Milka Aleksić Grgurova

Biografija

Milka Aleksić Grgurova, glumica,“neprevaziđena tragetkinja“ kako su njenu igru ocenjivali teatrolozi, glumica za koju su pisci specijalno pisali uloge i poštovali je jer je doprinosila uspehu njihovih drama, prevodilac drama za potrebe pozorišta, ali i spisateljica, rođena je u imućnoj trgovačkoj porodici u Somboru 14. februara 1840. godine.Njeni roditelji su imali još dvoje dece, a Milka je bila najstarija. Još kao devojčica je pokazivala izuzetno interesovanje za glumu, a to interesovanje je nije napustilo ni u vreme boravka u Ženskom zavodu za školovanje gde su je roditelji poslali i gde je ostala do svoje 15. godine. Njen otac Sava je tih godina imao velikih problema i bankrotirao je. Morao je da proda porodičnu kuću u Somboru, kao i sve trgovine koje je posedovao. Bogati kupac Matić iz Sremskih Karlovaca nije bio zainteresovan samo za kupovinu imanja, za oko mu je zapala i mlađana šesnetogodišnja plavooka lepotica bujne kose Milka. Matić je zatražio i njenu ruku, a njen otac je pristao, te se ona tako preselila u Sremske Karlovce.Nije to bio srećan brak, mlada žena je tri godine trpela agresivnog muža i rodila kćerku Evicu. Kako joj je život sa mužem postajo sve nepodnošljiviji, napustila ga je zauvek, zajedno sa kćerkom.
Vratila se u roditeljski dom, na salaš koji se nalazio nedaleko od Sombora.Oporavljala se izvesno vreme čitajući, a onda se priključila i diletantskom pozorištu u Somboru gde je prvi put stala „na daske koje život znače“. Članica Srpskog narodnog pozorištapostala je u svojoj 23. godini. Pozorište u to vreme gostuje širom Austro-Ugarske. Debitovala je u predstavi Mejrima i odmah skrenula pažnju publike.U biografiji Milke Grgurove Svitanja i suton Milke Grgurovekoju je napisala Vera Crvenčanin, a objavio Muzej pozorišne umetnosti 2003. godine, nalazi se i pesma Matije Bana koja je nastala nakon gledanja Mejrime koju je Milka Grgurova odigrala prvi put 1871. godine:

MILKI GRGUROVOJ

Kad Mejrimu s burom njenih strasti

Pred oči si moje iznijela

Oživljenu videh sliku koja

U umu se mojemu začela

Te sad moram sumnjati je’l tvoga

Više duha ona stvor il’ moga.

Kada je osnovano Narodno pozorište u Beogradu, 1868. godine zajedno sa još nekim članovima SNP, a pre svega upravnika Jovana Đorđevića koji joj je dao šansu u Novom Sadu, prelazi u Beograd. Neko vreme je provela u Beču, u Burgteatru jer je želela da se usavršava „kradući zanat“ od tamošnjih glumaca i učeći jezik. Po povratku u Beograd postala je primadona Narodnog pozorišta.Prozvali su je „srpskom Sarom Bernar“. Odigraće više od 500 uloga i postati „nenadmašna tragedkinja 19.veka“.Publika je frenetično aplaudirala Milki Aleksić Grgurovojdok je igrala u: Romeu i Juliji, Otelu, Jovanki Orleanki, Mariji Stjuart...Bilo je to za Milku Grgurovu ostvarenje detinjih snova, postala je poznata glumica, ostvarivala je velike uspehe, bila uvažavana bez obzira na vreme u kome je živela i u kome je bilo teško ostvariti takve ambicije. U vreme srpsko-turskog rata 1876. bila je bolničarka.Udala se po drugi put 1882. godine za bivšeg ruskog pukovnika Konstantina Aleksića.Taj brak bio je skladan, i ona će svom mužu posvetiti jednu svoju knjigu. Jer, bio joj je podrška, hrabrio je u svemu što je radila, naročito kada bude odlučila da počne da piše i objavljuje priče u Brankovom kolu, Zori, Luči,Domaćici...Pisala je putopise, nekrologe, polemisala, a kako je dobro znala nemački i francuski jezik i prevodila je. Njen prvi rukopis koji je predala Kolarčevoj zadužbini bio je odbijen i negativno ocenjen, ali uprkos tome 1897. godine je objavila je svoju prvu zbirku priča. Od planiranih desetak knjiga uspela je da objavi samo dve:Pripovetke Milke Aleksić Grgurove, prva sveska.Vera. Đerdan od bisera (1897), Atentatorka Ilka (1911).
Penzionisali su je 1902. godine.Još jednom je zaigrala prihvativši poziv Srpskog diletantskog pozorišnog društva iz Mostara 1912. godine i to je bio njen poslednji nastup. Živela je još dvanaest godina. Njen portret 1918. godine naslikao je Uroš Predić, a dobila je od države orden Belog orla, orden Svetog Save, Danilov krst trećeg reda. Bila je članica Literarnog odbora Ženskog društva, zatim beogradske Književno umetničke zajednice. U prvom biografskom rečniku najznačajnijih žena u srpskoj kulturi (Srpkinja, Sarajevo 1913) Milka Aleksić Grgurova je svrstana u rubriku „Pripovedačice“uz objavljivanje njene Autobiografije.
Umrla je 25. marta 1924. godine.
Sahranjena je na Novom groblju u Beogradu. 

Delo

U pogovoru za knjigu Milke Aleksić Grgurove Atentatorka Ilka i druge priče koju je priredila Svetlana Tomić saznajemo da je Milka Grgurova bila među „prvim srpskim glumicama koja je stekla status ugledne književnice i da je 1899. godine zajednosa Jelenom. J. Dimitrijević, Darinkom Kalićevom bila pozvana od uredništva mostarske Zore da napiše tekst povodom 50 godina književnog rada Jovana Jovanovića Zmaja. Bila je jedna od malobrojnih žena kojima je taj poziv upućen uz pozive Slobodanu Jovanoviću, Lazi Kostiću, Jovanu Skerliću, Aleksi Šantiću, Svetozaru Ćoroviću i dr. Ta godina bi se mogla smatrati godinom kada je definitivno potvrđen njen status književnice jer je krajem godineu istom časopisu,koji je bio posvećen stvaralaštvu književnica,Milka Grgurova imala značajno mesto. Bila je jedina književnica, autorka čijahumoreske Štednja mladih oficiraje objavljena u Beogradskim novinama 1906. godine.Bez obzira na činjenicu što su mnoge od književnica tog doba dugo bile zaboravljene, „malo poznate“, najnovija istraživanja pokazuje da su bile vrlo čitane i da nastojale koliko toliko da svojim pričama postignu neki vid emancipacije žene i promenu njenog društvenog položaja. Kada je Milka Aleksić Grgurova u pitanju čini se da je ta težnja i potreba za slobodom ustrogom patrijalhalnom društvu bila motiv za sve što je činila i da je ne samo pričama već i sopstvenim izborima bila vrlo odlučna u tom nastojanju da razbije predrasude. Ne odnosi se takvo njeno delovanje samo na položaj žene, odnosi se i na Rome i mnoge druge, „drugačije“. Za to vreme njeni pogledi na mnoga pitanja bili su moderni i predstavljali su rušenje stereotipaod kojih mnogi i dan danas opstaju. Tek u novije vreme uporni istraživačipoput Svetlane Tomić na neki način su skrenuli pažnju na zaboravljene,marginalizovane spisateljice među koje spada i Milka Aleksić Grgurova. Iako su se njenim umetničkim radom , pre svega kao glumice bavili teatrolozi sve do knjige Vere CrvenčaninSvitanja i sutoni Milke Grgurove (Muzej pozorišne umetnosti, Beograd, 2003.) niko nijepokušao da je smesti u zadati istorijski kontekst, analizira i ukaže uticaj njenog glumačkog angažmana i iskustva na njen književni opus koji kako će se ispostaviti i nije zanemarljiv, mada je bio razbacan po raznim listovima i časopisima. Što se tiče prevoda Milka Grgurova je prvo objavila Mariju Marčininijevu Afolfa d’Enrija, sa francuskoh jezika i Lek za nervozne žene Polija Henriona sa nemačkog. Ti komadi su se 1870. godina igrali u Narodnom pozorištu, u Beogradu. Prevela je priče Edmonda Abua Pariski brakovi, prva, pre nego što je francuski autor postao vrlo popularan u južnoslovenskim zemljama. Iako neki istraživači smatraju da je Milka Grgurova počela da se bavi književnim radom tek nakon braka sa Konstantinom Aleksićem,da je svoju prvu priču Nada (objavljena u Domaćici, jul 1984. godine) objavila zahvaljujući njegovom uticaju, i to stanovište deluje neubedljivo s obzirom na njenu stečenu reputaciju izuzetne glumice, a i nesporne činjenice da se kretala i pripadala vrlo progresivnim krugovima ondašnjeg Beograda, upoznala i druge kulture, radila na svom samoobrazovanju jer je njenoobrazovanje naglo prekinuto bankrotom njenog oca.
Postoje oni koji veruju da je uporedo sa svojim glumačkim pozivom ona pisala još od rane mladosti, jer je je imala običaj da svoje književne tvorevine čita kao članica Književno umetničke zajednice drugim književnicima, sluša njihove komentare i predajućirukopis Kolarčevoj zadužbini koja je negativno ocenila, napiše: „Književnici pred kojima sam čitala moje pripovetke vele da je baš ova grana književnosti slabo zastupljena u srpskoj literaturi, a moje pripovetke imaju u obliku zabavnog moralnu tendenciju“.Zanimljivo je i obrazloženje Književnog odbora Kolarčeve zadužbine koje je odbilo i negativno ocenilo knjigu Milke Grgurove. Oni su nedvosmisleno osudili njeno kršenje normi „porodičnog morala pravoslavnih Srba“ jer prostori u koje su smeštene njene priče nisu selo i seoske prilike sa glavnim muškim likovima kao kod većine klasika srpskog realizma. U većini svojih pripovetki Milka Grgurova imajunakinje su žene, obrazovane, one koje imaju profesiju i svoje ideale, pravo na izbor i slobodu.Vreme u kome su žene književnice želele da objavljuju svoje knjige, nije im bilo naklonjeno, pa su te priče spisateljica iz IXX veka ostale razasute po raznim časopisima i listovima.Nakon odbijanja da joj objave knjigu, Milka Grgurova je zahvaljujući finansijskoj pomoći prijatelja ,1987. godineju je objavila sama.Iste godine i Jelena. J. Dimitrijević je objavila svoju prvu proznu knjigu Pisma iz Niša.Ono što je odlikovalo i jednu i drugu bilo je privatno obrazovanje, stalno usavršavanje, a obe su svaka na svoj način, ne samo svojim stavovima, već inačinom života doprinele širenju feminizma u Srbiji. Milka Grgurova za razliku od Jelene Dimitrijević nije bila u povoljnoj ekonomskoj situaciji, morala je od svoje nesigurne i neredovne zarade ne samo da kupuje kostime za predstave, već da brine o kćeri, sestri, bratu. Svetlana Tomić, priređivačica knjige Atentatorka Ilka i druge priče Milke Grgurove ne samo da je upotpunila svojim obelodanjivanjem i prođenim tekstovima koji do njenog istraživanja nisu uvršteni u građu o Milkinom literarnom radu: Lažna vaspitačica(1900),objavljen u cetinjskoj Luči,potom priče Srebren lanac (1905)objavljen u novosadskom Ženskom svetu,kao i autobiografski tekst o vremenu kada je M.Grgurova bila bolničarka u srpsko-turskim ratovima Iz Bolnice1876 (1985) objavljen u beogradskoj Domaćici, već je uspela sa objasni uz pomoć jednog eseja Grgurove zašto se povukla sa scene. U eseju Crtice iz glumačkog života u kome razmatra sličnosti i razlike između slikara, pisaca i glumaca M. Grgurova primećuje da glumac ne „ostavlja ništa iza sebe“ (tada niko nije snimao predstave), jer je on sam „svoj instrument“.
Knjiga Milke Grgurove Atentatorka Ilka i druge priče koju je priredila Svetlana Tomić sadrži 27 priča koje su objavljivane u periodu od 1894 do 1914.godine. Svakako najinteresantnija priča je naslovnaAtentarorka Ilka,objavljena 1911. godine u izdanju štamparije Tribuna.

O priči Atentatorka Ilka Milke Aleksić Grgurove

Jelena Ilka Marković

Priče Milke Grgurove obično su pre svega poučne, naročito kada se odnose na muško – ženske odnose, ali su istovremeno i slika tih odnosa. Zanimljiva je ta uvek prisutna poučna nota koja insistira na moralnosti, pobedi ljubavi i razumevanja u pokušaju da se život i apsurdi koje nameće i koji ne zavise od čoveka objasne. Tragična sudbina Jelene Ilke Marković koja je pokušala u Sabornoj crkvi da ubije kralja Milana, kao i njene sestre okosnica je priče Milke Aleksić Grgurove.Ona ne krije da je na strani te hrabre žene koja se usudila da ubije kralja, jer je smatrala da je on kriv za streljanje njenog muža, majora Jevrema Markovića, brata Svetozara Markovića, što jeste i istorijska činjenica.Atentatorka Ilka,priča Milke Aleksić Grgurove pored kratkog uvoda o neizvesnosti ljudske sudbine, potom priče o tome ko su bili roditelji Jelene Ilke i njene sestre koje su odgajane odmalena kao Srpkinje, o njihovim udajamaglavno težište priče koncentriše na događaj u Sabornoj crkvi kada je Ilka pucala u kralja Milana, da bi zatim opisala sve što se dešavalo nakon njenog hapšenja, njenih izjava na sudu. Poricanja da je bilo ko stajao iza njene odluke, u šta je paranoični vlastodržac sumnjao. Istovremeno, iako je Ilku opisala kao heroinu, spremnu da smrtnu kaznu na koju je osuđena, odbijanjada tražipomilovanjem. Grgurova joj ne oduzima oreol mučenice ni onda kadazbog nje strada njena sestra, zet, prijateljica... Ilka je u ovoj priči Milke Grgurove je opisana kao odlučna, hrabra žena koja je svesna nepravde koja je naneta njenom suprugu koji je osuđen na smrtnu kaznui pogubljen mimo zakona, voljom jednog čoveka, iako je nedužan. Ilka ne nalazi drugo rešenje nego da se osveti onome ko je to naredio.Nesrećna je što nije uspela u svom naumu, spremnada bez kajanja prihvati smrt na koju je osuđena. Iako je drugi nagovaraju da zamoli kralja za milost, ona odbija tu pomisao. U priči koja se završava njenim opraštanjem sasestrinom decom čija majka je „poremetila pameću, a zet sasvim materijalno propao“ hrabra Ilka samo od njih traži oproštaj... Potpuno svesna da je atentatom svojim najbližim, a posebnonjima nanela zlo u svojoj nameri da osveti muža i „narod oslobodi tiranina“.U priči Milka Grgurova navodi i pesmu Jovana Jovanovića Zmaja, koja je svakako pokušava bolom mlade žene da opravda i objasni atentat, čak je ubeđena da je ta pesma umilostivila kralja da ponosnuIlku pomiluje i bez molbe. Ako je suditi po istorijskim svedočenjima , to se nije desilo, te je Milka Grgurova, kao i uvek u svojim pričama samo nastojala da dobro koliko toliko pobudi u ljudima, pa čak i u kralju.
Što se tiče istorijskih činjenica atentatana kralja Milana koji je učinila Jelena Ilka Marković (1845- 1883) ona je jedina žena koja se spominje u srpskoj političkoj istoriji Srbije 19. veka, a da nije žena vladara i taj atentat se tumači i kao tiranoubistvo, kao pucanj u poredak, jer se sve zbilo u crkvi. Jelena Ilka Marković je11. oktobra 1882. godine ušla na glavni ulazu Sabornu crkvu u Beogradu i kako je kasnije izjavila: „Kada sam ušla u crkvu, nisam ni na koga obraćala pažnju, jer sam imala misao koja me je rukovodila... „U crkvi je bilo mnogo ljudi koji su želeli da vide kralja i kraljicu koji su stigli oko podne. Kada je počelapodnevna molitva Ilka je izvadila pištolj iuperila ga u potiljak kralja Milana i opalila.Metak je promašio kraljevu glavu, i ranio udovicu Đoke Milankovića iz Loznice. Nastala je panika. Razjarena masa kako izveštava„Novi beogradski dnevnik“ od 12. oktobra „navalila je naatentatorku.“
Policija je odmah uhapsila i ona saznavši da nije pogodila kralja „vrlo se sneveselila“ i verovatno zažalila što nije duže vežbala, već je samo jednom upotrebila taj pištolj, probe radi „pucajući u mačku koja je pojela sir“. Kralj je taj Ilkin metak sačuvao i optočivši ga dragim kamenjem koristio kao ukras, iglu na kravati. Bio je ubeđen da je Jelena Ilka Marković samo izvršilac šire zavere protiv njega.Jer, kralja Milana mnogi smatraju i danas za „najomraženijeg srpskogkralja“ koji je ostao upamćen po prvom raspuštanju Skupštine u parlamentarnoj istoriji Srbije, ukidanju političkih sloboda i uvođenju diktatorskog režima, proganjanju političkih protivnika, ali i zbog kraljice Natalije koji je proterao iz Srbije.Istraga nad atentatorkom Jelenom Marković je trajala više od šest meseci.Politička javnostreagovala je atentat zavisno od stranačkih opredeljenja. Jelenu Ilku Marković jedni su prikazivali kao opasnu, politički obrazovanu ženu sa formiranim političkim ciljevima, dok su drugi pisali da je „nesretnica koja nije znala šta radi.“ Jedno je činjenica: u toku istrage Ilka Marković je na sva pitanja odgovarala „kratko i jasno, bez mnogo objašnjavanja i bez emocija“.Na pitanje da li se kaje što je pokušala da izvrši atentat na kralja Milana Obrenovića (1854- 1901) odgovorila je da žali jedino „što ga nije pogodila“.Na pitanje šta su razlozi, rekla je da je to učinila kako bi „osvetila muža i spasila Srbiju od opakog, sebičnog ubice.“ To je napisala i u Proglasu Srbiji, dokumentu koji je korišćen na suđenju, kasnije zagubljen, a koji objašnjava razloge,i ne isključuje ni jedan, a ni drugi razlog. Ilka je rođena u Šopronju, u Ugarskoj, kako navodi i Milka Grgurova, da bi posle smrti svoje majke došla u Novi Sad gde se vrlo mlada udala za dr Jovana Andrejevića. Posle njegove smrti preselila se u Beograd gde je upoznala Jevrema Markovića. Prvi i drugi muž Ilke Marković bili su uticajni i upućeni u društvene događaje. Jevrem Marković je bio rođeni brat Svetozara Markovića, socijaliste za koga se pretpostavljalo da je sa narodnjacima učestvovao u pripremanju ustanka Srba u Bosni i Hercegovini, osnivanju tajnih odbora za pripremu ustanka u Srbiji. Jevrem Marković je kao vojnik učestvovao u velikim pobedama, oslobođenju Niša i Pirota i dobio je orden od kralja Milana. Kada je u jeku drugog srpsko- ruskog rata izbila pobuna u jednom bataljonu u Kragujevci, jer je narodna vojska odbila da krene na bojište, 25. oktobra 1877. godine, (Topolska buna),po naredbi kralja oformljen je specijalni vojni sud, a među optuženima, navodno pristalicama Karađorđevića, našao se i Jevrem Marković. Ni istraga, ni sud nisu mogli dokazati da je Jevrem Marković imao bilo kakve veze sa pobunom u Kragujevcu. Bez obzira na tu činjenicu, Jevrem Marković je streljan 31. maja 1878. godine zajedno sa još sedam ljudi, zbog veleizdaje.
U toku istrage, Ilka je ostala pri svojoj tvrdnji da nije imala saučesnike, da je sve smislila sama. Nikada nije menjala iskaz. Pored nje uhapšene su njena kuma i prijateljica, udovicaLenka Knićanin, sestra Lujza, rođaka Gavra Vitković,kao i Lujzin muž koji je pušten. Ubrzo je i bankrotirao.Lenku Knićanin koja je bila zatvorena i mučena u beogradskoj tvrđavi,nisu čuvali žandari, nego kraljevi vojnici.Pronađena je mrtva 26.februara 1883. godine,dva meseca pre donošenja smrtne presude Jeleni Ilki Marković. Presuda je doneta 12. aprila 1893. godine. Zabeleženo je da je vojnik koji je dežurao tog danakada je Lenka Knićanin pronađena mrtva, dva meseca pre presude,smrtne kazne za atentatorku Ilku takođe jeubijen, „slučajno“.
Iako je zvanično izdato saopštenje da se Lenka Knićanin ubila sama., nalazi lekara to ne potvrđuju, kao što to nije potvrđen ni izveštaj lekara kada je objavljeno da je i Ilka Marković izvršila samoubistvo samodavljenjem peškiromu požarevačkom zatvoru 29. maja 1983. godine. Još dve žene bile su u istražnom zatvoru mesecima, Ilkina sestra Luiza i rođaka, Gavra Vitković,koja je uhapšena neposredno posle svog porođaja. Obe su zbog boravka u surovom zatvoru imale teške zdravstvene teškoće.. Obe su „pomerile pameću“ kako se govorilo.
Ilkin atentat nije jedini koji je pokušan na srpskog kralja Milana Obrenovića. Bilo ih je nekoliko. Prvi, nakon Srpsko-turskog rata,kada su se zaverenici uvukli u Dvor i uspeli da preseku testerom grede u njegovom kupatilu. Nisu uspeli u zamisli.Drugi, u Smederevu6. X 1871.godinekada je zbog trošnosti za koju se tvrdilo da je iscenirana, kralj završio u septičkoj jami poljskog wc-a. Spasao se pozvavši pomoć tako što je pucao iz pištolja. Taj „atentat“ poznatje kao „Smederevski nameštaj“.Treći je Ilkin atentat koji se desio u Sabornoj crkvi u Beogradu. Četvrti se desio na Ivanjdan 1899.godine kad se Milan već bio odrekao prestolau korist svog sina Aleksandra. Dok se vozio kočijama na njega je pucao nekadašnji vatrogasac Đuro Knežević iz Bosne. Milana metak nije ni okrznuo, samo je njegov ađutant lakše ranjen. Naravno, Obrenovićima je ovaj događaj poslužio za obračun sa radikalima. Đuro Knežević je osuđen na smrt i streljan. RadikaliStojan Protić, Nikola Pašić i još neki  osuđeni su na zatvorske kazne u trajanju od pet do dvadeset godina.Nikola Pašić je na dan izricanja presude pomillovan, na zahtev Rusije.
Bez obzira što Milka Aleksić Grgurova ne spominje i moguć Ilkin politički motiv za atentat, koji je ova obrazovana žena mogla imati, već insistira na njenoj ljubavi prema nepravedno streljanom mužu njena priča je jedna od retkih u srpskoj književnosti čija tragična junakinja je atentatorka Jelena Ilka Marković. Istorija kao da beleži samo muškarce atentatore.Ilka Marković je posle Sofije Perovske (1853- 1881) koja je 1881. godine kao članica „Narodne volje“ izvršila uspešan atentat na ruskog cara Aleksandra II, u Srbiji je prva žena koja je samo godinu dana posle događaja u Rusijia pokušala da usmrti kralja Milana. To se ne može uzeti kao neki izuzetan uspeh i sreća, ni njena, ni Srbije kojom je tada vladao „najomraženiji srpski kralj“, ali je činjenica, bez obzira da li je na Ilkinu atentatorsku odluku delovalo ono što je učinila Sofija Perovska.
Ne zna se da li je taj događaj imao uticaja na Ilku Marković, ali ono što se pouzdano zna je da je suđenje Sofiji Perovskoj koja je pripadala visokom ruskom plemstvu, kao i njenim pomagačima, kao i sam čin presude, a najviše mučno izvršenje smrtne kazne vešanjem koje je trajalo nekoliko sati bio događaj koji je izazvao i zgražavanje i divljenje. Držanje Sofije Perovske u tim zadnjim satima izazvalo veliku pozornost, divljenje njenih istomišljenika, ne samo u Rusiji, nego i u svetu.
Ako se ima u vidu da su žene u IXX veku bile svedene na privatnu sferu, da su muškarci subjekti i tumači političkog delovanja, onda priča Milke Aleksić Grgurove Atentatorka Ilka može se čitati kao još jedan važan trag o ženi koji je ova velika glumica ostavila iza sebe, kako god bio tumačen i ocenjivan.

Delovi iz priče Atentatorka Ilka Milke Arsić Grgurove

U svojoj sreći napisa odmah pismo svojoj miloj ženi, i gledao ju je u mislima kako će se neizmerno radovati njegovom junaštvu. U isti mah bi pozvan i glavnom komandantu vojske.

Jevrem je išao s punim uverenjem da će ga glavni komandant odlikovati pohvalom za njegovo junaštvo. No kako se začudi kad mu komandant vrlo strogo reče:

Vi ste izdajica svoga vladara, kome ste se zakleli na vernost kao vojnik, a vi se dopisujete sa našim neprijateljem i to u ratno doba.

Zatim mu pokaza pismo koje je tih dana došlo Jevremu.

Pismo je bilo od nekog rođaka ili prijatelja koji beše u službi porodice Karađorđevića; pismo je bilo prosto i nevino... o privatnim poslovima. Ali je bilo i to osta, što je dotična ličnost, od koga je dobio pismo, bio izgnanik.

Osim toga – nastavi komandant dalje – vi ste optuženi i zbog raznih zloupotreba stvari koje su vam poverene. Vi ste krali, vi ste zlostavljali vojnike itd. i o [tome] imamo potpune dokaze.

Jevrem je bio zaprepašćen! Nikakvo pravdanje nije mu pomoglo. Odmah bude predaat ratnom sudu. Zna se vrlo dobro šta značiu ratno doba predati vojnika vojnom sudu.

Međutim, Ilka je dobila sretno pismo Jevremovo. Čitajući ga, kakvo je blaženstvo osećala! Puna sreće, ni časa nije oklevala, krenula je na put da lično pozdravi svoga junačkoga muža. Pa ipak, pored sve radosti što će videti svoga Jevrema, obuze je i neka strepnja. Srce joj se stezalo od nestrpljenja i neke neobične slutnje. Kočijašu je obećavala dostruku nadnicu samo da tera konje što brže može. Osobito se taj strah još više povećao kad je na putu, menjajući konje, čula gde neki govore kako je vojni sud osudio na smrt nekog višeg oficira. Ni sama nije znala zašto jebaš odmah pomislila na svoga muža, te je s grozničavim nestrpljenjem gonila kočijaša da sve brže tera, mada su konji već gotovo popadali od umora. I kakav užas, kakav strašan užas, kada sretnete na putu nekog vojnika koji se na konju vraćao iz Aranđelovca, zapita ga koga su streljali, a on joj odgovori da su streljali glavom Jevrema Markovića, potpukovnika.

Zar moga muža! – vrisnu strahovitim, očajnim glasom. – Moga muža da streljaju?! To nije mogućno!... To ne može biti!... Zar da njegove podvige da bude streljan kao izdajica!...

str. 410

Ta prilika u crno uvijena izgledala je vrlo bleda, i po njenom bledilu, po uzbuđenosti, ko bi je malo bolje posmatrao, opazio bi lako da ta žena očekuje nekog. Na svaki se šum trzala a oči bi joj sevnule nekom grozničavom vatrom, a bile su uprte jednako na crvena vrata.

A ka se svet uskomeša i začu napolju žagor i topot konja, ona sva zadrhta – grčevito steže rukom predmet koji je brižljivo skrivala ispod njene velike crne marame.

Najposle i kralj uđe u crkvu, no tek što uđe i dođe do stuba iza kog je stajala ta crna prilika, kad zatrešta crkveni svod od revolverskog pucnja. Načini se najedanput čitav lom u crkvi, sa sviju strana odjeknu vrisak žena. A jedna povika:

Kuku mene, ranjena sam!

Neka opet povikaše:

Ilka, to je Ilka!

Dok se kraljica baci pred kralja na kolena sva prestravljena, moleći ga da što pre izađe iz crkve, dotle svetina sa sviju strana potrči Ilki, i začas je opkoliše. Neki je odmah htedoše povesti u policiju. Ali kad je izvedoše iz crkve, napade je svetina, obično dečurlija, stadoše je udarati i čupati za kose. Jedva su je mogli odbraniti, te je skloniše u onu dvospratnu kuću preko puta Saborne crkve. Tu je neko vreme morala ostati – dok se masa sveta nije malo razišla, a posle je odvezoše u policiju.

Ilka je tada mogla imati trideset i četiri godine.

Bila je još lepa; njene lepe pravilne crte, crne oči, i njena lepa crna duga kosa razbarušena popala joj po čelu i ramenima. Bila je vrlo uzbuđena, ali ipak potpuno prisebna. Nameštajući kosu kako ju je svetina raščupala, a zatim pipajući se po grudima, jamačno od bolova kako su je dečurlija izgruvala, zamoli da joj daju čaše vode da pije.

Posle deset minuta, kad se malo odmorila, reče:

Molim vas... dobro mi je sada... Šta želite da vam kažem?

Gospodin Tasa Milenković, član policije, postavi joj pitanje i pozva je da govori.

Ona govoraše hladno, ozbiljno, gde dođe govor o kralju Milanu, tu padoše u vatru, oči su joj sevale a pesnice je stiskala.

Ja sam Jelena – kazivaše ona – a zovu me i Ilka Markovićka. Bila sam prvo udata za dr Jovana Andrejevića, lekara u Novom Sadu. Posle njegove smrti preudala sam se u Srbiju za Jevrema Markovića, majora... za pravog Srbina i velikog junaka... Ali ga njegovi neprijatelji ubiše... Kada su mi dozvolili, otišla sam u Aranđelovac, na mesto gde je moj dobri Jevrem streljan i sahranjen... Izvadila sam ga iz groba, i ljubeći njegovu junačku mrtvu glavu, zaklela sam se bogom i uspomenom na nj da ću ga osvetiti... I osvetila sam se. Kad u Srbiji nema nijednoga junaka da jednom besnom tiraninu za vrat stene – eto, učinila sam ja, žena, izvršila sam ono na što sam se zaklela, pa sad činite sa mnom šta znate.

str. 413

Dok je istraga vođena u gradu, optuživanju i denunciranju nije bilo kraja. Niko nije bio siguran da će omrknuti i osvanuti u svojoj kući. Svaki je srepeo ako je samo izdaleka opazio kog policajca ili žandarma. Strah i trepet ovlada u celoj varoši. Ilkinu rodbinu svu uhapsiše, pa i nekoliko njenih prijatelja. Sestra joj pomeri pameću, pošto joj nejaka deca ostadoše sama samcita bez zaštite, jer im i oca uhapsiše. Jednu Ilkinu rođaku otrgoše od njenog odojčeta i odvedoše u haps. Ta jadnica usled navale mleka u grudima, a ostavljena bez ičije pomoći, takođe pomeri pameću.

Tek posle pet meseci Ilku sprovedoše varoškom sudu.

Po naredbi ministrovoj Ilku je otpratio sudu član policije, i doktor Stejić, lekar policijski, da joj se nađe u pomoći, jer je bila u poslednje vreme dosta oslabila.

Na sudskom pretresu Ilka je ostala pri onom iskazu što ga je pred g. Tasom, članom policije, iskazivala. Za pet meseci činjene istrage u gradu ništa se više nije moglo ni saznati ni izvideti.

Pred sudom se držala Ilka smelo. Govorila je otvoreno, kazujući da je htela muža osvetiti, tiranina ubiti i zemlju spasti.

Presudom sudskom Ilka bi osuđena na smrt.

str. 416

Te pesme nema ni u prvojni u drugoj Zmajevoj Pevaniji, današnjageneracijai ne zna za nju, a ona je tako divna da zaslužuje da bude obnovljena. Ta pesma glasi:

Kraljev anđeo hranitelj

Reći ću jednu, biće malo smela:

Poznajem joj srce u nesretnih grudi,

Poznajem joj dušu, kad joj sreća cveta

Jer sreća se nikad nije kriti znala.

Poznajem joj ljubav prema svome drugi,

Poznajem joj sreću – poznajem joj tugu.

Ta njena se duša od ubistva gnuša,

Grozi s’ taka dela – Ilka nije htela

Bolovi su hteli – jadi se oteli –

Udovicu stisli, s uma je sneli.

Ta zar ima svesti na dnu očajanja!

Očajanju gorkom došlo do pucanja.

Bolovi su krajnji uvek bez pameti,

Bolovi su digli taj samokres kleti,

I očaj ga samo znao odapeti.

Ali pre neg’ što će tane da izleti,

Na kralja poleti – Udovica s’ tebe, Natalijo, seti:

„Šta zar ovu dušu, ovu vernu ljubu,

Šta, zar ovom čistom anđelskom golubu

Da s’ otruju dani,

Kao što su moji gorki, otrovani!“

„Ne!“

Udovica skrenu ruku samokresnu,

A tane fijuknu, pa u kamen tresnu.

„Šta je, šta je s kraljem?“

„Nije, nije pao, Anđeo brnitelj njegov ga spasao.“

Anđeo branitelj – a ko je to bio?

Anđeo branitelj ti si, Natalijo!

A taj isti anđ’o – njemu je u vlasti

I nesrećnu Ilku taj će anđ’o spasti.

str.420

                                                                                         Grgurova Atentatorka Ilka i druge priče

Priredila SvetlanaTomić

Službeni glasnik, Beograd, 2014.