Mišel Turnije
Biografija
 |
Mišel Turnije (Michel Tournier) veliki francuski pisac, filozof po obrazovanju, rođen je 19.decembra 1924. godine u Parizu. Njegovi roditelji,otac Alfons Turnije i majka Marija Magdalena koji su na Sorboni studirali nemački, insistirali su da taj jezik nauči i njihova deca, kćer, isin Mišel Turnije, tako da susvako leto provodiliu Nemačkoj. Docnije ćeMišel Turnije tvrditida, bez obzira što je prevodio vrlo uspešnosa nemačkog(Remarka),„ne postoji osoba manje talentovana za strane jezike“ od njega. U eseju „Moja afera sa Nemačkom“ objasnioje svoju „netalentovanst“ teorijama koje tvrde da je odnos prema maternjem jeziku „dublji i kompleksniji“ kod pisaca.
Njegov otac je nakon ranjavanja u Prvom svetskom ratu odustao od ideje da bude profesor nemačkog jezika. Odrastanje u centru Parizau kome je prohodao, i za koji je govorio da ga je od „početka mrzeo, da se u tom gradu čovek ne može biti sretan“ i kasnije neće se izmeniti, bio je u tom gradu samo kada je morao. Kada je imao šest godina, a bio je vrlo bolešljiv, i na preporuku lekara porodica Turnije se seli u Seint- Germaine-en- Laye, Mišel Turnije započinje školovanje u privatnim, uglavnom verskim školama, pa u gimnaziji „Paster“. Još kao dečak, zahvaljujući roditeljima razvija svoju naklonost ka čitanju, knjigama. Prva knjiga koja je zadivila Mišela Turnijea kao dečaka je bila Čudesno putovanje Nila Hargesona Selme Lagerlof.
U dvanaestoj godini kako priznaje u eseju“Mitološka dimenzija“ Žan Žinoa je za njega bio „bog“, kao i ŽanPol- Sartr. Oni su bili osobe koje je želeo da sretne. Presudan uticaj na odluku da studira filozofiju na Mišela Turnijea imao je Gaston Bašlar, nakon što je 1941. godine u nekoj knjižari našao njegove dve knjige :Psihoanalizu vatre i Obrazovanje naučnog duha. Turnije smatra da je Bešlerov doprinos upravo u demistifikaciji nauke.Upisao je na Sorboni studije filozofije i prava, gde je i diplomirao 1946, godine radom o Platonu. Bez namere da ostane duže od nekoliko dana otputovao je u Nemačku po oslobođenju, 1946. godine u na Univerzitetu Tibingenu gde produbljuje svoje znanje, upoznaje Žana Deleza. Ostao je u Nemačkojsve do 1950.godine, posvećen proučavanju filozofije, etnologije, prava . Imaoje nameru da se nakon povratka u Pariz posveti karijeri profesora filozofije. U tome nije uspeo, iako je čak dvaput polagao državni ispit, oba puta bezuspešno.Nije prihvaćenni u filozofskim krugovima.Koliko je na te činjenice uticalo njegovo poreklo, porodica Turnije bila je od germanofilska, ali i anacistička, teško je prosuditi mada u nekim njegovim esejima i romanima postoje napomene o tom posleratnom vremenuu kojima se ta naklonost prema nemačkom jeziku i kulturimogu tumačiti različito, obzirom da posleratni Pariz kojion ni u ranom detinjstvu nije doživljavao kao nešto posebno, kao da mu je uzvraćtio tu nenaklonost.. Iako je osetio sve posledice rata kao i ostali Francuzi, jetko primećuje da da došlo do koegzistencije ratnih patnji i kolaboracije, ali i stvaranja legende o herojstvu francuskog Pokreta otpora.
Pomalo razočaran tim, posleratnim prilikamau Parizu, prevashodno filozofskim krugovima oko Sartra, Turnije započinjenovinarsku karijeru. U početku,na nacionalnim radio stanicama, pa tako na Radio France uređuje i vodi emisiju „Čas francuske kulture“. Kasnije prelazinaprivatnu radio stanicu „Evropa I“, piše u Le Monde i Le Figaro, raznimdrugim časopisimada bi se potomna radiju i na televiziji bavio i marketingom.Period od 1958- 1968 godine je proveo kao urednik u izdavačkoj kući „Plon“.
Prvi romam Petko ili limbovi Pacifika Mišel Turnije objavio je kasno, u čedrdeset trećoj godini život, preciznije, 1967. godine. Već tom prvom knjigom , nakon što je dobio „Grand Prix du Roman“ Francuske akademije postao jejedan odnajznačajnijih francuskih pisaca. Nagrađenim romanom, stekaoje slavu,no, bez obzira na nagradu i uspehMišel Turnije nije bio njime zadovoljan pa ju je preradio. U hrvatskom izdanju roman Petko ili limbovi Pacifikatako, prerađen poznatje pod naslovom Petko ili divlji život ( prevod Bosiljke Brlečić).
Kada 1970. godine objavi roman Kralj Vilovnjak postaće i dobitnikprestižne nagrade „Gonkur“, član Gonkurove akademije. U jednom intervju Mišel Turnije je izjavio da mu za pisanje romana treba pet, šest godina, a da pripreme traju po tri godine, a to podrazumeva putovanja i istraživanja. Tako je 1972. godine proputovao i američki kontinent, zajedno sa fotografom Eduardom Boubatom ,i ostvario ne samo svoj san, da vidi Kanadu, već zadovoljan zbog svog „divnog saputnika“ Kanadu je videokako kaže dva puta:prvi, „s jedne strane sopstvenim očima “, a drugi put kroz objektiv fotoaparata svog saputnika koji je imao moć da gde god se nalazio „izmami likove i prizore osobenog stila, jedinstvenu mešavinu stidljivosti, neobičnosti, nežnosti i sreće“. Na tom putovanju Turnije je vodio beleške koje su objavljene pod naslovomDnevnik s putovanja po Kanadi , (1972).Drugi put je posetio Kanadu 1974. godine kao član delegacije Gonkur, i moglo bi se reći da bi to bila jedna protokolarna, uštrogljena poseta da iznenada nije stigao poziv i molba piscu Petka ili limbovi Pacifika izhipi komune da ih poseti i razgovara sa njima o svom romanu.Očekivao je da će ih zanimati suprotnost između „mladog crnog roba i starog civilizovanog Robinzona, naukovanje puritanskog i škrtog Engleza koji se uči životu u divljini.“ Međutim, njih je više zanimala blagotvornost samoće kojoj je pisac inače bio sklon i uvek se čudio kako je Sartr mogao da piše u nekom pariskom kafeu. Turnije je još 1958. godine napisao prvu verziju Kralja vilenjaka, ali nije bio zadovoljan, jer „prelaziti sa metafizike na roman , na romanesknu formu“ činilo mu se neostvarljivim, pa su mu se u fiokama gomilali rukopisi. Smatrao je da suštinu književnog dela čine dve odlike „ jedna negativna, druga pozitivna: humor i slavljenje.“ Nikada nije napisao ni jednu pesmu, ali fotografija je bila česta tema njegovog interesovanja.
Smatrao je da pripada piscima koji su „poput kradljive svrake“ što se tiče tema kojima se bavio i čije okvire jerazbijao, istovremeno poništavajući ih, ali uspostavljajući drugačiji pogled, samosvojan u francuskoj literaturi.Mišel Turnije je smatrao da u romanu uvek treba najkonvencionalnije ispričati priču, i da jeunutar priče najvažnija „metafizička infrastruktura“, koja, iako nevidljiva, isijava savremenim sjajem.
Neke od njegovih knjiga namenjenih deci, kaoPetko i Robinson (1971)Pjero ili Tajne noći (1979), izazivale su šok kod odraslihfrancuskih čitalaca jer se nije ustezao da se bavi tabu temama kao što su politika i pol, restriktivno okruženje... Zbog toga je imao probleme da nađe izdavača u inostranstvu. Sam je smatrao da sve što piše za decu, a to je bila slikovnica, predstavlja himnu „fizičkom kontaktu i lekciju iz ljubavi“. Bez obzira na sve teškoće upravo ta knjiga Pjero ili Tajne noćije na Sajmu u Lajpcigu 1981. godine proglašena za najbolju dečiju knjigu.Petko i Robinson verzija koju je prilagodio dečijem uzrastu takođe je doživela veliku popularnost. Po njegovom tekstu izvođena je u pozorištu, a doživela jei tv adaptaciju.
Mišel Turnije bio je veliki putnik, ali ne putinik koji će ostaviti zapise sa tih putovanja, mada saputa po Kanadi jeste, nego putnik koji je u svojim knjigama koristio pejzaž, putovao je da bi proučavao dokumenta. Tako je za Kralja Vilenjakapregledao gomilu zapisnika sa Ninberškog procesa, čitao rasprave o lovu, golubarstvu, proučavao folklor istočne Nemačke, koja je već tada kada ju je posetio 1975. godine pripadala Poljskoj. Tragovi putovanjasa kojih se što je mogao brže vraćao u svoje čuveno potkrovlje u parohijskoj kući u zaseoku Šoizel, nalaze se i u ostalim njegovim knjigama:Malim prozama,Slavljima, kao i u Meteorima, preciznije, kada je ta knjiga u pitanju, u Paulovim putovanjima.
Mišel Turnijeje tvorac mnogobrojnih, žanrovski različitih tekstova, počev od mikro naracije, malih, velikih raskošnih priča, dnevnika, eseja, do romana, koji u sebi uvek imaju nešto fantastično, ali istovremeno i magično i naturalističko. Već svojim prvim romanom Petko ili limbovi Pacifikapostao je „klasik“, Gonkurovu nagradu za drugi roman Kralj Vilovnjakdobio je jednoglasno, što nije zabeleženo u istoriji dodele ove nagrade. Nobelovu nagradu nikada nije dobio, iako je njegovo imečesto bilona spisku kandidata. Pored ovih prestižnih francuskig nagrada, dobitnik je mnogobrojnih meuđarodnih, pa i Geteove nagrade.
Više od pola vekaproveo je u zaseoku Šoizel, pedesetak kilometara jugozapadno od Pariza gde je njegova porodicajoš 1957. godine kupila kuću. Nije se ženio, ali je Lorena Feliksa, dečaka čiji roditelji su živeli u istom zaseoku sa još mnogo dece, pitao da lidozvoljavaju da se on o njemu brine, što je i činio narednih godina te ga je smatrao za svog sina. Taj odnos je njegov posinak prihvatio i nakon osnivanja sopstvene porodice brinuo je o Turnijeu do smrti.
Mišel Turnije umro je 18. januara 2016. godine.
Sahranjen je na groblju u Šoizelu koje se nalazi nedaleko od kuće u kojoj je proveo skoro pola veka.
Na grobu mu je uklesan epitaf koji je sam izabrao:Obožavao sam te, to si mi stostruko vratio, hvala ti, živote!
Delo
Petko ili limbovi Pacifika(1967), Kralj vilovnjak(1970), Meteori(1975) ,Duh vetra (1970),Petko ili divlji život (1971),Petko i Robinzon(1977),Kljičevi i brave (1979),Fetišista i drugepriče (1987), Gaspar, Melhior i Baltazar (1980), Vampirov let (1981), Žil i Žana (1983), Male proze (1986), Zlatna kapljica (1988), Ogledalo ideja (1994), Eleazar ili izvor i grm (1996) su naslovi najpoznatijih knjiga kojie je napisao Mišel Turnije i koje su prevedene širom sveta. Nije razlog tome činjenica da je zahvalno biti francuski pisac, a jeste, kako je umeo da kaže njihov autor, već je to pre svega posledica njegove inventivnosti i filozofskogpolazišta. Kada govore o književnim odlikamanjegovog stvaralaštva teoretičarii, tumači se slažu u jednom, a to je da u celosti njegov rad podrazumeva, odnosno da je baziran na „transgresiji konvencionalnih granica između parova suprotnosti: afirmaciji i negaciji, intelektualnog i telesnog, muškosti i ženskosti, realnosti i fantazije, dobra i zla...“
Inspiraciju za svoje stvaralaštvo Mišel Turnije je pronalazio u istoriji, već napisanim knjigama, mitovima. On ih ne prepričava, nego ih dekonstruiše, tumači ih na nov način. Njegova prva dva romana Petko ili limbovi Pacifika, Kralj Vilovnjakposvećena su paradigmi seksualne orijentacije , odnosno problemu međurasne želje, otvorenim nagoveštajem ljubavi ka mladićima, da bi kasnije proširio svoje tematsko interesovanje na androginost i fetišizam. Ali, to je samo grubi obris tema i pojava koje u svojim romanima, pričama Mišel Turnije posvećuje pažnju. Jedna od ključnih tema je priroda. Pejzaž za Turnijea nije samo geografski pojam, za njega je pejzaž i ljudsko telo.
Priroda za Turnijea nije samo izvor radosti već pokretač radikalnog preobražaja, kao u romanu Petko ili limbovi Pacifika. Već u samom naslovu rečju „limbovi“ kojom se označava boravište umrle nekrštene dece, najavljen je preobražaj glavnog junaka, Za osnovu ovog romanaMišelu Turnijeu poslužio je roman Robinzon Kruso Danijela Defoa. Naravno Petko ili limbovi Pacifika su iznova napisana, prerađenaklasična knjiga kojoj Turnije daje filozofsku dubinu. Središnji junak nije Robinzon, već Petko koji je u Defoovom romanu“životinja, biće koje očekuje da dobije svoju ljudskost od Robinzona“, te tako inverzijom koja je karakteristična za njegovo stvaralaštvo klasični roman Danijela Defoa postavlja obrnuto i tako pokreće mnoga druga pitanja: večno pitanje rusoovskog mita, ali pre svega pitanje Drugog, jer Petko je Drugi, nevažan za Defoa. Za Turnijea nije nosilac civilizacije samo Robinson, već i Petko. Turnije je je uvek tvrdio da mu nije cilj nova forma romana, već da u roman unese novu materiju, a to je podrazumevalo novu obradu tradicionalne tematike, ili novo tumačenje mitova, njihovu aktuelizaciju u skladu sa savremenošću. Drugi roman čija konačna verzija je objavljena 1970. godine, dve godine nakon burne 1968. godine, a prvaverzija nastalaje mnogo ranijei stajala je u fioci Kralj vilovnjakje Turnijeovo tumačenje i učestvovanje u raspravi koja je tada prvi put pokrenuto u Francuskoj,pitanje o kolaboraciji stanovništvaFrancuske tokom okupacije u Drugom svetskom ratu.Roman Kralj Vilovnjakje roman koji jeinspirisanGeteovom pesmom „Bauk-Kralj Vilovnjak“.Pesma je nastala 1782. godine inalazi na početku Geteove igre sa pevanjem Ribar.Inspirisala ga je po danska baladaSingspiel koja je izvorni deo opere Die Erlkong.Baladaje o vilenjaku, baukumitskom biću koje decu mami u smrt. Po motivima ove balade Franc Šubert i Karla Lou napisali su svoje kompozicije, a Turnije ju je iskoristio da bi progovoriomodernom bauku, fašizmu kroz lik Abela Tifoža. Ništa neobično za ovog pisca koji je preuzimao matricu, motive, poput biblijskog mita o Mojsiju Eleazar ili izvor i grm) iliTri mudraca Gaspar, Melišor Baltazar, pa do Robinzona Krusoa (Petko ili limbovi Pacifika).
Koristeći ovaj motiv, ovu arhetipsku sliku i smeštajući je u vreme Drugog svetskog rata, on je čini novom i savremenom. Inače, Geteovu pesmu su preveli Aleksa Šantić, Zoran Kravar, anajnoviji, jedinisvoj prevod sa nemačkog jezika uradio je i Danilo Kiš na molbu prevodilacaromanaKralj Vilenjakna srpskohrvatski, 1988. godine. Koristeći parodiju, kroz sudbine junaka ljudoždera Tifoža, njegove Zlokobne zapise, pričumesara Stefana Raufajzenakoji se pridružuje Hitlerovoj omladini, Hitlerjugendu,, savršeno očuvnog leša čoveka iz Valkenaua koji nakon što je iskopan na jednom arheološkom nalazištu i nazvan „Kralj Vilovnjak“ Turnije romanomKralj Vilovnjaki zanimljivo ukazuje na granicu gde se sučeljavaju stvaralac mita i učesnik u istoriji.
Eleazar ili izvor i grm, roman Mišela Turnijeaje novo tumačenjei novo Turnijeovo „prepisivanje“ među mnogobrojnim piscima koji su uDrugoj knjizeTore, Imena ili Izlazaknalazili inspiraciju.To je roman u kome autor projektuje senku prvobitnih značenja na modernu istoriju i ponovo je tumači. Mladi pastir iz Irske Eleazar O’Brajd postaje anglosaksonski pastir duša, ženi se katolikinjomEsterom, koja ima zakržljalu desnu nogu, savršeno peva i svira harfu. Iz tog braka rađaju se sin Venjamin i kćer Korali. I sam obeležen, kao i njegova žena, Eleazar na licu ima ožiljak od biča. On postaje ubica. Ubija čoveka štapom u obliku zmije da bi gasprečio u bičevanje dečaka, pastirčeta koji trpi nemilosrdne udarce. U Irskoj je 1845. godine bila strahovita glad i Eleazar odlučuje da porodicu povede u Ameriku, s ciljem da se domogne Kalifornije. Putuju brodom čedtreset dana. Bežeći od gladi, spašavajući svoji porodicu, on beži i od griže savesti. Stižu u Virdžiniju, a zatim preko pustinje i planina Divljeg zapada žele da se domognu svog Hanana. Put je pun opasnosti, srećuse sa krdom bizona u trku, sa, Indijancima, meksičkim razbojnicima, zmijama, koje je u Irskoj istrebio sv. Patrik.Jedna ujeda njegovog sina.Eleazar biva ranjen. Kada shvati da će umreti poverava svoju porodicu nekadašnjem razbojniku koji se pokajao, Hoseu.
Roman Meteori Mišela Turnijea polazište nalazi u mitu o Kastoru i Poluksu koji će mu poslužiti za razobličavanje i ogoljivanje strogih distinktivnih podela, kategorija u sferi seksualnosti. To postiže dramatuzujući tenzije homseksualnog Aleksandra i braće blizanaca Paula i Žana. Turnije u ovom delu problematizuje čovekovu potrebu da sve svrsta, kontroliše, deli. Ispostavlja se da često to nije moguće.
O romanu Žil i Žana
 |
Kratki roman Žil i Žana je priča o Jovanki Orleanki, Devici iz Orleana francuskoj heroini i o Žilu od Rea, ubici, zločincu koji je monstruozno zlostavljao i ubijao dečake.
Koristeći međuprostor, belinu koja uvek postoji u interpretaciji istorije, i uopštestvarnosti i života Mišel Turnije prepliće ove dve sudbine, sudbinu heroine, Jovanke Orleanke koja je učestvovala ne samo u oslobađanju francuskih oblasti u stogodišnjem francusko-engleskom ratu, koji je trajao više od 100 godina, već je neposredno učestvovala u krunisanju kralja ŠarlaVII za koga se smatra da je oslobodio Francusku. Vrlo pobožna pastirica iz sela Domremiju, svojim dolaskom u Remsu, uticala je na kralja da se prihvati krune, ali isto tako svojim ubedljivim nadahnućima i vizijama za koje je tvrdila da joj ih šalju arhanđel Migai, Sveta Ekatarina Aleksandriska i Sveta Marina neposredno je učestvovala u nekoliko bitakau kojima su francuski riteri pobeđivali neprijatelja jer ih je ova bodrila svojinm „vizijama“, tačnije svojim uverenjem da je ona u „božijoj misiji“ da spasei oslobodi Francusku koja je u to vremebila u neredima, podeljena između orleanista i burgudinaca posleporaza 1415. godine u bitci kod sela Agikort kojo joj je naneo engleski kralj Henri V smatrajući da mu pripada francuski tron.Njemu je pripojena francuska kruna i to zahvaljujući podelama unutar francuske aristokratije. Henri V postao je kralj i Francuske 1420. godine, nakon što je godinu dana pre toga ubijen vojvoda Žan Sen Pjer, a njegov naslednik Filip le Bon postao je saveznik Engleza. Podeljena Francuska posle smrti Henrija V i Šarla VI, bila je pod vlašću maloletnog Henrija.
Jovanka Orleanka pojavila se 1424. godine, počela da govori o svojim vizijama, a četiri godine kasnijeposle silnih pokušaja uspela je da dođe do slabog i neodlučnog regenta Šarla Pontijea, ubedi ga da se kruniše, a zatim on pod njenim uticajem traži saglasnost i dobija je, od crkvenih vlasti, da odobre Jovanki Orleanki da komandije jednom armijom. Nakon što je 8. maja 1429. godine prvo uklonila posadu Orleana, a za manje od mesec dana 18, juna poražena je engleska vojska i kod Pataja, zauzeti su i mnogi drugi gradovi.Između ostalih i Rems u koji je trijunfalno ušao Šarlo VII i u kome je krunisan. No Jovanka Orleanka nije se zaustavljala, jer kako je govorila ima samo godinu dana da izvrši svoju misiju oslobađanja Francuske. Nastavila je da ide u pohode, i dogodilo se da u jednoj bitci sa svojom armijom ostane ispred zatvorene kapije grada Kampinja, da je burgudinci zarobe, predaju Englezima a ovi je osude na smrt spaljivanjem na lomači. Bila je optužena za veštičarenje. Presudu su doneli englesko francuski sveštenici na čelusa njenim smrtnim neprijateljem Pjerom Košonom koji je biovatreno naklonjen Englezima. Iako su mnogi očekivali da će Šarlo VII ponuditi otkup za Devicu iz Orleanto se nije dogodilo. Po nekim pričama Jovanka Orleanka se pod pritiskom pokajala, ali je povukla pokajanje i hrabro se suočila sa smrću. Spaljena je na lomači 30. maja 1431. godine i njenom spaljivanju je prisustvovalo više od 10. 000 ljudi.
U romanu Mišela Turnijea Žil i Žana među tim ljudima se nalazio i Žil od Rea, preobučen u skitnicu, sa kapuljačom na glavi. On je sa Žanom učestvovao u bitkama poput mnogih ritera kojima je ona bila nadahnuće u borbi, isto tako je stajaokraj kralja, on sa leve strane, ona sa desne kada je kralj krunisan. Sedeo je verno u njenom šatoru kada je bila ranjena jer mu je „njeno prisustvo grejalo srce“. Ne bi se moglo reći da ju je posmatrao kao ženu, pa to u jednom dijalogu u Turnijevom romanu i sam joj kaže kada mu ona jasno daje do znanja da ne pokušava da joj se udvara jer „nije jedna od onih koje vojnici prevrću na padinama šanca“. On u njoj vidi spasioca Francuske, izaslanika dobrote, poštenja i časti, kao „devojku- momka“
U tom prvom delu romana upoznajemo i reklo bi se ipak glavnog junaka Žila od Rea i njegov odnos sa Žanom. Znamo da je on nasledio ogromno bogatstvo.
U drugom delu romana Žil i Žana pratimo njegov život nakon Žanine smrti, nakon njenog spaljivanja kome je prisustvovao i koje će odrediti i njegovu sudbinu. Duboko određen tim događajem, ispunjen čežnjom zaŽanom, on se povlači u svoj zamak i počinje dazlostavlja dečake, zatimda ih ubija mameći ih na razne načine. OpsednutostŽanomnjenom smrću u Žilu izaziva hiljadu pitanja koja će on postavljatiocu Blanšou, svom prijatelju, ali i postatiokoreli bezosećajni zloćinac Na njih Blanšo nema odgovor, traga za nekim ko ih ima i u Firenci sreće Preleta, sumnjivca i mudraca i odlučuje da ga povede u Žilov zamak, nadajući se da će on moći da mu pomogne, da ga spase, razreši njegove dileme, odgovori na pitanj: da li je samilost od Boga ili od Đavola, gde je ta moguća granica između krivice i nevinosti, zla i dobra, muškog ženskog, zločina i kazne. To se neće dogoditi na način na koji je očekivao Blanšo, ali svakako će biti spas, pa makar i na lomači jer Preleta zna da jeSotona „slika i prilika Božija, izokrenuta i nakazna, ali ipak njegova slika“
Roman Mišela Turnijea Žil i Žana govori o „pokušaju ozdravljena od zla i nalikuje „alhemičarskom pokušaju pretvaranja olova u zlato“ kako je napisala Alet Bulumije. Suprotstavljanjemi ukrštanjempriče o dve potpuno različite osobe, Turnje kao da sugeriše da apsuluta, konačne istine nema, to jest, da to prevazilazi naš racio, da to ostaje večita misterija i paradoks ljudskog življenja. Sudbina Žila od Rea i Žane može se tumačiti i kao oksimoron kojim se ističe dvoznačnost silaska u pakao, zločina kao puta ka iskupljenju.
Mišel Turnije je u romanu Žil i Žana pokušao da odgovori na pitanje šta je to moglo da tako „neraskidivo poveže ove dve tako različite ličnosti , nadahnutu i lucidnu Žanupredanu veri i odanu kralju i Žila koji svojom „monstruoznošću, ispoljenu četiri veka pre markiza De Sada „ bez obzira na odbojnost, taj pokušaj fascinira. Turnijevo viđenje tog presudnog uticaja deluje izuzezno uverljivo.Teško je posumnjati u verodostojnost ove priče, naročito zbog upotrebe istorijskih činjenica kojih se Turnijestrogo držao kada je u pitanju Žana, Jovanka Orleanka.
Motiv smrtne kazne u romanu Žil i Žana , spaljivanje na lomači i glavne junakinje i glavnog junaka neobičan je, tipično turnijevski, sa mnogo pitanja, relativizovanja konvencionalnih razumevanja kojima je većina ljudi sklona, nikada se ne pitajućišta predhodi zločinu,. kako zašto se dešava, kao i ko i kako presuđuje, da li je kazna iskupljenje, kao i niz drugih nedoumica.
U romanu jedan od likova, Preleta, skitnica i mudrac iz Firence komentarišući Žilovu i Žaninu sudbinu, spaljivanje na lomači, pa pita šta će biti jednog dana kada se ustanovi da je Devica iz Orleana nevina spaljena, da je presuda bila neosnovana, iskonstruisana, pogrešna, da je stradala nevina. Pita se da li i zločinac Žil može očekivati to isto?
Kao što znamo, ustanovljeno daje presuda Jovanki Orleanki neosnovana, poput mnogih koje su u doba Inkvizicije izvršene nad ženama koje su proglašavane vešticama. To je priznala i sama Katolička crkva. Papa Kalist IIIje 1456. godine raskrinkao sve optužbe protiv nje, i ona je proglašena mučenicom,da bi u XVI veku postala simbol Katoličke lige. Napoleon Bonoparta ju je je 1803. godine proglasio nacionalnim simbolom Francuske. Jovanka Orleanka je beatifikovana 1909. kanonizovana 1920. godine.
Delovi iz roman Žil i Žana
 |
Proleće 1431. beše jedno od najhladnijih i najvlažnijih koja letopisi pamte. De Reova i La Igrova malena četa putuje kroz predeo opustošen ratom i tuđinskom okupacijom. Svuda srušene kuće, konjske lešine, jata gavranova. Ponekad se moraju sakriti da bi propustili engleski odred. Kada neprijatelj nije suviše brojan, napadaju ga, ali tada ima gubitaka, a oni se ne mogu nadoknaditi i pored nekoliko uspešnih napada. De Reovo i La Irovo ljudstvo je desetkovano. Uz to se ispostavlja da je Ruan strahovito dobro branjen. Treba se raspršiti, preobući. Žil uspeva da as jednim pratiocem uđe u grad. Više nije mogao oklevati: priča se da će Žana, osuđena na lomaču, biti pogubljena već te sedmice. Izranjavan i odrpan, Žil može i bez prerušavanja da prođe kao skitnica. Izgubljen u gomili, on prisustvuje, srca iskidanog mržnjom i jadom, priprema za mučenje. Uspeva da pročita, na vrhu direka probodenog usred lomače, oglas u kome je nabrojano šesnaest tačaka optužnice protiv Žane: Žana koja sebe naziva Devicom, lažljiva, opaka, varalica, gatara, ujeverna, bogohulnica, surova, razvratna, prizivačica vragova, otpadnica od vere, raskolnica, jeretkinja. Da bi joj se narugali, natukli su joj na glavu kartonsku mitru koja koj pada na lice. Lomača je previsoka da bi dželat mogao da je zadavi čim sune dim, kao što to obično, iz hrišćanske samilosti čini. Žana će, dakle, do samog kraja morati da trpi nadljudske patnje. Od trenutka kad je prvi plamenovi dotaknu, ona počinje da vuče: „Isuse! Isuse! Isuse!“, a s tim krikom, koji će se kroz njene patnje i samrtni hropac donekle menjati, nastavlja do poslednjeg daha. Naposletku, sudija naređuje dželatu da pokaže telo tako da ga svi vide. I eto ga kako visi obešeno o direk sred uskovitlanog dima, jedna poluspržena lešina, ćelava s jednim raspuklim okom nagnuta iznad naduvenog trupa, dok nad gradom lebdi jezivi zadah ugljenisanog mesa.
Pometen, Žil beži. Spušta se niz uličice, prelazi preko zidova, preskače rovove, spotiče se na ledinama. Pada, ustaje, izgrebe lice u kupinjacima, gazi kroz kaljuge, nastavlja da trči, a u glavi mu bez prestanka odjekuje đavolska litanija optužbi protiv Žane, praćena kricima mučenice: „Isuse! Isuse!Isuse!“...
Pada, lica zagnjurenog u crnu zemlju. Leži tu kao mrtav, sve dok zora ne zarudi. Tada ustaje. Ali ko god da mu je mogao videti lice, shvatio bi da se u njemu nešto promenilo: lice lažljivo, opako, bogohulno, razvratno, lice prizivača vragova. No, to još nije ništa. Potučen, skršen, zavući će se na tri godine u svoje vandejske tvrđave. Postaće gusenica u svojoj čauri. Potom, kad zlokobni preobražaj bude dovršen, izaći će otud, i jedan pakleni anđeo raširiće svoja krila.
Str. 30-32
Te reči kao da ga povratiše u život. Uspravi se i, spustivši pogled na niz sudija koji seđahu naspram njega, reče:
- A ja priznajem da su sasvim tačna sva užasna svedočanstva koja me terete. Nem ni najmanje sitnice u tim iskazima, bilo usmenim ili pismenim, koja nije savršeno istinit. Otkada je Isus umro na krstu opterećen svim gresima ovoga sveta, nijedno biće nije imalo da odgovara na ovolike zločine. Uistinu, ja sam najgrđi od svih ljudi što su ikada živeli. Nenadmašiva je strahota moga greha.
Beše u ovim priznanjima toliko gordosti da sudije osetiše još veće poniženje nego pod pogrdaa kojima ih Žil beše obasipao dva dana ranije. Maletroa se nagnu prema Bloenu:
- On misli da je Sotona lično! – reče mu.
- Zbog toga – nastavi Žil – zaklinjem vas da odlučno i neodloženo odredite natežu moguću kaznu, uveren da će i ona biti odveć lagana za moja sramna dela.
Ali vas ujedno i preklinjem da se usrdno molite za mene, i, ako je vaše milosrđe dovoljno snažno, da me volite kao što majka voli svoje najzlosrećnije dete
Od tog trenutka Žil je prisustvovao, krut i ukipljen, smenjivanju beskonačnog niza svedoka čija mu se svaka reč obarala na glavu poput kamena. Behu to prvo roditelji mladih nestalih žrtava, i to:
Nikol, žena Žana Ibera iz parohije Sen-Vensan:
Imala sam sina po imenu Žan, od četrnaest godina. U Nantu, gde je boravio gospodin De Re, prišao mu je neki Spadin, u službi pomenutog gospodara De Rea. Taj Spain je dao detetu jedan hleb, koji nam je sin doneo, i kazao da gospodar De Re želi da on pređe k njemu. Mi smo mu rekli da je to u redu. Potom je dečko otišao sa tim Spadinom i nikada se više nije vratio. Moj muž Žan Iber, otišao je u zamak Siz da pita Spadina šta je bilo s malim Žanom. Prvi put mu je Spadin kazao da ne zna. Drugi put je odbio da primi Žana Ibera.
Žan Darel iz parohije Sen-Severen:
Dok sam ležao bolestan, pre godinu i više dana, Olivije, kome tada beše sedam-osam godina, jurcao se sa drugom decom u Pijačnoj ulici, o Svetom Petru. Olivije se nije vratio kući i niko ga više nije video.
Žan Fero i njegova žena:
Pre dve godine, o Svetom Jovanu Krstitelju, sada pokojni Renjo Donet beše se kod nas pogodio za pekara i često je jedan njegov sin, od dvanaest godina, dolazio sa njim da peče hleb. No, videli smo više puta da bi, kad pripremi pola pećnice, ako je znao da je gospodar De Re u gradu, ostavljao pekaru i odlazio u kuću narečenog gospodina De Rea. I nismo znali šta je tam činio. A jednog dana, ne znamo tačno kog, videli smo ga kako odlazi i od tog dana se nije vratio.
Andre Bar, obućar iz Mašekula:
Čuo sam posle Uskrsa da se sin mog prijatelja Žorža berberina izgubio. Poslednji put su ga videli kako bere jabuke iza zamka Mašekul. Neki susedi kazali su Žoržu berberinu da pripazi na dete da ga ne bi urkali, jer se pričalo da u Mašekulu jedu malu decu.
Žana, udova Emerija Edlena iz Mašekula:
Imala sam sina od osam godina koji je išao u školu i bio mnogo lep, beo belcat i vrlo pametan. Živeo je kod svoje babe blizu zamka Mašekul. Nestao je, a ja nisam uspela da doznam šta mu se dogodilo. Istovremeno i jedno Rusenovo dete i jedno Žedonovo. A posle nekih petnaest dana izgubil se i jedno dete Masea Sorena. Pošto su se ljudi žalili, mislilo se da su deca data u zamenu za oslobođenje gospodina Mišela de Sijea, koga su Englezi zarobili i, kako se tvrdilo, tražili kao otkup dvadeset četiri muška deteta.
Toma Eze i njegova žena, iz Mašekula:
Pošto smo siromasi, o Duhovima smo poslali jednog od naših sinova, bilo mu je deset godina, u zamak na milostinju. Nismo ga više videli i ništa o njemu nismo čuli osim ovoga: ćerkica jednog suseda, koja je u isto vreme otišla da prosi u zamak, ispričala je da su devojčicama zasebno dali hleba i da je jedan sluga kazao dečacima kako će dobiti mesa ako uđu u dvoranu. Videla ih je kako su ušli.
Peron Losar iz Roš-Bernara:
Pre dve godine, u septembru, gospodar De Re je, dolazeći iz Vana, prenoćio u gostionici Žana Kolena, prekoputa moje kuće. Tada se jedan sluga gospodina De Rea, neki Poatu, zanimao za moga sina, koji je imao deset godina i išao u školu. Pitao me je da pustim dete s njim. On bi ga odenuo i odlično hranio i dečko bi imao puno koristi. Ja sam mu dalje na to kazala da ima vremena i da hoću da i dalje ide u školu. A on mi je rekao da će ga i sam poslati u školu i da će mi dati četiri libre. Pustila sam dete da ode s njim. A on ga je odveo u Kolenovu gostionicu. Sledećeg dana, kada je gospodar De Re izlazio iz gostionice, prišla sam mu da preporučim dete, koje je bilo kraj njega. Nije mi ništa kazao, ali je reko Poatuu da je dobro izabrao dečaka i da je lep kao anđeo. Ubrzo posle toga kupili su kod Kolena jednog konjića za dete i odjahali jedan za drugim. Otada i pored sveg truda nisam ništa doznala o svom sinu.
Str. 89-93
U međuvremenu, narod se priprema za veličanstvenu i zlokobnu svetkovinu. Po kućama se žene i devojčice lickaju kao za svadbu, samo što ne progovaraju ni reč a odeća im je crna. Jer, te večeri slavi se prelazak gospodara De Rea na onaj svet, kroz ognjena vrata.
Napolju je nepregledna šuma baklju čiji se plamenovi svijaju pod naletima vetra. Velike vratnice katedrale lagano se otvaraju. Na tremu se prvo pojavljuje biskup Žan de Maletroa sa zlatnom mitrom i belim rukavicama. Oslanja se o pastoral, kao skrhan ogromnim umorom. Priveo je kraju svoj tegobni zadatak, ali mu je tih trinaest dana pritislo pleća kao da je u pitanju dvadeset godina. Za njim idu kaptolski kanoniciu belim albama i sa zelenim kukoljcima, obično sveštenstvo, deca iz hora. Sledi vojvoda od Bretanje na čelu svojih dostojanstvenika.
Velika praznina u povorci okružuje trojicu osuđenika: Žila, Poatua i Anrijea, koji nailaze bosonogi, u suknenim haljinama. Iza njih tapka sumorna gomila roditelja umorene dece. Idu u parovima i svaki par nosi po jedan mali kovčeg. Prelazi se preko nekoliko mostova što premošćuju rukavce reke, pre nego što će se svi iskupiti na livadama bijeskog ostrva. U podnožju lomače Žil grli Poatua i Anrijea.
Potom se okreće gomili roditelja i obraća im se:
- Izjavljujem da je moja vera ostala čista i nepokolebljiva. Sreo sam jednu sveticu. Pratio sam je u njenoj slavi. Kada ju je Inkvizicija osudila kao vešticu a ja sam postao najveći grešnik svih vremena i najgori čovek koji je ikada živeo. Nikome nije toliko potrebna briga bližnjih i milost Božija kao meni. Prijatelji, braćo, preklinjem vas, molite se za mene!
Krvnici se tiskaju oko lomača. Sukne plamen. Tri tela se uljaju, šibana vihorom. Gomila pada na kolena. Uzdižu se molitve i napevi. Ali ni ogromni pogrebni hor ni silna rika oluje ne nadjačavaju nebeski zov koji odjekuje poput udaljenog zvona i viče:
- Žana! Žana! Žana!
Str.100 – 102
Mišel Turnije ŽIL I ŽANA
Sa francuskog prevela Ivana Đorđević
Izdavač: Književna opština Vršac (KOV), Vršac, 2007. godine.