Miroslav Krleža

Biografija

Miroslav Krleža, najznačajniji hrvatski pisac XX veka rođen je 7. jula 1893.godine u Zagrebu, u građanskoj porodici nižeg socijalnog statusa. Ostavio je najobimniji književni opus iza sebe: pedeset zbirki pesama, pripovedke, drame, romane, eseje, politčke publicistike, polemika, putopisnih dnevnika, memoara, enciklopedijskih članaka, jednom rečju sve oblike književnog izražavanja u toku 88 – godišnjeg života.
Svoje detinjstvo je opisao u proznoj knjizi Detinjstvo u Agramu (1902 do 1903). U Zagrebu je završio četiri razreda klasične gimnazije 1908.godine, a potom školovanje nastavio u Pečuhu gde je pohađao kadetsku školu do 1911.godine. Zahvaljujući stipendiji nastavio je obrazovanje na vojnoj akademiji Ludoviceum u Budimpešti do 1913.godine. Nije završio vojnu akademiju, isključen je zbog nediscipline. Tih godina, pre nego što je izbačen otkrio je i oduševio se političkim idejama Frana Supila, filozofijom Fridriha Ničea, umetničkim vizijama Ivana Meštrovića i poezijom Vojislava Ilića.To oduševljenje biće podsticaj za mladog Miroslava Krležu da 1912.godine pobegne u Srbiju sa namerom da kao vojnik bude primljen u srpsku vojsku. Srpske vojne vlasti nisu razumele mladog Krležu koji je očekivao nacionalni prevrat, ostvarenje jugoslovenskog ujedinjenja, već su u njemu videli špijuna. Po nekim izvorima, sam se vratio u Austro – Ugarsku, po drugim, srpske vlasti su ga nakon deportacije u Beograd predale austrijskim vlastima koje su u njemu videle srpskog špijuna, izbacili sa Ludovic vojne akademije, lišili vojnog čina i statusa. Sećajući se te epizode iz svoje mladosti u knjizu Moj obračun s njima (1932) M. Krleža piše:
 „Žandrami, apsane, zatvori, hotelska internacija, zapisnička ispitivanja, bjegunac pod sumnjom špijunaže na ratnom području, u djelokrugu glavne komande, bez dokumenata, koji su se navodno izgubili, bez identiteta, potpuno u tmini ja sam tada prilično duboko pogledao smrti u oči.“
To iskustvo značilo je pre svega za Miroslava Krležu saznanje da je svaki politički idealizam podložan manipulaciji, pa će odrediti način njegovo ponašanje i delovanja, jednako u hrvatskoj, koliko kasnije i u jugoslovenskoj književnosti.
Na pomolu je i Prvi svetski rat. Te ratne, 1914.godine u „Književnim novostima “Miroslav Krleža objavljuje drame: Legenda i Maskarata,i pseudoautobiografsku prozu Fragmenti a u „Savremeniku“ dramski dijalog Zaratustra i mladić, da bi potom otputovao u Veneciju. Sledeće godine u „Obzoru“ Miroslav Krleža objavljuje članak Barun Konrad, da bi potom bio poslan u školu za vojnike i u leto 1916. na ratište u Galiciju. U „Savremeniku“ objavljuje pesmu Podnevna sinfonija. Izvesno vreme provodi u pomoćnim kasarnama u Požegi, da bi zbog slabog zdravlja uskoro bio oslobođen vojne službe. Pošto je znao tri jezika, počinje da radi u prevodilačkoj službi zagrebačkog zapovedništva, a potom u Uredu za pomoć ratnoj siročadi. Istovremeno objavljuje tekstove o stanju na bojištima, anonimno u „Slobodi“, u periodu od 1917-1918 godine, potom u „Pravdi“, „Hrvatskoj riječi“, „Narodnoj zaštiti“, „Hrvatskoj njivi“... Te, 1917. godine piše i sedam drama, uzalud ih nudi zagrebačkom HNK- u, ali uspeva , odbijaju ga , no uspeva da objavi u vlastitom izdanju, zahvaljujući novčanoj pomoći prijatelja prvu knjigu, lirsku poemu Pan. Postiže izvanredan uspeh.Kritika ga hvali kao nekoga ko je skrenuo pažnju na do tada nepoznate mogućnosti hrvatskog jezika, u izdanju DHK objavljene su Tri sinfonije koje sa Panom čine posebnu celinu po svojoj samosvonoj poetici i metričkoj inventivnosti. Po svršetku Prvog svetskog rata sarađuje u projugoslovenskom “Književnom jugu“, druži se sa Milošem Crnjanskim, Ivom Andrićem, dobija ponudu da se preseli u Beograd. Odbija je.U decembru 1918.godine, na prijemu u čast srpski vojnika poginulih u ratu, u zdravici , izaziva skandal jer protestvujući protiv političkog oportunizma, izražava žaljenje za svima koji su poginuli u ratu. Opisao je taj događaj u članku „Crno – žuti skandal“, ali i u memoarskoj prozi Pijana novembarska noć 1918, u „Republici « 1952.godine. Pjesme I i Pjesme II objaviće u sopstvenom izdanju, dok će u izdanju „Ćelapa“ biti objavljene njegove ekspresionističke drame: Hrvatska rapsordija, Kraljevo, Cristoval Colon (u kasnijim izdanjima Kristofer Kolumbo) pod nazivom Hrvatska rapsordija (1918). Pod uticajem Oktobarske revolucije, revolucionarnih borbi u Mađarskoj i Nemačkoj Miroslav Krleža pokreće sa A. Cesarcem prvi književni list hrvatske i jugoslovenske levice „Plamen“. Ubrzo, časopis je zabranjen zbog Krležinog teksta “Eppur si mouve“. Krleža je nakon zabrane uhapšen zbog komunističke propagande. Već u prvom broju časopisa Krleža je ukazivao na „mitologizaciju povjesnih predpostavki ustrojstva Kraljevstva SHS, a objavljun je i njegov tekst “Hrvatska književna laž“ u kome oštro napada romantičarski patos i estetiku moderne „kao izraz reakcionarne ideologije“. Iako radikalan u uređivačkoj politici, u „Plamenu“ su objavljivani i tekstovi saradnika koji su imali drugačije estetske poglede od onih koji su zastupali osnivači i urednici časopisa. Kada Cesarac bude osuđen i zatvoren nakon petomesečnog boravka u Moskvi 1923.godine, Krleža će se tekstom „Slučaj Augusta Cesarca“ u „Novoj Evropi“ pridružiti zahtevu za njegovo puštanje na slobodu, a istovremeno optužiti tadašnji režim za stanje u državi, Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. U vreme Aleksandrove diktature zahvaljujući prjateljstvu i kumstvu sa Dragišom Vasićem, uspeo je da od sigurne smrti spase uhapšenog i osuđenog prijatelja iz detinjstva, Đuru Cvijića. Cvijić je bio hrvatski komunista, vođa „leve frakcije“ KPJ. Ubijen je 1938.godine u staljinističkim čistkama, zajedno sa svojim bratom i drugim jugoslovenskim komunistima.
Krležin dom, nakon prvih književnih uspeha izajedničkog života sa glumicom Belom Krleža (devojačko Leposava Kangrga, upoznala Krležu 1910. godine. Primljena u HNK 1929.godine, igrala u njegovim dramama U agoniji, Ledi, Areteju...) postao je mesto okupljanja kulturne i političke elite, a ostao je važna odrednica društvenog života to i kada su se 1952. preselili na adresu Gvozd 23. Posle njihove smrti stan na adresi Gvozd 23 pretvoren je u spomen - kuću otvorenu za posetioce.
Miroslav Krleža je početkom dvadesetih godina XX veka vrlo angažovan: drži agitacione govore, a jedan od od njih u aprilu u kraljevičkom brodogradilištu.Te 1920. godine odlazi iz Zagreba sa suprugom Belom u Dugu Rijeku gde će provesti godinu dana pišući ekspresionističko – realistička dela sa ratnom tematikom: Hrvatski bog Mars (1922) (Tri domobrana, Domobran Jambek, Baraka Pet Be, Smrt Franje Kadavera) dramu Galicija (1922) koja će kasnije biti prerađena biti prihvaćena u HNK pod naslovom U logoru. Režija je poverena Branku Gaveli, ali zbog proglašenja Obznane, predstava je zabranjena sat vremena pre premijere, 30.12.1920.g. Biće izvedena tek u novembru 1922.godine.
Nemiran i kritičan, vrlo aktivan u odnosu na stvarnost i vreme u kome živi i stvara Miroslav Krleža će u svojim tekstovima, predavanjima često izazivati burne reakcije. Tako će 1930.godine posle jednog istupa u kome je prokazao nekompetentnost kritike, čak i one koja mu je bila naklonjena izazvati tumačenja i optužbe sa svih strana, jedni su mu prigovarali da je odustao od socijalističkih ideala, drugi da huli na svetinje građanskog društva. Nakon izvođenja Lede u HNK u aprilu iste 1930.godine, doživeo je bespoštedne pogrde i osporavanja. Inače taj tekst je objavljen prvo u “Književniku” 1929, pa u “Srpskom književnom glasniku” 1930. “Savremeniku” 1931, a celovit u knjizi Glembajevi (1932). To je bila i poslednja premijera njegovog teksta u Zagrebu, sve do 1945, godine. U Beogradu će mu Geca Kon sledeće godine objavitu Knjigu pjesama (1931) .
Miroslav Krleža je kao i njegovo delo vezan je za Zagreb, odbijao je pozive da se preseli u Beograd, iako je njegov uticaj i delovanje, naročito kada je sa M. Bogdanovićem pokrenuo časopis „Danas“ bili značajni i važni, a postati još zanimljiviji nakon okončanja Drugog svetskog rata. Putovao je nekoliko meseci po Rusiji 1925.godine, i to putovanje je opisao u Izletu u Rusiju (1925). Moj obračun sa njima Krleža će objaviti posle povratka iz Pariza u sopstvenom izdanju i to će biti vrhunac njegovog sukoba ne samo sa knjževnom kritikom, već i delom građanske inteligencije.
 Tokom 1932/33 godine Krleža je bio u Minhenu, Češkoj, pa u Varšavi, Parizu i pored Mog obračuna s njima, knjige koju je sam objavio, kao najčitanijem hrvatskom piscu zagrebačka “Minerva” počinje da mu objavljuje sabrana dela. Od najavljenih 18 knjiga izlazi samo devet, među njima je su zbirka priča Hrvatski bog Mars (sa pridodatim pričama Bitka kod Bistrice Lesne, Magyar kiralyi honved novella), zatim rane drame Legende (Legenda, Michelangelo Buonarroti, Kristofor Kolumbo, Maskarata, Kraljevo, Adam i Eva), zbirka Knjiga lirike, Ratni eseji (o J. Križaniću, S. S. Kranjčeviću, R. M. Rilkeu, Tomasu Manu, P. Dobroviću, i dr.) , roman Povratak Filipa Latinovića.
U predgovoru Podravskim motivima K. Hegedušića Miroslav Krleža iznosi svoje shvatanje i koncepciju nedogmatskog angažovanja u umetnosti i već tada mu se spočitava naklonost prema desnici, nihilizam, aristokratska ravnodušnost prema konkretnim zbivanjima. Kada 1933.godine zajedno sa Hegedušićem pokrene časopis « Savremena stvarnost » napisaće nekoliko tekstova u kojima će oštro napasti desnicu i u kojima analizira pretnju fašizma, kao i analizu sopstvenog stvaralaštva (Hrvatska smotra, Moja ratna lirika i td). Časopis će biti zabranjen nakon pet brojeva.
Od jeseni 1933 do leta 1934. u Beogradu Miroslav Krleža u časopisu „Danas“ nastavlja da objavljuje niz tekstova u kojima se suprotstavlja i levom i desnom dogmatizmu (Stavinsky, Amsterdamske varijacije, Bečke varijacije, Najnovija anatema moje malenkosti) kao i ekonomskom izrabljivanju, šovinizmu, a suočava se kritički i sa dešavanjima izvan granica Kraljevine Jugoslavije, pre svih.
Kako je zapisao Rodoljub Čolaković, Krleža je još 1936.godine postavio pitanje montiranih Staljinovih procesa, verujući da Lenjin ne bi tako „postupao sa onima koji se sa njim ne slažu“ i, ne verujući da ima « zrna istine u onome što je Višinski lajao na procesu“, okrivljujući Staljina da „skida glave za izmišljene krivice“.
Miroslav Krleža često reaguje polemičkim tekstovima, nastaviće da se sukobljava sa zastupnicima dogmatske koncepcije u kulturi, naročito u književnosti. Kao saradnik “Pečata” u kome je učestvovao u izvrgavanju podsmehu zastupnika socijalne književnosti, u tekstu Dijalektički antibarbarus beskompromisno se razračunava s tim dogmatskim duhom. Zastupnici partijske dogme te tekstove, pre svega Krležin, proglašavaju za “revizionizam, trockizam”, i uprkos malobrojnim upozorenjima da napade ne motiviše ideologija, već “zavist i privatni obračuni” uz naglasak da se zaboravlja revolucionarno značenje književnog dela Miroslava Krleže, ili kako je to tumačio I. Ladika naglašavajući da je Miroslav Krleža “jedini pravi profesionalni književnik i to u sredini gde još književnost nije shvaćena na pravi način.”
Za vreme NDH, u junu 1941.godine uhapšen je zajedno sa svojim izdavačem S. Kopčokom.  Ostaće živ intervencijom Ante Pavelića, sklanja se u sanatorijum svog prijatelja A. Vranešića odbijajući ponudu ustaškog režima da sarađuje. Tu odluku potvrđuje i 1943.godine kada ga je Pavelić pozvao u audijenciju. U razdoblju od 1941 – 1945 ne objavljuje, u kućnoj je izolaciji, prećutno, zabranjen. Veliki pisac našao se u slepoj ulici, bez mogućnosti da veruje u civilizaciju, društvo socijalne pravde. Postajale su samo dve opcije; ona liberalno- imperijalistička, nacistička, i druga, oličena u Staljinovoj fašističko-totalističkoj diktaturi. U dnevničkim beleškama, prvoj, koje je posle nekoliko godina prestanka počeo da piše ponovo 15.VI 1942.godine, Krleža konstatuje da je vreme “ opasno, nasilno, silovito i nepravedno ” komentarišući vest o smrti Petra Dobrovića, slikara i autora nekoliko njegovih portreta koji je tih dana umro u jednom beogradskom liftu.
Uz pomoć nekolicine prijatelja, usamljen i odbačen od nekadašnjih ideoloških istomišljenika, članova KPJ, rediguje memoarsku prozu Davni dani nastalu u period od 1914 – 21, vodi dnevnik, piše autopoetički ogled Detinstvo u Agrumu 1902 – 03, dramu U agoniji, dvočinku iz 1928.godine proširuje na tri čina, potom niz analiza na aktuelne događaje, kao i esejističke studije: O Erazmu Roterdamskom, O Klaudiju Galenu i td.
Zaneseni levičar Jugosloven i Hrvat, boljševik, pa disident, iznad svega dramski autor, romanopisac, pesnik, esejista, tri puta nominovan za Nobelovu nagradu, isticao se pre svega svojim antiratnim stavovima, žigosanjem ratnog besmisla, malograđanskog mentaliteta Miroslavu Krleži su problemi moralne i intelektualne svesti bili važniji od jezičkog jedinstva srpskog i hrvatskog jezika. Nastaviće aktivno da učestvuje u društvenom životu socijalističke Jugoslavije publicističkim tekstovima, u sukobima na književnoj sceni objavljujući tekstove koje je pisao 1935. godine, kao u knjizi Evropa danas tekst Teze za jednu diskusiju koji je objavljen 1953.godine u beogradskoj „Novoj misli“, časopisu koji je pokrenuo Milovan Đilas i pozvao Krležu da bude urednik. Odbio je, ali je u tom časopisu objavljivavljivao. U tim tekstovima optužio je komuniste da suviše „lako titraju frazama dijalektičkog materijalizma“. Ugled koji je uživao, naročito posle Rezolucije Inforbiroa 1948.godine, je rastao, uživao je privilegiju da se bez najave pojavi kod Broza. Objasnio je to i u svojim memoarskim beleškama, da je pozivan još 1943.godine da bude većnik AVNOJ-a, kao i da mu je doživotni predsednik Jugoslavije rekao prilikom njihovog prvog, posleratnog susreta: „ Znam da se ti sa mnom u mnogim stvarima ne slažeš, ali ne bih hteo da te izgubim“.
Bez obzira na sve zamerke koje je Miroslav Krleža imao na prilike i pojave u novoj SFRJ, podržavao je J. Broza aktivno.Učestvovao je u obnavljanju Jugoslovenske akademije nauka i umetnosti, bio njen podpredsednik, iako njegova dela neće biti izvesno vreme objavljivana zbog protivljenja dela partije koji je predvodio Milovan Đilas. Pokušao je i uspeo da od suda”naroda” spase neke svoje prijatelje, ideološke neistomišljenike i u nekim slučajevima je uspeo, ali u nekima ne.
  No, nastavio je sa svojim nastojanjima te je već 1945.postao supokretač “ Republike” u kojoj objavljuje tekst “Književnost danas”, postaje član SAN-u 1950.godine. Iste godine pokeće Jugoslovenski leksigografski zavod (današnji Leksikografski zavod Miroslav Krleža), obavlja funkciju potpredsednika JAZU od 1947 – 57, pa funkciju predsednika Saveza književnika Jugoslavije, nastoji da afirmiše jugoslovenske, hrvatske, bosanske doprinose kulturnoj baštini Evrope. Piše katalog za izložbu srednjovekovne umetnosti naroda Jugoslavije koja se dogodila 1950.godine u Parizu. Na kongresu Saveza književnika Jugoslavije u Ljubljani, 1952.godine podnosi glavni referat ističući opasnost od dogmtovskih vulgarizacija u kulturi. Putuje kao predstavnik državne delegacije u Egipat, Sudan, pa u Moskvu ponovo, 1964.godine. Zanimljivo, njegova zbirka putopisa, feljtona, eseja, studija važna pre svega i zbog toga što je svedočanstvo iz perioda kada je retko ko mogao da boravi i putuje po SSSR, Izlet u Rusiju (1926) prevedana je na ruski jezik tek osamdeset godina posle objavljivanja, 2006.godine. Postaje član Centralnog komiteta Saveza komunista Hrvatske (CK SKH) 1965.godine, ali nakom potpisivanja “ Deklaracije o nazivu i položaju hrvatskog književnog jezika” 1967.godine podnosi ostavku.Ostaće da do kraja života deluje na čelu Leksigografskog zavoda, jednom od najvažnijih projekata u koji je uložio ogroman trud i rad i posle Titovog obračuna sa “hrvatskim proljećem”.
Osporavan i hvaljen, zabranjivan, optuživan i oslobađan optužbi zbog odnosa prema pitanjima koje je pokretao, uvek polemički nastrojen Krleža će i dalje ostati i biti i posle svoje smrti predmet rasprava. Razlog će biti enciklopedijska odrednica Albanci kao i tumačenje njegovih Zastava za koje je dobio NIN- ovu nagradu kao dela koje promoviše “albanski sepatarizam i antijugoslovensko raspoloženje”. Neki će prigrliti te optužbe kao Krležino antisrpstvo, a malobrojni će smatrati das u takva tumačenja pogrešna i obojena srpskim nacionalizmom i nedostatkom svesti o jugoslovenstvu kao načinu malih južnoslovenskih naroda da prestanu međusobno da se kolju i ubijaju. Bio je to početak kraja i Jugoslavije i jugoslovenske enciklopedije, Krležinog projekta koji nisu mogli da nastave njegovi naslednici zbog sredstava koja su im uskraćena, što je prvo uradila Srbija.
Delo Miroslava Krleže počev od ranih prevoda na češki, poljski, prevedeno je na mađarski, francuski, sabrana dela su mu objavljena 60- tih u Austriji, 80- tih XX veka u Saveznoj Republici Nemačkoj. Njegov društveni, urednički, leksigorafski rad su ostavili veliki trag ne samo u Hrvatskoj, njegovo delovanje u Srbiji, a i u drugim delovima Jugoslavije ne mogu se prevideti i zanemariti, jer Miroslav Krleža je ostavio značajna literarna ostvarenja, u svim književnim vrstama. Delo, obimno i raznorodno, neobično i za mnogo veće kulture od onih kojima pripada, pe svega hrvatskoj, a potom i jugoslovenskoj predratnoj, posleratnoj u koju je uložio svoja mladalačka očekivanja i dobar deo života, sluteći da će se Jugoslavija raspasti.
Od “Demetrove nagrade “ za Golgotu 1922. godine koja je ustanovljena 1912. godine i koju je dobio nekoliko puta za svoje dramsko stvaralaštvo, Miroslav Krleža je u SFRJ bio dobitnik najznačajnijih književnih nagrada: NIN- ove za Zastave 1962. godine, “Vladimir Nazor” iste godine za životno delo, Njegoševe nagrade 1966, Herderove, nagrade “Ivan Goran Kovačić «   1968. godine.
Najznačajniji hrvatski pisac kome se ne može osporiti ni jugoslovenski značaj, kao ni značaj u evropskoj literaturi nakon smrti svoje supruge Bele u oktobru 1981.godine, već star i polupokretan umro je 29.decembra 1981.godine, u istoj bolnici u kojoj su umrli Antun Gustav Matoš, Tin Ujević, Krsto Hegedušić. Potpuno svestan govorio je “sudbina čovjeka da se rađe i umire ovako razapet, kao ja, ili da gine na razne druge načine“, da se “neće izvući” kako je zapisao Enes Čengić, biograf i prijatelj velikog pisca u dnevničkim zapisima “S Krležom iz dana u dan; U sjeni smrti” opisujući njegove poslednje dane.
Sahranjen je na zagrebačkom groblju Mirogojno.

Delo

U 60-godišnjem  stvaralačkom veku Miroslav Krleža je objavio više od 200 autorskih knjiga. Prvu kolekciju pokrenuo je 1923.godine kod koprivičkog izdavača Vošickoga, pa u “Minervi”, sledi Biblioteka nezavisnih pisaca, objavljivao je u Beogradu kod Gece Kona idr.Nakon Drugog svetskog rata u Nakladnom zavodu Hrvatske, da bi se njegova sabrana dela 1952.godine pojavila u izdanju “Zore”, “Nolitu... Usledilo je i štampanje u sarajevskom “Oslobođenju” kada je u periodu od 1975-88.godine  u 45 knjiga i dodatnom petoknjižnom Panoramom pogleda, pojava, pojmova Sabranih dela Miroslava Krleže. Enciklopedija “Krležijana” pokrenuta je 1993.godine.
Iako je bio uticajan, najprevođeniji hrvatski pisac svog doba, osnivač Leksikografskog zavoda koji danas nosi njegovo ime, za života nisu objavljena njegova celovita dela. U testamentu koji je ostavio zahtevao je da tek posle dvadeset godina moguće je raspolaganje njegovom rukopisnom ostavštinom, koja se najvećim delom čuva u Nacionalnoj i sveučilišnoj knjižnici u Zagrebu.
Pored drama, romana, zbirki pesama, eseja koji su štampani po delu Miroslava Krleže nastajale su radio – drame (Hrvatska rapsordija, Golgota, Pijana novembarska noć…) tv- drame (Adam i Eva,Smrt Tome Bakrana, U logoru, Putovanje u Vučjak i dr.) Antun Vrdoljak, scenarista je i reditelj igranog filma Glembajevi (1988), a Zoran Bourek crtani film I videl dam daljine maglene i kalne (1964). Po tekstovima nastala su muzička dela: K. Odaka Stric Vuja (1938), Lotka, Kalinski Komedijaši (1952),N. Hercigonja Planetarijum (1965),pa sinfonijska poema Pan (1958) K. Baranovića, Jutarnja pobeda nad tminom (1983) B. Pristara, kao i opera: Adam i Eva (1967) S. Bombardelija, Tri kavalira frajle Melanije (1976) B. Papandopula, Kraljevo 1990) F. Paraća… O delu Miroslava Krleže napisane su stranice i stranice tekstova. Spisak “krležijanaca” je prilično obiman, srazmeran delu velikog pisca, a među najvažnija počev od prvih tekstva, dramoleta Legendi i Maskareti (1914), lirskih fragmenata Zaratustra i mladić (1914), Podnevne simfonije (1916), kada se već naslućuje njegovo razbijanje žanrovskih okvira, Miroslav Krleža će hrvatsku književnost obogatiti koliko nijedan pojedinac pre njega. Ta najvažnija dela su:
Pan (1917) ,Tri simfonije (1917), Hrvatska rapsodija (1918), Pjesme I–III (1918–1919), Lirika (1919), Tri kavalira gospođice Melanije (1922), Hrvatski bog Mars (1922), Vučjak, (1923), Novele (1924), Vražji otok (1924), Izlet u Rusiju (1926), Gospoda Glembajevi (1928), Knjiga pjesama (1931), U agoniji (1931), Eseji I (1932), Glembajevi (1932), Knjiga lirike (1932), Moj obračun s njima (1932),  Povratak Filipa Latinovića (1932), Hiljadu i jedna smrt (1933), Hrvatski bog Mars (1933), Legende (1933), U logoru. Vučjak (1934), Evropa danas (1935), . Balade Petrice Kerempuha. Ljubljana (1936), Deset krvavih godina (1937), Golgota (1937), Novele (1937), Pjesme u tmini (1937), Banket u Blitvi (1938–1939), Eppur si muove (1938), Knjiga proze (1938), Na rubu pameti (1938), Knjiga studija i putopisa (1939), Hrvatski bog Mars (1946), Tri drame (1947),  Novele (1948), Lirika(1949), Davni dani (1956), Deset krvavih godina i drugi politički eseji (1957), Izlet u Rusiju (1925, 1958), Eseji I–VI (1961–1967),  Aretej ili Legenda o svetoj Ancili, Rajskoj Ptici (1963), Banket u Blitvi (1964), Zastave I – IV (1967), Zastave I – V (1976), Poezija (1969), Djetinjstvo 1902–1903 i drugi zapisi (1972), Panorama pogleda, pojava i pojmova I- V (1975), Dnevnik I -V (1977), Eseji i članci I-V (1979), Proza I - V (1980), Drame I- V(1981), Novele i poezija I- V (1981), Članci i polemike I- V (1983), Putopisi i studije I- V (1985), Zapisi i eseji I- V (1988), Djela I–XX (2000–2005).

O Baladama Petrice Kerempuha

Balade Petrice Kerempuha, zbirka pesama smatra se najvećim pesničkim ostvarenjem Miroslava Krleže. Prvi put zbirka Balade Petrice Kerempuha je objavljena u Ljubljani je objavljena krajem leta, u avgustu 1936.godine.Sadržala je trideset pesama. Zbirka je najavljena iste godine u časopisu « Ljubljanski zvon « sa sedam balada: Petrica i galženjaki, Carmen antemurale sisciense, Na mukah, Ni med cvetjem ni pravice, Vigilia ali straža nočna, Baba cmizdri pod galgama, Scherzo.
 U prvom, ljubljanskom izdanju nisu se nalazile balade: Gumbelijum roža fino diši, Strašilo straši gleb europejajnjski, Galženjačka, Mizerere Tebi Jeruzalem, Nenadejano bogčije zveličenje koje će biti uvršćene u drugo, zagrebačko izdanje 1946.godine. Pre tog, drugog izdanja ove balade koje su pridodate objavljene su 1939.godine u Dijalektičkom antibarbarusu (“ Pečat” , 1939. godine). Upotpunile su jezik i svet tog dela « tim više što progovara “  o jednom od ključnih motiva – galagama “. Vešalima, koja su simbol stradanja hrvatskog naroda, ali i o smrti kao izlazu iz pakla života i sveta, o rezignaciji… Pesnik na kavkaskom narečju o svemu tome peva rableovski, bošovski, vijonovski, ironijski…
Balade Petrice Kerempuha nisu pretrpele naknadne izmene i doterivanja poput drugih njegovih dela čemu je bio sklon, samo vrlo sitna, gotovo neprimetna. Knjiga je doživela izuzetnu recepciju. Balade su bile inspiracija mnogim slikarima H. Hegedušić, I. Lovrenčić vajarima, na primer A. Augustinčiću, a i mnogim drugima. 

Tri pesme iz Balada Petrice Kerempuha Miroslava Krleže

Petrica i galženjaki

A.D. 1570


Na galgama tri galženjaka,
tri tata, tri obešenjaka,
pod njimi čarni potepuh
tamburu svira Kerempuh.

Smude, cafute, kaj vam je teca
zežgala lice kakti pereca,
glas posluhnète kajkavskog jazbeca!

Se je to vražnja zamotavka,
pod tabanom goruča žerjavka,
a hudodelnika raščetverenje
najsakodnevnejše je nam pripečenje.
Zgublenje glavno, strašna kaštiga,
človek se denes friga kak liga.

Si sfruštani i zbulani kaj šmerčete bez nosa,
bistričkih bogcov procesija bosa,
čifutski signum: zlamenje žuto,
rastergla nas kobila je barzo kruto.
V grofovske gajbe ruži lancov vaših tanec,
a Petrica, žalosni pismoznanec,
kaj nikaj spametnog zmislil nesem
neg tožnu ovu kerempuhovsku pesem,
pod galgami kaj ju stambural jesem.

Tak je na svetu da za najvekšeg suca
smert se s kosum vre okolo smuca.
Ne bu ni on lajal navek: "signare -
cum ferro" pekel bogčije kosti stare.
Jemput bu vre negdo "signare cum ferro"
ftargnul i pretargnul to gospocko pero!
Zapamtite kaj vam je Kerempuh rekel:
Hudi bu biškupa odnesel vu pekel.
I Šatan bu spekel grofe i prebendare,
gornice i činža prepune ormare!
Kervavo nam je telo Veronikin Robec,
vre svira v trombentu tovalruš kmet
Matijaš Gobec.

Galge, šibe, sohe, žgalnje,
žveplene vruče skolke,
prangeri i klade
i smerti druge tolke,
pak v turnu i v gajbi kervave parade,
za kmetsku glavu tanec bez pomenjše gnade,
ni v peklu još ni bilo tak smolave balade
da ne bi gladnuš bogec ki od glada krade
na kraju konca zvitezil svoje jade.

Se naše rane, solze, kervave kaštige,
zdroblena kolena, prebite kotrige,
v lobanji luknja, na galgama još brige,
se to su ipak dragom bogu fige,
gda biškupi kak klafrave papige
pod galgama se mole za blagoslov verige.

Ar: "Če si fkral kozu moraš dati vola."

Gdo ima vola, taj ima puna kola,
a zakaj da fkradne kozu kak potepuh i lola.
ak more vernut za tristpet ranjčkov vola?
Čverči mu pod tecum zato sa bogčija gola
i zato su ga zavezali na štrik
da zible se kak pravde spomenik!
A da bi ga oprali od smertnega greha,
z terbuha su mu zrezali za orgule meha,
presverdlali mu oko i tu žaklinu slepu
obertali po gradu na kobile repu.

Paličje, korbači, Herodešove šibe,
tenfaju denes bogce kak krepane ribe.
Nad žveplenim ognom zmučeno lice
jene reš spečene copernice.

A biškup v plašču damastnog pluvijala
popeval je z starinskog misala,
gde latinski se prevučeno pove
da bogcu navek za kmetsku glavu gre.

Ti pismoznanci naši, dični i čalarni,
o, ti humanisti prehumanitarni,
dijaki ti naši grabancijaši,
se je to žoltar pri čarnoj maši:
kačjega čemera v getsemanjskoj čaši,
gda bahornica s pilkom po orsagu jaši
s hahari, z grobari, peklenskimi pajdaši.

Gdo plašča nezna z vetrom obarnuti,
more kak sveča na vetru ftarnuti.

Gumbelijum roža fino diši

Gumbelijum roža
fino diši,
na galgam se bumo
zibali si.

Hej, haj, prišel je kraj,
nigdar več nebu dišal nam maj!

Zavijal celu noč stekli je pes,
celu noč pilko nam hoblal je les.

Z scalinom nam buju prelejali grob,
v pesje gnojnišče zlopatali drob.

Gumbelijum beli mertvečki diši,
z galgah se nigdo povernul ni.

Hej, haj, nek cvate maj,
nigdar nas v pekel taj
nebu nazaj."
 

Baba cmizdri pod galgami

A koga vraga cmizdriš,
zamusana mužača,
kaj su ti sinu dali tatski ogerlič?
Na galge dojde samo fini fičfirič,
naj sliniti, smardljiva bedača.

Još su ga mogli nabiti na ketača,
z goročim kleštram popokati mu nokte.

Od sega tega občuval je dragi nam Bog te
i rešil te za navek tega čarvendača!
Od lucke je volje volja božja jača,
od Boga pak je jači, bomeš, gospon Komeš.
Dobiš po gubcu, baba, če ne čkomeš.

Ni fajde nam od plača. V birtije pijača,
karmine tvojem sinu napijaju pajdaši!
Dojdi z nama, mama!
Kesno je popoldan iti k maši!