Mo Jen
Biografija
 |
Mo Jen ( 莫言)kineski pisac, dobitnik Nobelove nagrade, pravo ime Guan Moje, rođen je 17. aprila 1955. godine u Gaomiju, u provinciji Šandung. Roditelji su mu bili seljaci i često su mu govoroli da ne priča naglas ono što misli, pa je on kasnije uzeo pseudonim Mo Jen što znači „ne govori“. O tome u jednom intervijuu posle dobijanja Nobelove nagrade za književnost 2012. godine on kaže: Rođen sam 1955. godine kada život naroda nije bio skladan. Stoga su mi roditelji govorili da ne pričam naglas. Ako pričaš naglas i ako pričaš ono što misliš, bićeš u nevolji. Slušao sam ih i nisam pričao. Kada sam počeo da pišem, smatrao sam da svaki pisac mora da ima svoj književnij pseudonim. Setiosam se kako su mi otac i majka govorili da ne pričam, pa sam uzeo i takvo ime. Ironično je što nosim ovo ime jer sada pričam svugde.
Mo Jen pohađao je školu do 1966. godine kada je Mao Cetungova kulturna revolucija proglašena i kada je doživljavala kulminaciju, što je značilo siromaštvo naroda, ali i u zaborav i pustoš u sferi kulture. Od te godine Mo Jen je bio prisiljen da prekine školovanje i da čuva stoku.Od svoje 11 godine, pa do punoletstva živeo je u bedi i usamljenički. Kao punoletan proveo je izvesno vreme kao radnik u fabrici pamuka,a zatim je stupio u Narodnooslobodilačku vojsku i tako nastavi školovanje.
Mo Jenovo odrastanje u periodu Kulturne revolucije podrazumevalo je bespogovorno prihvatanje direktive o uništavanju „četiri starine“: ideje, navike, kulturu i stare običaje. Nedopustivo je bilo razmišljati i govoriti drugačije jer se to to tumačilo kao protivljenje ideji komunizma. Kada je konačno došao kraj kineskoj „kulturnoj revoluciji“, kada je uhapšena „četvoročlana banda“, kada svi Kinezi više nisu morali da kao ličnu kartu poseduju „Crvenu knjižicu“ koju je napisao Mao Cetung, Mo Jen stupa u Narodnu oslobodilačku vojsku 1976. godine, kao i u KP Kine.Diplomirao je na Vojnoj akademiji umetnosti i književnosti 1986, a potom na Lu Sunovom institutu pri Pedagoškom univerzitetu u Pekingu magistrirao. Uporedo je i pisao. Radio je u vojnoj službi u odeljenju za kulturu i umetnost, sve do 1999. godine kada je dao ostavku. Nekada „nepoželjan element“ Mo Jen svoju prvu priču Kiša pada na prolećno veče objavio je 1981. godine. Njegov literarni rad još na početku doneo mu je književnu nagradu Časopisa Kineske oslobodilačke vojske, 1984. godine, kao i pohvalu kritike. Književnu slavu stekao je u svojoj domovini romanom koji je sastavljen od pet novela Priče o crvenom sirku koji je objavljen 1987.godine. Dve godine kasnije, 1988.stekao je i svetsku slavu zahvaljujući filmu Crveni sirak reditelja Džong Jamoua koji je na filmskom festivalu u Berlinu dobio Zlatninog medveda. Mo Jen napušta vojsku 1997. godine, putuje po Kini, drži predavanja i potpuno se posvećuje pisanju.Obavlja i funkciju potredsednika Udruženja književnika Kine.Smatra da glad i siromaštvo koje je osetio u sopstvenom odrastanju, kao i usamljenost su razlog, „muze koje su ga nagnale da kasnije postane pisac“. Mo Jen smatra da je mogućnost da piše dobio zahvaljujući „reformama i otvaranju Kine“ koje se dogodilo 80- tih godina prošlog veka , primećujući da su kineski pisci bili pod uticajem sovjetskih pisaca“ i da se to promenilo, da su od tada pod uticajem evropskih i američkih pisaca. Smatra da je to otvaranje Kine izuzetno značajno za sve oblasti u ovoj mnogoljudnoj zemlji.
Dvanaest godina pre Mo Jena Nobelovu nagradu za književnost dobio je Gao Singđen za knjigu Planina duše ali kao francuski državljanin koji se javno odrekao komunizma i 1989. godine emigrirao iz Kine u Francusku. Mo Jen je drugi pisac poreklom iz Kine, ali prvi kineski pisac koji je dobio tu nagradu kao stanovnik Narodne Republike Kine.U obrazloženju Nobelovog komiteta povodom dodeljivanja ovog priznanja baš Mo Jenu napisano je da mu se dodeljuje zbog „halunicatornog realizma kojim spaja narodne priče, istoriju i vreme u kome živimo“. To što je on dobio Nobelovu nagradu za književnost izazvalo je mnoga negodovanja jer mu se zamera što je član KP Kine, zagovornik cenzure u „nužnoj meri“ kako on to kaže poredeći cenzuru sa kontrolom na aerodromima zbog terorizma i objašnjavajućije je zapadnjacima cenzuru kao „nužno zlo“. Ali neki su podržali odluku Nobelovog komiteta, a sam Mo Jen je naglasio da „pisac treba da kritikuje tamne strane društva i svu ružnoću ljudske prirode“. Napomenuo je da pisci ne smeju da imaju „istovetan izraz“.
Pored Nobelove nagrade koju je Mo Jen dobio 2012. godine, on je dobitnik i brojnih kineskih i međunarodnih književnih nagrada. Najuglednije priznanje u Kini te vrste je „Mao Dunova“ nagrada koju je Mo Jen dobio za roman Žabe 2011. godine.
Pored Priča o crvenom sirku još neka dela Mo Jena su pretočena u film: Sunce ima uši (1994), Beli pamuk ( 1999) Srećna vremena (2000), Toplota (2003).
Živi sa porodicom u Pekingu.
Delo
Mo Jen je jedan od najplodnijih kineskih pisaca. Autor je više od osamdeset pripovedaka, više od trideset novela, jedanaest romana,.Najpoznatiji dela kineskog nobelovca su:Kiša pada na prolećno veče (1981),Priče o crvenom sirku(1987), Balada o belom luku (1988),Republika vina (1992),Velika nedra i široka bedra (1996),Smrt na sandalovom kocu (2005), Umoran od života i smrti (2006), Promene (2010) Žabe (2011). Mo Jen pripada krugu kineskih pisaca koji je stvoren osamdesetih godina XX veka, a čine ga pisci koji su ispitivali tragične posledice revolucionarne prošlosti svoje zemlje,ali su istovremeno napadali i norme socrealizma. Mo Jen u svojim knjigama opisuje uglavnom život seljaka. Radnje većine njegovih romana dešavaju se u fiktivnom Severoistočnom Gaomiju.U tom gradu žive muškarci, žene, junaci, bitange, životinje, čudovišta, duhovi, demoni, a teme su mu glad, rat, požuda, borba protiv prirode. Njegova dela su puna surovih opisa, nasilja, perverzija, ali i grotesknih scena. Sve te odlike poznavaoci dela Mo Jena naslutili su u jednoj od njegovih ranih, značajnih pripovedaka Prozirna rotkva (1985).
Mo Jenovi romani su istorijski, puni su crnog humora, čudesnog realizma, ali i dirljivih opisa.Većina događaja u njegovim romanima smeštena je u njegov zavičaj jer smatra da taj deo Kine obiluje izuzetnom narodnom kulturom i umetnošću. Mo Jen ističe da te narodne elemente koristi u svojim delima. Smatra da bez tog nasleđa nikada ne bi postao pisac,naglašavajući da ti narodni elementi predstavljaju „temelj njegovog stvaralaštva“.
Priče o crvenom sirku (1987) je roman koji je zahvaljujući filmu Crveni Sirak koji je po njemu snimljen proslavio Mo Jena mimo njegove prostrane zemlje, pre svega u Evropi. Tema romana je kinesko-japanski rat od 1937. do 1945.godine. Pored istorijskog okvira , rata i borbe kineskih seljaka protiv Japanaca, a sve se dešava u mitskom Gaomiju.To je i priča o nosaču koji se zove Ju, koji ubija zbog lepe devojke u koju se zaljubio njenog budućeg muža, gubavog sina i njegovog oca,bogatog čoveka koji peče rakiju. Nakon tih ubistava, on nastavlja da proizvodi rakiju i živi sa ženom zbog koje je ubio.Postaje vođa odmetnika... Objašnjavajući uspeh ovog svog romana Mo Jen je rekao „ Roman Priče o crvenom sirku je roman o oslobođenom pojedincu koji se usuđuje da govori, da misli, da dela.“
Balada o belom luku (1988) je smeštena u izmišljenu provinciju Raj u kojoj seljaci podsticani i ohrabrivani obećanjima o boljem životu od strane vlade sade i proizvode beli luk.Jer, to ohrabrivanje je značilo i otkup sigurnost da će život postati manje težak, da ćese bolje i lakše živeti. Ali, tek tad nastaju teškoće ; ispostavlja se da nije lako prodati prinose, da lokalni moćnici čine sve da otežaju otkup, pa nesrećnim siromašnim seljacima žetva truli, propada, a porezi rastu. U toj situaciji slepi pevač podstiče mase na pobunu. Balada o belom luku nije samo priča o bezdušnoj vlasti, o gvozdenoj čizmi koju narod trpi, već i priča o međusobnoj ljubavi jednog čoveka i žene, njihovog deteta da se sačuvaju međusobno, uprkos svim teškoćama.
Republika pijanaca(1992) je Mo Jenova žestoka satira opet smeštena u izmišljenu kinesku provinciju u kojoj se u ogromnim količinama poizvodi i konzumira alkohol, priređuji gozbe i neguje neumeren gurmanluk. Kada te glasine stignu do prestonice, vlast šalje da taj slučaj ispita iskusnog policijskog inspektora Dinga Gouera. Ovo delo po mnogima je remek- delo kineske književnosti, bespoštedna satira, postmoderna, zanimljiva za čitanje, jednostavna za razumevanje.
Velika bedra i široka bedra (1996) je još jedno delo Mo Jena po nekima i najvažnija.Glavna junakinja ovog romana je žena, ona i njeno telo su metafora i to u zemlji gde dominiraju muškarci. Po običajima junakinja romana je udata u svojoj sedamnaestoj godini rađa devetoro dece. Ali nijedno od njih nije dete njenog muža, koji je sterilan. Narator u knjizi je sin, jedino muško dete koje je rodila, a to je rezultiralo i njegovom razmaženošću lenjošću, za razliku od sestara koje su energične. On priča o životu svoje majke, o jakoj i energičnoj ženi koja u dramatičnim društvenim, političkim prilikama nastoji i po cenu sopstvenog života,da spase svoju decu i unučiće.
Umoran od života i smrti (2006) još jedno Mo Jenovo delo ,portretiše kinesko društvo od pedesetih godina XX veka , pa do 2000- tih obuhvatajući: agrarnu reformu, kineski građanski rat, glad pedesetih i ranih šezdesetih, „veliki skok“, otvaranje Kine, pa do najnovijeg perioda koji je po njemu „je kapitalizam sa odlikama socijalizma“. Pet glavnih pripovedača su: magarac, vo, svinja, pas, majmun, a oni su reinkarnacija čoveka,Simena Noa, tridesetogodišnjeg zemljoradnika iz mitskog Gaomija koji je ubijen jednog decembra. Ubio ga je njegov sugrađanin na početku agrarne reforme. Gospodar podzemlja Jama prvo mu dozvoljava da se rađa kao ove životinje, a na kraju i kao ljudsko biće. Sve životinjske inkarnacije imaju vezu sa Lan Ljemom, nekadašnjim najamnikom Simena Noa koji je preživeo. Lan je izdržljiv, namršten i vredan, uporan u odbijanju da se priključi bilo kojoj socijalističkoj organizaciji koje se smenjuje. On je odan svakoj životinji u čijem obličju se pojavljuje njegov nekadašnji gazda, obrađujućisvojuvrlo skromnu parcelu, skromne obroke deli sa životinjama sa kojima i radi i sa nostalgijom se seća ubijenoggazde Simena Noa.U knjizi su brojne scenekoje prikazuju ubilačku politiku revolucionara, seksa u selu koji je raskalašan, a smrt obično nasilna, sa brojnim zaverama. Svaka od životinja svojim karakterističnim glasom priča svoj život, mada pripovedanječesto preuzima Lan Ljen ili neko drugo ljudsko biće.Ovaj roman se smatra u Kini oštrom kritikom kineskog komunističkog sistema, njegovih zabluda i surovosti, obiluje surovim istrašnim scenama borbe .I sam pisac je junak romana kao lik, pa sei sam sebi se ruga podsećajući čitaoca da se Mo Jenu, liku romana, ne može verovati...
Žabe (2009) Mo Jenov epistoralni roman je priča o „istoriji rađanja“, odnosnoo peridu planskog rađanja koje je uvedeno u modernoj Kini 60- tih godina XX veka.To je priča o životu seoske babice, naratorove tetkekoja pedeset godinapomaže ženama da pobace, da ne prekrše zvanični politički stav, uredbu. Bićeosuđena zbog velikog broja pobačaja koje je obavila. Istovremeno Mo Jen sučeljavatradicionalno i moderno shvatanje ovog problema. Delo je posvećeno desetinama hiljada žrtava ove politike. Ali to nije jedina tema. Pored planskog rađanja što jeste ključna tema, u ŽabamaMo Jen oštro osuđuje i uskogrudost i ulogu kineskih intelektualaca. Junak, intelektualac, narator je dramski pisac čije ime je Punoglavc. Roman ima epistoralnu formujer je napisan kao njegovo dopisivanje sajapanskim kolegom. Veštom igrom reči koja asocira na dete, ali i na ime kineske boginje koja je stvorila ljudski rod, ovaj Mo Jenov roman je demaskiranje kineskog režima, kako to primećuju kritičari.
Mo Jenova dela se smatraju i traganjem za korenima, pa tako u Promeni (2010) polazeći od istorijske i mitološke perspektive Kine on uz opise i dočaravanje svakodnevnice običnih ljudi piše i o burnimzbivanjima kojima su izloženi mimo svoje volje.Promena predstavlja „narodnu istoriju“i bavi se uglavnom uzrocima, ali ne i posledicama određenih istorijskih i političkih događaja.Prikazujući Kinu u poslednjih nekoliko decenija Mo Jen prikazuje i sebe i svoj život, sopstvenu sudbinu kroz ličnu ideologiju, ali i ideologiju režima.
O Smrti na sandalovom kocu
 |
Roman Smrt na sandalovom kocu objavljen je 2005. godine. I u ovom romanu Mo Jen se poziva na stvarni događaj iz kineske istorije, ovog puta na Bokserski ustanak, zalazeći tako dublje u istoriju i to period pred kraj dinastije Čing koja je trajala od 1664. do 1911. godine. Bokserski ustanak se zbivao od 1899 do 1901. godine. Uprkos toj činjenici, kao i istorijskim likovima koji se pojavljuju u romanu pisac ih u ovaj roman uvodi da bi pokazao mentalitet svog naroda i postavio pitanje teškog, traumatičnog nasilja, ali i pitanje o mogućnosti transponovanja tog nasilja u umetnost,i to u umetnost širokih narodnih masa,u mačeću operu.U romanu postavlja i pitanje političkog angažmana, i čini se po broju opisa smrtnih presuda koje je ispričao i izvršio jedan od junaka i naratora prvi dželat Glavnog suda Ministarstva kazni Džao Dija,Smrt na sandalovom koncu Mo Jen se bavi i etikom javne egzekucije, demistifikuje razloge zbog kojih je neko osuđen na smrtnu kaznu, ukazuje na represivnu funkciju države u slučaju bilo kakve pobune, bilo kog vida opozicionog delovanja. Istovremeno, to je i priča o udvorničkoj ulozi koju u svemu tome imaju ljudi koji predstavljaju tu vlasti na nižim nivoima, o raskoraku između istine i pokornosti, spremnošću da se surovošću održi sistem, da se napreduje u službi bez obzira na cenu tog napretka. Istovremeno, to je i slika naroda koji zbog praznoverja, svog uvek podozrivog pogleda na sve što je novo reaguje zbunjeno, uplašeno i smišljanjem mitova koji nemaju veze sa stvarnošću, slika naroda koji teško podnosi promene, naroda koji je istovremeno podozriv, ali i pokoran svakoj autoritarnoj vlasti. A u Kini, bez obzira što je radnja ovog romana smeštena u daleku prošlost, ni u vreme pobede komunizma, ne može se nikako reći da ta vlast nije uvek autoritarna.
Prošle, 2015. godine Vrhovni narodni sud Kine i Vrhovno narodno tužilaštvo doneli su odluku da se smrtna kazna primenjuje i za davanje i uzimanje mita za sumu veću od 460.000 dolara, u skladu sa velikom kampanjom protiv korupcije koja je započela 2012. godine kada je Si Đinping došao na čelo Narodne republike Kine.Prema podacima iz januaru 2015.godine za narušavanje partijske discipline je osuđeno skoro 50.000 zvaničnika različitih nivoa. Smrtna kazna se u savremenoj Kini izvršava injekcijom ili streljanjem. Svake godine u ovoj mnogoljudnoj zemlji se izvrši i do 5.000 egzekucija. Taj podatak čini ovu zemlju ubedljivo prvom na planeti po broju izvršenih smrtnih kazni.
U romanu Smrt na sandalovom kocu Mo Jena zahvaljujući jednom od junaka, prvom dželatu Ministarstva kazni Džao Diju koji je zadužen da izvrši i ovu 988 egzekuciju nad ocem svoje snahe detaljno su opisana izvršenja smrtnih kazni u kojima je on imao ulogu, prvo kao pomoćnik, a onda i kao glavni dželat.Kao i svi dželati on smatra samoljubivo da je njegova služba jako važna za svaku državu, naročito je ponosan što je kao nagradu za vernu službu carici dobio carevu stolicu koju će poneti kada ga oblasni namesnik ne uvaži kao visoko kotiranog državnog službenika poslavši vojnike da ga privedu na razgovor o izvršenju smrtne kazne. Iako se roman u prepričavanju svodi na borbu glavne junakinje,kereće lepotice velikih stopala Sun Meinijang da spase svog oca,uglednog pevača mačeće opere od pogubljenja koje će nad njim izvršiti njen svekar sa njenim mužem kao pomoćnikom inače kasapinom, ta priča je lajtmotiv oko koga pisac uz ljubavni zaplet priča o vlasti, podaništvu, vitalnisti, pobuni, strahu i nerazumevanju drugih koji su stigli u mitsko mesto... Sun Mijanijang je i u ljubavnoj vezi sa okružnim namesnikom,nosi njegovo dete, pa je i to njena velika nada da će uspeti u naumu da spase svog inače neodgovornog oca. Jer kakav god je, on joj je otac.A taj otac, Sung Bing, operski pevač nakon što je pokušao da zaštiti drugu ženu od ponižavajućeg ponašanja stranaca prema njoj gubi i nju i decu podigao selo plaća njegovo ubistvo stranca..On organizujeu ustanak u Gaomiju, ustanak je ugušen, on uhvaćen i osuđen na smrtnu kaznu. Smrtna kazna će biti izvršena, nabijanjem na sandalov kolac.Izabran je taj način jer je značio sporo umiranje, održavanje u životu sve do trenutka kada će pruga biti svečano biti puštena u rad.To je bila namera onih koji su ga osudili. Ali, zahtev nemačkog izaslanika Fon Ketlera (1853- 1900), koji je istorijska ličnost, kao i carica udovica Cisi koja je vladala od 1835. do 1908. godine neće se ostvariti.
Sučeljavanjem dve tradicije kineske kulture, mačeću operu kao izraz sjaja i raskoši, ali i humanizma s jedne strane, a sa druge opisujući detaljno kroz celu knjigu surove prizore pogubljenja,bezobzirne kalkulacije onih koji su vlasti. Mo Jen kompozicijom knjige ostvaruje zamisao o neraskidivoj vezi između jina i janga, tame i svetla, erosa i tanatosa, ne samo društva, već svakog pojedinca, junaka romana.
Mo Jen u tekstu „Krupnim korakom nasuprot“ umesto pogovora napisao je kako i kada je nastajao ovaj njegov roman sastavljen od tri poglavlja: Feniksova glava, Svinjski trbuh, Panterov repu kome kaže da je tek kada je predao rukopis shvatio da je „pisao o zvukovima“. U tom tekstu pre svega spominje dva zvuka: zvuk voza, „čeličan i hladan“ koji tutnji starom prugom od Đinana do Ćingdaoa. Ličio mu je taj zvuk na „kravlji muk“ da bi prelazeći preko mosta na reci Đijao „taj zvuk bio pisak „koji se spaja savlažnim, tmurnim vremenom i mojim gladnim i usamljenim detinjstvom.“ Kada bi ga noću probudio zvuk voza koji prolazi, seća se da su se rojile slike iz legendi koje je čuo o izgradnji pruge, asocijacije koje su proizilazile iz tih zvukova mešale su se sa pričama koje je čuo kao dete. Jedna od tih legendi opisivala je nemačke železničke tehničare koje su pratili kineski radnici s perčinima, kao ljude sa kovčežićima i kočevima na ramenima i aparatima sa bezbroj „umetnutih ogledalaca“.Uvek su tu su bili i nemački vojnici koji su velikom broju kineskih muškaraca odsekli perčine i ti muškarci više nisu bili ni za šta.Ličili su na drvene kipove. Kineskim dečacima su, po legendi, nemački vojnici potkratili jezik i naterali ih da uče nemački. Oni su ubuduće trebalo da se brinu o pruzi. Po toj legendi one koji su govorili bilo koji strani jezik nazivali su „skraćen jezik“, iako je pisac lično ustanovio da skraćivanje jezika nije bilo, a i da nije neophodno da bi se govorio nemački. Zatim je tu i legenda o tome kako neposredno pošto je pruga proradila stanovnici Severoistočnog Gaomija su smatrali da je to ogromna životinja koja jede travu i zrnevlje, pa su pokušali da nasamare voz, tako što su posipanjem crne soje i stabala prosa napravili put koji bi voz skrenuo sa pruge i namamio u jezero, da se udavi.
Smrt na sandalovom kocu je i naziv mačeće opere koju je Mo Jen još kao dete sastavio zajedno sa svojim nepismenim komšijom i učiteljem desničarem po ubeđenju, ali „ljubiteljem umetnosti“. Kasnije su stihovi i arije dodavane i dorađene od drugih iz okruga.Priča o Sun Bingovoj pobuni nastala je pri kraju vladavine dinastije Čing,i tek pri kraju Kulturne revolucije izvedena je. Mačeća opera je za Mo Jena „kulturno uzdizala narod“ i nastala je iz tog mukotrpnog života, kao svojevrsan odgovor na teškoće, patnju, bedu, siromaštvo, glad. Potom je godinama zabranjivana, skoro dovedena do zaborava.
Inače sam pisac ponovo je čuo arije iz mačeće opere koje su do njega dopirale iz malog restorana kada je posle dugogodišnjeg izbivanja posetio svoj rodni grad. Kao da se tada začela ideja za istoimeni roman Smrt na sandalovom kocu zasnovan po Mo Jenu na „zvuku voza i mačeće opere“.Taj oblik narodnog stvaralaštva Mo Jen izuzetno poštuje i voli „iako mačeća opera neće biti izvedena u nekom raskošnom pozorištu, poput italijanske opere ili ruskog baleta“ jer ona se može izvoditi samo na trgovima, pred masama, kao što se izvodila i smrtna kazna u romanu Smrt na sandalovom kocu.
U ovom romanu brojni su opisi izvođenja smrtne kazne koje kazuje jedan od junaka ,dželat koji se nakon verne i odane službe vraća u svoj rodni grad i svom bleskastom sinu kasapinu koji se oženio ćerkom operskog umetnika i koja se svojim velikim stopalima koja joj nisu skraćena nebrigom oca oseća izopštenom, drugačijom.To je razlikuje od ostalih žena, naročito zakonite žene glavnog čoveka grada, koja joj je suparnica i koja je ponižava. Lik kereće lepotice velikih stopala, Sun Meininjang, kćerke Sin Binga, tvorca mačeće opere, pobunjenika osuđenog na smrt, ljubavnice gaomijskog namesnika Čijena, udata za dželatovog sina kasapina je još jedan tragični ženski lik. Iako se oko njeu romanu Smrt na sandalovom kocu sve događa, čini se da je ona sporedna u mnoštvu upečatljivih muških junaka , bez obzira na njeno naivno nastojanje da nekako popravi svet, prikrije stopala i bez obzira na pripadnostsiromašnom sloju, ljubavlju prema namesniku okruga ostvari neki svoj zamišljen san, svoj eros.Uzalud.
U ovom romanu od prvog dželata koji je izvršio u ime zakona skoro hiljadu smaknuća saznajemo kako se izvode najsurovije kazne u Kini.Ima ih nekoliko zaista plastično i ravnodušno opisanih, počev od „Slow Slicing“sporog rezanja, pa „pet bolova“ i na kraju, smrti na sandalovom kocu. Inače „sporo rezanje“ koje je smislio premijer Ling Si i koje je praktikovano od 900. godine podrazumevalo je odsecanje jednog po jednog dela tela, obično zbog izdaje, teškog ubistva, a u Mo Jenovom romanu Smrt na sandalovom kocu zbog iznošenja dragocenosti iz careve riznice. To odsecanje delova tela bilo je javno, održavalo se i u carskim prostorijama, uz obavezno prisustvo uglednih podanika moralo je da traje što duže.kao opomena šta čeka onog ko se ogreši o carsku volju i posed. Ta sudbina je zadesili i premijera koji ju je smislio pozivajući se na Konfučjea. Ling Si završio je smrću „sporog komadanja“,bez prava na večnost, jer po verovanju telo koje u trenu smrti nije celo ne može biti celo ni u zagrobnom životu.Tako je on obrazlagao i tumačio taj oblik pogubljenja potpomažući ga filozofijom, pozivajući se na najpoznatijeg drevnog kineskog filozofa. „Sporo komadanje“ poslednji put je izvedeno 1905. godine, javno , u Pekingu nad mladićem koji je optužen da je ubio majku. Bio je to poslednji put kada je upriličeno takvo izvršenja smrtne kazne.O tom događaju kome su prisustvovali jer su bili stacionirani u tom gradu svedočili su i francuski vojnici.
U romanu Smrt na sandalovom kocu dželat sećajući se jednog takvog pogubljenja, kao izuzetog događaja, veličajući svoje krvničko umeće, i veštinu zbog koje je primljen i kod carice, priča o pogubljenju čak na pedsto delova jednog od osuđenih.Kada od njega zatraže da izvrši smrtnu kaznu nabijanjem na kolac, što nije bio način izvršenja smrtne kazne u Kini, ne samo što će pokazati zavidno znanje te vrste svojstveno drugim dalekim zemljama, nego će pokušati da i svog maloumnog sina uputi u detalje ne bi li mu i svoje dželatsko umeće ostavio u nasleđe.To se neće dogoditi, obojica će biti ubijeni na platformi gde su dežurali danima i trudili se da zadovolje prohtev koji im je ispostavljen, da se samrtnik što duže muči. Iako i u Kini dželate preziru, izbegavaju ih, prvi dželat Ministarstva kazni pokazuje oholost i ponaša se u odnosu na oblasnog namesnika s prezirom, sarađujući samo sa onima čije pozicije u hijerarhiji su značajnije, bliže carici, slične njegovoj, kako on doživljava svoj položaj i dželatski poziv. Smatra ga ključnim, jer čemu presude, ako nema ko da ih izvrši, te je on jednako važan kao i oni koji ga donose, ako ne i važniji, jer on izvršilac zakona, on je onaj koji je poslednji,ključni, neopoziv čoveku njegovoj primeni. Zakonodavci, svedok i izvršilac je baš on, često stradaj po tim zakonima. Njemu i oni dopadaju u ruke,on je zadnja reč i delo zakona, on nikada ne greši,on zna, izučio je veštinu ubijanja i mučenja.
U pogovoru za roman Smrt na sandalovom kocu“ čiji naslov je „Krupnim koracima nasuprot“koji je napisan 2000. godine Mo Jen napominje da je taj roman počeo da piše 1996. godine, da je napisavši tek pedesetak strana, ostavio rukopis da odstoji neko vreme, da bi kada mu se vratio i shvatio da „odiše duhom magičnog realizma“, ostatak, od gotovo više od pedsto stranica, završio odbacujući mnogo dragocenih detalja,da je „utišao zvuk voza i železnice“, i istakao „zvuk mačeće opere“, smatrajući da je tako sačuvao „prilično čist kineski stili narodnu umetnost.“
Deo iz romana Mo Jena Smrt na sandalovom kocu
... Narednog jutra ustali smo odmah posle prvih petlova i započeli pripreme. Nije mala stvar da u palati izvršiš pogubljenje. Kome je onda bilo do spavanja? Čak se i baba Ju, koja je preko glave preturio svakojakijh nedaća, prevrtao po kangu pa je, ne mogavši da sastai sve zajedno ni sat vremena sna, ustao, s prozorske daske skinuo nokšir i pomokrio se, a potom uzeo da duvani. Mlađa i najmlađa tetka užurbano počeše da pripremaju doručak, a ja uzeh da iznova detaljno pregledavam „đavolju rezu“. Tek kada sam se uverio da je sve u najboljem redu, dao sam je babi da je poslednji put pregleda. Ispipkavši je pedalj po pedalj, on je klimnuo glavom, a potom je pažljivo uvio u crveni komad svile dužine oko jednog metra. S puno poštovanja, on ju je zatim prineo oltaru osnivača ovog našeg zanata. Osnovač našeg zanata bio je Gao Tao, veliki junak iz drevnih vremena, kad su zemljom hodali legendarni carevi, koji umalo nije nasledio presto velikog Jua. Sve do danas postojeće krivične zakone i kazne upravo je on utvrdio. Ako je verovati majstoru babi Juu, gao Taou nije bio potreban nož da bi ubio čoveka, on je za to koristio samo svoje oči. Zagledao bi se u vrat nekog prestupnika, pa bi mic po mic, pogledom, pravio krug oko njegove šilje i tako bi mu za tili čas otfikario glavu. Bio je to čovek prelepih, kosih i vrcavih očiju, debelih, lučno izvijenih crnih obrva, obraza crvenijih od urmi i lepe duge brade. Likom je strašno podsećao na Guan Jua iz vremena Triju kraljevstava. Zato je baba Ju govorio da je Guan Ju bio niko drugi do reinkarnacija našeg sveca osnivača.
Str. 61-62
... Rizničara su doveli na platformu za pogubljenje. Taj se mangup prepio rakije koju kažnjenici piju pred odlazak na gubilište, pa ga je uhvatila ludost pijanstva. Zakrvavljenih očiju i s penom koja mu je kuljala iz usta delovao je kao neki pomahnitali bivo. Njegove ogromne ruke bi, kad bi njima zamahnuo, imale snagu od stotinu kila. Najstarija i srednja tetka nisu mogli da ga obuzdaju. Njegovo džilitanje gledaoci su pozdravljali usklicima i što su oni više klicali, to je on bio mahnitiji. Na jedvite jade ga oboriše na drveni panj. Starija tetka mu je držao glavu, dok mu je srednja tetka, pozadi, držao noge. Ali on nikako da se uozbilji. Mlatarao je rukama kao da je pobesneo i ritao se kao razulareni konj. Uvijao se u struku, tamo-vamo, kao zmija, dok je leđa čas podizao, čas spuštao, podsećajući se na gusenicu. Izgubivši strpljenje, nadzornici brže-bolje narediše izvršenje, a da pritom nisu ni sačekali da mi tog mangupa obuzdamo. Baba je iz sve snage zamahnuo sekirom visoko iznad svoje glave i naglo njome udario. Fijuuu, bljesnula je oštrica ostavljajući za sobom kovitlac vazduha. U trenutku kad je baba podigao sekiru, publikom je zavladao tajac. Onog trena kad se sekira spustila, masa je zaklicala. Začuo sam jedno „pljas“, posle čega na sve strane šiknu crvena boja. Lica najstarije i srednje tetke u potpunosti su bila prekrivena vrelom krvlju. Posao je bio aljkavo odrađen jer ovim udarcem rizničar nije bio presečen napola. U trenutku kad se babina sekira spustila na njega, on se izvio u struku, pa mu je zato samo jedna polovina stomaka bila presečena. Njegovi vrisci, od kojih se ledila krv u žilama, prigušili su usklike mase. Creva su mu se uz grgoljenje prosula na drveni panj, prekrivši ga u potpunosti. Baba je nameravao da ponovi udarac, međutim, kako je maločas zamahnuo prevelikom silinom, oštrica sekire se zabila duboko, duboko u panj. U panici je pokušavao da je izvuče, ali bezuspešno jer je, zbog krvi kojom je bila umrljana, njena drška postala glatka kao jegulja, pa je klizila svaki put kad je trebalo zapeti. Ua, ua! Gledaoci su sada počeli da negoduju. Rizničar je mlatarao rukama i nogama ispuštajući potresne krike. Videvši to, ja se u panici dosetih pa, ne sačekavši babina uputstva, brzo iskoračih i, zamaknuvši onim širokim mačem, stisnuh zube, zažmurih i udarih tamo gde je zjapila rana od babinog udarca. I tako rizničara raspolutih. Utom je i baba došao k sebi, okrenuo se i povikao u pravcu nadzornika: „Kazna je izvršena, molim vaša gospodarstva da provere!“ Oni su pak, bledi kao krpe, stajali nepomično kao balvani. Najstarija i srednja tetka opustiše svoje okrvavljene ruke i zbunjeno ustadoše. Donji deo rizničarevog tela se i dalje trzao, bez nekih krupnijih pokreta. Ali je zato gornji bio sasvim drugo. Da to sopstvenim očima nisam video, gospodaru, da mi je to kojim slučajem neko ispričao, ja mu ne bih verovao. Gotovo da ni sopstvenim očima nisam do kraja verovao, pa mi se javila sumnja da je to možda bio ružan san. Mogao sam se kladiti da je taj mangub bio reinkarnirani vilin konjic koji može da leti čak i kada izgubi donji deo tela. Video sam ga kako se rukama podupire o tlo, zaista podiže gornji deo tela i tamo-amo skakuće po platformi. Nama su stipala bila ogrezla u krvi i crevima koja su se oko njih zapetljala. Lice tog čoveka je, kao da je pozlaćeno, bilo zaslepljujuće žuto, dok su mu iz ogromnih usta, poput lakog čamčića koji se premeće na talasima, izletali urlici. Nije se moglo čuti šta je vikao jer mu je iz usta grgoljila zakrvavljena pena. Puf, puf. Najčudniji od svega bio je njegov perčin koji se ispravio, poput škorpionovog repa, članak po članak, stajao tako neko vreme iza potiljka, a onda se omlitavio. U publici je vladala mrtva tišina. Oni malo hrabriji su i dalje gledali ne skrećući pogled, oni plašljiviji su rukama prekrili oči, dok su se oni slabog stomaka držali za gušu i povraćali. Nadzornici su podboli konje i pobegli. Nas četvorica, majstor i njegovi pomoćnici, stajali smo na platformi kao skamenjeni, zureći u tu rizničarevu polutku, koja je pred našim očima prikazivala svoju volšebnu moć. Prošlo je otprilike toliko vremena koliko je potrebno da se ispuši kesa duvana, kad se ona, već izmučena, vrlo nerado opružila po zemlji. Iz pravca te polutke i dalje se moglo čuti stenjanje, za koje bi, da samo slušaš, a ne gledaš, pomislio da je kenjkanje malog deteta koje traži da ga podoje.
str. 133-135
... Prevodilac je Keteleru preveo reči gospodara Juena. Keteler nabra obrve, pa se duboko zamisli, a i onaj krmak je bio pognuo glavu, verovatno i sam mozgajući.
Najednom Ketler sav uzbuđen poče nešto da mrndža prevodiocu.
„Njegova preuzvišenost guverner kaže da u Evropi postoji jedna vrsta kazne koja se izvršava kocem. Čovek se nabije na drven kolac, i tako može vrlo dugo da ostane živ“, preneo je prevodilac.
Onom krmku se oči odjednom zacakliše, pa će razdragano: „Gospodaru, setio sam se. Pre mnogo godina majstor mi je ispričao da je majstor njegovog majstora, u doba cara Jungdženga, nekog čoveka koji je vršio veliku nuždu pored carskoj mauzoleja kaznio smrću na sandalovom kocu.“
„Šta ti je to smrt na sandalovom kocu?“ , zapita se gospodar Juen.
„Majstor nije najjasnije obrazložio, ali mi se čini da se sandalov kolac nabija čoveku kroz čmar, sve dok ne izađe u predelu vrata. Onda se kažnjenik veže za drvo“, odvrati ovaj.
str. 137
... „Pedeset prvi rez!“
Nehajnim pokretom ruke on to blago zafrljači na zemlju. Jedna ofucana šugava džukela, koja se stvorila ko zna otkuda, dohvati je svojim čeljustima pa ulete u redove vojnika, odakle se začu cviljenje jer je verovatno dobila debelu ćušku od vojnika. Utom Ćijen Sjungfei, koji je od samog početka čvrsto stisnutih vilica ćutao kao zaliven, ispusti očajnički krik. Iako psihički pripremljen na tako nešto, Džao Đija se ipak uplašio. Nije ni bio svestan da neprekidno žmirka, osetio je samo vrelinu, otok i trnce u rukama, kao da su mu prste bole hiljade užarenih igli. Teško je bilo rečima izraziti u kojoj je meri taj osećaj bio nelagodan. Ćijenov napola ljudski, napola avetinjski krik delovao je zaista zastrašujuće. Taj njegov krik duboko je uzdrmao i potresao sve oficire i vojnike novoosnovane Juen Šikaijeve Desne pešadije, koji su se u svojstvu publike nalazili na poligonu. Realno je bilo očekivati da će i gospodar Juen time biti dirnut. Džao Đija nije imao vremena da se okrene i pogleda izraz lica gospodara Juena i njegovih visokih oficira, ali je zato čuo preplašeno frktanje konja, čangrljanje gvodenih žvala u njihovim ustima i zvončića na njihovim vratovima. Video je kako se Ćijenove noge, čvrsto privezane konopom za kažnjenički stub, bez prekida tresu. On nije prestajao da urla, telo mu se uvijalo, dok mu je srce, koje se moglo jasno videti, tuklo kao besno. „Dum, dum“, čulo se razgovetno. Džao Đija je strepeo da bi ono udarcima moglo probiti rebra i izleteti napolje. Ukoliko bi se tako nešto desilo, onda bi ta dugo usavršavana kazna komadanja bila u potpunosti kompromitovana. To ne samo da bi bacilo ljagu na Glavni sud Ministarstva kazni nego bi ukaljalo obraz i gospodaru Juen Šikaiju. Normalno da on nije želeo da se tako nešto desi. Ćijen je mlatarao glavom sleva nadesno, odozgo nadole, pa se tup zvuk čuo svaki put kada bi njome udario o kažnjenički stub. Oči mu se zakrvaviše. Lice mu se već bilo izobličilo, i svakoga ko bi to lice video čitavog bi života mučile noćne more. Nikada do tada se Džao Đija nije susreo s nečim tome sličnim, a ni majstor nije o nečemu sličnom pričao. Natečene i utrnule noge su ga bolele toliko da gotovo nije više ni mogao držati nožić. Podigao je glavu i pogledao u šegrta, čija su ga razjapljena usta i gotobo crna boja lica uverili da se badava nada da je on posao mogao da završi umesto njega. Stisnuo je petlju, sagnuo se i iščačkao jedan Ćijenov testis – jer oni su se bili skupili i uvukli pa ih je morao izvlačiti – i otfikari ga jednim kružnim potezom noža. Pedeset drugi rez, tiho opomenu već izgubljenog šegrta. Ovaj plačnim glasom nastavi da odbrojava:
„Pe... de... set... drugi rez...“
str. 285-286
„Počinjemo.“
Brzim koracima priđoh korpi s noževima, iz koje izvadih onaj mali bodež kojim sam maločas preklo pevca. Onda sam u'vatio tastove pantalone i jednim brzim kružnim pokretom dopola razgolitio njegovu guzicu. Oco podiže malj od čičimakovog drveta natopljen sojinim uljem i dade mi ga. Od ona dva sandalova koca on odabra jedan, koji je bio uglačaniji, pa ga pažljivo prebrisa nauljenom krpom. Stao je s tastove leve strane i, držeći kolac obema rukama, zabode mu njegov obli vrh, gladak poput lista rogoza, odmah ispod trtične kosti. Moj tast je i dalje bez prestanka gunđo i često bi u te svoje duhovite reču ubacivao arije iz mačeće opere, kao da ga se uopšte nije ticalo to što će izvršenje kazne ubrzo da počne. Po njegovom drhtavom glasu i listovima koji su se bez prestanka tresli, ja sam ipak zaključio da se duboko u duši plaši i da mu nije svejedno. Moj oco više nije razgovarao s tastom, samo je čvrsto obema rukama držo kolac i, podigavši lavu, smiren i rumen u licu, gledo u mene pogledom punim očekivanja, kojim me je ujedno i ohrabrivo. Tajko je zaista prema meni bio divan, s’vatio sam, mijau, mijau, na ovom svetu nema boljeg oca od njega. Stvarno sam srećan što imam ovakvog ocu, mijau mijau, a tako dobrog ocu siguro ne bi imao da moja matera nije ceo život bila vegetarijanka i molila se Budi. Dao mi je bradom znak da počnem. Ja pljunuh u šaku, iskosih se i stadoh u raskorak, čvrsto se ukopavši petama, ko da kolac treba u zemlju da zakucam.
Podigo sam nauljeni malj i prvo lagano probno udario nekol'ko puta u kraj koca. Mijau, mijau, odlično, išlo je ko po loju. Potom sam u'vatio zamah i počo da udaram, nit previše brzo, nit previše sporo. Svaki put kad bi' ga čukno sandalov kolac bi se za pokoji pedalj uvuko u telo mog tasta. Zvuk udarca nauljanog malja u kolac bio je lagan, čuk, čuk, čuk, mijau, mijau, da čak ni teško stenjanje mog tasta nije mogo da nadjača.
Kako je sandalov kolac ulazio unutra, tako se tastovo telo sve više treslo. Iako je bio čvrsto privezan kaiševima od teleće kože, svaki mišić na njegovom telu je podrhtavo, tol'ko da sam i dalje kuco, nit prebrzo nit presporo, čuk, čuk, čuk, stalno se u mislima vraćajući na ocinu pouku: sinko, samo pola snage koju imaš u rukama smeš da iskoristiš.
str. 533-534
Mo Jen SMRT NA SANDALOVOM KOCU
S kineskog prevela Ana M. Jovanović
Laguna, Beograd, 2016