Mihail Afanasijevič Bulgakov

Biografija

Mihail Afanasijevič Bulgakov, ruski pisac, dramaturg, reditelj, glumac,prevodilac rođen je u Kijevu, tadašnjoj ruskoj imperiji, danas Ukrajini,15. maja 1891. godine u religioznoj, obrazovanoj porodici. Mihailovotac, Atanasije Ivanovič Bulgakov bio je profesor na Kijevskoj duhovnoj akademiji, majka, Varvara Mihailovna Pokorevska radila je izvesno vreme kao učiteljica. Oba roditelja Mihaila Bulgakova su poticala iz svešteničkih porodica. Majčina braća,ujaci, bili su lekari, jedan vrlo ugledan u Moskvi, drugi u Varšavi. Ta činjenica uticaće na Mihaila Bulgakova, kao i na njegovog mlađeg brata da kasnije upišu medicinu, iako je Mihail još kao dete pokazivao izuzetno interesovanje za književnost, filozofiju i religiju. Mihail Bulgakov je odrastao okružen pažnjom, ljubavlju, prijateljstvom. Kao dečak pisao je komedije koje su izvodili njegova braća i sestre(Vera, Nađa, Varvara, Nikolaj, Ivan, Oleana). Već tada je voleo pozorište, kome se posvetio kasnije, napustivši svoj poziv lekara 1920. godine.Rano je pročitao „Mrtve duše“ Nikolaja Gogolja misleći da je to avanturistički roman. Gogolj će ostati njegov omiljeni pisac čitavog života. Prva ozbiljnija dela Mihaila Bulgakova Đavolijada(1925)i Pustolovine Čičkova (1925) nedvosmisleno pokazuju fasciniranost autorom Mrtvih duša.
 Posle završene Prve gimnazije Kijeva 1909. godine Mihail Bulgakov je upisao Medicinski fakultet Univerziteta u Kijevu da bi diplomu„doktorasa svim pravima i beneficijama prema zakonima Ruske Imperije“ dobio 1913. godine i volontirao u Crvenom krstupo izbijanju Prvog svetskog rata.Po povratka sa frontazapočeo je lekarsku praksu u regionu Smolenska.
Bio je najstariji od sedmoro dece, četiri sestre i dva brata. Posle poraza Belih 1921. godine porodica Bulgakov će emigrirati. Mlađi brat Nikolaj koji je takođe studirao medicinu, kao i Mihail, posvetiće se nakon odlaska naučnim istraživanjima u Francuskoj, postati čuveni biolog, dok je najmlađi brat, Ivan jedno vreme proveo u Beogradu, svirajući balalajku u jednom ruskom restoranu. Prisustvovao je i izvođenju Zojkinog stana u Narodnom pozorištu u Beogradu 1934. godine, i o tome obavestio svog najstarijeg brata koji će ostavši u Rusiji pokušavati da preživi. Uprkos tome što je romanom Bela garda (1924), dramom Dani Turbinovih (1925), Beg komedijom Zojkin stan (1925),ciklusom priča Beleške mladog lekara(1928), kao i novinarskim tekstovima i feljtonima skrenuo na sebe pažnju kao pisca, a i Gorki ga je pohvalio zbog jedne priče.„naklonost“ despota koji je 14 puta gledao Dane Turbinovihneće dugo potrajati. Staljinova NKVD-ovska omča visiće iznad njegove glave, ponižavati ga, poigravati se s njim na najgnusnije načine, iz zabave, sve do smrti. Već 1930. godine Mihail Afanasijevič Bulgakov biće zabranjen pisac, njegove knjige niko neće štampati, njegove drame nijedno pozorište neće igrati,jer „Bela garda“ njegov roman prvo je objavljen u Francuskoj.To se nije praštalo ni Bulgakovu, kao ni Pasternaku. Staljinovi jurišnici su se utrkivali ko će ga više ocrniti i omalovažiti.
Problemi sa sa zdravljem Mihaila Bulgakova počeli su rano.Bolest bubrega je bila nasledna, zatim ranjavanje, kao posledice boravka na frontu, pa tifus, strah od difterije posle jedne operacije biće razlozi zbog kojih će Bulgakov početi da konzumira morfijum. Postaće zavisnik i to će trajati do 1918. kada je uspeo da se odvikne između ostalog, zahvaljujući i svojoj prvoj ženi Tatjani Lapinojkao i boravku kod ujaka u Moskvi.
U Moskvu je prvi put došao u decembru 1917. godine i ostao je kod svog ujaka, čuvenog moskovskog ginekologa po kome će u romanu Pseće srce nastati lik profesora Preobraženskog. Kada se vratio u Kijev,u proleće 1918. godine prestao je da koristi morfijum i započeo privatnu lekarsku praksu kao venerolog. Kada je započeo građanski rat, februara 1919. godine Mihail Bulgakov je mobilisan, i u Crvenoj armiji je radio kao vojni lekar, prema nekim verzijama. Prema njegovim memoarima, on je mobilisan od strane Belih i bio je pri Crvenom krstu na jugu Rusije, a potom je medicinski službenik u sklopu Treće Terskekozačke pukovnije,Boravio je na Severnom Kavkazu.Za vreme povlačennja Dobrovoljačke armije početkom 1920. godine, nije se vratio u Gruziju, ostao je u Vladikavkazu jer je oboleo od tifusa.
U memoarima koje je objavila njegova prva žena Tatjana Nikolajevna Lapa kojom se oženio 1913. godine saznaćemo da je Bulgakov bio vrlo impulsivan čovek, da je poslednje novce davao za taksi, da nije držao mnogo do štednje, a zbog rane zadobijene u ratu, upotrebe morfijuma,(Bulgakov će napisati knjigu o ovom iskustvu pod naslovom Morfijum),tifusa zbog čega nije mogao da ode u emigraciju, u Francusku, sa ostalim članovima svoje mnogobrojne porodice.U memoarima Tatjane Lapov opisane su te godine njihovog desetogodišnjeg braka i njegovih pokušaja da preko nekih luka na Crnom moru, pobegnu iz Rusije, ali bez uspeha. Kasnije, kada ne bude mogao nigde da objavljuje molio je, tražio i u direktnom pismima Staljinu da mu dozvoli da emigrira.
Nakon neuspešnih pokušaja da se pridruži svojoj porodici, te 1921. godine, Mihail Bulgakov posle izvesnog vremena odlučuje da se nastani u Moskvi i odmah se naselio u Sadovoj ulici, u blizini Patrijaršiskog ribnjaka, poznatog čitaocima iz njegovog dela Majstor i Margarita. Preselivši se u Moskvu Bulgakov nastavlja da piše za novine, sarađuje kao feljtonista u moskovskim novinama: „Rusija“, „Medicinskij rabotnik“, „Rabočij“, „Gudok“, „Vozdraždenje“. U periodu od 1922. do 1926. godine Bulgakov je napisao i objavio više od 120 reportaža i feljtona samo u „Gudoku“ dok je neke priče i delove rukopisa romana, drama objavljivao u novinama koje su izlazile u Berlinu, „Nakanune“. Član Sveruskog saveza pisaca postao je 1923. godine. Već sledeće godine je upoznao Ljubov Jevgenjevnu Belezersku koja se vratila iz inostranstva i 1925. godine ona je postala njegova druga žena. U MHT-u je sa velikim uspehom održana predstava po njegovom romanu, (dramatizaciji romanu Bela garda)Dani Turbinovih1926. godine. Proširilla se priča da se Staljinu ta predstava toliko dopala da ju je gledao 14 puta. Iste godine u državnom akademskom pozorištu „ Vatangov“ uspešna je bila i premijera Zojkinog stana. Istovremeno, u sovjetskoj štampi su se utrkivali ko će oštrije i intenzivnije kritikovati stvaralaštvo Mihaila Bulgakova. Problemi sa cenzurom i napadimana stvaralaštvo Mihaila Afanasijeviča Bulgakova počeli su intenzivno 1925. godine kada mu je policija zaplenila dnevnik, i Pseće srce. Bez obzira na uspeh njegovih dramskih komada, ceo život jednog od najvažnijih pisaca moderne književnosti, za životamalo poznatog kao romanopisaca, tek u uskim krugovima, odvijao se između zabrane i političke osude, bezbrojnih pokušaja da emigrira. Zabranjena je i njegova dramatizacija Tolstojevog Rata i mira. U tim i takvim uslovima, tek ponekad bi mu pružili priliku, jednom i na intervenciju samog Staljina, da kratko radi kao dramaturg- savetnik u omladinskom pozorištu, ili asistent režisera ili glumac u Moskovskom umetničkom pozorištu, MHAT. Za to vreme njegovi komadi izvođeni su na mnogim evropskim scenama. Pored Zojkinog stana,u Beogadujeu režiji Bojana Stupice1938. godine postavljen je iMolijerMihaila Bulgakova.Koliko je bilo nesigurno živeti u Staljinovo vreme, koliko se Staljinov totalitarni režim poigravao životima ljudi, koliko je je bio „milostiv“ nesuđeni teolog upravo jeBulgakovljev i život i smrt ilustrativan primer. Do 1930. godinenijedan tekst Mihaila Bulgakova nije mogao biti objavljen, pozorišni tekstovi su skinuti sa repertoara, zabranjeno je izvođenje : Bega, Zojkinog stana, Grimiznog ostrva, Dani Turbinovih. Tek1932. Staljin je dozvolio ponovno izvođenje Dana Turbinovih i jedino taj tekst nije zabranjivan do početka Drugog svetskog rata.
Staljin je na njegove molbe da ga pusti da ode iz SSSR odgovarao: „Zar smo vam toliko dosadili?“, poigravajuči se sa životom i delom velikog pisca, beskrupulozno čak dotle da je nesrečni Mihail Bulgakov napisao u čast tiraninovog šezdesetog rođendana dramsko delo Batum. Uprkos tome što je Staljin izjavio da on i „takve ljude kao što je Bulgakov naučio da rade za njega“ to dramsko delo nije obična politička agitovka, već, kako su primetili poznavaoci njegovog dela složen komad u kome postoji tipično bulgakovljevska rečenica : “ Prokleti demon!“ Komad prikazuje Staljina kao mladog revolucionara koji prolazi kroz špalir onih koji ga bičuju. Drama nikada nije izvedena, a trebalo je da bude postavljena u MHTU.
Bulgakov je od 1936. počeo da radi u Baljšom teatru, kao prevodilac i libretist. U to vreme već četiri godine je u braku sa Jelenom Sergejevnom Šilovskom, svojom velikom ljubavlju,. Prvo odbija da piše komad u čast Staljinovog šezdesetog rođendana, a onda pristaje i kada završi Batum(1939), tekst će biti odbijen. Staljinu se nije svideo, a obrazložio je to nekakvom skromnošću, uz primedbu da „Bulgakov radi za njega“.
Ilustrativan je i primer iz knjige Pisama vrhovnoj vlasti na koji način je Bulgakov mislio o Staljinu, potpuno svestan dešavanja, nestanka nepodobnih u čistkama, a računa se da je taj broj dvadeset milliona ljudi, pre svega iz redova inteligencije u koju je po svom obrazovanju spadao i Bulgakov, sudbine koju je koja ga je verovatno slučajno zaobišla, ali ne i njegove rukopise koji su pronađeni u Lubjanki. To je deo skeča koji je po svedočenju Jelene Šilovske izvodio u tajnosti, u pouzdanom krugu prijatelja: 

Staljin: Sad mi recite šta je to sa vama? Zašto ste mi napisali ono pismo?

Bulgakov: Pa, kako bih rekao... Pišem pozorišne komade, ali kakva korist!... U ovom času, na primer, jedan od mojih komada leži negde u Moskovskom hudožestvenom teatru, ali oni neće da ga postave na scenu i neće da mi plate za njega...

Staljin: Razumem! Sačekajte sekund!

(Zove telefonom.)

Da li je to Hudožestveni? Ovde Staljin. Dajte mi Stanislavskog. (Pauza.) Šta? Umro? Kad? Baš sad? (Bulgakovu.) Da ne poveruješ, umro je kad su mu rekli.

(Bulgakov teško uzdiše.)

Sačekajte momenat, nema potrebe za takvim uzdisanjem.

(On zove ponovo.)

Da li je to Hudožestveni? Ovde Staljin. Dajte mi Nemiroviča-Dančenka. (Pauza.) Šta? I on umro? Kad... on? Pa, izgleda da je i on umro. Svejedno, samo momenat.

(Zove.)

Dajte mi onda ma koga! Ko je tamo? Jegorov? Dobro onda, druže Jegorove, u svome pozorištu imate rukopis jednog komada (daje glavom znak Bulgakovu), komada čiji je autor pisac Bulgakov... Naravno, ne volim da vršim pritisak ljude, ali izgleda mi da je to dobar komad... Šta? I vi mislite da je dobar? 

   (Iz zbirke »Pismo vrhovnoj vlasti«, Službeni glasnik, Beograd,2012.)

Poslednjih nekoliko meseci života M. Bulgakov pribegavao je, opet zbog bolova upotrebi morfijuma, dok je Jeleni Šilovskoj diktirao zadnju verziju svog čuvenog romana Majstor i Margarite.
Umro je 10. marta 1940. godine.
Sahranjen je na Novodevičanskom groblju.
Komunističke vlasti nisu dozvolile obeležavanje njegovog groba do 1950. godine, ali njegova žena ga je obeležila kamenom „Golgota“ koji je odbačen i stajao je u podnožju krsta na grobu Nikolaja Gogolja.

Delo

Za piščevog života objavljeni su poredzbirke feljtona Buduće perspektive (1919) Bele garde(prvo u Francuskoj1925), ciklusa priča Beleške mladog lekara (1925- 1927), drame: Braća Turbini (1920), Pariska komuna (1921), Dani Turbini (1926), Zojkin stan (1926), Purpurno ostrvo (1929),dramatizacija Mrtvih duša(1932)Molijer(1930)… Od svih drama koje je napisao za piščevog života samo dve su postavljene, igrane i toZojkin stan i Dani Turbinovih,sa velikim problemima, da je čak i Staljin intervenisao da se ova poslednja drama igra u pozorištu, ponovo.
Romani, prva verzija, spaljena (Crni mag, Kopito inžinjera,Žongler s kopitom, Sin V. Gostovanje, Konsultant s kopitom)(1929), kasnijeMajstor i Margita (počeo da piše 1928, završio 1940), biografski roman Život gospodina de Molijera (1933)dramaPriglupi Žurden (1932) Poslednji dani ili Puškin (1935) groteskna komedijaIvan Vasiljevič (1936), Robovanje licemera ili Molijersu dela koja nisu ugledala svetlost dana dok je pisac bio živ. Neke rukopise je i spalio, neki su verovatno zauvek završili u tajnim arhivimai podrumima Lubjanke. Zahvaljujući upornosti i odanosti Jelene SergejevneŠilovske jedan od najvažnijih romana XX veka, nedovršen Pozorišni roman, i roman koji mu je doneo svetsku slavuMajstor i Margarita je ugledao svetlost dana krajem šezdesetih, kao i Pseće srce(1924),Kobna jaja, a mnogo kasnije i ostalanecenzurisana dela velikog pisca.
 Tek šezdesetih godina XX veka objavljene su njegove drame: Poslednji dani, Ivan Vasiljevič, Beg,biografski roman Život gospodina de Molijera (1962),nedovršen Pozorišni roman(1965), Majstor i Margarita(prvo izdanje 1966- 67)u Franfurktu,Pseće srce(1969)Kobna jaja (1969).
Celokupno delo Mihaila Bulgakova zasnovano je na povezivanju različitih vremenskih planova, različitih strana stvarnosti. Ironija, humor, satira, poetika oneubičavanja su njegove odlike, uvek utkane u veliku kompozicije u kojoj se preispituju društvo i istorija, kulturna tradicija i čovekova sudbina .
Bela garda, roman Mihaila Bulgakova u celini je prvo objavljen u Francuskoj, iste te,1924. godine kao i u Rusiji, u kojoj nije objavljen u celini. Roman je zasnovan na ličnim doživljajima pisca u Kijevu krajem 1918, odnosno početkom 1919. godine i može se smatrati i autobiografskim. Belu gardu pisac je počeo da piše nakon smrti svoje majke 1922. godine i porodica Turbin ima velikih podudarnosti sa porodicom Bulgakov. Iz beleški pisca da se naslutiti da je prvobitna zamisao pisca bila da napiše triologiju koja bi imala naslov Beli krst. Junaci romanasu Bulgakovljevi prijatelji i poznanici, a sam glavnijunak Aleksej Tubin je pisac. U romanu koji prikazuje Ukrajinu i prilike u njoj tih godina, kako narod, tako i podelu inteligencije na one koji su spremni da vrednuju život revolucionarnim preokretima nasuprot onih koji su se vratili iz rata i na osnovu tog iskustva ne žele nikakve revolucije, već običan ljudski život, bez potresa. Mihail Bulgakov opisujući podeljenost unutar ruske inteligencije istovremeno slika potrese u društvu, naglašavajući veliki vekovni jaz između seljaka, zemljoposednika i oficira, mržnju jednih naspram drugih, izražavajući naklonost prema inteligenciji i smatrajući je najboljim delom društva. Istovremeno je roman Belagarda je kritika ideologije koja je doživljena kao pretnja svetu. Držeći se Gogoljevog stava da „što je istina viša, to s njom morate biti oprezniji, u suprotnom ona se pretvara u opšte mesto, a opštim mestima se ne veruje“ kroz lik i sudbinu Viktora Viktoroviča Mišlaevskog, poručnikaŠervinskog, i Alekseja Turbinasvedoči o svom vremenu, ili o vremenima u kojima prvo strada inteligencija. Rukopis ovog romana nije sačuvan.
Kobna jaja (1925) je još jedna Bulgakovljeva priča i govori o profesoru zoologije koji otkriva nekakav crveni zrakkoji podspešuje ubrzan rast ćelija. Nakon što se uz pomoć medija, potpuno mimo volje naučnikaPersikova saznalo za njegov eksperiment pojavljuju se institucije koje ne samo da kontrolišu naučnike i njihove izume, već manipulišu naučnim otkrićima. Priča koja je jednako zanimljiva kao i Pseće srcei vrlo aktuelna i danas, objavljena je tek 1968. godine u SSSR, poput većinezabranjenih dela Mihaila Bulgakova u vremeStaljinovog totalitarizma.
Pseće srce (1924)satirična priča prerušena u naučnu fantastikuMihaila Bulgakovapredstavlja alegorijsku sliku ruskog lumpen- proleterijata, ali i njegovo viđenjeideju Ruske revolucije. Pseće srceje politička satira na temu revolucije, „svesti proleterijata“ i zabranjena ječim je pročitana,javno, pred dežurnim cenzorima. Ne samo da je zabranjena, već je i konfiskovana, navodno vraćeno Bulgakovu krajem dvadesetih na intervenciju Maksima Gorkog..
Profesor Preobraženski nalazi psa lutalicu, sažali se nad njegovom sudbinom, dovodi ga u svoj stan, hrani, neguje uz proteste domaćice. Posle neobičnog medicinskog eksperimenta,presađivanja hipofize umrlog čoveka koji nad psom koju je profesor, stvarajućifrankenštajnovskog monstruma nekadašnji pas postajegrađanin Šarikov, te se profesorov život menja iz korena jer se suočava sa činjenicom da nije najgori čovek onaj sa psećim srcem, već onaj sa srcem čoveka. Šarikov postaje nemoguć: traži, tako „probuđen“ svoja proleterska prava i dobija ih, zloupotrebljavajući ih bezobzirno i nesrećnom profesoru od života pravi pakao. Ustvari, počinje da se ponaša kao ljudsko biće.Bezobzirno se penje se po društvenoj lestvici koristeći se izdajom i uništavanjem onoga ko mu je ta prava omogućio. Mnogi su ovo delo tumačili kao piščevo predosećanje onoga što će uslediti dolaskom Staljina na vlast, prepoznajući u junacima ove priča Lenjina, Trockog, Staljina.
Pseće srce je objavljena tek 1969. godine u Parizu, a u Rusiji tek 1987. godine. Više od šest decenija nakon što je napisanoi objavljenoBulgakovljevoPseće srce kružilo je među čitaocima u vidu samizdata.Kada je 1924. godine poslao izdavaču rukopis, posle dva tri dana ushićen izdavač se javio oduševljeno saopštavajući piscu: „Knjiga je genijalna! Apsulutno genijalna!“ Zbunjen pohvalama, Mihail Bulgakov je pun nade upitao:“Znači, objavićete?“ Na to pitanje izdavač je odgovorio: „Taman posla! Ja sam porodičan čovek, neću da me hapse!“

Majstor i Margarita

Roman Mihaila Bulgakova Majstor i Margarita komponovan je kao priča u priči, odnosno roman u romanu, dve paralelne priče: prva, priča o ljudima i događajima u Moskvi sredinom dvadesetih godina XX vekaičetiri poglavlja, priče (Pontije Pilat,Pogubljenje, Kako je prokurator pokušao da spase Judu iz Kariota. Pogreb) o Pontiju Pilatu,petom prokuratoru Judeje i Isusu Hristu. Veštim spojem racionalnog i iracionalnog, stvarnog i nestvarnog, dobrog i zla, tragičnog i komičnog Majstor i Margarita je pre svega roman o dobru i zlu, ali i o ljubavi. Tajanstcveni profesor Voland dolazi u Moskvu da organizuje bal, zajedno sa svojim pomoćnicima: Azazelom(jevrejski naziv za đavola, Bahemot, polu- mačak polu čovek i gospodin u kariranim pantalonama Korovjev ili Fagot. Oni u Moskvi ostaju neko vreme i izazivaju niz tragičnih događaja. Njihova prva žrtva je Mihail Aleksandrovič Berlioz, predsednik moskovskog književnog udruženja koji je tražio dokaze da Isus Hrist nije postojao i zato mu je glava odrubljena pod tramvajskim šinama. Ako Isus nije postojao, onda ne postojini zlo, ono koje je Isusa osudilo na smrt. Voland, oličenje zla, kao Geteov Mefistofelos u Faustu,odlučuje, ne da oduzme dušu, nego osećaj slobode Margariti i ona postaje veštica. Zauzvrat, omogućiće joj susret sa Majstorom. A Majstor je pisac romana o Pontiju Pilatu,ali je taj roman spalio i njih dvoje su se razišli zbog toga. Vešto preplićući priču spaljenog romana i Volandov boravak u Moskvi, Bulgakov se temom Zla bavi na jedan originalan način. Zlo samo po sebi ne postoji, ono je u ljudima, pokazuje se u određenim istorijskim, svakodnevnim okolnostima, nikada ne umire, samo biva pritajeno, a ako je tako, onda postoji i zamiranje Dobra,odnosno među njima postoji taj uzročno- posledični odnos.
 Roman Majstor i Margaritaje sav u metaforama, simbolici i mnogiu njemu vide da je Bulgakov bio pritisnut Zlom vladajuće komunističke partije i obračunavao sa svetom koji negira postojanje Isusa, načela Dobrog, a samim tim postajanjem Zla koje je večno i koje Voland samo pokazuje, tu gde boravi i gde se zbiva i koje proizvode građani skloni verovanju u vlast i njenu nepogrešivost, sklonost da joj se priklone i kada je očigledno da vlast čini zločine. Jer, sloboda je kao što je smatrao Dostojevskimučna za čoveka, on nije sposoban da bira odlučno između Dobra i Zla.
Opisujući Pilatovu sudbinu i događaje iz 30 godine. p.n. e. Bulgakov primenjuje realistički postupak, dok priča o Moskvi 30- tih godina XX veka primenjuje postupak fantastike. Roman Mihaila Bulgakova Majstor i Margarita smatra se jednim od najteže napisanih romana zbog strukture i sadržajnosti koja objedinjuje pored filozofske potke (dobro i zlo, Pontije Pilat, Isus,emotivnost, ljubav, žrtva, sloboda) već i zbog stilskih odlika koje su vešto oblikovane i čine celinu ostvarenu kroz fantastički realizam, u kome se stvarni likovi koji žive u objektivnoj sredini (a tim stvarnim likovima koji su egzistirali zajedno sa Bulgakovim u stvarnom vremenu i prostoru bavili su se istoričari književnosti koji su svoja istraživanja kulturne i književne scene tih godina u Moskvi, identifikovali mnogobrojne zaboravljene ličnosti koje se lako prepoznaju u ovom romanu) koje su iz pohlepe, nedostatka hrabrosti, lakomosti i „zatvaranja očiju“ predano služili Staljinu otkrivajući u onome što je napisao Bulgakov „ neprijatelja revolucije“, „narodnog neprijatelja“, „agenta“,neprijatelja SSSR.Bilo je mnogo onih koji su denuncirali kolegu, mnogo onih koji su negativnim kritikama o Bulgakovljevom delu na sve moguće načine uticali da većina onoga što je napisao ostane neobjavljena, a on kao pisac „mrtav“ nepoznat, nepročitan.
Majstor i Margarita je i satira i tragedija, i satanski i fantastičan, i realan, ali i groteska u kojoj su prikazane sve sfere ljudskog ponašanja. Milivoje Solar procenjujući značaj romana Majstor i Margarita primetio je da jednako pripada i avangardi i nešto kasnijem modernizmu i da su u tom romanu „ bitna pitanja smisla života i umetnosti postavljena tako da se zadire u temelje celokupne istorijske tradicije, a književno su obrađena na način koji može ostvariti jedino književnost koja se oslanja na svekoliko iskustvo svetske književnosti“ imajući na umu izuzetnu obrazovanost Mihaila Bulgakova. Višeslojnost romana Majstor i Margarita koji se može istovremeno čitati kao satire, farsa, fantazija, mistika, melodrama, filozofska parabola, pored glavnih tokova priče sadrži i Bulgakovljeve opservacije o umetnostikao nečemu što je izvan moći Pakla i tu misao prepoznajemo u trenu kada Voland vraća majstoru spaljen rukopis uz rečenicu „Rukopisi ne gore!“, a samim tim pokazuje da umetnost snažnija od umetnika, potrebnija ona njemu nego on njoj. Jer, umetnost je spas, izbavljenje, čak i onda kada je odbačena i zaboravljena. Jednostavno, ne može biti uništena. Ovaj roman, koji je i autobiografski, nastao u vremenu zla dotiče i pitanje uloge žene koja čini koji u vremenima totalitarizma i utamničenog duha u njemu, opstane ne samo umetnik već i njegovo delo, da zajedno odu u večnost kao Majstor i Margarita.
Prvu verziju romana Majstor i Margarita Bulgakov je počeo da piše 1928. godine i imao je nekoliko naslova, ali je roman spalio kada je saznao da je od „odgovarajućih institucija“ zabranjen njegov pozorišni komad o Molijeru Bratstvo licimera,18. marta 1930. godine. O tome je obavestio sovjetsku vladuu pismu od 28.marta i ne samo da je obavestio o spaljivanju svog romana, već je pobrojao sve pojedince i institucije koji su učestvovali „revnosnoj“ u hajci protiv njegovog dela i njega. Broj negativnih kritika bio je impresivan, preko 250, i tek dve, tri pozitivne.
Ponovo se vraća spaljenom rukopisu 1931. i u toj verziji se prvi put pojavljuje Margarita. U toj fazi pored starih naslova pojavljuju se i naslovi: Fantastični roman, Veliki kancelar, Satana, Evo mene…Ta verzija romananastala u drugoj polovini 1936. godine dobija stabilan naslov 1937. Majstor i Margarita. Naslov ostaje do piščeve smrti, odnosno do verzije koju je već slep, prikovan uz postelju diktirao svojoj supruzi „pred zakonom i pred Bogom“ Jeleni Sergejevič Šilovskoj.
 Napisao je osam verzija svog najčuvenijeg romana.
Jelena Sergejevna, njegova treća žena i velika ljubav koja je ostavila muža i dvojicu sinova, kao i udoban život, mnogo udobniji od onog sa siromašnim piscem uložila je veliki trud, uspela da složi ogroman broj intervencija i dopuna, kao i da objavi jedan od najvažnijih romana XX veka koji je Mihail Bulgakov diktirao na samrtničkoj postelji. Umrla je 1970. godine, ai prva necenzurisana verzija Majstora i Margariteili kako često zovu još ovaj roman Jevanđelje po Satani, pojavila u Frankfurtu 1967. godine, u SSSR 1973. godine. I konačno roman Majstor i Margarita je u SSSR objavljen je u dopunjenom, kanonskom izdanju, zasnovanom na svim verzijama objavljen 1989.godine.To izdanje priredila je Lidija Janovskaja.
Konačno, bio je to uspeh za pisca čija dela su čamila na crnoj listi, koji je u poslednjim sekundama svog života izgovorio rečenicu: „Neka znaju… Neka znaju!“ Neka dela koje je zabranjen i proganjan pisac spalio sačuvana su zahvaljujući prepisu u Lubjanki, budnom motrenjuNKV na svaki korak pisca,Mihaila Afanasijeviča Bulgakova „čoveka koji je opisao slučaj Pontija Pilata“ i koji je otišao „ u suteren s namerom da se tamo zgrči, i pored lampe sirotuje“, ipak je predvideo sudbinu svog dela, a i svoje mesto u književnosti, ne samo ruskoj, već svetskoj.
Na osnovu Majstora i Margarite, Bulgakovljevog romana koji je preveden celom svetu, štampan u više od 300 miliona primeraka, a ne zna se broj ekranizacija, muzičkih dela kojima je bio inspiracija(opera, opereta, mjuzikla). Jugoslovenski reditelj Saša Petrović je snimio film po ovom romanu, ali se za najbolju dramatizaciju smatra ona koju je uradio Jurij Ljubimov, osnivač i dugogodišnji direktor „Pozorišta na Taganki“, a za najbolju tv- serijuVladimir Bortko, dok je Andžej Vajda snimio film Pilat i drugi samo po onim poglavljima koja se odnose na romanu unutar romana, o Pontiju Pilatu i Hristu.
Posle čitanja Majstora i Margarite Mik Džeger je inspirisan knjigom napisao jednu od najboljih pesama „Stonesa“Simpathu for the Devil 1968. On je njen kompletan autor. Ali nije on jedini rok muzičar koji je inspiraciju našao u Bulgakovljevom remek- delu. To su još i: Pearl Jam sa pesmom Pilate, The TeoParty, The Masterand Margarita…
Zanimljivo, kao što u  poeni Ivana Karamazova„Veliki inkvizitor“ u delu Dostojevskog Braća Karamazovi Isus odlazi u vreme najžešće inkvizcije u Sevilju i biva po drugi put pogubljen, a kod Bulgakova Voland dolazi u Moskvu jeste neka vrsta omaža piscu(i Geteu na samom početku, kao moto, Gogolju i dr.) koji je kao i on smatrao da je Isus pogubljen zato što je verovao ljudima koji su od njega zahtevali odricanje u ime slobode,nesposobni i nevoljni da se sami bilo čega odreknu uime te iste slobode.
Istovremeno, u priči o Pontiju Pilatu majstor se bavi unutrašnjim konfliktom koji kao tadašnji prokurator Judeje ima zbog pogubljenja Ha – Norcija (Isusa Hrista). Po BulgakovuPontije Pilat je želeo da spase Isusa, čak je i pokušao da utiče na jevrejske vlasti. Međutim, oni su želeli da uklone nevinog,za njim je krenula masa. Iako je njegova reč mogla biti odlučujuća, Pontije Pilat ne spašava nevinog, jer vladalo je pravilo da se rimska vlast ne meša u unutrašnje i verske razmirice na pokorenim teritorijama.
Naravno, griža savesti koju Pontije Pilat oseća zbog osude na smrt raspećem nevinog (kod Bulgakova jedan od dželata uz reči „Slavi velikodušnog hegemona!“ krišom je udario kopljem Ješuu u srce“ da bi mu prekratio muke, kao što je želeo da uradi i Levi Matej) podstaći će preispitivanje principa na kojima neka vlast počiva.Pilat je podržao presudu na smrt nevino osuđenog i zbog toga se kaje, sumnja… I ta sumnju u ispravnost odluke vlasti nazvana je „pilatovština“ i zbog tog stava je pisac, Majstor izopšten, nalazio se u ludnici. Jer, vlast ne greši i u njenu odluku se ne sumnja, čak ni kada ljudi svakodnevno nestaju, kaoi u Bulgakovljevo vreme.
To pitanje ostaje jednako aktuelno dogod postoji vlast u čijem prisustvu i u skladu sa njenim zakonima bilo ko osuđuje na smrt, bez obzira što se to izvodi navodno na humaniji način. Pitanje griže savesti i sumnja u ispravnostosuda na smrt u ime bilo koje vlasti, ostaje jednako važno i jednako staro pred čovečanstvom i neraskidivo vezano, kao ime Pontija Pilata uz Isusovo ime.

Deo iz romana Majstora i Margarite Mihaila Afanasijeviča Bulgakova

Poglavlje 16

POGUBLJENJE

…

Na kraju je pristigla kenturija pod komandom Marka Pacolovca. Ona se kretala razvijena u dva lanca ivicama puta, a između tih lanaca pod pratnjom tajne straže, u kolima su se nalazila tri osuđenika sa belim daskama o vratu, a na svakoj od njih je bilo napisano“Razbojnik i buntovnik“ na dva jezika armejskom i grčkom. Iza kola s osuđenicima kretala su se druga, natovarena tek istesanim stubovima sa prečkama, konopcima, lopatama i sekirama. U tim kolima se vozilo i šest dželata. Iza njih su jahali kenturion Mark, načelnik straže jerušalaimskog hrama i onaj čovek sa kapuljačom sa kojim je Pilat održao kratak sastanak u zamračenoj sobi palate. Na začelju procesije bio je lanac vojnika, a iza njega je išlo oko dve hiljade radoznalaca, koji se nisu bojali paklene vrućine i koji su želeli da prisustvuju zanimljivom prizoru.

….str. 170

Muka vojnika i njihove psovke upućene razbojnicima bile su razumljive. Prokuratove strepnje od nereda za vreme pogubljenja u Jerušalimu, gradu koji je mrzeo, srećom se nisu opravdale. I kada je počeo četvrti sat pogubljenja, između dva lanca, pešadije gore i konjice dole u podnožju, nije ostao uprkos očekivanju nijedan čovek. Sunce se spržilo gomilu i oteralo je natrag u Jerušalaim. Iza lanca dve rimske kurije našla su se samo dva psa za koje se nije znalo čiji su i kako su dospeli na brdo. Ali, i njih je savladala vrućina, i oni su legli, isplaženih jezika, teško dahćući i ne obraćajući uopšte pažnju na zelene guštere, jedina bića koja se nisu bojala sunca i koja su se vrzmala između usijanog kamenja i nekog rastinja sa velikim bodljama, koje je vijugalo po zemlji.

str. 172

Bacivši gadljiv pogled na prljave dronje koje su ležale na zemlji, kraj stubova, dronje koje su nedavno bila odeća zločinaca, koju čak ni dželati nisu hteli da uzmu, Pacolovac je pozvao dvojicu od njih i naredio im:

- Za mnom!

Sa najbližeg stuba čula se promukla besmislena pesma. Razapet na njemu, Hestasje krajem trećeg sata pogubljenja poludeo od muva i sunca i sada je tiho pevušio nešto o vinogradu, ali je glavom u čalmi ipak ponekad micao, a tada su se muve tromo podizale sa njegovog lica i ponovo se vraćale na njega.

- Hanoncri!- rekao je dželat

Hanoncri je počeo da miče natečenim usnama i odazvao se promuklim razbojničkim glasom:

- Šta hoćeš? Zašto si mi prišao?

- Pij!- rekaoje dželat i sunđer natopljen vodom podigao se na vrhu koplja ka Ješuinim usnama. Radost mu je zasjala u očima, priljubio je usne uz sunđer i požudno počeo da usisava vlagu. Sa susednog stuba se začuo Desmasov glas:

- To nije pravo! I ja sam razbojnik kao i on!

Desmas se napeo, ali nije mogao da se pomeri, njegove ruke su na tri mesta držali za poprečnu greduprstenovi od konopca. Uvukao je stomak, noktima je zakačio za krajeve prečki, glavu je držao okrenutu prema Ješuinom stubu i zloba je plamtala u Dismasovim očima.

Oblak prašine je prekrio zaravan, smračilo se. Kada se prašina slegla, kenturion je viknuo:

- Tišina na drugom stubu!

Dismas je ućutao. Ješua se odvojio od sunđera i, trudeći se da mu glas zvuči ljubazno i ubedljivo, ali ne postigavši to zamoli dželata:

- Daj i njemu da pije.

Bivalo je sve mračnije. Crn oblak je već prekrio pola neba hitajući ka Jerušalaimu, beli zapenušeni oblaci leteli su ispred crnog oblaka punog crne vlage i ognja. Sinulo je i grunulo nad samim brdom. Dželat je skinuo sunđer sa koplja.

- Slavi velikodušnog hegemona! – svečano je prošaptao i krišom udario kopljem Ješuu u srce. Ovaj se stresao, prošaptao:

- Hegemon…

Krv mu je potekla niz trbuh, donja vilica mu je u grču zadrhtala i glava mu je klonula.

Na drugi udar groma dželat je već napajao Dismasa i s istim rečima:

- Slavi hegemona! – ubio i njega.

Hestas je, izludeo, preplašeno uzviknuo im se dželat našao kraj njega, ali kada mu je sunđer dotakao usne, progunđao je nešto i stegao sunđer zubima. Posle nekoliko trenutaka klonulo je i njegovo telo, onoliko koliko su to dopuštali konopci.

Str. 179

Mihail Bulgakov Majstor i Margarita

SKZ, Beograd 1985.

Preveo Milan Čolić