Milovan Marčetić

Biografija

Milovan Marčetić rođen je 1953. godine u Prijedoru (BiH), a od sredine sedamdesetih živi u Srbiji. Studirao je Opštu književnost sa teorijom književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Krajem sedamdesetih počinje da objavljuje poeziju u periodici, a 1982. godine i svoju prvu pesničku knjigu. Objavio šest autorskih zbirki pesama i dve knjige izabranih pesama: Dan dvadeset hiljada pasa (Zagreb, 1982), Načini iščezavanja (Beograd, 1986), Bez imena, bez lica (Beograd, 1990), Ratno ostrvo (Beograd, 2000), Mera duše – izabrane pesme (Banjaluka, 2002), Taškent (Beograd, 2006), Jeux d'adultes – Igre odraslih (izabrane pesme u prevodu na francuski jezik; Beograd, 2008), Iza zatvorenih očiju (Kraljevo, 2010).
Od sredine devedesetih piše i prozu. Objavio je dosad knjige priča: Životi pesnika (Beograd, 1996), Moj Holivud (Beograd, 2000), Prvo lice (Novi Sad, 2003), Zapisi na snegu (Beograd, 2012).
I poezija i proza Milovana Marčetića uvrštene su u antologije i prevođene na strane jezike. Za gotovo sve knjige je nagrađen uglednim književnim priznanjima, a najnovija je "Andrićeva nagrada" za priču "Izlazak" (2112. godine).
Svoj prvi roman, Knjiga o Beuku, objavio je 2014. godine u izdanju "Čigoja štampe“.

O delu

...Čini se da smo ovih godina, zaokupljeni kolektivnom dramom kroz koju smo prolazili, zaboravili na dramu individualnosti, na priču pojedinačnog čoveka. Ona svakako može biti data i u romanu, ali zadaci romana, bar u ovom podneblju, odavno se više tiču sudbine kolektiva nego osobene, jedinstvene sudbine i drame individualnosti. Možda je to i stoga što decenijama unazad u našem društvenom životu nismo baš preterano tu individualnost poštovali, a ni poslednjih, demokratskih godina nismo u tome previše napredovali. A jedan od najboljih načina da se drama individualnosti uverljivo predstavi, kako se meni čini, jeste priča…Kako se pokazalo i u romanu Knjiga o Beuku Milovan Marčetić koji je ove rečenice izgovorio, dosledno insistira na drami pojedinca, a kolektivna drama u toj sudbini iako je savršeno precizno i prepoznatljivo dočarana kao vreme čiji smo savremenici je u pozadini. Prozno stvaralaštvo Milovana Marčetića odlikuje pesnička konciznost, štedljivost,odmerenost smirenost i tišinu, a iz njih, tih i takvih rečenica odjekuju melanholija, nostalgija, neumoljiva surovost sveta od kojih se pisac brani stalnim postavljanjem onih pitanja koja muče savremenu civilizaciju u kojoj surovost ima samo drugačije ruho, a istovetna je u svim vremenima u odnosu na pojedinca. Ona surovost sveta koja i od dželata načini najbliže, plemenito biće, poslednje kome se uputi reč, kaže istina, poslednja molba svetu, poslednje opravdanje tog istog sveta takvog kakav jeste. U svojim pesmama i pričama, često sa najfinijom ironijom, nikad sarkastično, Milovan Marčetić se bavi odgonetanjem odsustva, prazninom privida, tragovima i njihovom izgubljenošću pojedinca, samoćom „koja davi“ kako bi rekao jedan drugi pesnik… Često vidljivo koristi mitove, jasno prepoznatljive motive priča pisca poput Gogolja, Kortasara, ili bajku, pa recimo i savremena božanstva poput Elvisa Prislija, sve u nastojanju da razazna sve nas, sebe… Junak jedne njegove priče je skupštinski pacov koji vrlo obrazovan i kome je stalo samo do skupštinske biblioteke.
U proznim ostvarenjima Milovan Marčetić prepoznaje se savremena urbana stvarnost, koju on „sa besprekornim osećanjem za apsurd i grotesku, kao i pesničkom posvećenošću samom jeziku“ kako je primetio David Albahari uspeva da odslika „paralelne svetove u kojima se, kao u krivim ogledalima odražava svet iz kojeg drugačije njegovi likovi ne bi mogli da umaknu“.
Objašnjavajući jednom razlog pripovedanja u prvom licu u nekim svojim pričama Marčetić primećuje: „U teoriji proze prvo lice ima sasvim određena svojstva, kako u pogledu načina vođenja priče i pozicije pripovedača i junaka, tako i u pogledu tehnika koje autor koristi da bi njegovo pripovedanje bilo motivisano i uverljivo. Čini mi se da bi upotreba prvog lica u većini priča ove knjige mogla čitaocu da sugeriše da se radi o jednom subjektivnijem odnosu pripovedača (koji je istovremeno i junak priče) prema svetu koji ga okružuje, da priča nije pokušaj objektivnog, sveznajućeg pogleda na svet, već da je taj svet dat onako kako se odražava u pripovedačevoj svesti, ili tačnije, u svesti lika kroz čije je oči svet predočen čitaocima. Drama okruženja, drama istorije i društva ostala je u pozadini. Pred nama je drama junakove svesti, a ta svest je i pripovedačeva svest. Hteo sam da dramatizujem tu svest, da po meri svojih sposobnosti kažem nešto o onome što se dešavalo s dušom čoveka u jednom teškom vremenu i okruženju, podrazumevajući da je to okruženje svima već dobro poznato, pa stoga o njemu ne treba previše govoriti“.

O romanu Knjiga o Beuku

Knjiga o Beuku je prvi roman Milovana Marčetića, začet u njegovoj priči Zlosutne reči iz zbirke priča Zapisi u snegu. Moglo bi se reći da taj začetak romana datira još iz studentskih dana kada je Milovan Marčetić na svoj način čitao Knjigu o Jovu, biblijsku knjigu sa dramskim elementima, kako je to primetio u svom seminarskom radu tada, a mnogo godina kasnije napisao i ovaj roman o Bogdanu Beuku, lektoru u nekada slavnom Zavodu koji se drznuo i kreativno lektorisao knjigu predsednika države.
Roman je podeljen na poglavlje O plemenitom dželatu i njegovoj žrtvi, poglavlju pre prvog poglavlja, umetnutoj priči koja sublimira i otvara mnogobrojna pitanja, praveći oko glavne teme koncentrične krugove novih. Sledele poglavlja: LETO: TO NEODOLJIVO NE SVETU, zatim drugo poglavlje JESEN:TO NEMILOSRDNO NE SVETA i završno poglavlje IZA ZAVESE.  U tom poglavlju o Bogdanu Beuku, očito pogubljenom, ubijenom lektoru koji  je smatrao da se svet može popraviti pre svega prilježnim lektorisanjem, popravkom knjiga, tekstova, posle njegove smrti govore Mlađi i Stariji komšija, Larisa i Maleš, nekadašnji prijatelj, sluti se, sadašnji egzekutor, vrlo blizak žrtvi. 
Na svom svakodnevnom putu do posla Bogdan Beuk poput nekog Kafkinog junaka čuje rečenicu: “Ako se budeš tako ponašao, bićeš kažnjen.“ Nije to jedina, slučajna rečenica koja dopire do njega, pre nego što mu direktor Zavoda saopšti da je suspendovan, da treba da ode na odmor, dok ne reše šta će s njim. Jer, on se usudio da dopiše, ne samo lektoriše knjigu predsednika države, a to je nedopustivo! Beuk ne raspravlja sa direktorom, ne brani se, ne poriče krivicu, on jednostavno daje otkaz posle dvadeset godina rada u toj instituciji. Nedeljom je odlazio redovno kod majke na ručak. Nakon odluke da napusti službu, pokušava da tu promenu učini što bezbolnijom, da vreme koje sada pripada samo njemu nekako učini sadržajnim, da promeni način života, duboko ubeđen da je uradio ono što je morao, da je „kreativnim lektorisanjem“ knjige popravio svet. To je bio način njegove tihe pobune, njegovog ne. Naravno, ne uspeva tek tako da se otarasi životnog balasta.
U romanu Knjiga o Beuku Milovan Marčetić, postavlja pitanje slobode, odgovornosti, krivice, presude, smrti kao kazni ili izbavljenju, o čovekovoj izgubljenosti u svetu, o upotrebi prividne i stvarne moći, o vidljivom i nevidljivom, ali isto tako opisuje vreme, ovo naše, kao i Beograd u kome iste reči imaju različito značenje, u kome ljudi pristaju bez razmišljanja da obavljaju poslove „doušnika“, egzekutora, iako je to u suprotnosti sa njihovim saznanjima i doživljajima, sa njihovom savešću. Roman o lektoru Bogdanu Beuku napisan je brižnim jezikom, kristalno tečnom rečenicom i nijednog trena ne sklizne u banalnost političkog, već kroz sudbinu običnog lektora bez patetike, priča priču o tome kako čovek postaje žrtva i „zločinac“, istovremeno. U vrlo uspešnom dijalogu koji se dešava između dva neimenovana čoveka, očito onom ko je doneo presudu i onom ko je izvršio egzekuciju saznajemo konačnu sudbinu Bogdana Beuka. To je roman o nasilnoj smrti, smrti po presudi koja je doneta na nekom tajnom mestu, uprkos zahtevu predsednika da lektoru „ne sme dlaka na glavi faliti“… Bez svedoka. Jer, Beuk je posumnjao u stvarnost, u poredak stvari… Drznuo se da tu sumnju obelodani. To nije preporučljivo, to je razlog za kažnjavanje, egzekuciju bez tragova. Jer Beuk je sam , osobenjak je, nije oženjen, ne krade, ne laže, ne uvlači se pod kožu vlasti… On nema čulo za stvarnost, sav je „u sferi mogućnosti, a oni ne vole kada neko iz te sfere kritikuje njihovu stvarnost…“
Uvodno poglavlje O plemenitom dželatu i njegovoj žrtvi je Baukovo sećanje na oca, partizana koji se oženio njegovom majkom nakon što joj je rekao da nije „vešao i ubijao“, jer su njih dvoje zbog različitog porekla bili na različitim stranama u Drugom svetskom ratu. Seća se Bauk kako je zahtevao od oca da mu ponovo, kao petnaestogodišnjaku, ispriča priču o plemenitom dželatu, ali se seća i pitanja koje mu je postavio: „ A da li neko ko glave odseca može da bude plemenit čovek?“
U sledećim poglavljima Marčetić koristeći introspekciju kao način psihološkog portretisanja glavnog junaka, ali i ostalih junaka romana. U načinu pripovedanja naročito je, ne često, funkcionalno korišćen dijalog, i on je vrlo vešt, efektan, beketovski zgusnut.
U uvodnom poglavlju, priči o dželatu koju kao dečak Bogdan Beuk sluša od oca sluti se i njegova sudbina. U toj priči o dželatu, saznajemo kako i zašto dželat postaje najbliža osoba osuđeniku na smrt, kako dželat oštri svoju sekiru, kako razmišlja o odlaganju kazne, zašto njegove primedbe ne bi uvažili oni koji osuđuju na smrt, koja je razlika između giljotine i sekira kao sredstava egzekucije osuđenika na smrt, šta čuje onaj kome će odseći glavu… Istovremeno to je priča o različitim putevima dvojice prijatelja iz detinjstva, o jednom koji odlazi posle sukoba oko devojke onom koji postaje ubica osuđeniku na smrt, i drugom koji ostaje i postaje dželat koji razmišlja o svojoj službi i trudi se da smaknuće izvede što bolje. Njih dvojica se sreću ponovo na putu prema gubilištu kada osuđeni na smrt moli dželata da poslednju poruku prenese nekadašnjem prijatelju. Dželat shvata da je to on, želi da on ne bude taj koji će odrubiti prijatelju glavu, da to uradi neko drugi, ali upravo zato, zato što su prijatelji, osuđenik na smrt izričito zahteva da dželat uradi svoj posao, jer svako odlaganje bilo bi mu strašnije od smrti.

Deo iz romana Knjiga o Beuku

O PLE­ME­NI­TOM DŽE­LA­TU I NJE­GO­VOJ ŽR­TVI

…Do uha jed­nog ta­kvog dže­la­ta, sklo­nog raz­mi­šlja­nju o svome ret­kom po­zi­vu, jed­nog da­na u ko­jem je vr­še­no po­gu­blje­nje do­pre­še ove re­či:

– Bra­te, ču­ješ li me?

Dže­lat je pi­ta­nje do­bro čuo. Ko­ra­čao je po­red za­pre­žnih ko­la u ko­ji­ma je osu­đe­nik, ve­zan lan­ci­ma za di­re­ke, vo­žen do tr­ga na ko­jem će bi­ti po­gu­bljen. Ko­la su sa dru­ge stra­ne pra­ti­la dva stra­ža­ra i is­pred dže­la­ta još je­dan, dok je on bio u ulo­zi če­tvr­tog stra­ža­ra. Na pred­njoj stra­ni ko­la, na vi­so­koj klu­pi, se­de­li su uprav­nik za­tvo­ra i ko­či­jaš. Okre­ću­ći se po ka­dr­mi, toč­ko­vi su stva­ra­li bu­ku, pot­ko­vi­ce dva krup­na šta­jer­ska ko­nja još ve­ću, ta­ko da ni tri stra­ža­ra ni­su ču­li osu­đe­ni­ka, ko­ji se pri­ma­kao dže­la­tu ko­li­ko god su mu to lan­ci do­zvo­lja­va­li.

Ko­la su se kre­ta­la spo­ro i ka­da bi se dže­lat pi­tao mo­gla su da bu­du još spo­ri­ja, kao što će i on onaj deo ce­re­mo­ni­je či­je tra­ja­nje od nje­ga za­vi­si na­sto­ja­ti da što vi­še pro­du­ži. Uči­ni­će to da bi za ne­ko­li­ko se­kun­di pro­du­žio osu­đe­ni­kov ži­vot, ali i da bi što vi­še po­ra­sla ona ne­ma na­pe­tost ko­ja se ne­mi­nov­no ja­vlja pred iz­vr­še­nje jed­nog ta­kvog či­na. To su oni tre­nutci ka­da utih­ne sva­ki glas ru­lje ko­ja do­đe da po­sma­tra smak­nu­će. Ni­je to na­pe­to oče­ki­va­nje kod sva­kog smak­nu­ća po svo­me tra­ja­nju isto. Du­ži­nu tog vre­me­na od­re­đu­je i dže­la­to­vo do­ta­da­šnje is­ku­stvo i po­sma­tra­nje pu­bli­ke. Jer za ru­lju smak­nu­će je pred­sta­va, naj­zna­čaj­ni­ji do­ga­đaj u du­žem vre­men­skom pe­ri­o­du. Za ne­ke, a na­ro­či­to za de­cu, i mu­šku i žen­sku, to je i deo ško­le ži­vo­ta. Po­što smak­nu­ća ni­su ta­ko če­sta, ma­nja de­ca do­ga­đaj po­sma­tra­ju pr­vi put, pa su ona naj­ra­do­zna­li­ji po­sma­tra­či. Dok če­ka tre­nu­tak ka­da će na­pe­tost do­sti­ći vr­hu­nac, dže­lat po­seb­nu pa­žnju po­sve­ću­je baš de­ci, jer po­red to­ga što su ona po­seb­na pu­bli­ka, naj­ve­ća je ve­ro­vat­no­ća da će str­plje­nje, zbog nji­ho­vog ne­po­zna­va­nja pro­ce­du­re, izgubiti baš ne­ko de­te. Do­volj­no je da na­pe­tost vr­hu­nac do­stig­ne sa­mo tri-če­ti­ri se­kun­de pre smak­nu­ća pa da pred­sta­va iz­gu­bi onu draž ko­ju je u svom do­ta­da­šnjem to­ku ima­la. Poč­ne vr­po­lje­nje, a on­da se ja­vi i pr­vi glas, za­tim i sto­ti­ne dru­gih gla­so­va. Isti­na, on će po­sle pr­vih gla­so­va za­mah­nu­ti se­ki­rom i od­se­ći osu­đe­ni­ku gla­vu, ali će bi­ti sve­stan da je do­ga­đaj deo svo­je na­pe­to­sti iz­gu­bio. Dis­har­mo­ni­ja u naj­va­žni­jem de­lu pred­sta­ve uvek no­si sa so­bom i opa­snost uma­nje­nja dže­la­to­vog sa­mo­po­u­zda­nja, neo­p­hod­nog da bi za­mah i uda­rac se­ki­re bi­li pre­ci­zni.

– Ču­jem te – od­go­vo­ri dže­lat do­volj­no gla­sno da ga ču­je osu­đe­nik a su­vi­še ti­ho da bi ono što go­vo­ri raz­u­me­li stra­ža­ri.

– Ubr­zo ću bi­ti po­gu­bljen, a ima ne­što što bih hteo da uči­nim pre ne­go što du­šu pre­dam Bo­gu – na­sta­vio je da go­vo­ri osu­đe­nik. – To mi je do­šlo ka­da su me iz­ve­li iz tam­ni­ce i po­pe­li na ova ko­la. Tek ta­da me sa­vest na to pod­se­ti­la i na­lo­ži­la mi da to uči­nim. Ti ne mo­raš da po­ve­ru­ješ da je­dan ubi­ca uop­šte ima sa­vest, još ma­nje da tre­ba is­pu­nja­va­ti nje­go­ve že­lje, ali mo­lim te da me sa­slu­šaš pa da me on­da od­bi­ješ ili pri­hva­tiš da mo­ju že­lju is­pu­niš. Ve­ru­jem da ti to ne­će bi­ti te­ško, dok će usli­še­nje mol­be spa­si­ti bar ma­lo mo­je gre­šne du­še. I ne­moj se ču­di­ti što se obra­ćam upra­vo te­bi, dže­la­tu, čo­ve­ku či­je li­ce ne vi­dim i ko­ji će me ubr­zo ra­sta­vi­ti od ži­vo­ta.

– Ne­ću tu ka­znu, pri­ja­te­lju, s ra­do­šću iz­vr­ši­ti. Ona te če­ka ma ko da je iz­vr­ši­lac. Ja na­sto­jim da svoj po­sao oba­vljam od­go­vor­no i maj­stor­ski. Cilj mi je, i mi­slim da sam u to­me do­sta na­pre­do­vao, da osu­đe­ni­kov bol pri iz­vr­še­nju tra­je što kra­će. To je moj po­sao, od to­ga ži­vim. A ti mi, pri­ja­te­lju, opro­sti što ću ti od­u­ze­ti ži­vot.

– Bra­te, ne­moj da te sa­vest iz­je­da zbog to­ga što ćeš me po­gu­bi­ti. Če­ka­ju­ći je ovih me­se­ci, ja sam se sa smr­ću po­mi­rio. Če­kam je bez stra­ha, jer do­ja­dio mi je ži­vot ko­ji sam po­sled­njih go­di­na vo­dio.

– Mo­gu da raz­u­mem da ti je ži­vot do­ja­dio, ali i ta­kav ži­vot tre­ba do po­sled­njeg ča­sa ži­ve­ti... 

– Ne­mam vre­me­na da o to­me raz­mi­šljam. Ne­moj da mi za­me­riš što te oslo­vlja­vam sa bra­te. To je za­to što si mi u ovim po­sled­njim ča­so­vi­ma od svih lju­di naj­bli­ži. I po­sled­nji s ko­jim raz­go­va­ram.

– Ni­si pr­vi osu­đe­nik ko­ji mi se kao dže­la­tu obra­ća. Znam da se ne­ke od­lu­ke do­no­se pred sa­mu smrt. Sa­da ti, pri­ja­te­lju, sa­ve­tu­jem da po­žu­riš s ti­me što že­liš da mi ka­žeš, jer smo sve bli­že gu­bi­li­štu.

    str.13

Dok je dže­la­tu go­vo­rio gde da po­tra­ži nje­go­vog pri­ja­te­lja, ona­ko u žur­bi, na­sto­je­ći u tom krat­kom vre­me­nu da mu ka­že sve što je hteo da ka­že, osu­đe­nik ni­je pri­me­tio da je dže­la­ta nje­go­va pri­ča po­tre­sla. Po­što je dže­la­to­va gla­va bi­la pre­kri­ve­na ka­pu­lja­čom, to ni­ko ni­je mo­gao da vi­di. A niz obraz is­pod ka­pu­lja­če te­kle su su­ze. Dže­lat je pla­kao. Jer ka­ko je od­mi­ca­la, pri­ča ko­ju je slu­šao bi­va­la mu je sve po­zna­ti­ja, da bi, ka­da je osu­đe­nik re­kao gde se na­la­zi ku­ća nje­go­vog pri­ja­te­lja, bio si­gu­ran da je on, dže­lat, taj pri­ja­telj ko­me tre­ba da pre­ne­se po­ru­ku, onaj s ko­jim se osu­đe­nik za­va­dio zbog de­voj­ke a za­tim oti­šao da se ni­kad vi­še ne vra­ti. Ipak se, evo, vra­tio, ali da bu­de po­gu­bljen, dok ću iz­vr­ši­telj bi­ti ja, re­če u se­bi dže­lat i još jed­nom po­gle­da osu­đe­ni­ka.

 Od te­škog ži­vo­ta ovaj je bio pro­pao i u li­cu se to­li­ko bio iz­me­nio da pre ne­go što je iz nje­go­ve pri­če sa­znao ko je, ni­je mo­gao ni da na­slu­ti da bi to mo­gao bi­ti nje­gov bi­ši pri­ja­telj.

Ka­da pre­po­zna i pri­ja­te­ljev lik, dže­la­tu su­ze još ja­če po­te­ko­še. Ali ni­je mo­gao du­go da ću­ti, pa po­sle ne­ko­li­ko tre­nu­ta­ka re­če osu­đe­ni­ku:

– Oh, pri­ja­te­lju, tvo­ja mol­ba je već sti­gla do ono­ga ko­me je ša­lješ. Jer ja sam onaj s ko­jim si se za­va­dio, ja sam tvoj pri­ja­telj. I evo, sad, kao dže­lat, tre­ba da te po­gu­bim! Znaj da sam i ja te­bi sve opro­stio i mno­go pu­ta Bo­ga mo­lio da mi greh pre­ma te­bi u­či­njen opro­sti. Sa­da i te­be mo­lim za opro­štaj zbog mo­je lju­bo­mo­re i mr­žnje. I znaj da se onom de­voj­kom ni­sam ože­nio, jer ona me, kao ni te­be, ni­je vo­le­la. Uda­la se po­sle ne­ko­li­ko go­di­na za tre­ćeg čo­ve­ka. Ti si od­la­skom bar se­bi skra­tio mu­ke ko­je su i me­ne raz­di­ra­le. Opro­sti mi zbog te­škog ži­vo­ta u tih dva­de­set go­di­na, po­što sam i ja za to kriv. Ne­vin pot­pu­no ni­sam ni zbog ka­zne ko­ja ti je iz­re­če­na, jer ve­ru­jem da ubi­stvo ne bi ni­ka­da iz­vr­šio da ni­si u svet oti­šao. 

– Pri­ja­te­lju moj, ka­ko su sa­da od­jed­nom po­sta­li sreć­ni i ve­li­ki ovi po­sled­nji tre­nu­ci mo­ga ži­vo­ta! Sa­da, ka­da si mi ti gre­he opro­stio, spo­ko­ji­ni­ji od­la­zim sa ovo­ga sve­ta. A sre­ća mo­ja u ovim tre­nu­ci­ma još je i ve­ća, jer evo, po­sle pu­nih dva­de­set go­di­na raz­go­va­ram s pri­ja­te­ljem, s to­bom ko­ji si mi uvek, i u mr­žnji i u lju­ba­vi, bio naj­va­žni­ji.

– Ja sam sa­da čo­vek ne­sret­ni­ji ne­go što sam ikad bio. Ka­ko sa­da, kad sam ot­krio ko si, da bu­dem tvoj dže­lat? Kao tvoj pri­ja­telj, imam pra­vo da tra­žim da me iz­u­zmu iz iz­vr­še­nja ka­zne. Ni­ko me na to ne mo­že na­te­ra­ti. Ne mo­gu ja naj­bo­ljem pri­ja­te­lju gla­vu da se­čem.

– Ne, pri­ja­te­lju. Pre­kli­njem te da ti to uči­niš. Oh, znam ko­li­ko je to neo­bič­no, ali te mo­lim da ti bu­deš iz­vr­ši­lac. Ako to ne bu­deš ti, oni će za ne­ko­li­ko sa­ti ili za ne­ko­li­ko da­na do­ve­sti dru­gog dže­la­ta. A ja ne mo­gu ta­ko du­go da če­kam. Za tih ne­ko­li­ko sa­ti ili ne­ko­li­ko da­na bi­la bi pot­pu­no po­mu­će­na mo­ja sre­ća, naj­ve­ća u pro­te­klih dva­de­set go­di­na. Ja u toj sre­ći že­lim da umrem. I za­to te mo­lim da svoj za­da­tak iz­vr­šiš.

– Ali, ka­ko pri­ja­te­lju gla­vu da se­čem? – pi­tao je dže­lat u oča­ja­nju.

– Za­kli­njem te na­šim pri­ja­telj­stvom da ti to uči­niš. Ako od­u­sta­neš, sre­ća će mo­ja za čas ne­sta­ti. Ne­moj me iz­ne­ve­ri­ti. A sad zbo­gom, bra­te – re­če osu­đe­nik i za­ne­me, od­lu­čan da ni jed­nu reč vi­še ne iz­u­sti. Do kra­ja ži­vo­ta da ne pro­go­vo­ri.

Dok je iz­go­va­rao po­sled­nje re­či, gla­va mu je već bi­la na pa­nju, i kad za­ću­ta, on je ma­lo po­me­ri, da bo­lje na­me­sti vrat.

Dže­lat ta­da po­gle­da ru­lju. Po­gle­da on­da još jed­nom osu­đe­ni­ka, svog naj­bo­ljeg pri­ja­te­lja. Za­tim po­me­ri ra­me­na i du­bo­ko udah­nu, a de­sna ru­ka kao da sa­ma, bez nje­go­ve vo­lje, na­me­sti se­ki­ru u po­čet­ni po­lo­žaj. Sa­da je još tre­ba­lo dr­šku ob­u­hva­ti­ti i dru­gom ru­kom i se­ki­rom za­mah­nu­ti, usme­ra­va­ju­ći je ka osu­đe­ni­ko­vom vra­tu.

                                                                                     str. 14

    Milovan Marčetić

    Knjiga o Beuku

    „Čigoja štampa“, Beograd, 2014.