Mirko Kovač

Biografija

Mirko Kovač rođen je 26. decembra 1938. godine u Petrovićima, kod Bileće. Godine ranog detinjstva provodio je kod dede i babe po majci, u kući u kojoj se i rodio. Kasnije, sa roditeljima će živeti u Trebinju, Nikšiću…Rano odlazi iz roditeljskog doma, menja gimnazije, sukobljava se sa profesorima, odlazi dalje, sam se izdržavajući i snalazeći se. U Beogradu će se zaustaviti i nastaviti školovanje, studirajući dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti. Sklonost ka čitanju, rečima, jeziku bila je izražena i čak prirodno negovana kako u sredini u kojoj je rastao, tako i polaskom u školu i podsticajima učiteljice kojoj Mirko Kovač posvećuje dirljive stranica u svojoj autobiografskoj knjizi Grad u zrcalu. Prisećajući se detinjstva i vrlo rane zainteresovanosti za reči, za jezik jednom je ispričao da je u posed nekih knjiga koje su za njega tada imale izuzetan značaj došao slučajno, kada je jedan „svesni„ komunista izbacivao iz svoje biblioteke sve „nepodobne“ knjige i zadužio, tada dečaka, Mirka Kovača da ih odnese i baci. Umesto da to učini, on ih je sakrio na tavan, uz majčinu prećutnu saglasnost. Među tim knjigama se između ostalih nalazila i knjiga Lava Tolstoja Detinjstvo, dečaštvo, koju je budući pisac često čitao. U tom razgovoru za novine koji je objavljen u njegovim poznim godinama Mirko Kovač će tvrditi da je Tolstoj jedan od njegovih omiljenih pisaca i da je Hadži Murat remek-delo. Vraćao se ovom piscu, a po divio se i Francu Kafki i Knutu Hamsunu.
U „Sarajevskim sveskama“ objavljen je tekst Mirka Kovača „Ne(prilagođeni“ . U tom tekstu je zanimljivo objašnjenje o mestima u kojima čovek odluči da živi, odnosno piščevo razmišljanje o pojmu „zavičaja“ a istovremeno i objašnjenja zašto je i kako doneo odluku da devedesetih napusti Beograd i preseli se u Rovinj, gde je živeo, kao i zaveštanju da se njegova dela štampaju na hrvatskom jeziku.
Često je polemisao, suprotstavljao se ludilu nacionalizma koje je zahvatilo postitovsku Jugoslaviju, i posle udarca u glavu fotoaparatom od strane nekakvog šešeljevca, iako taj udarac nije bio namenjen njemu, Mirko Kovač je samo ubrzao odluku da napusti grad u kome je tada živeo. Još od prve knjige, romana Gubilište (1962), Mirka Kovača je bilo nemoguće uvrstiti u tadašnje tokove književnosti zbog sklonosti „stilskoj nedoslednosti“, zbog kombinovanja „realističkih“ i „ simboličkih“ postupaka, razbijenosti strukture. Već sa tom prvom knjigom, dvadeset četvorogodišnji pisac doživeo je i ideološke packe zbog pesimizma, „crnih slika stvarnosti“ kako su dežurni čuvari, ideolozi, okarakterisali njegov prvi roman. Odliku da se poigrava literarnom formom svojih knjiga koje krasi neverovatna raskoš jezika Mirko Kovač će zadržati i u svim sledećim romanima, a drugi roman mu je Moja sestra Elida. I ta knjiga je svojevrstan oblik eksperimentisanja umetničkom formom i poigravanje njome. U tekstu „(Ne)prilagođeni“ Kovač će ukratko objasniti svoj odnos pripadanja, a melanholičnom knjigom Grad u zrcalu (2008) rasvetliti taj pojam, tačnije rečeno precizno definisati svoje „neprilagođavanje“, te tako još jednom proznom knjigom sa elementima autobiografije potvrditi da je „život ono čega se sećamo, a ne ono što smo proživeli“. Nesporazumi i pokušaji da se obeleži i svrsta u nekakve zadate okvire, prevashodno ideološke, pratiće Kovačevo stvaralaštvo i kasnije.
Dodeljivaće mu nagrade, pa oduzimati, a on će uporno nastavljati da piše, ne samo romane, već i scenarije za film, drame, eseje. Posle Moje sestre Elide, šest godina kasnije, slede roman Malvina (1971), pa zbirka pripovedaka Rane Luke Meštrovića (1971), opet romani Ruganje sa dušom (1976), Vrata od utrobe (1978) za koji je dobio NIN-ovu nagradu, i koji se smatra njegovim najznačajnijim romanom,Uvod u drugi život (1983), eseji Europska trulež (1986, 1994) zbirka priča Nebeski zaručnici (1987), Kristalne rešetke (1995), knjiga eseja Bodež u srcu (1995) Na odru (1996), Cvjetanje mase (1997), knjigu filmskih scenarija Okupacija u 26 slika i drugi scenariji Mirko Kovač objaviće 1990. godine. Te iste godine u Sarajevu će biti objavljena njegova Izabrana proza u šest knjiga. Sa svojim prijateljem, Filipom Davidom 1988. godine objavio je Knjigu pisama (1998), a onda dramu Lažni car (2005) Grad u zrcalu (2007)…U Zagrebu, u izdanju „Frakture“ biće objavljena Izabrana dela Mirka Kovača. Prva knjiga koja je objavljena, pod naslovom Isus na koži (2003) su njegovi dramski tekstovi.
Autor je scenarija za filmove: Mali vojnici (1968), Lisice (1970) Muke po Mati (1974), Okupacija u 26 slika (1978), Dunavski znak / Usijanje (1979), Pad Italije (1982), Večernja zvona (1985), Dan za tetoviranje (1991). Prvi film Mali vojnici po scenariju Mirka Kovača režirao je Bata Čengić, Lisice Krsto Papić. Sa rediteljem Lordanom Zafranovićem, autor je scenarija za filmove: Muke po Mati, Okupacija u 26 slika, Pad Italije, Večernja zvona ( film nastao po motivima romana Vrata od utrobe). Lordan Zafranović i Mirko Kovač su snimili i tv film Gosti i radnici, ali je film zabranjen, bunkerisan. Pored ovog filma, ideoloških osuda romana Gubilište, radio- drama Mirka Kovača Srčana kap takođe je zabranjena, kao što su mu još dve drame zabranjene u Mostaru i Sarajevu. Većinu svojih romana Mirko Kovač je sa ekavice preveo na ijekavicu, vraćao im se, radio ponovo na njima.
Kratki roman Mirka Kovača Život Malvine Trifković objavljen je 1971. godine, a 1973. je dramatizovan i postavljen na sceni Ateljea 212. Taj roman je preveden na engleski, francuski, mađarski, italijanski, švedski jezik . U Švedskoj je objavljeno i drugo izdanje, a i u Francuskoj je imao značajan uspeh, komad je igran i u Parizu. Tema ovog romana je tužna sudbina Malvine Trifković, lezbejke pravoslavne vere koja je zaljubljena u katolikinju.Tada se zbog te teme niko nije naročito uzbuđivao, neke druge teme, religijske i spominjanje Golog otoka u književnosti izazivale su podozrivost i bučne reakcije.
Književne nagrade nisu zaobilazile delo Mirka Kovača. Za zbirku novela Rane Luke Meštrovića (1971) dobio je nagradu „Milovan Glišić“, ali mu je nagrada oduzeta 1973. godine i knjiga povučena iz knjižara. Dopunjeno izdanje te knjige u kojoj se našla i priča „Iz porodičnog albuma Luke Meštrovića“ koja je 1980. godine donela autoru Andrićevu nagradu. Samo godinu dana ranije Mirko Kovač je za roman Vrata od utrobe dobio NIN-ovu nagradu,1979. godine,( i nagradu Željezare Sisak (1979), kao i nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu (1980). Drugi put će NIN- ovu nagradu ( „Dimitrije Tucović“ kako se zvala tada i dodeljivala uporedo sa nagradom za roman godine), dobiti za zbirku eseja Evropska trulež 1986. godine. Ta knjiga će biti 1994. godine ponovo objavljena u proširenm izdanju pod naslovom Evropska trulež i drugi eseji. Pored nagrada koje su mu dodeljene na bivšim jugoslovenskim prostorima ( „Bosanski stećak“(2003), nagrade „Vilenica“, „Meša Selimović“ (2008), crnogorske Sedmojulske nagrade (2008) Mirko Kovač je 1993. godine dobio i nagradu švedskog PEN centra „Tuholski“, a dve godine kasnije i jednu od najznačajnijih nemačkih nagrada za književnost, „Herderovu“. Dela Mirka Kovača prevedena su na engleski, švedski, francuski, nemački, španski, italijanski, holandski, mađarski, poljski, češki i slovački jezik.
Mirko Kovač pisac koji je odbijao da se svrsta po nastalim „etnoparcelama“, gnušao se kao i Danilo Kiš nacionalizma, smatrao da prošlost „zaslužuje pre skrnavljenje nego veličanje“. U njegovim delima vidi se raskoš jezika, erudicija, što je dovoljna i važna ulaznica za mesto u književnosti nekadašnje Jugoslavije, ma kako se ona zvala na četvoroimenom jeziku.
Umro je 21. avgusta 2013godine u Rovinju.

O romanu Vrata od utrobe Mirka Kovača

Na kraju 12. poglavlja romana Vrata od utrobe Mirka Kovača, glavni junak Stjepan K. izgovara rečenicu: „No kad je smrt u pitanju čovek o njoj ne zna nikad dovoljno. A čini se da i ona voli da se priča kako je došla“. U „Uvodu književnika“ Mirko Kovač napominje da je knjiga nastala kao posledica „odanosti“ patnji Stjepana K. koga je zadnji put video „ pred crkvom sv. Arh. Mihaila hiljadu devetsto pedesete“, u martu , „kada se smenjuju vetrovi, čas oštri severac od kojeg ispucaju ruke i oprlji se lice, čas jugo od kojeg se sve omeči, a povremeno puhne i onaj bočni vetar s jugozapada i nanese dah Mediterana.“
Prateći sudbinu Stjepana K. u mestu L. u Istočnoj Hercegovini istovremeno pripoveda pisac i o mnogim drugim stanovnicima ovog mesta osuđenog na siromaštvo i udaljenost od velikih događaja koji kao da imaju za cilj, da i ono malo prividne izolovanosti učini težom i tragičnijom, očiglednije surovom, neizbežnom. Iako priča o ovoj porodičnoj i zavičajnoj groznici počinje negde 1920. godine kada se Stepan K. vraća iz rata i lutanja pa do nekih pedesetih godina prošlog veka, čini se da pisac obuhvatio mnogo duži period, onaj koji predhodi Prvom svetskom ratu samo kratko naznačivši sudbinu majčinog oca Gavrila, pa preko očevih stričeva koji su rano odlazili u beli svet bežeći zauvek . Otac dečaka, Stjepan K. se vraća u L. bavi se trgovinom predano i pošteno, ženi se Rosom, ženom druge vere, brine pokroviteljski o bratu Tomislavu, večnom studentu arheologije, koji prilikom jednog kratkog boravka u porodičnoj kući siluje bolesnu snahu i nestaje, prateći svoja komunistička ubeđenja i ne hajući previše za tragediju koju je izazvao u do tada harmoničnom braku svog starijeg brata.
Posle završetka Drugog svetskog rata Stjepanu K. biće oduzeta radnja, a to će učiniti njegov bivši šegrt Đurica kome su on i Rosa mnogo dobra učinili. To Đuricu ne sprečava da sa zluradošću i zajedljivošću ponizi bivšeg gazdu i dobrotvora koji život i sve što mu se dešava podnosi sa dubokom hrišćanskom trpeljivošću. Pored Tomislava koji će završiti na Golom otoku, u L. je posle rata pristigao i osakaćeni Dimitrije, tu je i Paolo Menza, koji za razliku od Stjepana K. koji strpljivo podnosi oduzimanje porodične imovine, kada mu zaprete zato što nije predao poslednje što mu je ostalo, odvodi tog bika pred mesnu kancelariju i ubija ga demonstrativno, pred svima. Pored toga što slika posleratna vremena, stvaranje nove države, kolektivizaciju roman Vrata od utrobe Mirka Kovača je i omaž predelima detinjstva koji titraju po letnjim vrućinama, kamenim kućama, zamračenim i tihim u koje tek poneki zrak zaluta, a ne otkrije nijednu porodičnu tajnu, ni nesreću poput one koju živi Dimitrije, koji je crkvu preuredio u mesni odbor u koji dolazi nošen u nekakvoj košari, prekrivenih udova, koje je izgubio u ratu i određuje ljudske sudbine i živote u L. Iza tih škura je uvek i ružna tetka koja će najstrašnije zaplakati kada joj budu oduzimali koze, kao da joj oduzimaju ponovo ono što je već izgubila, dete, tajnu zabranjenu nemoguću ljubav u koju ne veruje niko, a ona je čuva sklanjajući se od ljudi, čak i od najrođenijih. Stjepan K. svoje smirenje nalazi u pisanju Kalendara, neke vrste ličnog dnevnika i ratarskih zapažanja koji će njegovom maloletnom sinu kasnije biti od pomoći da rekonstruiše priču, da otkrije zašto majčino zdravlje, psihičko, a zatim i fizičko postaje sve krhkije, zašto često odlazi od kuće, odaje se brizi za skitnice... Stjepan K. će je naći u bolnici na samrti. Vrata od utrobe obiluju hrišćanskim motivima, počev od naslova. Romanom defiluju fratri, vladike, monasi i oni su uglavnom umni te tako čine ravnotežu zlu koje donose ratovi i vlast, teme koje prožimaju roman.
Na početku romana susrećemo se sa Nasmejanom žrtvom, Gavrilom, Rosinim ocem koga je obesio u Trebinju Alojz Sajfrid, sa još devetnestoricom uglednih Srba, mahom trgovaca. Gavrilo je, kako saznajemo obešen 1914. godine, a njegov sin Sava tada učenik gimnazije u Beogradu, saslušavan je, a posle 1916. godine otpremljen u ratni logor zajedno sa ženom Stanom koja je u logoru rodila dva dečaka. Sava se nije vratio iz logora.
Mirko Kovač je neke naizgled nevažne činjenice, zanemarljive, sporedne za zvaničnu istoriju pronalazio u arhivama i one su mu bile podsticajne, ovlaš upotrebljena kao znak, za opis, dočaravanje doba i prilika u kojima žive junaci. Tako je Gavrilo, Nasmejana žrtva bio član Srpskih sokola. Posle Majskog prevrata 1903. godine izuzetno je jačala aktivnost protiv Austro – Ugarske. Krajem te godine u Sremskim Karlovcima počelo je osnivanje sokolskih društava. Prvi veliki slet Srpskih sokola održan je u Bosanskoj Gradiški., na Vidovdan 1911. godine. Sokoli su vodili borbu protiv pijanstva, bili su  nacionalna organizacija, imali svoje glasilo.
U romanu Vrata od utrobe ne govori zašto je Gavrilo obešen u Trebinju, ali jedan pasus pisac posvećuje, ne bez suvisle ironije, raspravi o uniformi, o kapi koju treba da nose Srpski sokoli u Hercegovini, da li onakvu kakvu nose Srpski sokoli iz Srbije ili drugačiju. Došlo je svađe u kojoj je učestvovao i Gavrilo, i te 1913. godine je neko od prisutnih je dojavio vlastima šta je Gavrilo rekao. Ali, očito ta dojava ga je dovela na vešala koja je postavio Alojz Sigfrid. Sudbine mnogih junaka u Vratima od utrobe ostaće neispričane, nedorečene, ali sudbina Nasmejane žrtve, Gavrila iako svedena na prizor vešanja ostaje jedna od najupečatljivijih, najneobičnijih prizora smrti vešanjem, a o njoj „nikada čovek ne zna dovoljno“ kako kaže Stjepan K.  

Deo iz romana Vrata od utrobe Mirka Kovača

MAJČINA STRANA. Rosa je došla na svet kao treće dete, u poznu jesen 1902. kada je zabeležen i istaknut podatak da je ta godina u L. donela srpskim familijama samo žensku decu i kada je njen otac Gavrilo priželjkivao sina, ne toliko da bi prekinuo taj red ženske novorođenčadi, koliko iz straha da njegovo najstarije dete, sin Sava, ne ostane jedinac.

- Dva su sina mnogo, a jedan malo - govorio je Gavrilo – stoga ih je najbolje imat sedmoricu, pa ako između njih dođe i po koja šćer nikakve štete.

Prema godinama, snazi i imetku bi ih mogao imati toliko, bogme bi ih i imao da 1914. godine nije obešen u Trebinju među devetnestoricom Srba, mahom trgovaca, ljudi od ugleda i srpskih prvaka. Njegova će fotografija ispod vešala obići Evropu, na njoj Gavrilo stoji na drvenom postolju, namiče omču na vrat, osvrnut poludesno, na licu mu je osmeh onaj koji je krasio njegovu prirodu odvažnog čoveka, obdarenog svim veštinama u nadmetanju i igrama, utemeljitelja seljačkog Srpskog Sokola u L: Kraj stuba od vešala stoji sarajevski dželat Alojz Sajfrid, pogleda uprtog prema Nasmejanoj žrtvi: on će tek pri kraju 1914. godine ispostaviti račun za vešanje trebinjskih Srba na 1730 kruna. Ta fotografija izašla je u Ilustrovanom listu u Beogradu, možda 1937. godine.

Gavrilo je nasledio dobar deo imetka od svog oca Midžora, koji ga bejaše stekao trgovinom oružja: kažnjavan od Turaka, mučen i osakaćen u apsu, nije dočekao da čuje kako njegov sin Gavrilo u Srpskoj školi u Mostaru čita Psaltir kao odabrani đak. Tada nije mogao pomisliti da sin neće slediti očevu strast za oružjem i preprodavanjem, ni da će odbiti da se upravlja po njegovoj.

- Ovde se čovjek može pouzdati samo u oružje, ono mu je spasava dom i čast. Zato da ste uvjek spremni odvojiti od usta da kupite dobru pušku i skrajnete negde dok ne zatreba. Priznaj sve, i ono što nisi, i da si rogat ako treba, samo ne priznavaj nikome da imaš oružja.

Gavrilo je stavljen pod prismotru od kada je njegov pozdrav sastanku Srpskog sokola u Sarajevu od 4. XII 1909. godine primljen s odobravanjem kao govor o Srpskoj tragediji.

  - Mi Srbi smo poslednji sokoli – rekao je Gavrilo pri kraju izlaganja. – Kad znamo koliko je raskinuta snaga našeg naroda, onda ćemo pojmiti to odocnjenje. Pojam o sedam naroda srpskih, po tuđinu hotimice stvoren, dobio je realnu bazu u sedam nejednakih i razdijeljenih života kojima živimo. Nije slučajno da su nas Bugari, na sokolskom sletu u Sofiji, podjelili na Srbe i Karlovčane. Ništa nije slučajno, braćo! Ni to što smo dobili udžbenik po kojem treba da vežbaju srpski sokoli na vratilu! Da vam pročitam uputstva, a vi se ravnjajte o maternjem jeziku našem: 1. iz naskoka nadohvatom ; prednji uzmah i prednji podpor – spad natrag u okomiti vis – upor usklopce – kovrtljaj u prednjem podporu natrag – podmet!  

Pa ipak je na kraju svoje besede uputio dvorani, najpre geslo Srpskih Sokola: Ustaj, živi, bori se, ne kloni, a potom i svoje: Caru carevo, a Srbima srpsko!

I to bi dobilo političke razmere da među Sokolima nije došlo do svađe kako se obično i završavaju srpski skupovi. Nakon toga je utvrđeno i primljeno sokolsko odelo: bela košulja bez rukava obrubljena tankom crvenom vrpcom, trobojni pojas, triko od plavog materijala zategnut zaponkom preko obuće koja je crna i bez potpetica – nisu se složili oko kape, a predlog da bude onakva kakvu nose srpski Sokoli u Srbiji odbačen je negodovanjem i doveo je do svađe. No i toliko je bilo dovoljno da se na Gavrilov dosije stavi poseban znak, a da se 1913. godine ponovo otvori, nakon jedne neobavezne sednice Pod platanima u društvu prijatelja, kada je rekao:

- Čitah naredbu o ukidanju srpskih društava, paragraf 14. pa imam i prigovor Poćoreku. Sve je lijepo navedeno i tačno. Ukidaju sva sokolska društva, srpska pjevačka društva i čitaonice i sva druga od Pobratimstva i Srpskog kola do Udruženja srpskog pravoslavnog sveštenstva. Samo su jedno izostavili: ukidanje Srba.

To je dojavljeno tamo kamo spada, Gavrilo je saslušan i osuđen na kaznu zatvora, u trajanju od šezdeset dana, ali je uz mito oslobođen nakon dve sedmice, da bi još jednom, godinu dana docnije njegov dosije bio izvađen iz kartoteke a potom i uništen, kao što se spali okužna odeća: izbrisan je sa spiska opasnih lica po vlast dvojne monarhije.

str.20 - 22

Mirko Kovač VRATA OD UTROBE

Nolit, Beograd 1981