Miloš Crnjanski

Biografija

Miloš Crnjanski rođen je u Čongradu (danas u Mađarskoj) 26. oktobra 1893. godine u osiromašenoj građanskoj porodici. Njegov otac bio je niži činovnik koji je zbog „zastupanja srpske manjine“ prognan iz Banata, iz Ilinče. Majka, Marina Vujić udala se za njegovog plahovitog oca, i posle njegove smrti sa strepnjom pratila i podržavala sina. Posle završene osnovne škole u Pančevu upisuje se u gimnaziju kod katoličkih pijarista u Temišvaru, i u jesen 1913. godine počinju njegova lutanja: Beč, Beograd, Rijeka, Segedin, Galicija, Zagreb, Italija, pa opet Beč, pa Beograd, Španija, Pariz, Berlin, Mostar, Lisabon , London…
Prvu pesmu Sudba, a potom i dve dve priče Dve jele i Veljko Miloš Crnjanski je objavio u somborskom dečijem listu „Golub“ 1908. godine, pa onda u istom časopisu tri godine kasnije još dve pripovetke: Izdajica i Novo leto. U „Bosanskoj vili“ 1912. godine objavljena mu je samo jedna pesmu U početku beše sjaj iako je uredniku poslao zbirku pesama. Te godine ostavlja i u Beogradu, Narodnom pozorištu dramu u stihovima Prokleti knjaz odlazeći po želji ujaka na Eksportnu akademiju u Rijeci. 
U jesen 1913. godine već je u Beču, uči, čita knjige na nemačkom, mađarskom, italijanskom, i počinje da piše Masku.   „Kiša, blato, magla i umiranje…“ je iskustvo koje se prepoznaje u Lirici Itake, Seobama I, Dnevniku o Čarnojeviću, iskustvo rezigniranog, razočaranog , sumornog Miloša Crnjanskog koji je Odiseju smatrao za najveću poemu čovečanstva, a „povratak iz rata za najtužniji doživljaj čoveka“. Zahvaljujući „komendijantu slučaju“ Miloš Crnjanski je 1915. godinu proveo u Beču, u bolnici manastira Kćeri božanske ljubavi u kome je imao tetku, katoličku kaluđericu. Sledeće 1916. godine je radio kao telefonista u Direkciji državnih železnica u Segedinu. „U Segedinu više nisam bio onaj balavac iz Beča. Bio sam postao kao hrt, sa očima kurjaka. Hranio sam se na stanicama i skoro svaki dan sretao se sa poznanicima, zemljacima koji su išli na ratišta ili dolazili sa ratišta. Slušao sam o vešalima.“ - napisaće u Komentarima Lirike Itake (1919). 
Pred kraj rata Miloš Crnjanski se obreo na italijanskom frontu, u Ostroganu u školi za rezervne oficire, odakle polazi specijalnim vozom iz Pešte u Italiju, pa u Vrhovnu komandu armija na Soči. Ali, opet zahvaljujući slučaju, ne učestvuje u borbama kao u Galiciji, već je kao „rekovalescent“ biva smešten u bolnici u Opatiji. Ubrzo će se rat završiti, on će krenuti u Zagreb, dobiti svoj prvi honorar od urednika „Savremenika“ Julija Benešića, za Masku. Tada upoznaje i Ivu Andrića. U književni život Crnjanski se uključio krajem rata, u Zagrebu, gde je objavio najveći deo svoje lirike i učestvovao u izdavanju časopisa jugoslovenskog literarnog okupljanja „Književni jug“.
Po dolasku u Beograd upisuje Filozofski fakultet, kod Bogdana Popovića sluša uporednu književnost, istoriju i istoriju umetnosti. Postaje tih godina urednik prvog modernističkog časopisa „ Dan“ . Sa grupom pisaca autor je jednog od književnih manifesta mladih. U njegovim ranim pesmama skrivena je i polemika sa patriotskom poezijom, izražen je antiratni revolt, razočarenje i rezignacija, kao i drski izazov nacionalnim svetinjama, „slavnoj prošlosti“….  Književni uspon Miloša Crnjanskog vezan je za pokret čiji je glavni predstavnik i bio i koji je tih godina podržan u levoj štampi. Nakon završenog Filozofskog fakulteta u Beogradu, 1920. godine, Crnjanski je radio kao profesor u gimnaziji u Pančevu, zatim u Beogradu gde će vrlo intenzivno učestvovati u javnom životu,voleti fudbal, posećivati fudbalske utakmice i boks mečeve, putovati.
Zajedno sa slikarem Petrom Dobrovićem kivan kreće u Pariz, jer odbili su mu štampanje celog rukopisa Dnevnika o Čarnojeviću. Spaljuje neke odbijene rukopise, pesme. Boravak u Parizu nije potrajao predugo, dobio je poziv za vojnu vežbu, vraća se preko Italije, svraća kod svog druga Ive Andrića koji je u diplomatskoj službi u Vatikanu. Zajedno odlaze u Firencu, i tu, u hotelu Fizole Crnjanski piše pesmu Stražilovo. Na tom putovanju s njim je bila i Vida Ružić, buduća žena koja je i sve sledeće godine njegovog života provela sa njim, tiho služeći čaj u nekoj otmenoj kući, šijući lutke i ponekad haljine, u skromnom stanu kada budu u Londonu bez sredstava za život.       
Od 1928. godine do 1929. bio je ataše za štampu pri Ambasadi Kraljevine Jugoslavije u Berlinu , a od 1935. godine pa do početka Drugog svetskog rata biće diplomatski službenik Kraljevine Jugoslavije. U tom periodu je za Seobe, Iris Berlina dobio nagradu SAN, kao i nagradu Cvijeta Zuzorić, 1930. godine. Već sledeće godine prvi put je upotrebljena reč „reakcionaran“ u odnosu na delo i ličnost Miloša Crnjanskog, i to u zagrebačkom „Književniku“, zbog „Knjige o Nemačkoj“. Usledila je sledeća godina svađa i suđenja sa Milanom Bogdanovićem, „Nolitom“ , levo orjentisanim književnicima, nekadašnjim prijateljima. Povod je bio jedan članak u „Vremenu“. U vreme boravka u Berlinu vodio je polemiku sa Markom Carom, a razlog je bio taj što Srpska književna zadruga nije htela da objavi njegove putopise iz Italije i Bretanje. U polemici su učestvovali mnogi pisci i dugo je trajala. 
Geca Kon objavljuje Seobe 1929. godine, a te godine Miloš Crnjanski objavljuje i pesmu napisanu u Danskoj Priviđenje.
Nakon što je počeo da se bavi politikom, novinarstvom, diplomatijom, uređivanjem desničarskog, antikomunističkog lista „ Ideje“, kao i pisanje tekstova za „Vreme“ (i pod pseudonimom M. Putnik) u kojima se poredeći italijanski fašizam i zapadne demokratije izjašnjava u korist fašizma, kao i o nemogućnosti saradnje Hitlera i Staljina, a pre toga kao izveštač iz Španije boraveći u štabu generala Franka i izveštavajući za „Vreme“ otvoreno podržavao generala Franka protiv republikanaca, njegov život, kao i sve što je napisao dugo će biti obeležena i određena tim činjenicama. Ratne godine provodi u Londonu, ništa ne piše, a posle završetka Drugog svetskog rata ostati u Londonu i živeće teško, tražeći bilo kakav posao. Dok je živeo u Finčliju, londonskom predgrađu 1946. godine piše na engleskom The Shoemark nadajući se nekom mestu u engleskoj književnosti. Trebala je to da bude ispovest emigranta koji je radio u podrumu obućarske radnje, a s namerom da pokaže strašne okolnosti u kojima je živeo i da je bio „u onom zadahu štavljene kože, živ i sahranjen“. 
Odlazak Miloša Crnjanskog, prvo kao diplomatskog službenika, a zatim kao emigranta, značila je potpuno dugogodišnje odsustvo i iz književnosti.
Nova dela Miloša Crnjanskog nisu se pojavljivala, a stara Maske (1918), Lirika Itake (1919), Priče o muškom (1920), Dnevnik o Čarnojeviću(1921), Pisma iz Pariza (1921), Seobe (1929), putopis Ljubav u Toskani, (1930), Knjiga o Nemačkoj (1931), kao i njegove čuvene pesme: Sumatra (1920), Stražilovo (1921), Serbia (1926) nisu preštampavane sve do 1958. godine.
U stalnoj potrazi za poslom, koji i tek 1948. nalazi mesto u podrumu jedne knjižare za „četiri funte nedeljno“. Sa Vidom preselio se u jedan skroman stan 1949. godine i počeo da piše, a u međuvremenu je završio studije spoljne politike na Univerzitetu u Londonu .Sve nade da će uložen trud doneti pristojniji život što se neće se ostvariti. Čak ni britansko državljanstvo koje je primio neće mu biti od pomoći. Šalje 1957. godine odlomke Druge knjige Seoba u Beograd i oni bivaju objavljeni u časopisu „Književnost“. Te godine počinje i njegova saradnja sa „Književnim novinama“ i „Savremenikom“. Kada je „Prosveta“ objavila Itaku i komentare sa pogovorom Tanasija Mladenovića, to će na neki način to će biti početak povratka Miloša Crnjanskog u Beograd. Sledi i objavljivanje Druge knjige Seoba (1962) , Kod Hiperborejaca (1966), Roman o Londonu (1972), čuvene pesme Lament nad Beogradom (1962). Inače, Lament nad Beogradom je napisan 1956. godine na plaži, u mestu Cooden Beach, u blizini Londona. Podozrivi Crnjanski vratiće se konačno u Beograd tek 1965. godine, zahvaljujući Srđanu Prici, tadašnjem ambasadoru u Londonu. Prvo vreme proveo je privremeno u hotelu, a kasnije kada mu se i supruga pridruži živeće u Ulici Maršala Tolbuhina 81, na drugom spratu.
Posle povratka 1965. godine ,konačno je zauzeo, uz Ivu Andrića, svoje mesto u vrhu srpske moderne književnosti kao pesnik, romanopisac, pripovedač, esejista, putopisac, esejista…Sređuje stare rukopise,piše nove, ima književne večeri… „Prosveta“ objavljuje njegova Sabrana dela u deset knjiga, sa predgovorom Nikole Miloševića, objavljuje po časopisima delove iz Knjige o Mikelanđelu, delove iz Embahada…
Za Roman o Londonu dobija NIN-ovu nagradu,1971. godine. 
U izdanju Instituta za književnost i umetnost pojavila se i knjiga Miloš Crnjanski, zbornik studija sa bibliografijom.
Po povratku iz emigracije, odbio je, uvređen, predlog Dobrice Ćosića da postane dopisni član SAN- u. 
Poslednje nedelje svog života odbija hranu, ne otvara oči, ne govori. 
Umire 30. novembra 1977. godine. 
Sahranjen je u Beogradu.

O delu

Najveći liričar srpske moderne svoje najveće lirske domete, svoje poimanje sveta i literature ostvario je u Lirici Itake i Dnevniku o Čarnojeviću . Tako smatraju mnogi tumači dela velikog pisca. Iako se ogledao u gotovo svim formama (roman, esej , drama, putopis i dr.) najmanje je poznat kao pripovedač, jer jedina knjiga, zbirka od šest kraćih pripovedaka Priče o muškom prve tri su objedinjene sličnim naslovom kao i u Lirici Itake. Iako pesnik po vokaciji, Miloš Crnjanski nije napisao veliki broj pesama, oko pedesetak, prestao je da piše poeziju 1929. godine, ako se izuzme Lament nad Beogradom koji je štampan prvi put 1962. godine i to samo 75 primeraka, kao bibliofilsko izdanje, u Johanesburgu. No bez obzira na to, Crnjanski će važiti za pesnika i kada piše romane i putopise poput Pisma iz Pariza, Ljubavi u Toskani, pa tako i u jednoj od njegovih poznih knjiga Kod Hiperborejaca. 
Iako autonomne knjige Seobe 1 i Seobe 2 prevode se pod naslovom koji je nosila prva knjiga, a druga je nastala posle trideset godina mnogi smatraju da čine najveći roman srpske književnosti, i prvi postmodernistički roman, nastao mimo vladajućeg uticaja epohe. Roman o Londonu smatra se prvim velikim kosmopolitskim romanom u srpskoj književnosti, i tematski se nastavlja na ranija dela Miloša Crnjanskog, jer se bavi seobama, tačnije emigracijom, i u vreme kada je napisan, to nije bila prošlost, a junaci su ruski emigranti rasejani posle Oktobarske revolucije. Glavni junaci, nekadašnji knez Nikola Rjepin i njegova žena Nađa posle silnih lutanja po Evropi obreli su se u Londonu i bore se za goli opstanak. On se oseća kao tuđinac tu gde se našao ne svojom voljom, samo se čudi, a nema gde ni kako da se vrati, jer svet kome je pripadao nepovratno je izgubljen. Dolazi u bezizlaznu situaciju i ostaje mu samo da nestane…
Pored drama Konak (1958), Tesla (1966) romana, putopisa, poezije, članaka, posle piščeve smrti objavljena je nezavršena monografiju Mikelanđelo (1982) kao i diplomatski memoare Embahade (1983). U međuvremenu je objavljen i njegov roman Kap španske krvi(1970), koji je napisan pre Drugog svetskog rata kao i Suzni krokodil. Roman Miloša Crnjanskog Sin Don Kihota zagubljen je negde na putevima i u „užasnim olujama“ istorije, u njegovim seobama su neki rukopisi nestajali, gubio im se trag. Sastavio je i Antologiju kineske lirike i Pesme starog Japana. 

O pesmi Oda vešalima

Oda vešalima pesma Miloša Crnjanskog pripada Vidovdanskim pesmama u zbirci Lirika Itake. Ostale pesme koje ne pripadaju tim pesmama u ovoj zbirci, nalaze se u okviru druge dve celina: Nove senke i Stihovi ulice. Sam Crnjanski nazivao je te pesme „političkim“ i u njima potire pompezne slike koje su o slavnoj prošlosti pisali Dučić, Rakić, Bojić jer su „laž“, jer je ostao samo narod „gladan i krvav“, „seber što na točku cvili“, ostali su samo poraz i smrt i pesnik ne peva ni o kakvoj pobedi, nego o smrti, porazu, hramovima koji se dižu ubicama, o vešalima. 
Nekoliko pesama Miloša Crnjanskog Lirici Itake u naslovu ima naziv poetskih vrsta: zdravica, oda, elegija, himna… Ali umesto očekivanog, patetičnog, uznesenog Crnjanski ovoj formi , a najizrazitije u Odi vešalima niže drastična poređenja i slike, birajući, ne kao Vinaver neki banalan predmet ili pojavu, već nešto što izaziva strah poput vešala da bi ironično ih slaveći, slavio njihove žrtve. Onu anonimnu devojku iz Šapca koja je dobila batine jer nije bila ponizna pred nekim oficirima, zamalo obešenu, svog rođaka iz Pančeva koji je odbio da ide u rat pa je streljan, one bezimene koje ne spominje, a od kojih je „slušao o vešalima“. Oda vešalima ne samo da je odstupanje od pesničkih odlika ode kao vrste,već je ta pesma prepuna prezira, cinizma, gneva, poricanja…

Oda vešalima

Što ste crna kao krst?

I masna ko mesarska vrata?

Ta senka vam liči na mač čvrst,

Što se krijete u robijaški vrt

i cvetate iza zida?

Još nas ima što volimo smrt

Što ne bi pošla na vrhunce,

Ko kraljevi i vođe?

Silnija ste no jarko Sunce,

Ta grlili smo gore od vas

i nosili na oltare.

Pa kad Isus ne spase nas,

Ta vi ste svakom narodu doneli

ponos, i spas, i radost.

Ta k vama su išli koji su hteli

čast na svetu, i mladost.

Pa što ste došla tako tajno

i pognula svoji glavu?

Hoćemo da vas dočekamo sjajno

Lepše se vama po nebu šeta,

po zemlji ima blata.

Čvršće grlite no nevesta zakleta

Pa kad je srce ludo tako

da više voli poštenje

i sve za čim je svet toliko plako

Što bi se krila u robijaški vrt

i cvetala iza zida

Još nas ima što volimo smrt

Što ste tako crna kao krst?

I masna kao mesarska vrata?

Ta senka vam liči na mač čvrst,

a skuplja ste od zlata.

Miloš Crnjanski

Lirika Itake