Nenad Jovanović

Biografija

Nenad Jovanović, pisac rođen je 24. marta 1973. godine u Beogradu. Diplomirao je filmsku i TV režiju na Fakultetu dramskih umetnosti, magistrirao i doktorirao na Univerzity York Of Torontu radom Brechtian Cinemas: Montage and Theatricality in Jean-Marie Straub and Danièle Huillet, Peter Watkins and Lars von Trier (State University of New York Press, 2017).
Prva pesnička zbirka Nenada Jovanovića Frezno objavljena je 1993. godine. Potom slede zbirke: Welt- (1994), XIX (1996), Ignjat (1997), Bela imena (2000), Bolest vožnje (2002), Živeti na moderan i umreti na starinski način (2004), Lice mesta (2007), Delfini (2014) i pre nekoliko meseci Klase (2018). Kao separat njegovu Pesmu moga tela (2007), objavio je Balkanski književni glasnik i Nenad Jovanović je za taj ciklus pesama (kasnije objavljen u zbirci Ignjat) dobio pesničku nagradu „Matićev šal“. Vratio je nagradu. Razlog za taj gest ostaće možda zagonetka, ali je tumačen i kao individualni, buntovničko-mladalački gest u ime generacije koja ne vidi svoju budućnost u ovoj zemlji i kulturi. 
Prva knjiga priča Nenada Jovanovića Plombe objavljena je 2001. godine. Prvi roman Insistiranje (2005) bio je vrlo zapažen i nagrađen. Već sledeće godine pojavile su se Jovanovićeve drame Ogled o zidu (2006) Poluge (2008), i posle osme pesničke knjige Delfini (2014) objavljena je i njegova druga zbirka priča Niz gelender (2015). 
Povodom svečanog obeležavanja 125-godišnjice Narodnog pozorišta u Somboru prvi put je izveden i dramski tekst Nenada Jovanovića Nigde drugde koji je režirao Lari Zapija, a druga dva teksta (M. Pelević i B. Srbljanović) objedinjena naslovom Via Balkan režirali su K. Mladenović i G. Stojanović.Tako je Nenad Jovanović, pesnik sa već značajnim književnim nagradama, reditelj nagrađivanih kratkih filmova predstavljen i kao dramski pisac 2007. godine u nekom srpskom gradu, iako je pre toga svoj prvi dramski komad Ogled o zidu (2006) ostavio u BDP-u. U knjizi koja nosi naslov prve drame nalaze se još dve drame: Nemačka radna etika i Okruglost, i ta knjiga drama, Ogled o zidu objavljena je u „Fabrici knjiga“, kao i zbirka priča Niz gelender (2015).
Tokom bombardovanja 1999. godine Nenad Jovanović je u saradnji sa RT B92 snimio igranu filmsku minijaturu Pavle je. Film je prikazan u letnjikovcu Bertolta Brehta, u Bukovu, i jako se dopao istočnonemačkom reditelju Franku Bajeru. Pre ovog filma za svoj studentski film Veština živeti u kome su igrali Filip Gajić,Vanja Ejdus i Vojin Ćetković. Dobio je nagradu za režiju (kategorija „otvorena forma“) na beogradskom Festivalu kratkog filma 1995.godine. 
U Torontu je snimio i dokumentarac Mortal /Immortal sa Lazarom Rajićem, filmskim glumcem koji se takođe zatekao u tom gradu i u vreme snimanja filma obavljao posao molera, amatera, dok je autor i reditelj, Nenad Jovanović deo sredstava za film zarađivao na gradilištu.
Pored nagrade „Matićev šal“ za ciklus Pesma moga tela (kasnije objavljen u zbirci Ignjat) Nenad Jovanović je dobio još neke značajne nagrade: za prvu pesničku knjigu Frezno dobio je nagradu „Branko Radičević“, za zbirku Živeti na moderan i umreti na starinski način je dobio nagradu „Branko Miljković“, dok je za roman Insistiranje dobio nagradu „Miloš Crnjanski“.
Nastavio je da objavljuje u Srbiji i posle odlaska u egzil, u proleće 2000. godine, prvo na Novi Zeland, pa već iste godine, u jesen, zaputio se u Kanadu, da bi se 2012. godine stigao u Egiptu, gde je na Američkom univerzitetu u Kairu predavao teatrologiju. 
Nakon godinu dana boravka u toj zemlji koju su zahvatili nemiri, doputovao u Srbiju. Kratko je boravio u zemlji rođenja, priželjkujući da se nešto promenilo, no ne uspevši da nađe „radni sto“, prostor koji mu je neophodan, bez obzira što su knjige koje je objavljivao bile nagrađene, bez obzira na obrazovanje, formalno i neformalno koje je sticao po svetu, a primetno je i u njegovoj literaturi, bez obzira što samo probrani izdavači objavljuju njegovu poeziju, bez obzira što je bio odsutan, bez obzira što je prisustvovao samo jednoj promociji svoje knjige, kao da u Srbiji nije bilo mesta za njega... Opet, „trbuhom za kruhom“ odlazi u Kanadu, a 2016. godine obreo se u SAD.
Kuba je zemlja gde je Nenad Jovanović najčešće odlazio, čak osam puta. Valjda zbog Selije Kruz, Seleste Mendoza, La Lupe „pevačice koje povezuje rumba“ jednog od njegovih „najomiljenijih muzičkih kubanskih žanrova“ kako je rekao u jednom od retkih intervjua.
Iako nije naročito prisutan u književnom životu grada u kome se rodio, odrastao, školovao se, Nenad Jovanović slovi još od svoje prve knjige pesama za jednog od najvažnijih i najtalentovanijih pesnika srpskohrvatskog jezika čiji pojedinačni tekstovi su prevedeni na dvanaest jezika. Njegova poezija zastupljena je u antologijama i zbornicima počev od Psećeg veka, a i neke knjige drugih autora za naslov imaju njegove stihove, kao antologija Radmile Lazić Zvezde su lepe, ali nemam kad da ih gledam. 
Specijalizovani časopisu za poeziji „Avater“ (Awater) koji izlazi tri puta godišnje u Holandiji i Belgiji, sa sedištem u Roterdamu, gradu koji je poznat i po tome što se u njemu održava jedan od najvećih pesničkih festivala u svetu, u separatu kojim je predstavljena savremena srpska poezija, što nije uobičajeno kada je ovaj časopis u pitanju, zastupljena je i poezija Nenada Jovanovića, uz samo još tri reprezentativna imena savremene srpske književnosti. 
U SAD je 2017. godine objavljena antologija savremene srpske poezije pod naslovom Cat Painters: An Anthology of Contemporary Serbian Poetry (Mačke slikari: antologija savremene srpske poezije) koju su priredile dr Biljana D. Obradović, pesnikinja, profesorka na Univerzitetu Gzajvier u Luizijani i dr Dubravka Đurić, pesnikinja i profesorka na Fakultetu za medije i komunikaciju Univerziteta Singidunum, i u toj antologiji koja obuhvata sedamdesetak autora koji pišu na srpskohrvatskom jeziku, nalazi se i poezija Nenada Jovanovića. Antologiju je objavila izdavačka kuća Dialogos iz Nju Orleansa. 
Nedavno je izašao novosadski časopis „Polja“ posvećen Bertoltu Brehtu, i dobar deo tekstova preveo je, uredio i napisao uvodnu napomenu Nenad Jovanović. Naravno, da to nije slučajno, kao što nije slučajno što u svom kratkom uvodnom tekstu o Brehtovom delu, značaju njegovih tekstova za neke filmske reditelje, potonjim tumačenjima na kraju konstatuje: Potpisnik ovih redova bi se radije utopio u utopiji nego u glibu koji nas okružuje. A vi?
Od 2016. godine Nenad Jovanović živi u Dejtonu.Na Državnom univerzitetu Rajt (Wright State University) je docent i predaje nekoliko predmeta. Izričit je protivnik smrtne kazne.

O zbirci priča Niz gelender Nenada Jovanovića

Priče nastale u knjizi Niz gelender a neke od tih priča razbijaju tu formu, modifikuju je čak do pesme, neobične su ne samo po naslovima ispod kojih su napisane, nego i po neposrednosti, nizanju upečatljivih slika koje pokazuju svu nakaznost ili i protivrečnosti sveta, njegovu neuhvaljivost, nametnute, ili prividno izabrane realnosti. Sanjane ili objektivne,  svejedno, svakako neizbežne. 
Knjiga priča Nenada Jovanovića Niz genlder nastala je tako što je Nenad Jovanović prilikom jednog susreta zamolio Davida Albaharija da mu nasumice, za jedan minut, izdiktira naslove, a on će napisati priče. Albahari je izdiktirao naslove za „17 ili 18 sekundi“ ne tada, kasnije, uz prisustvo Gojka Božovića, pesnika koji je merio vreme, kako piše u njegovoj priči o naslovima i pričama koje je Nenad Jovanović ispod njih napisao i koje će biti objavljene 2015. godine. Priče na zadate naslove će biti mnogo duže pisane, nakon što ih je Albahari poslao i- mejlom 20. novembra 2008. godine svom mlađem kolegi po peru i iskustvu egzila. 
O čemu govore te priče koje uprkos tolikim naslovima ipak čine neku vrstu celine, nimalo nasumičan skup? 
O tome urednik knjige Dejan Ilić kaže: 
“To su sve priče o odlascima ili o vraćanjima, a i jedne i druge zapravo uglavnom o-rastajanjima i čežnji da se ponovo bude zajedno.
Reklo bi se-ljubavne priče, koje tužnima čini milje za koje su, na jedan određen način čvrsto vezane. Da postoji taj žanr sa jasno utvrđenim konvencijama, a ne postoji, nazvali bismo ih emigrantskom prozom“. 
Ta tvrdnja bi se dala uvažiti što se tiče većine priča, ali ne i jedne, posebne, priče Kobila. Jer, ako nekada neko bude sačinio antologiju priča u kojima postoji motiv smrtne kazne, priča Kobila Nenada Jovanovića je neizostavna, kao što je Kažnjenička kolonija Franca Kafke.

Priča iz zbirke Niz gelender


KOBILA

  Skrušen: takav beše posle sna u kome su ga vodili na pogubljenje vešanjem, sna iz koga se probudio kada je nestalo mastila iz hemijske olovke kojom je žurno pravio spisak svega što više neće videti. Na javi je pokidao koricu hleba i pomislio: A-ha, mišići. Progutao je gutljaj soka od pomorandže i pomislio: A-ha, ždrelo. “A-ha” mu se, tog i takvog dana, činilo dubljim od Pavlovih poslanica. 
Čime je zaslužio smrtnu presudu?
  Sutradan je, osetivši potrebu da nešto vidi prvi put, otišao na konjske trke. Muški pol je nepodnošljiv: zbog navike da pred te-ve ekranom mrda nožnim prstima (zna ženu koju je ovo odvelo u lezbejstvo), i – poglavito – zbog svog ratniičkog poriva (pročitajte novine: današnje, jučerašnje, sutraišnje...). Zanemariće favorite i položiti novac na ime ženskog konja i ženskog džokeja: Nebo U Zoru; Ema Džejn Vilson. “Gde idu ta košulja i ta rolka?” To mu je žena rekla umesto pozdrava. Koraknuo je ka ogledalu i nasmejao se odrazu: pore su se širile, bore množile. U tom polumraično-hodničkom trenutku, nesklad boja njegove odeće i spomenute znake starenja shvati kao potvrdu da je živ. Da je na putu do stanice metroa zviždao, zviždao bi prvi stav Vivaldijevog “Proleća”.
  Ispred njega sedoše mlada crnkinja i mladi belac. Ona je podupirala šaku flašicom koka-kole na njegovoj butini, a on listao oglase za nekretnine. “Svidelo bi ti se ovde”, rekao je tiho, na šta se ona stidljivo osmehnu. “Sećaš li se mesta gde sam preuzeo korvetu?” dodade, takođe tiho, na šta se ona još jednom osmehnu, stidljivo kao i prethodni put. 
U golim krošnjama se zaoštravala svetlost. Jedna belčeva čarapa bila je bela, druga, pak, siva. Osuđeni na smrt nije znao osmehuje li se mlada crnkinja zbog toga ili zbog nečeg drugog. Tek, činila je to dok joj je jedna od šaka nestajala pod jednom od njegovih. Vozač buldožera, pomisli osuđeni na smrt. Član radničke unije. Da nije to, o kući i korveti ne bi mogao ni da sanja. Kada mlada crnkinja uze gutljaj osunčane koka-kole, osuđeni na smrt zavole jesen. Radničku uniju. Koka-kolu. 
 Ne: belac bi mogao sanjati o kući i korveti i da mu satnica nije po pravilniku unije, kao što on, koji nije počinio nijedno kriminalno delo, može sanjati da biva kažnjen. 
 Prošao je pored srebrnaste statue Severnog Igrača: u postolje beše ugraviran broj trka koje je konj dobio, te datum njegovog rođenja i smrti. Noge mu behu tanušne poput ptičjih. 
 Pažnju mu je, od još uvek puste trkačke staze iza staklenog zida prostorije u koju ga dovedoše pokretne stepenice, dugo odvraćalo šarenilo brojnih ekrana: prikazivali su konje na trkačkim stazama širom kontinenta, konje okružene brojevima koji predstavljahu njihov trenutni raspored na stazi, sumu koja sleduje pobedniku i kladiocima, cenu konja u vođstvu i jelo koje se, za sedamnaest dolara i devedeset devet centi, moglo dobiti u restoranu. Publika – mahom ljudi stariji od njega, mahom crnci i Azijati – hodali su od jednog do drugog ekrana, pravili beleške i prebirali po tiketima. Žena sa crvenim kačketom mimoiđe ga gurajući širok portviš i, pokupivši njime odbačen tiket, skrenu ka sledećem pod pravim uglom. Lokalni stručnjak za konje je na jednom od ekrana govorio o predstojećim trkama na lokalnom hipodromu. “Nebo U Zoru je letos imala impresivan debi”, reče, “ali ju je povreda sve do sad sprečavala da ponovo nastupi.” Izgledi da pobedi su iznosili jedan prema šest. 
 Prišao je ženi na čijem prsluku stajaše natpis: “PITAJ ME KAKO SE KLADI”. Pitao je kako se kladi. Žena izdeklamova pravila igre jezikom nijednom ne dotakavši nepce. “Veliko hvala”, rekao je on sklopivši oči, onako kako to čine ljudi kojima je dat nauk o životu. 
 Automat je usisao novčanicu od pet dolara i na ekranu se ukaza polje sa virtualnom dugmadi. Osuđeni na smrt stavi tri dolara na Nebo U Zoru, i umesto kusura dobi tiket sa dva dolara kredita. U programu je potražio drugu kobilu i drugu jahačicu: četvrta trka; Društveno Aktivna; Kerolajn Duke. Izgledi na pobedu ovog konja behu bolji: jedan prema četiri. Automat je usisao tiket sa kreditom, i on stavi dva dolara na konja pritiskajuši virtualnu dugmad snažno, iz zamaha. Osećao je trijumf: ne samo zato što se, za razliku od valjda svih drugih gledalaca trka, kladio na konja u čiju pobedu nije verovao, već i zato što je upravo počinjala pesma “Domino” Vana Morisona. Natpis “zabranjeno pušenje” na stolicama na tribinama ga podseti da su u požaru u lokalnim štalama, 2002, izgorela trideset dva grla. 
 Bilo je toplo. Daleko iza veštačkog jezera okruženog vegetacijom lišenom pokreta, nečujno su uzletali i sletali avioni. Morisonov glas se odbijao o beton, po kome su milele okate muve i bubamare neizbrojivih pega. Ovo je kontinent izobilja, pomisli, i ču otvaranje automatskih vrata. Ispred njega šutke sedoše Meksikanac i Meksikanka u dvadesetim godinama. Dok je on razmazivao majonez po pečenoj govedini u sendviču, a ona istresala pesak iz cipele sa štiklom, osuđeni na smrt pokuša da pogodi koliko je puta ovaj par vodio ljubav. 

234.

 Konji u beogradskom zoološkom vrtu, tamni i tužni. Pa onaj na kojeg ga je, u nekoj svetloj sezoni, popeo otac. Pet metara visok i kao furuna vruć konj, treptava mašina za nesmetan prelazak granica. Otac, isti onaj čovek koga je osuđeni na smrt mnogo godina kasnije gledao kako špricerom zaliva konjetinu u nekoj zemunskoj kafani, dok mu iz džepa jakne strče karte za bioskopsku projekciju koja upravo počinje. Najzad, još jedan konj iz zoološkog vrta, ovaj put torontskog: konj Prževaljskog. U legendi pred oborom stajalo je da je poslednji primerak ove vrste u prirodi viđen 1968. Kada je osuđeni na smrt – koji tada još ne beše to – naglas pročitao ovaj podatak, konj iskasa iz štale i umiri se pred njime. Sijao je. Omalen. Kosook. 
 Iz prozirnih plastičnih čaša trojica su pila pivo. Osuđeni na smrt spusti pogled na bubamaru. Pokreti joj behu spori: temperatura se spuštala. Na displeju se pojavio natpis: “SREĆAN ROĐENDAN, BONI TELERBAUM.” Osvrnuvši se oko sebe, zaključi da na tribinama nema Boni. I odluči da, u njeno zdravlje, popije pivo. 
 Točiteljka je čoveku pred pultom za alkoholna piša u plastičnu čašu sipala fabrički spravljen koktel. 
“Je li ta flaša staklena ili plastična?” pitao je kupac. 
“Plastična”, rekla je točiteljka pića. 
“Nekad su ‘brizer’ pakovali u staklenu ambalažu.”
 “Ne više”, rekla je točiteljka glasom nekoga čija su proročanstva, sad potvrđena, jednom ismevali. 
Na najvećem od ekrana iza trkačke staze, stručnjak govoraše o stidljivosti jednog konja.
 Kamermani stadoše ispred kamera obavijenih plastikom. Bilo je dovoljno da pritisnu par dugmadi da bi glomazni uređaji postali spremni za prenos. Izrezi kadrova behu određeni davno, mnogo godina ranije, pre njegovog doseljenja u Kanadu. 
  Hornista u engleskoj džokejskoj uniformi okrenuo se ka publici i, pre fanfara, odsvirao refren pesme “Summertime”. Sedi bradonja s razvigorom u kosi mu nešto dometnu, i pseudodžokej klimnu glavom uz osmeh. 
 Na ekranu su se smenjivale slike konja koji samo što ne behu nastupili. Najmlađe i najmanje iskusne ždrebice i kobile: Gore Gore, Zaljubljena Trinon, Građanka Kanade, Brbljiva Mačka, Otvorena Gospođica, Priča Za Laku Noć, Poljubi Je Da Je Zadržiš. 
 Početak trke nije označio pucanj, kao što je on mislio da će biti slučaj, već promuklo zvonce iz zvučnika i stručnjakov glas. Konji su trčali sa one strane displeja, bez čije uveličavajuće slike on ne bi mogao videti broj na slabinama konja u vođstvu. Kada su skrenuli ka cilju pred tribinama, devojka sa činijom salate i naočarima za sunce uzviknu:
“Trči, devojko, trči!“
 Pogledao je u program: broj dva je nosila Zaljubljena Trinon. Kada je podigao pogled, petica već beše pobedila: Otvorena Gospođica; Kerolajn Duke, Jahačica Društveno Aktivne! Pogledao je u tečnost boje poslepodnevnog sunca pre nego što je, pod poslepodnevnim Suncem, uzeo veliki gutljaj.
 Naredna trka je počinjala za dvadeset minuta: osuđeni na smrt je hodao salom tamo-amo. Pivo dovrši zastavši pred čovekom u kaubojskoj jakni s resama, valjda inspirisanim konjskom grivom.Ovaj, činilo mu se, nije tu zbog eventualne materijalne dobiti. Prosto, voli svet konja: kada se vrati kući, verovatno će pokriven ćebetom sa slikom tih životinja, pogledati neki vestern film. Sutra će ponovo doći ovde, a nakon povratka s trke gledati neki drugi vestern. A u ponedeljak, šta će da radi tada? Otićiće na posao, u automehaničarsku radnju, da uz muziku Frenkija Lejna opravlja motore čiju snagu više niko ne poredi sa konjskom.
 Kerolajn Duke će, stajalo je u programu, nositi srebrni i ružičasti kostim. Pogledao je u konje pred sobom i ljude na njima, i video te boje: srbrnu, ružičastu. Društveno Aktivna beše najsitnija od deset konja.
Stigla je osma.
 Šatirana majka reče šatiranoj kćeri:
„Život je pun uspona i padova.“
Prateći ih, osuđeni na smrt stignu do štale.Ljudi u gumenim čizmama pokazivali su konje – drhtave i napetih mišića – ljudima okupljenim ispred ograde. Konji su gledali gore, dole, u stranu – svugde osim u oči posmatrača. Zadah beše neobično jak, i on pomisli: Nešto im ubacuju u hranu. A kada iza životinja primeti škiljave vlasnike u novim kaputima od crne kože, više se nije mogao oteti utisku da, zapravo, smrde oni. 
Kupiće kafu da savlada apetit – to je odlučio. Čovek ispred njega je, na zvuk horne (pseudojahač je svirao “Singin’ in the Rain”), napustio red. Kasirka mu reče: 
“Dolar i šezdeset devet.” 
Dok je mešao kafu, ču razgovor dugajlije špicastih cipela i sedog crnca. Prostitutke su jeftinije od žena koje poklanjaju ljubav, glasio je zaključak obojice. I na jednom od ekrana se, uz simbol za dolar, pojavi broj 17,99.
 Pogledao je na sat. Nebo U Zoru će trčati pod nebom u suton, zaključi, i kartonska šolja s kafom mu ispade iz ruke. Poklopljena, otkotrljala se glatkim podom i, proišavši između dva zgužvana tiketa, zaustavila. Podigao ju je i, progutavši prvi gutljaj tople tečnosti, proizveo zvuk zadovoljstva. Petočlana plavokosa porodica ispod najbližeg ekrana ga na to pogleda neprijateljski. 
Zašto ga nisu naučili da živi? 
Znanje o životu je neznanje o smrti, pomisli i dunu na nos, da izjednači pritisak u glavi sa spoljnim. I seti se da je u njegovom životu postojao još jedan konj: konj koga je sanjao na početku jugoslovenskih građanskih ratova. 
Osuđeni na smrt – koji u to vreme to još nije postao – pripadao je streljačkom vodu na zemljanom platou. U daljini, sa rukama na leđima, stajahu ljudi u koje je trebalo da puca. Jedan je, sećao se, imao belu košulju poput one na centralnoj figuri Gojinog “3. maja”. Pošto se oglušio o komandu “pali”, puška u njegovim rukama najpre izgubi težinu. Potom – nestade. Okrenuvši se, video je belog konja kako preskače potok. Kada se konj našao pod krošnjom nekog drveta, griva mu je poprimila boju lišća. Pastuv bi bio nesposoban za mimikriju, pomisli.
Možda je beo konj imao veze sa prvom republikom SFRJ u kojoj se zaratilo, sa lipicanerima, Kocbekom... 
Možda je sanjao da su ga vodili na vešanje zato što je prethodnog dana, u jednom od izloga biblioteke njegovog univerziteta, pročitao prve stihove Danteovog Pakla. I jer je belog konja sanjao tačno pre polovine svog do sad pređenog životnog puta.
 Od važnosti može biti i činjenica da se, rešivši da napusti zemlju, krstio i dobio ime Filip: prijatelj konja. (Crkvu pamti ponajviše po kontrastu između tame enterijera i zaslepljujuše svetlosti napolju. I po tome što mu je stara monahinja, kojoj je po završetku obreda pružio ruku, rekla da se nerado rukuje...) 
Pomak od dvostrukog “možda” vodio je daleko od hipodroma, učini mu se, i on odluči da propusti trku druge kobile na koju se kladio. 
Mogućnost da je jedan san predstavljao odraz drugog nije do kraja objašnjavao onaj nedavni. Čime sam zasluižio smrtnu presudu? – pitao se osuđeni na smrt dok ga je autobus nosio prema stanici Islington. Zagledao se u dete u kolicima, u snu, ali poluotvorenog oka: videla mu se dužica, i beonjača. Pitao se još nešto: kako li izgleda Nebo U Zoru?