Niko Bartulović

Biografija

Niko Bartulović rođen je u Starom Gradu na ostrvu Hvaru, 23.decembra 1890. godine. Odrastao je u siromašnoj zanatlijskoj porodici i po završetku osnovne škole sa odličnim uspehom, po želji roditelja, započeo je sa školovanjem za katoličkog sveštenika. Međutim, ubrzo posle susreta sa A.Petrovićem i A. Politeom, zauvek je odustao od ideje da bude župnik i nastavio je školovanje u splitskoj gimnaziji. Tada se upoznao sa Tinom Ujevićem i Vladimirom Čerinom, pa je i to poznanstvo je uticalo na njegov potonji politički angažman. Studirao je u Pragu i Gracu od 1909- 1912 godine. Po okončanju studija predavao je italijanski jezik i književnost u kotorskoj gimnaziji. Otpušten je kao aktivista jugoslovenske nacionalističke omladine već posle godinu dana nastavničke službe, 1913. godine. Odlazi u Zadar, počinje da radi kao novinar, a zatim u Split gde postaje urednik u listu „Sloboda“. U tom listu nastavlja angažman u otporu prema Austriji, njenoj politici. Posle sarajevskog atentata, kao „veleizdajnik“ je uhapšen i odveden u tamnicu. Prvo u Šibenik, potom u Maribor i Gradačac, a posle suđenjana kome je osuđen na pet godina robije, deportovan je u Grac, u robijašnicu Karlau. Tri godine tamnovanja narušile su mu zdravlje, te će posle izlaska biti dugo po bolnicama, a najduže u Zagrebu gde su ga negovale časne sestre sve do jeseni 1917. godine. Posle završetka Prvog svetskog rata, zajedno sa Ivom Andrićen, Vladimirom Ćorovićem i Brankom Mašićem opčinjen jugoslovenskom idejom, te pokreću časopis „Književni jug“(1918-1919). Iz Zagreba se vraća u Split, osniva Narodno kazalište, na čijem čelu je kao upravnik od 1926 do 1930. godine.Vrlo je angažovan na širenju jugoslovenske ideje, te je bio i predsednik Direktorija Organizacije jugoslovenskih nacionalista, a zatim i oblasni poslanik u dva sreza.
U Beograd se preselio 1930. godine gde je prvo uređivao časopis „Javnost“ (1935- 1937) , a potom i časopise „Krug“ (1937), i „Vidike“ (1937- 1940). Bio je i član redakcije „Srpskog književnog glasnika“.
Prve književne radove Niko Bartulović je objavio 1912. godine. Njegove drame pod naslovom Kuga ( 1919) su prva njegova objavljena knjiga. Pre toga kada se pojavio kao pisac predgovora za Ex ponto Ive Andrića.Nazvao je ovu Andrićevu knjigu, lirske prozu, zapisom duše, a ta knjiga iako objavljena ponovo tek posle smrti velikog pisca, značajna je ne samo što je poslužila kao potonji osnov za proučavanje njegovog dela, već između ostalog i zbog toga što su u tom delu formulisane pretpostavke eksprsionizma. Bjedna Mare (1922) je takođe knjiga drama, pa zbirku pripovedaka Ivanjski kresovi (1920), zatim roman Na prijelomu (1929). Za svoj roman Niko Bartulović je rekao: To je roman naše generacije, bar one koja je živjela i radila u Dalmaciji… Usledile su pripovetke: Ljudi na ostrvu (1931) Sabrana dela I-II (1932), Izabrane pripovetke (1938), novela Moj prijatelj Tomislav Malvasija (1940). Priredio je antologiju More u našoj književnosti (1927), autor je brošura: Od revolucionarne omladine do Orjune (1924), T.G. Masarik (1938).
Uredio je Spomen knjigu deset godina vladavine Njegovog veličanstva kralja Aleksandra I 1929- 1931 i Jadransku antologiju (1934). Niko Bartulović prevodio je sa češkog i na češki jezik, sa italijanskog i slovenačkog. Za roman Na prelomu (1929) dobio je Nagradu Ministarstva prosvete, a Nagradu Kolarčeve zadužbine za knjigu Ljudi na ostrvu (1931), kao i za priče: nagradu „Politike“ za priču Ljubav na odru, nagradu „Cvijeta Zuzorić“ za priču Sinovljeva gospoja.
Marko Ristić u svojoj Književnoj politici (1952) ovako je opisao N. Bartulovića:
“ Bartulović Niko, u doba Prvog svetskog rata kada je u Zagrebu bio jedan od urednika „Književnog juga“ bio je patriota, ali je njegov patriotizam, razvijajući se u pravcu nacionalizma do krajnjih reakcionarnih konsekvenca, u Drugom svetskom ratu degenerirao u svoju suprotnost, u svoju krvavu četničku negaciju“, a u Enciklopediji Jugoslaviej u prvom izdanju, u nepotpisanoj odrednici piše:“B, je pisac bez nekog naročitog dara; politički se formirao u sjeni predratne nacionalističke omladine, djeleći njene misli i predodžbe o problemima državnog i kulturnog ujedinjenja jugoslovenskih naroda. Pridružio se onom krilu te omladine koja se, posle sloma Austro- Ugarske, kao reakcionarna, antidemokratska i naročito antikomunistička grupacija, stavila u službu dinastičke politike. Počevši od drame Kuga (1919) B. se razvijao sve više udesno i konačno svršio u redovima četnika.“
Niko Bartulović je izbrisan i iz hrvatske i iz srpske književnosti, sve do 1986. godine, kada je Miroslav Karaulac u „Godišnjaku Andrićeve zadužbine“ obelodanio nesrećnu sudbinu pisca priča Tri divna druga, Hipotetakon i Ljubav na odru koje je Gojko Tešić uvrstio u svoju antologiju Utuljena baštna (1991). Tragična sudbina Nike Bartulovića zahvaljujući istraživanju Miroslava Karaulca donekle je rasvetljena. Kada je počeo rat, aprilskim slomom 1941. godine Niko Bartulović je pokušao i nije uspeo da napusti zemlju sa grupom političara i da odleti u Grčku. Od desetak aviona koji su trebali da polete iz Nikšića, dva su se zapalila, u jednom od ta dva zapaljena aviona poginuo je istoričar Vladimir Ćorović, a drugi u kome je bio N. Bartulović takođe se zapalio i nije poleteo, ali putnici, njih pet šest, ostali su nepovređeni. Ratne godine provedi skrivajući se od Risna do Splita. U Splitu je vrlo angažovan pri Odboru za pomoć izbeglicama koje beže pred ustaškim terorom iz Like i Korduna u Dalmaciju.
Posle kapitulacije Italije, zbog veza sa izbegličkom vladom i antifašizma Bartulović je 29.III 1944. dopao u nemački zatvor u kome je ostao do oslobođenja Splita, 26. X 1944.godine. Opet, po treći put, ovog puta po oslobođenju Niko Bartulović je uhapšen, smešten u splitski zatvor, potom je prebačen u zatvor u Kninu, i početkom 1945. godine sproveden u zadarski zatvor. Ovaj put Bartulović se našao u zatvoru po nalogu oslobodilaca, „narodne vlasti“. Kada su ga iz zadarskog zatvora poveli u Zagreb gde je trebalo da mu se sudi, na putu od Obrovca prema Topuskom, pogubljen je je po odluci nekog anonimnog suda, bez presude, a motivi i kriterijumi, kao i onaj ko je to učinio, očito su ostali nepoznanica. Ne samo što je fizički likvidiran na tom putu prema Zagrebu, pisac, urednik, prevodilac Ivana Cankara na češki, upravnik splitskog Narodnog kazališta potpuno je zaboravljen, njegove knjige nisu spominjane, iako ga je Crnjanski u jednom svom tekstu spomenuo uz Čehova, Strindberga, očekujući da Bartulović napiše „dramu modernog čoveka, modernih duša“. Niko Bartulović je pogubljen jer je uz Dragišu Vasića, Đuru Vilovića i Silvija Alfirevića a i mnoge druge predratne pisce svrstan u tabor četničkog pokreta, među pristalice fašističke, nacističke ideologije. Hrvat po nacionalnosti, sa izraženom jugoslovenskom, unitarističkom orijentacijom , pisac koji je pisao o dalmatinskom podneblju, poput Ćipika i Matavulja, a neke njegove priče pripadaju nesumljivo modernom proznom konceptu koji je bio karakterističan za dvadesete godine XX veka, Niko Bartulović ostaje i dalje kako za hrvatsku, tako i za srpsku, jugoslovensku književnu istoriju jedan iz „utuljene baštine“. Bez obzira na malobrojne radove koji su se bavili njegovom književnom zaostavštinom ili analizom političkih tekstova i angažmana dokazujući da njegov književni rad zaslužuje pažnju, da je nepravedno zanemaren i „izbrisan“, da su optužbe na račun njegovog književnog rada i vrednovanja proizišle iz logike ideološkog „prekog suda“, čini se da će to tako i ostati.
Glas iz gorućeg uma (2003), nedovršen, prerađen u toku Drugog svetskog rata roman Na prelomu, Nika Bartulovića objavila je zagrebačka Prosvjeta.

O delu

Niko Bartulović je dugo smatran efemernom literarnom pojavom. U svojim pričama oslanjao se na romantičarski realizam, a to se nije uklapalo ni hrvatske, a ni srpske međuratne književne tokove. Vesna Trijić u svom tekstu „Pripovedački postupak Nike Bartulovića“ koji je objavljen u časopisu „Priča“ na primeru dve priče: Sinovljeva gospoja i Viska Sile, obe iz Bartulovićeve nagrađene zbirke Ljudi na ostrvu analizira kompoziciju priča, teme, pa tako primećuje da i „pored toga što je izabrao društveno- satirične motive (duh čaršije i napredka, na primer, lažnog epskog čoveka i nacionalne grandomanije) preterano bi bilo tvrditi da se Bartulović bavio staleškim odnosima, njegovo poimanje u ovoj oblasti ne idu dalje od građanske, socijalne fikcije.“ Istovremeno, Vesna Trijić kao najtežu zamerku Bartulovićevoj prozi navodi „rehabilitaciju idiličnog fona“, i primećuje da sledi estetiku pozorišta i razmišlja kao dramski pisac u svojim pripovetkama a one su namenjene publici, onoj građanskoj sklonoj popularnim komadima „u kojima oscilira između tragedije i lakrdije, između idiličnih oscilacija i naturalističkih preterivanja.“ Analizi proze Neke Bartulovića, tekstu Vesne Trijić prehodi rad istoričarke Sofije Božić Niko Bartulović u predvečerje Drugog svetskog rata: ideološki pogledi jednog hrvatskog intelektualca objavljen u „Prilozima za jezik, književnost i folklor“ 2011. godine u kome ona dokazuje analizom njegovih publističkih tekstova da je Niko Bartulović bio antifašista, protivnik boljševizma i antiklerikalac, da je bio pristalica parlamentarne demokratije. Naporu da se rasvetli delovanje Nike Bartulovića koga su nemački obaveštajci označili kao „glavnog komunistu“ posebno je doprineo Nikola Žutić Velebitski koji je posvetio tri knjige ovom piscu, a u dvema su sakupljeni njegovi članci, kritike, polemike koje je pisao u rasponu od 1911do 1941. godine. S druge strane ostala su osporavanja kako njegove proze, koja je ocenjena kao literatura bez „zametne književne vrednosti“, tako i njegovog političkog angažmana koji je procenjivan i posle raspada Titove Jugoslavije, sukoba nekadašnjih republika, i potpuno u skladu sa retorikom devedesetih godina tumačeno njegovo mesto u hrvatskoj književnosti, a pisac nazivan „bolesnikom , huljom i terororistom“. Svojatanja ovog pisca od strane srpskih ekstremnih nacionalista koji sebe nazivaju i sledbenicima četničkog pokreta, falsifikovanje mesta i godine smrti Nika Bartulovića, teško da se može potkrepiti činjenicom da su mu Izabrane pripovetke štampane ćirilicom, u izdanju SKZ, 1938. godine.
U tekstu „Niko na ničijoj zemlji“ o Bartuloviću povodom objavljivanja njegovog nedovršenog, sa dosta autobiografskog, romana Glas iz gorućeg uma Mirko Demić na početku teksta citira N. Bartulovića, pisca koji je za svojih 55 godina robijao u zatvorima tri puta potpuno svestan, čak proročki svestan gde je živeo i u toj knjizi kaže: Kao da je neko podmetnuo pod nas bombu, razletesmo se u paramparčad. Ima nas što se lomatamo i dalje, ali ne znamo ni sami kuda spadamo. Nalazimo se u stotinama tabora – najbespravnijih i najbeznadnijih – i nigdje ne unašamo nego sumnju…Da smo skupa, od pustog jada bismo razderali jedni druge. Zato i nema više uzdaha za prošlost. Poruši, poravnaj,- eventualno i popljuj, pa dalje! Brisati, pa iznova! 

O priči Poslednja želja

Novela Poslednja želja je jedna od sedam novela koje su objavljene u zbirci novela Nika Bartulovića Ivanjski krijesovi u izdanju „Tipografije“ iz Zagreba,1920. godine. U zbirci se nalaze još i ove novele: Lisztova rapsordija, Visoko Sila, Paklena, Mare Danica, Dva saputnika, Plava. Priču Poslednja želja Niko Bartulović je napisao u martu 1918. godine, u Zagrebu. Priča je očito odraz sećanja na zatvorske dane, zatvor je mesto u kome se dešava kratki susret naratora sa osuđenikom na smrt. Sve se dešava u zatvorskom krugu, u toku šetnje kada dolazi novi zatvorenik koji ne može da šeta kao ostali, već mora to da čini pridržavajući se za zid. On je vrlo slab, i svi se čude da je uopšte živ, znaju da ne dobija ništa ni od koga, ne razgovara ni sa kim, ništa ne pita. Ostali zatvorenici nastoje u toku šetnje da mu vide oči, ali „one su duboko sakrite ispod čupavih obrva, i tamni njihov odsjev bio je upravljen samo k zemlji“, ali on ne razgovara ni sa kim, ne primećuje nastojanje drugih da saznaju ko je, da pokažu neku vrstu solidarnosti, suosećanja. Ne uspevaju, on jednostavno ne pokazuje ni najmanju volju za komunikacijom sa drugima. Kratak, telegrafski opis prilika u zatvoru u priči Poslednja želja Niko Bartulović sažeo je u jednu rečenicu: Jer glad je tad bio u kući silan, i tko nije mogao da kupi, izmoli, ili ukrade, bilo mu je posve zlo. Novela Poslednja želja pripada ranijim literarnim ostvarenjima Nike Bartulovića, nastala je po svršetku Prvog sveskog rata, neposredno po stvaranju Kraljevine Jugoslavije i ona je poput još nekih ranih novela na neki način svedočanstvo o životu običnog čoveka, o njegovoj smrti, o tretmanu osuđenih na smrt i onih koji su svedoci poslednjeg dana života nekoga kome je neka vlast, neki upravnik zatvora odredila i obećala krompir, i to bez zrna soli koju on traži od sapatnika, a niko mu nije saopštio da je to poslednji obrok, i da mu sledi vešanje. Ali nije taj socijalni momenat težište ni ove priče Nike Bartulovića, iako je prisutan u mnogima. Pre bi se reklo da je to težište skoncentrisano na naratora, na njegov psihički lom, njegovu „dušu“, dok jedini sa suosećanjem sluša ćutljivog čoveka koji mu se samo jednom, dan pred vešanje obraća sa poslednjom željom, za „malo soli“… 

Deo iz novele Nika Bartulovića Poslednja želja

Za par dana donese nam netko vijest: Osuđen na smrt!- Mnogi su je primili samo onim zanimanjem koje pobuđuje svaka nova vijest u tom monotonom životu, ali mnoge je i dublje potresla. Nije to bila prva te vrsti. Prije bi nas takođe potresle, ali bili smo nekako pripravni na njih. Ova nas je tištila svojom tajnom. Rekoše nam da on ne zna za nju, da mu ima da bude javljena tek na dan smrti, jer se boje, da im ga slaboća ne otme užetu, ali uza sve to tražili smo razrešenje na njegovom licu. Zaludu. Svi su ga gledali tog jutra najpozornije, ali on nije video nikoga.

Pošli smo sa šetnje uvjerenjem da su mu naši pogledi zadnji pozdrav prije smrti, i nismo svrnuli očiju s njega, sve dok smo mogli. Sutra u jutro pojavio se ipak: i dan prije smrti mora da se vrši kućni red…

Bilo je još rano. Rekoše nam, da mu osuda još nije najavljena i to nas je još jače uzrujavalo: činilo nam se da imamo mrtvaca između sebe. Ali što je najčudnije bilo, taj mrtvac je uskrsnuo! Nije govorio, niti obraćao kome – ali najednom, kao da je progledao… Njegova glava tog dana nije bila pognuta k zemlji; lice mu je bilo obrnuto nama, i to sa nekim čudnim, užasnim izražajem radosti u očima, koji se činio, kao smijeh na metvačkoj lubanji… Sve nas je gledao kao da nešto traži, odabire, pita, ili čeka zgodu. A mi, koji smo prije željeli da ga nagovorimo, odvraćali smo sad oči s užasom, i ledeni strah osjećali, kad bi prošli mimo njega.

Tako je prošla ura, sve pod dojmom tog čudnovatog preokreta. Vrata kuće otvoriše se da nas progutaju, i svi smo stali da žurimo, samo da ga više ne gledamo….

 Najednom osjetismo nas dvojica da je za nama. Nismo ga vidjeli, ali znali smo, da se njegov pogled ustavio na nama, i nas odabrao. Kao očarani usporili smo hod. Bolilo nas je to, ali drugačije nismo mogli.

Njegov korak približavao se mukao, kao da stupa po grobnoj ploči. Kada je već bio blizu, prošapta pjevuckajući:

- Malo soli; samo malo…

Nismo mogli niti da mu odgovorimo.

- Samo malo, - nastavljaše toplije –lijepo vas molim…Krumpira ću dobiti sutra, obećali mi, a soli nemam… Samo malo.

Mljacnu požudno jezikom i uhvati me za kaput…

Ja se otrgnuh s užasom i pođoh brže. Ali on je trkao za nama: - Za sutra soli! Činilo mi se da se čitav pakao ceri na mene vražjom zlobom. Zar zaista taj čovjek niti ne sluti da će sutra umrijeti, da je dapače već umro i samo sjena njegova da još luta dvorištem…? Uviđao sam da je to djelo bezdušne poruge krvnika, koji se ne žaca ni samu smrt da oskrvne, i nikad kao u tom času nisam osetio svu strahotu mjesta, u kojem sam živeo. Tako, dakle, olakšavaju tu poslednje časove…

Kada smo stigli do naše ćelije, stade i uvuče se u vrata. Čuvari ga gledahu, i ne rekoše mu ništa. Moljaše opet… Moljaše me tako da bi mu i dušu bio dao, ali- zar da se i ja pomognem rugati mrtvacem?!

Glas mu je drhtao sve više, a nama parao srce. Čuvari su se smješkali…

I kao da se sjetio, valjda da bi ga mogli kazniti, najednom se povuče. Ali da ne izgubi ni zadnje prigode, pogleda me još jednom s toliko molbe i prijekora u očima, da mi se činilo da ću vrisnuti. Osjećao sam, da će me proganjati zauvjek taj pogled, ne uslišim li ga. I u zadnji čas, pograbih s ladice so, i utisnuh mu je u ruku…

Ono čega sam se bojao, dogodi se: stražari se doista iscerili. Prisilili su me, eto, da se i ja rugam, poslednjim saučešćem i poslednjom ljubavi, da se rugam. Al’ – hvala Bogu!...

U taj me poslednji čas njegov pogled tako podraga po licu, kao što može da podraga samo pogled umirućeg brata kome si ispunio poslednju želju.

- Spasibo – prošapta pjevuckajući, stisnu veselo so, i odskakuta dalje------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Sutra ga više nije bilo na šetnji.

str.  198- 201

 Niko Bartulović

 Ivanjski krijesovi

 „Tipografija“ D. D. Zagreb, 1920