikoj opasnosti. Zbog toga što su pripadali ilegalnom pokretu u okupiranom gradu, uhapšena su tri člana porodice, Meša Selimović, njegova sestra i mlađi brat, 1943. godine. Zatvoreni su i bili su raspoređeni su po samicama, stavljeni su im okovi do slanja u neki logor.
      O tim događajima, o mnogim ljudima koje je sreo u toku boravka u zatvoru, ljudima koji su najstrašnije mučeni, deportovani, ali i onima koji su saosećali sa mladim osuđenicima i pomagali im, spašavali ih, ostavio je Meša Selimović svedočenje u memoarskoj prozi Sjećanja. U proleće 1943. godine, nakon što je nizom srećnih okolnosti, ali i uz domišljatost i hrabrost pojedinaca, uspeo da izbegne deportaciju u logor, Selimović se našao na oslobođenoj teritoriji, postao je član Komunističke partije Jugoslavije, član Agitpropa za Istočnu Bosnu, a kasnije i politički komesar Tuzlanskog partizanskog odreda. Pred kraj rata njegov stariji brat Šefkija koji je bio takođe bio partizan, važan rukovodilac, proveren skojevac streljan je zbog kako na jednom mestu kaže Meša Selimović „kreveta i ormana… “.
     Bio je to događaj koji će na pisca ostaviti neizbrisiv, bolan trag , i on će ga transponovati u svoje najpoznatije i najčitanije delo Derviš i smrt, godinama posle te porodične tragedije. U novembru 1944. godine po naređenju partije, Meša Selimović seli se iz Tuzle u Beograd i radi pri Komisiji za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača, kao načelnik Publikacionog odeljenja čije zaduženje je redaktura i registracija tekstova. U toku boravka u Beogradu Meša Selimović se zaljubio u svoju doživotnu saputnicu Darku, razveo se od prethodne supruge što je izazvalo isključenje iz partije i otpuštanje s posla. Iz Beograda, u potrazi za poslom krenuo je sa svojom drugom suprugom za Sarajevo 1947. godine. Tamo je postavljen za direktora izdavačkog preduzeća „Svijetlost“ , a istovremeno je i profersor Više pedagoške škole, kasnije i profesor na sarajevskom Univerzitetu. U Sarajevu će živeti i raditi do 1971. godine kada se penzionisao i ponovo preselio u Beograd. Meša Selimović je bio i umetnički direktor „Bosna- filma“, direktor drame Narodnog pozorišta u Sarajevu, učestvovao u pisanju scenarija za ukupno dvanaest filmova od kojih je u toku njegovog boravka u Bosni snimljeno deset. Neki od tih filmova su: Novi temelji, dokumentarni film o izgradnji zadružnih domova na selu, Rudar, o popularnom rudaru Aliji Sirotanovići. Taj film nikada nije završen jer je komisija koja je bila zadužena da pregleda materijal bila nezadovoljna. Sa Isakom Samokvijom radio je na pripremi filma Hanka koji je počeo da snima Krešo Golik, a zatim nastavio Slavko Vorkapić. Tih godina dok je bio šef Umetničkog odeljenja „Bosna- filma“ Meša Selimović je učestvovao u pisanju scenarija o sarajevskom atentatu koji je trebalo da bude snimljen u bosansko-austrujskoj produkciji , ali do te zajedničke realizacije filma nije došlo zbog različitog pristupa temi. Kuća na obali, film na čijem scenariju je radio i Meša Selimović, sniman je u Dubrovniku 1953. godine i bio je najkomercijalniji film u Nemačkoj, ali u Jugoslaviji, na Pulskom festivalu nije doživeo naročit uspeh. Rad na scenariju Palme u Snijegu koji je trebalo da režira Radoš Novaković nije realizovan, tako da se Selimović ponovo okreće temama iz Drugog svetskog rata. Tuđa zemlja je priča o italijanskim vojnicima, neprijateljima koji imaju svoje probleme i nade. Taj film režirao je Jože Gale, slovenački reditelj 1956. godine. Sledi scenario za film Noć jutra koji je režirao Pjer Majhrevski, pionir bosanskog filma. Snimljen je 1959. godine, a zatim je usledio film o legendarnoj partizanskoj četi husinjskih rudara Konjuh planinom koji je režirao Fadil Hadžić. Još tri scenarija uradiće pisac Derviša i smrti: dramu Uđi ako hoćeš reditelja Radenka Ostojića, za dva filma sa ratnom tematikom: Opatica i komesar reditelja Gojka Šipovca i Plamen nad Jadranom koji je režira francuski reditelj Aleksandar Astruka. Tema filma francuskog reditelja je samožrtvovanje oficira Spasića i Mašere koji su potopili svoj ratni brod da ne bi pao u ruke nemačkoj vojsci, u aprilu 1941. godine, u Boki. To je bio poslednji scenario na kome je radio. Zdravku Velimiroviću koji je po Selimovićevom romanu snimio film Derviš i smrt 1974. godine pomagao je samo savetima.
     Što se tiče pisanja, Selimović je od prvih stihova koje je napisao kao učenik šestog razreda gimnazije (smatrao ih je neuspešnim), pa preko pokušaja da svoje zapise o rudarima iz mahale objavi u beogradskoj „Politici“, pa do publicističkih tekstova koje je pisao kao partizan i član Agitpropa , prilično čekao da se posveti literaturi. Sam govori u svojoj autobiografskoj knjizi, o lutanja i nesigurnosti da pronađe način, formu, a pre svega snagu, tako da se u poznim godinama pojavljuje na literarnoj, tada jugoslovenskoj sceni i kasno doživljava uspeh kao pisac. Bez obzira na sva osporavanja, posle objavljivanja Derviša i smrti, bosansko – hercehovačko udruženje pisaca ga je predložilo čak i za Nobelovu nagradu. Iako je u toku rata objavio i jednu pripovetku Žrtva i to 1944. godine, kada ce divio Emilu Zoli i Maksimu Gorkom, razumevao i podržavao socrealizam u period od 1932. godine, pa do prvog romana Tišine (1962) koji je objavio u 51-oj godini života kao je sve bila priprema za njegov najpoznatiji roman Derviš i smrt. Iako je ovom romanu predhodila zbirka pripovedaka U oluji (1948), nekim neobičnim spletom okolnosti rukopis je ostao neobjavljen, a Meša Selimović je tek 1970. godine u okviru svojih sabranih dela, da bi dokazao „koliko u njima ima malo socrealističkih elemenata“ ove pripovetke uneo u zbirku Djevojka crvene kose.
     Meša Selimović je 1949. godine primljen u Savez književnika Jugoslavije , a u preporuci za prijem nalazila se i ova rečenica „iako nije napisao mnogo odaje dobrog pripovedača“. Čak je 1964. godine izabran za predsednika Saveza književnika Jugoslavije, upoznao je Dobricu Ćosića s kojim je postao prijatelj i kome se poveravao. Nije dugo ostao na toj funkciji. U Zagrebu, u izdavačkom preduzeću „Zora“ 1950. godine objavljena je Selimovićeva zbirka priča Prva četa.
     Prvi roman Meše Selimovića Tišina (1962) dobio je porazne kritike, uprkos tome što mu se ne osporava „pismenost“, čak je primećeno da je „veoma pismen, ali bez ikakvog talenta“ kako je napisao jedan mladi kritičar. Sa zbirkom ranijih pripovedaka Tuđa zemlja (1962) sa kraćim romanom Magla i mjesečina (1965), koje smatra svojim „artistički najuspešnijim djelom“ bilo je drugačije, sa manje osporavanja je primljena. Čak dva kritičara su oduševljeno ovu knjigu označili kao „remek- delo partizanske književnosti“ nalazeći da niko u jugoslovenskoj književnosti „nije tako skicirao to prelomno vreme“, prepoznavali su u njoj „gustu monološku poemu“, dok su ostali prećutali objavljivanje knjige. Derviš i smrt (1966) je knjiga Meše Selimovića koja mu je donela sva moguća priznanja i nagrade: NIN-ovu (1966), Goranovu nagradu (1966), Njegoševu nagradu (1969), Dvadesetsedmojulsku nagradu (1967), Nagradu AVNOJ- a (1969).
     Meša Selimović je bio član Akademije nauka Bosne i Hercegovine i redovni član SANU od 1974. godine.
     Posle Derviša i smrti, Selimović je napisao Tvrđavu (1970), Ostrvo (1974), studiju Za i protiv Vuka (1976), Krug (1976) i autobiografsku knjigu Sjećanja (1976). Pored studije Za i protiv Vuka (1967), Meša Selimović je objavio i knjigu Eseji i ogledi 1966. godine. Roman Meše Selimovića Derviš i smrt preveden je na nekoliko jezika.
     Dobrica Ćosić, u knjizi Prijatelji navodi testamentarno pismo koje je Meša Selimović uputio SANU u kome piše: „Potičem iz muslimanske porodice, po nacionalnosti sam Srbin. Pripadam srpskoj literaturi, dok književno stvaralaštvo u Bosni i Hercegovini kome takođe pripadam smatram samo zavičajnim književnim centrom, a ne posebnom književnošću srpskohrvatskog književnog jezika. Jednako poštujem svoje poreklo i svoje opredeljenje, jer sam vezan za sve što je odredilo moju ličnost i moj rad. Svaki pokušaj da se to razdvaja, u bilo koje svrhe, smatrao bih zloupotrebom svog prava zagarantovanog Ustavom…“
     Nagrada „Meša Selimović“ koja je ustanovljena, dodeljuje se autorima za dela koja su napisana na prostoru bivše Jugoslavije.
     Meša (Muhamed) Selimović umro je u Beogradu 11. jula 1982. godine.

O delu

      „ Krajem 1944. godine strijeljan je u Tuzli moj najstariji brat, partizan, oficir komande Tuzlanskog vojnog područja, presudom vojnog suda III korpusa. (Imena ne navodim, iako ih naravno znam, oni ne znaju ili se ne sećaju šta su učinili mome bratu i meni, uvjerio sam se u to nedavno, kada mi je jedan od njih pružio ruku, a ja nisam prihvatio, a on je začuđeno pitao moje prijatelje zašto se ljutim na njega?) Na afišama izlijepljenim po gradu pisalo je da je Šefkija Selimović osuđen na smrt strijeljanjem zato što je iz magacina GUND-a (Glavne uprave narodnih dobara) uzeo krevet, orman, stolicu i još neke sitnice, a tako stroga presuda je donesena, piše na objavi, zato što je okrivljeni iz poznate partizanske porodice. Tako se naša porodična privrženost revoluciji i naša zanesenost okrenula protiv nas i pretvorila nas u žrtve. A taj okrivljeni, moj brat, kome su ustaše odnijele sve stvari iz stana, očekivao je svoju ženu koja je slučajno ostala živa u koncentracionom logoru, a trebalo je da se vrati u Tuzlu. Kada sam čuo da je Šefkija strijeljan doživeo sam šok. Ležao sam nemoćan da išta shvatim, i neprestano plakao. Nakon nekoliko dana došao mi je šofer UDB-e koji je mog brata odvezao na strijeljanje, i doneo mi poruku od mrtvog čovjeka. Šefkija je bio miran pred strijeljanje, rekao je: “Pozdravi Mešu, reci mu da sam nevin.“
     Ovo je zabeleška koju je Selimović objavio u Sjećanjima, uz objašnjenje za svoj najpoznatiji roman. To će ponavljati uvek kada bude govorio o Dervišu i smrti. U jednom od tih intervijua će reći: „Taj roman je sve što sam i ja, cjelo moje životno iskustvo, moja osećanja i moja patnja.“
     Stvarni događaj iz života Meše Selimovića koji će mu obeležiti život biće povod da na literarni način postavi neka pitanja o životu čoveka, da pokuša da pronađe neki smisao u onome što se desilo stvarnom čoveku, njegovom bratu, da kroz jednu sudbinu, sudbinu Ahmeta Nurudina, u svom psihološkom, filozofskom romanu Dervišu i smrti postavi niz , univerzalnih pitanja . Tema koja je tada označena i kao alegorija na komunistički sistem će dodatno učinitio da ovo literarno delo postane njegov najpoznatiji, najčitaniji roman. Sam pisac ga nazvao i svojom „duhovnom biografijom“. Ključno pitanje, koje postavlja pisac jeste; šta je važnije, ljudski lik ili vera? Radnja romana smeštena je u 17. vek, vreme Otomanskog carstva. Pričajući kroz šesnaest poglavlja u prvom lici sudbinu Ahmeta Nurudina, derviša, šejha melvalijanskog reda, kroz monologe, dijaloge, Selimović stvara jednu veliku metaforu, tačnije, niz metafora o nesvodljivosti ljudskog života na dogmu, metaforu o čovekom životu i stalnoj borbi,o pokušaju da se pomiri nepomirljivo, dogma i njena pravila sa ljudskim potrebama, o krutosti, nemilosrdnosti vlasti, njenoj upotrebi, pomami za vlašću koja melje čovekovu strukturu, o bespomoćnosti, besmislu, o težnji, nadi, strahu i na kraju, ili vazda, o smrti. Ahmed Nurudin čije ime znači „svetlost vere“ od neukog siromašnog seljačeta prvo postaje brilijantan student, pa neustrašiv i fanatičan vojnik i na kraju, poznati derviš u bogatoj tekiji. Ta vrsta društvenog položaja koju je smatrao uspešnom počinje da se ruši onog trenutka kada mu hapse brata i nedužnog ga dave u tamnici. Ahmed Nurudin ne uspeva da ga spase i nakon toga kao da izlaze na videlo sve zablude, pokazuje se jasno životna istina o slepoj odanosti veri, ( ideologiji, dogmi), o potiskivanju osnovnih ljudskih emocija, dehumanizaciji i izolovanosti, o nemoći da se preskoče i previde ograničenja koje nameće poreklo, da se savlada ravnodušnost onih koji donose presudu i koji verno i bezobzirno služe sistemu. Sistem se ruši u Ahmedu Nurudinu i on priprema pobunu. Kada i sam postane deo tog sistema, kadija Ahmed Nurudin upada u zamku vlasti koju je hteo da sruši. Likovi Ishaka, Haruna, Hasana, Mule Jusufa, Kara- Zaima u romanu, kadinice bez obzira što promiču kroz život Ahmeda Nurudina, kao i sećanje na devojku, ljubav iz mladosti, mladića koji stiže u kasabu, a koji bi mogao biti i njegov sin, Selimoviću će poslužiti kao junaci dramskog zapleta u ovom pre svega psihološko- filozofskom romanu.
     Katil – ferman, smrtnu presuda koju spominje Meša Selimović u Dervišu i smrti donosio je sultanov kapidžibaša ( u Travničkoj hronici negde na početku romana Ivo Andrić ima zanimljivu epizodu o Mehmed –paši, koji lukavo izbegava smrt tako što otruje kapičibaša i spali katil-ferman) je uobičajeni način smene vezira, paša i obično usledi posle promene sultana, a i inače je primenjivana kao način ubijanja. Podrazumevala je i uklanjanje, davljenje onih koji su „njegovi“, onih za koje novi sultan proceni da mu neće biti odani, ili nisu stigli da ga umilostive darovima i potvrdom bezrezervne odanosti. Specijalni izaslanici stizali su iz Stambola, sa katil- fermanom, crvenim končićem i svilenim gajtanom. Ako je u pitanju neki niži položaj u hijerarhiji, siromašniji podanik, davljenje je obavljano kaišem. Poslednje stranice u romanu Derviš i smrt Meša Selimović posvećuje opisu poslednje noći Ahmeda Nurudina, noći u kojoj su „pjetlovi nemilosrdni“. Roman Derviš i smrt je i priča o izdaji, prijateljstvu, ljubavi, nemoći… Roman Derviš i smrt iako smešten je u doba Otomanske imperije što je poslužilo piscu kao distanca, ostaje savremen roman o čovekovoj sudbini, i pisac ga ne započinje i ne završava slučajno citatom iz Kur’ana:  

Bismilahir-rahhmanir-ruhin!

Pozivam za svjedoka mastionicu i pero i ono što

se perom piše;

Pozivam za svjedoka nesigurnu tamu sumraka

i noć i sve što ona oživi;

Pozivam za svjedoka mjesec kad najedra u zoru

kad zabjeli;

Pozivam za svjedoka sudnji dan, i dušu što

sama sebe kori

Pozivam za svjedoka vrijeme, početak i svršetak;

svega – da je svaki čovek uvek na gubitku.

Deo iz romana Meše Selimovića Derviš i smrt

Predveče me našao Kara –Zaim, usplahiran, više zbog sebe nego zbog mene. Možda čak ne bi ni došao da nije trebalo da mu isplatim njegovu mjesečnu nagradu, a tada bi obično donosio vjesti za koje je smatrao da su važne. I za ovu je smatrao da je važna, i ovaj put je imao pravo.

Prvo je želio da poveća iznos, jer je morao da plati momku koji služi muftiju, a od njega je i doznao.

- Je li toliko važno?

- Pa, mislim da jest. Znaš li da je jutros stigao tatarin iz Carigrada?

- Znam . Ali ne znam zašto.

- Zbog tebe.

- Zbog mene?

- Zakuni se da me nećeš izdati. Stavi ruku na Kur’an. Tako. Zatvoriće te večeras.

- Je li donio kakvo naređenje?

- Izgleda da jest. Katil – ferman.

- Znači, udaviće me u tvrđavi.

- Znači, udaviće te.

- Šta mogu, taksirat.

- Možeš li da pobjegneš?

- Kuda da pobjegnem?

-Ne znam, kažem onako. Zar nemaš nikoga da ti pomogne? Kao ti Hasanu?

- Ja nisam pomogao Hasanu.

- Svejedno ti je sad. Jesi, i neka ostane tako. Jesi, pomogao si, ne ruši sam svoju zadužbinu.

- Hvala ti što si došao, izložio si se opasnosti zbog mene.

- Šta ću, moj šejh Ahmede, sirotinja me natjerala. I neka znaš da mi je žao.

- Vjerujem.

- Mnogo si mi pomogao. Živahnuo sam s tobom. Često te pomenemo, ja i žena. A sad ćemo još češće. Hoćeš li da se poljubimo, šejh Ahmede? Bili smo nekad na istim bojištima, pa ja ostao iskrpljen, a ti zdrav, a eto, sudbina hoće da ti odeš prije.

- Hodi da se poljubimo Kara- Zaime, i pomeni me kad-god po dobru.

Otišao je suznih očiju, a ja sam ostao u sumračnoj sobi, ubijen ovim što sam čuo.

Ne mogu da sumnjam, sigurno je istina. Uzalud sam se zavaravao ludim nadama, drugčije nije moglo biti. Valija je digao ustavu i bujica me ponijela.

Ponavljam, nemoćan: smrt, kraj. I ne shvaćam potpuno, kao nekad, u tvrđavskim podrumima, dok sam je čekao, ravnodušan. Sad mi izgleda daleka, nepojmljiva, iako sve znam. Smrt, kraj. I odjednom, kao da sam progledao pred tamom što mi je prijetila, obuzeo me užas od nepšostojanja, od tog ničega. Pa to je smrt, to je kraj! Konačan susret s najstrašnijom kobi.

Ne, nikako! Hoću da živim! Ma šta da se desi, hoću da živim, na jednoj nozi do smrti, na uskoj litici do smrti, ali hoću da živim. Moram! Boriću se, zubima ću gristi, bježaću dok mi koža ne otpadne s tabana, naći ću nekog da mi pomogne, nož ću staviti pod vrat i tražiću da mi pomogne, i ja sam pomogao drugima, svejedno ako i nisam pobjećiću od kraja i od smrti.

Odlučan, sa snagom koju daje strah i želja da se živi, pošao sam prema izlazu. Mirno, samo mirno, da me ne izda naglost i usplahiran pogled, uskoro će noć, skriće me mrak, biću brži od hrta, tiši od sove, zora će me zateći u nekoj dubokoj žumi, u nekom dalekom kraju, samo da ne dišem tako bučno, kao da sam već trčao pred potjerom, i srce da mi ne bije ovako žestoko, odaće me kao zvono.

Ali sam odjednom klonuo. Nestalo je bodrosti, i nade. I snage. Sve je uzaludno.

Pred mešćemom je stajao Piri–Vojvoda, a na ulici su se šetala tri naoružana sejmena. Znao sam, zbog mene.

str. 398-400

Meša Selimović Derviš i smrt

LOGOS-ART, Beograd, 2007.