Mori Ogai

Biografija

Mori Ogai (Mori Rintaro) istakniti japanski pisac, prevodilac, pesnik, lekar rođen je u Cuvanu, mestu u prefekturi Shimone, regiji Cigoku, na ostrvu Houšu, 17. februara 1862.godine. Bio je najstariji sin u porodici koja se tradicionalno bavila fizioterapijom, pa se od njega očekivalo da nastavi porodičnu, dugogodišnju posvećenost tom poslu. U Japanu, kao što vidimo iz njegovog školovanja to je podrazumevalo pre svega znanje iz konfučijanske književnosti koja je prvo morao da posećuje, kao i predavanja o zapadnjačkoj kulturi,odnosno učenje holandskog jezika. Nakon 1872. godine kada se njegova porodica seli u Tokio, stiče i znanje nemačkog jezika koji je bio obavezan za sve koji su želeli da izučavaju medicinu i 1874. godine upisuje, odnosno primljen je u državnu školu medicine koja je preteča današnjeg Tokijskog carskog univerziteta. Imao je devetnaest godina, kada je dobio diplomu za praktikovanje medicine i postao 1881. godineujedno i najmlađa osoba koja je ostvarila takav uspeh.U tom periodu života zainteresovao se intenzivno za književnost, te proučava klasike kasnog Edo perioda japanske književnosti i intenzivno pohađa časove kineske književnosti.
Posle diplomiranja počinje kao medicinski službenik da radi u Japanskoj carskoj vojsci, postaje specijalista vojne medicine i higijene. Kao stipendistu Japanske carske vojske koja ga je poslala na usavršavanje u Nemačku, u toj zemlji provodi četiri godine, od 1884- 1888. Smatra se da je Mori Ogai bio prvi Japanac koji je u Evropu stigao „Orjent ekspresom“, no čini se značajnijim književnost koju je pisao upoznavanje sa evropskom književnošću i načinom mišljenja, prevodima te književnosti za Japance koji sada svakako imaju brže vozove od evropskih, a kada su prvi Evropljani stigli na japanska ostrva divili su se mnogim dostignućima, između ostalog „svilenim maramicama koje su samo jednom upotrebljavali i bacali“, čudili se njihovoj higjeni, ali i mnogim drugim dostignućima Dalekog Istoka.
 Jedno od njegovih prvih proznih delaPlesačici (1890)bavi se odnosom jednog Japanca i Nemice,nastalo je posle povratka u Tokio.I u službi napreduje odmahpo povratku, dobija visok čin vojnog lekara. Za taj period njegovog života važno mesto zautima i nauka, te se okrećenaučnim istraživanjima u oblasti medicine. Pokreće i samofinansira jedan medicinski časopis, ali ne zapostavlja književnost. Pokreće i svoj književni žurnal, objavljuje knjigu poezije Omogake (1889). Oženio se 1899. godine sa Akamucu Tošigo, kćerkom, admiralaAramucu Norijoi-ja koji je bio blizak priatelj sa japanskim filozofom Niši Amanom. Nišise zalagao da se japanska javnost upozna sa zapadnjačkom filozofijom, a bio je i autor enciklopedije“Hjagaku renva“ po ugledu na francusku enciklopediju i Ogista Konta, a bio je blizak i sa Morijem Ogaiem.Brak je jedva potrajao godinu dana i njegov kraj jeznačio za Mori Ogaia i kraj prijateljstva sa uglednim Niši Amanom.U međuvremenu Mori Ogai učestvujeu Kinesko- japanskom ratu (1894- 1895), zatim ga šalju u Mandžuriju, pa u Tajvan. Napreduje u službi, postavljaju ga za glavnog nadležnog vojne medicineu gradu Kokura, pa na Kjušu. U Tokio je premešten 1902. godine. U toku rusko- japanskog rata Mori Ogai (1904- 1905)počinje da piše svij poetski dnevnik. Pored pisanja prevodio je sa nemačkog jezika: Getea, Šilera, Ibzena, Andersena i dr.
Najviši čin japanskih vojnih medicinskih jedinica,hirurga generala, Mori Ogai stiče 1907. godine, da bi na kraju svoje vojne karijere 1916. godine bio postavljen za direktora Carskog muzeja.
Imao je troje dece i njegova kćer Mari Mori je postala poznata japanska umetnica, pesnikinja. Na poetske večeri pisanja tanka koje je održavao često su dolazile poznate ličnosti kulturnog, umetničkog, književnog sveta ondašnjeg Japana, između ostalih ičuvena feministkinja, pesnikinjaJosamo Akiko, poznata po tome što je napisala između 20.000- 50.000 stihova, i po tome što je u vreme rusko-japanskog rata pisala antiratnu poeziju, što se utvrdilo nakon njene smrti, zaboraavljanja i ponovnog otkrivanja onoga što bi se istinski moglo nazvati revolucionarnim u životu ove japanske žene, umetnice. Njihovo prijateljstvo i naklonost proizilazilo je svakako iz Morijeve osetljivosti i ravnopravnog tretmana žene u japanskoj literaturi,što je bilo vrlo neobično u to vreme, krajem IXX i početkom XX veka.
Umro je 8. jula 1922. godine.

Delo

Prvom objavljenom romanu u Srbiji Moria Ogaia Divlja guska prethodila je antologija japanskih pripovedača objavljenih na srpskohrvatskom jeziku u Hrvatskoj.Najpozatiji roman u EvropiMori Ogaia je Divlja guska (1911-1913).ImeMori Ogaia vezano je za period modernizacije Japana, a neposredno po povratku iz Evropei za „evropeizaciju“, pre svega prevodima u japanskoj književnosti. Tragovi togboravkaogleda i u njegovomnajpopularnijem i najvažnijemdelu.Radnja romanaDivlja guskasmeštena je uTokiju, dešava krajem IXX veka. Pripovedač je priču o neostvarenoj ljubavi za kojom čezne mlada, siromašna Otama, ali i slika Japanana prekretnici kada se sudaraju staro i novo.Roman o životnim putevima i razmišljanjima glavnih junakakoji su se ukrstili je zanimljiv jer glavna junakinja koja zbog siromaštva i brige za bolesnog oca postajenaložnica jednogzelenaša i zarobljena iza jednog prozorazaljubljena u studenta medicine čezne za slobodom izvan prostora i pogleda koji joj je određen njenim društvenim položajem. Romantična ljubavna priča koja se završava nesrećno, mogla bi se sa evropskog stanovišta čitati i kao kritika ropskog položaja siromašne žene u strogo staleškom poredku Japana.
Mori Ogai pripadao je onim zapadnjački nastrojenim Japancima koji su modernizacijusvoje zemlje videli kao usklađivanje japanske tradicije i evropske kulture doživljavali kao usklađenu i ravnopravnu, a ne kao kao „vesternizaciju“. Kada je shvatio da to nije onako kako je on to želeo i da zapadna kultura nekritično prodireu sve pore života Japana, u znak revolta vraća se u svojim pričama događajima i likovima iz samurajske prošlosti Japana. Istorijske pripovetke (rekiši šosecu) koje je napisao vezane su zaEdo period (1603- 1868), japanske istorijekada u Japan nakon što su već imali iskustvo sa prvo pristihlim Holanđanima potom i hrišćanstvo, kada kasnije pokušavaju da sprečei reše pitanje širenja religije stranaca doživljavajući ih i kao uzrok unutrašnjih previranja koja počinju da menjaju i preobražavaju Japan. U istoriji Japana u nameri da se zaštiti od pridošlica postoje periodi istrebljenja i zabrana evropske religije, zabrana iskrcavanja stranaca istrebljenja onih koji shvatani kao opasnost... Taj period ukinuo je car Menđi(1852- 1912)i uveo centralizovanu vlast .Vladao je od1867. godine i uveo Japan u moderno doba. Istovremeno to je period podela ipokušaja da se očuvaju tradicija i poredak koji je zasnovan na konfučijskom shvatanju bespogovorne odanosti gospodaru i porodici, što je ustvari bilo samožetvovanje. Ali to nisu jedine istorijske teme kojima se bavio Mori Ogai. Temu krvne osvete susrećemo u pripovetci Krvna osveta na Gođiingahari.Vraćajući se u prošlostOgai bira junake koji su simboli onoga što je bilo najvažnije u japanskoj tradiciju: odanost, iskrenost, slobodoumnost, poštenje.Žene su jednako predstavnice tih osobina, kao i muškarci, što se vidi i u ovoj priči. Takva je i pripovest Poslednja rečenica, o porodici Kacuraja čiji najvažniji član otac i mužTarobe biva osuđen na smrt, ali i priča o njegovoj šesnaestogodišnjoj, najstarijoj kćeri Ići, kojapokušava samožrtvovanjem, ponudom da se nad njom izvrši smrtna kazna. To je njen način da spase oca osuđenog na smrt, majku koja zbog toga više nije ista. U toj nameri joj se pridružuju i ostala braća i sestre, ali i usvojen sin. Poznavaoci japanske istorije i književnosti tumače i ovu pripovest kao vraćanje temi samožrtvovanja, vrednostima koje su nekada bile visoko cenjene, a koje se gube i za kojima autor žali. Istovremeno to je kritika vlasti, birokratske hladnoće i bezosećajnosti koju tokom neobičnog zapleta Mori Ogai vešto prikazuje. Ali nije to jedino pitanje kojim se japanski književnik bavi. I događaji čiji savremenik je bio Poslužili su Moriu Ogaiu za priču, kao što je priča Zaveštanje Okica Jagocmona. događaj koji se zbio 1912. godine, kada je ritualno samoubistvo, đunšibilo zabranjeno, aizvršio ga je general Nogija Marosuke.Povod je bila smrt cara Meiđija i to je bio čin kojim samuraj pokazuje najdublju lojalnost prema gospodaru. U ovoj priči kao i u drugima Mori Ogaia autor ne prepričava događaj, već svojim umećem odabira detalja slika ispreplitane ljudske odnose, psihološke portrete junaka i junakinja, filozofsku pozadinu svega što se u priči dešava.
Pitanja koja postavlja u svojim istorijskim pripovetkama sadrže i kritiku vlasti , kao recimo u Poslednjoj rečenici, a u drugim pripovetkama pisac postavlja pitanje čovekove težnje za gomilanjem materijalnih dobara, ali i pitanje eutanazije.
Priča Takase čamac iz zbirke priče Porodica Abe i druge pričene samo da postavlja pitanje prava da se najbližem u trenutku kada je smrt neopozivo stigla, kada je neopoziva čovek može da olakša strašne muke, već i pitanje šta je zločin, kako, gde je ta granica koju bilo koji sud i zakonna osnovu samo jednogprizora donosi presudu.Mori Ogai je u jednom svom eseju napisao da ga eutanazija ineresuje samo sa medicinskog gledišta. Međutim, sudeći prema ovoj priči,Takse čamac sigurno je da upostavlja mnoga pitanja, pre svega šta je zločin, šta je pravda, a šta zakon, da li smo svi zločinci kada se nađeo u nekim situacijam, ali i pitanje pravednosti u jednom društvu u kome se život nekim ljudima svodio na preživljavanje. Istovremeno, priča je i kritika vlasti, njene ravnodušnosti prema činjenici da niži slojevi društvaživot na slobodi shvataju kao strašniju robiju od one koja to stvarno jeste, čak i kada znaju da nisu počinili zločin na koi su osuđeni. Siromašni osuđenik u ovoj priči je zahvalan vlasti, kao da ga je svojom preudom oslobodila mnogo strašnije robije, njegovog sopstvenog života koji je živeo do bratove smrti.
Priča se dešava u takase čamcukoji prevozi osuđenike rekom Takase u Kjotu pa do dalekih ostrvasa kojih se nikada neće vratiti. Iako je bilo uobičajeno, iako vlasti to nisu specijalno odobravale, ali se „gledalo kroz prste“ da neko od rodbinebude na čamcu do Osake osuđenik Kisuke, tridesetogodišnjaka niko ne prati, on nema rodbinu, putuju bez pratnje nekog bliskog.U čamcu su samo on i Hanoda Šobei zvaničnik, predstavnik vlasti koja je donela presudu. Iako ima dugogodišnje iskustvo,zvaničniku koji ga sprovodi, Kisuke, osuđenik je neobičan, drugačiji. Zbog toga mu znatiželjno postavlja pitanja i dobija precizne i istinite odgovore. Onaj koji se odnosi na život osuđenika pre „zločina“ čini ga spokojnim , čak srećnim što je u sasvim drugoj materijalnoj situaciji, iako nije zadovoljan,shvata da u odnosu na osuđenog on čezne za što više materijalnih dobara, da je pohlepan u odnosu na osuđenika koji je uvek zadovoljan onim što ima, ma kako to malo bilo, pa čak i odlaskom na osuđeničko ostrvo jer će imati šta da jede bar neko vreme, dok je živ.Osuđenik koji je vrlo rano bio nateran životnim okolnostima da brine da ne bude gladan, a kada mu se mlađi brat razboleo i nije mogao da radi, Kisuke je nežno brinuo o njemu, o jedinom bliskom biću. No, jednog dana vrativši se kući i bratu zatiče ga sa zaglavljenim nožem u grlu. Bolesni brat pokušao je nespretno da izvrši samoubistvo, iz grla mu šiklja krv i moli brata da mu skrati muke tako što će mu izvaditi nož. Njegova smrt je bila izvesna, nije bilo pomoći,samoubica nije imao nikakvih šansi. Damu nije izvadio nož koji je sam sebi zario agonija bi duže trajala. U tako dramatičnim okolnostima Kiusiku,osuđenik na takase čamcu, odlučuje da ispuni molbu svog brata na samrti. Vadi mu nož, ali u tom trenu nailazi suseda koja će biti jedini svedok drame i koja se pojavila baš tada, ne pre samo koji minutda čuje molbu koju samoubica upućuje bratu. Kiusiku ništa nikome ne zamera, ne laže, ne pokušava da se opravda, on je na neki način srećan, zahvalan je što je osuđen, smatra to milošću vlasti.
Službeni pratilac koji je primetio da se osuđenik razlikuje od svih, mnogobrojnih koje je pratio na izolovano robijaško ostrvo iz radoznalosti,dok sluša osuđenika zamišlja sebe, poistovećujući se sa njim, porededi se. Shvata da svaki čovek može biti zločinac, ne samo kriv,okrutan već i bez okrutnosti, bez stvarne, namerne krivice.Uviđa da nešto što se zvanično naziva i osuđuje kao zločin može biti čin duboke ljubavi, odanosti.Sve to shvata u trenu, ali brzo odustaje od te misli, primećujući da tu dilemu nisu imali oni koji su ga osudili.OsuđeniKisukeje bio niži stalež, siromašan. Hanoda, predstavnik vlasti, pratilac neće razbijati glavu tim problemom jer se sve „mora prepustiti autoritetima„.Jasno mu je da je slučaj mnogo složeniji, mnogo komplikovaniji, da to i nije zločin, da nema pravde u osudi koja je izrečena Kiusiku. Kiusiku se ne žali, jer njegov život pre tog događaja bio je mnogo teži.Njemu je prvi put lakše u životu i to mu je dovoljno. On i ne pomišlja da traži nešto više. Niti želi ništo više.On je urado to što je morao i uzalud je sada razmišljati da li bilo koje ljudsko biće ima pravo da prekrati muke svom bližnjem, on ništa više ne misli, odsudno gleda u zvezde dok službenik započinje razgovor sa njim. Dok ga službenik sluša zapanjen i pomišlja da popriča sa predpostavljenima, odustaje,shvatajući  da neće ništa preduzeti. On to i ne može. On je samo niži službenik.Tako će sve ostati samo razgovor dva čoveka u maglovitoj noći „koja je postepeno odmicala i takase čamac klizio površinom mračne vode, prevozeći dva utihnula čoveka“. Inače priča Takase čamac objavljena je prvog meseca pete godine ere Taišo (1916) u časopisuČuokoron, 31 . godina, I sveska.

O priči Poslednja rečenica iz Porodica Abe i druge priče Mori Ogaia

U savremenom svetu, u zemljama koje nisu ukinule smrtnu kaznu vešanje kao način izvršavanja smrtne kazne primenjuje se u Japanu, Egiptu, Iranu, Pakistanu, Singapuru, kamenovanje sprovodi u Afganistanu, Pakistanu, odrubljivanje glaveu Saudijskoj Arabiji i Iraku... Streljanje kao način izvršenja smrtne kazne primenjuje se u: Belorusiji, Kini, Somaliji, Tajvanu, Uzbekistanu, Vijetnamu.
U Japanu se smrtna kazna sprovodi vešanjem bez tzv. dugog pada  nakon  presude.Na egzekuciju se čeka dugo u mučnim uslovima i uobičajeno je da zakon ne predviđa datum izvršenja koji je poznat osuđeniku., ni bilo kome. Posle presude za ne postoji način prema osuđeniku sa osuđenikom nije to pitanje zakonski regulisao..Kontakt sa vanjskim svetom skoro i ne postoji, osuđenici borave u skučenoj ćeliji koje su neprekidno pod nazorom. Kada dođe vreme egzekucije, a osuđenici nisu nikada unapred obavešteni, kao  ni članovi porodice, pravni zastupnici.Tu informaciju uprava zatvora saopštava samo osuđeniku i to neposredno pred izvršenje.Ni nakon usmrćivanja porodicu ne obaveštavaju da je osuđeni pogubljen, odnosno obešen, kao što ni telo obešenog ne predaju rodbini.
Organizacija za ljudska prava Amnesti Internešelje 2002. godine objavila je da zatvorenici u japanskim zatvorima koji su osuđeni na smrt zbog okrutnih uslova često se nalaze na granici ludila zbog  „okrutnosti“, malih ćelija u kojima im nije dozvoljeno da šetaju,  zbog zabrane da razgovaraju bilo s kimjer su svi u strogoj izolaciji.Posebno skreću pažnju na nepripremljenost koja podrazumeva obaveštavanja osuđenih neposredno pre egzikucije. Amnesti Interšnešel smatra da takvo postupanje i praksa prema zatvorenicima u Japanu  utiče na mentalno zdravlje, izaziva ludilo. Japansko pravosuđe ne poštuje Međunarodne standardeljudskih prava po kome je egzekucija nad mentalno bolesnom osobom nedozvoljena. U Japanu samo ministar pravde može sprečiti izvršenje smrtne kazne nad mentalno obolelom osobom. Ali on to ne čini. Tako ova organizacija za ljudska prava iznosi i podatak da je od januara 2006. godine do januara 2009. godine pogubljeno vešanjem 32 čoveka, a njih 17 bilo je starije od 60 godina.
Poslednja rečenica priča iz zbirke Porodica Abe i druge priče Mori Ogaia pripada korpusu njegovih istorijskih pripovedaka u kojima se bavi osobinama koje su u prošlosti Japananekada u prošlosti bile važne: odanost, iskrenost, slobodoumnoumlje, poštenje, lojalnost, mužu, porodici, klanu, šogunu... Ističeu prvi plan lojalnost samuraja, koja je u starom Japanu bila visoko cenjena. Mori Ogai u tim osobinama nalazi uzvišenost. Istovremeno Ogai raščlanjujući tu samurajsku etiku i poredeći je sa vremenom u kome on živi dotiče i pitanjanagona samodestrukcije,primećujući da je i realnost u prošlosti kao i u sadašnjostičesto okrutna, besmislena. U priči Poslednja rečenica,prepliću se sva ta pitanja, naročito što je glavna junakinjajoš uvek dete kao i njena mlađa braća i sestra , kao i usvojeni dečak koji se smatra poput njih jednako dužnim da umru umesto oca koji je osuđen na smrt vešanjem.Sve se dešavaoko 1739. godine. Ići, šesnaestogodišnja devojčica, kćer Kacuraje Torobea koji je osuđen i izložen na ušću reke Kizu da ga svi vide. Samo njegova porodica od kada je saznala za tu vest od bake ne izlazi, ne pojavljuje se nigde,ona je izolovana. Nesrećni Kucorajaje mornar je posedovao brod , ali nije upravljao njim već je najmio čoveka koji će umesto njega obavljati te poslove. „U jesen prve godine ere Genbun (1736) „ brod kojim je upravljao Šinčin doživeo je oluju i u njoj izgubio pola tovara pirinča. Ostatak je Šinčin koga je Kacurija Tarobe ovlastio da posluje u njegovo ime, ostatak pirinča je prodao i doneo vlasniku broda. Napomenuo mu je da svi znaju za brodolom i da nema potrebe da novac koji je dobio za polovinu tovara koju je spasao isplaćuje trgovcu pirinčem. Torobe je novac zadržao. No, trgovac je saznao, podneo tužbu, Tarobe je osuđen na smrt.Dok on čeka na izvržšenje smrtne kazne njegova kćer Ići nakon što je kradom saznala šta se sprema dolazi na ideju da bi ona mogla da zameni oca i da nju umesto njega pogube. Odlučuje da napiše to u molbi. Pridružuju joj se i ostala deca iz porodice: Hacugoro, Toku, Ćotaro, Macu. Nakon što je napisala vrlo pažljivo, svi zajedno kreću da molbu predaju sudiji, Uz rezne peripetije sa čuvaremto im polazi za ruko, Uspevaju. Čak ih zapovednik poziva da dođu i usmeno potvrde svoj zahtev. Pozvali su i njihovu majku koja ništa nije znala o nameri dece da spasu oca. Islednik Sasu zbunjen je Ićinom odvažnošću i odlučnošću, uverivši se da je sve to njena zamisao, ali istovremeno u njenom ponašanju vidi nešto buntovničko. Ona je „hladna kao led“ dok odgovara na njegova silna pitanja, odlučna da svoju zamisao sprovede. Još je žensko.I uprkos rečenici koju izgovara: „Zato što ne može biti greške u onome što čine vlasti.“Ta rečenica u njemu je izazvala podozrivost, „zaprepašćenje“i on je u njeno lice uperio pogled koji bi se mogao opisati „začuđen i sa tračkom mržnje“ kako opisuje Mori Ogai. Priču Poslednja rečenicaMori Ogai je objavio „desete godine ere Tošido(1915) u časopisu Ćuo koron,33 godina, 11 sveska.“ 

Deo iz priče Poslednja rečenica iz knjige Mori Ogaia Porodica Abe i druge priče

  Bilo je to dvadeset trećeg dana jedanaestog meseca trećeg dana jedanaestog meseca treće godine ere Genbun [1738]. U Osaki, mornara po imenu Kecuraja Tarobe izložili su na ušću reke Kizu, da ga svi vide, a bila je postavljena i tabla na kojoj je pisalo da će biti pogubljen odsecanjem glave. I dok se svud po gradu pričalo samo o Tarobeu, njegova porodica, koja je sigurno najviše patila zbog svega toga, živela je u kući pokraj mosta Horie u oblasti Minamgumi, prekinuvši, evo već pune dve godine, skoro svaku vezu sa svetom.
Vesti o ovom događaju koji su svi iščekivali, porodici Kacuraja donela je mati Tarobeove žene, koja je živela nedaleko; u ulici Hiranomaći.Ovu staricu sede kose, u porodici Kacuraja zvali su draga baka iz Hiranomaćija. Petoro dece iz porodice Kacuraja nazvalo je svoju babu dragom bakom zato što im je uvek donosila lepe darove, a onda je tako počeo da je zove i njihov otac, potom i majka.

Str. 155

……………………….

Sve sprave za mučenje bile su poređane u vrtu, pod budnom stražom redara koji su držali trozupce. Tu je stiglo pet gradskih otaca, vodeći sa sobom ženu i petoro dece Kacuraje Tarobea.
Saslušavanje je počelo od žene. Međutim, kad su je upitali za ime i godine, ona jedva da je išta odgovorila, a i dok su je ispitivali o ostalom, nije odgovorila ništa drugo osim: “Ništa ne znam” ili “Oprostite”.
Sledeću su ispitivali najstariju kćer, Ići.Iako joj je u to vreme bilo šesnaest godina, bila je to sitna devojčica, koja je izgledala nešto mlađe.Međutim, celu priču je ispričala bez imalo straha.Razgovetno je odgovarala na pitanja o svemu što se prethodnog dana dogodilo: kako je iz potaje čula bakinu priču; kako se dosetila molbe kad je uveče legla u postelju; kako se poverila mlađoj sestri, Macu, i nagovorila i nju; kako je sama napisala molbu; kako se Ćotaro probudio, pa mu je dopustila da krene s njima ipustila ga da ih vodi kad su čuli u kojoj ulici živi gospodin sudija; kako su prošli s čuvarem kapije kad su stigli do sudijinog boravišta i zatim zamolili zapovednika sraže da preuzme molbu; kako su ih zapovednici straže naterali da se vrate kući.

“Da li to onda znači da o ovome nisi razgovarala ni sa kim drugim osim sa Macu?”, upitao ju je islednik.

“Nisam rekla nikome. Čak ni Čotaru nisam rekla sve. Kazala sam mu samo da idemo da molimo da poštede našeg oca. Kad smo se vratili iz ureda i videli se sa starijima, rekli smo im da smo išli da molimo da uzmu živote nas četvoro i da poštede oca, a Ćotaro je na to odgovorio da bi onda i on želeo da da svoj život i na kraju me je nagovorio da napišem molbu umesto njega i ja sam je donela”.

Kad je Ići sve to ispričala, Ćotaro je iz nedara izvadio pismo.

Po naredbi islednika, jedan od redara je uzeo pismo iz Ćotaroovih ruku i odneo ga do trema.

Islednik je otvorio pisme i uporedio ga s Ićinom molbom. Njena molba je bila preuzeta od gradskih otaca pre početka ispitivanja.

U Ćotaroovoj molbi je pisalo, istim rukopisom kao u prethodnoj, da bi i on želeo da umre umesto svog oca, zajedno sa svojom starijom sestrom i ostalom braćom i sestrama.

Islednik je pozvao: “Macu!” Međutim, Macu nije ni primetila da su je pozvali. Tek kad joj je Ići rekla: “Pozvali su te!”, Macu je po prvi put stidljivo podigla pognutu glavu i pogledala službenika na tremu.

“Da li ti želiš da umreš sa svojom starijom sestrom?” , upitao ju je islednik.

Macu reče: “Da”, i klimnu glavom.

Zatim islednik prozva: “Ćotaro!”

Ćotaro brzo odgovori: “Da.”

“Prema onome što piše u tvom pismu, ti bi želeo da umreš sa svojom braćom i sestrama, je l’ tako?”

“Ako će vi ostali umreti, ja ne želim da budem jedini koji će živeti”, razgovetno odgovori Ćotaro.

“Toku!”, pozva islednik. Toku je shvatila da su njene sestre i brata prozivali redom, te da je sada i ona pozvana. I samo je širom otvorila oči i podigla pogled prema službenikovom licu.

“I ti hoćeš da umreš?”

Dok je Toku ćutke gledala islednikovo lice, usne joj pobeleše, a suze joj navreše na oči.

“Hacugoro!”, pozva islednik.

Najmlađe dete, Hacugoro, kome je bilo jedva šest godina, takođe je ćutke pogledao u službenika, ali na pitanje: “A šta je s tobom, i ti bi da umreš”, on žustro klimnu glavom. Videvši to, ljudi u dvorai nehotice se nasmešiše.

U tom trenutku, Sasa istupi do same ivice dvorane i pozva: “Ići!”

“Da?”

“Da slučajno nema laži u tvojoj izjavi? Ako si napravila i najmanju grešku u onome što si rekla ili ako si se poverila nekome ili o tome razgovarala s nekim, reci to odmah. Ako ma šta kriješ, bićeš mučena spravama koje su tamo poređane sve dok ne budeš rekla istinu.” Sasa pokaza u pravcu mesta gde su stajale sprave za mučenje.

Ići baci pogled u pravcu u kom je on pokazao i izjavi bez imalo oklevanja: “Ne, nema greške u onome što sam rekla.” Pogled joj je bio ravnodušan, a reči mirne.

“Ako je tako, nešto ću te sada pitati; ako bude prihvaćen vaš zahtev da se žrtvujete umeso oca, svi ćete ubrzo biti pogubljeni.Nećete moći da vidite oca.Da li je i to u redu?”

“U redu je”, odgovori ona s onim istim ravnodušnim izrazom, ali nešto kasnije dodade, kao da joj nešto upravo palo na pamet: “Zato što ne može biti greške u onome što čine vlasti.”

Str. 167

Mori Ogai  PORODICA ABE i druge priče

Izbor, prevod s japanskog i pogovor Danijela Vasić

Izdavač: Tenesi, Beograd, 2015