Nikolaj Vasiljevič Gogolj

Biografija

Nikolaj Vasiljevič Gogolj-Janovski,rođen je 1. 4. 1809. godine u mestu Soročnicama, u Mirgorodskom srezu Poltavske gubernije, u plemićkoj porodici.Gogoljev otac bio je darovit čovek, pisao je pesme i šaljive komade na ruskom i ukrajinskom jeziku. Porodica Gogolj imala je porodično imanje u selu Vasiljevke, a nedaleko od tog imanja živeo je dalji rođak Gogoljeve majke, magnat Troščinski. Gogoljev otac je bio njegov poslovni poverenik.Troščinski je na svom imanju stalno priređivao zabave i gozbe,u njegovom vlastelinskom dvoru bilo je uvek gostiju i on je imao vlastito pozorište, sa glumcima kmetovima koji su za te predstave naročito pripremani, što nije bilo ništa neobično u tadašnjoj Rusiji. Nisu samo kmetovi igrali tim u predstavama, igrali su i gosti, plemići,pa i Gogoljev otac, majka,seste kao i sammladi Nikolaj Gogolj . Bio je bio vrlo darovit, kako su primećivali već tada.To rano iskustvo, alii naklonost prema literaturi koju je pokazao vrlo rano uticaće naformiranje književnog ukusa budućeg pisca.Odrastajući u takvoj sredini, a i kasnije kada je u vreme školskih raspusta boravio u svom zavičaju ne samo da se Nikolaj Vasiljevič Gogolj upoznao podobno sa životom plemstva, već i sa životom naroda kome je pripadao, njegovim običajima, potrebama, svakodnevnim životom, ali i umetničkim stvaralaštvom, pesmama, pričama, legendama koje je slušao još u ranom detinjstvu. Ta saznanja će se odraziti u njegovom književnom stvaralaštvu.
Pošto je godinu dana proveo u sreskoj školi u Poltavi, Nikolaj Gogolj se još godinu dana spremao kod privatnog učiteljada bi 1821. godinestupio u novoosnovani Nježinski licej u kome je ostao do završetka školovanja, 1828. godine.Nije bio među najboljim đacima, ali je svoje talente pokazivao na druge načine. Zabavljao je drugove svojim duhovitostima, šaljivim i satiričnim pesmama,crtao, inicirao pokretanje licejskog časopisa, igrao u komadima i muške i ženske uloge. Već tada, ako je verovati savremenicima, a može se pročitati u zborniku Gogolj u pismima i uspomenamakoji je sačinio Vasilij Gipius, i koji je objavljen u Moskvi 1931. godine „blistav“ glumački dar koji je u jednoj predstavi pokazao bio je takav da„nijedan moskovski ili petrogradski glumacne bi mogao da se meri s njim“. Ne samo da je tokom boravka u Nježinu, u liceju bio zainteresovan za književnost, glumu, već je imao i strasnu naklonost prema crtanju, kojim se bavio ne samo tada, već i kasnije, kada ode u Petrograd. Jedno vreme će u tom gradu pohađati i slikarsku klasu na Akademiju umetnosti. Još dok je bio u liceju Gogolj, a tada vlada Nikolaj I, car Rusije, kralj Poljske i veliki vojvoda Finske, osnivač tajne policije, krunisan posle abdikacije svog starijeg brata Konstantina dolazi do pobune, ustanka revolucionarno nastrojenog plemstva protiv carskog apsulutizma, i on već tada opredeljuje, staje na stranu pobunjenika, dekabrista. Kada se pobuna ponovi sledeće, 1926. godine na Senatskom trgu u Petrogradu, na nju će reagovati i u Ukrajini, pobuniće se Čergovanski puk.
Nikolaju Gogolju umire otac, a to je značilo da odgovornost za majku i sestre mora on da preuzme kao najstariji i jedini muškarac u porodici. U zborniku Gogolj u pismima i uspomenama Vasilija Gipiusa navodi se jedno pismu koje  Gogolj piše iz liceja kaže da sebe smata „predodređenim za velika dela“ i želi da se posveti pozivu kojim bi „najviše koristio svojoj zemlji“, a pod tim pozivom je podrazumevao državnu službu., ne sluteći da će morati da se odluči za sasvim drugi životni izbor za koji je svakako bio predodređen, postaće jedno od najznačajnih imena ruske književnosti iz čijeg „šinjela“ izaći značajna imena ruske književnosti. Na taj izbor životnog i literarnog puta izuzetan uticaj, kada je u pitanju romanopisac, komediograf Nikolaj Gogoljimao je Aleksandar Sergejevič Puškin.
U Petrorograd, pun nade i mladalačkog oduševljenja Nikolaj Vasiljevič Gogolj dolazi 1828. godine, odlučan da nakon što je „pretresao sve pozive u državi, sve dužnosti „ zaustavio se na jednoj, pravosuđu. Jer, kako je napisao vrlo rano u jednom pismu:“Bespravlje je najveća nesreća na svetu.“ i ona mu je najviše „cepala srce“. U tom pismuzaneseno nastavlja da se sam sebi zaklinje da neće „izgubiti ni jedan trenutak svog kratkog života, a da ne učini dobro.“ Te rečenice iz pisma ne samo da govore o njegovim mladalačkim ubeđenjima i raspoloženju, već su umnogome odredili sadržinu i pravac njegovog književnog stvaralaštva. Kada je stigao u Petrograd imao je silnih teškoća i neprijatnosti, počev od činjenice da je prvu petrogradsku zimu proveo u letnjem, lakom kaputu, jer nije imao novaca za zimski kaput, pa do dobijanja državne službe posle silnih pokušaja i neuspeha. Pokušao je čak da nađe službu u pozorištu, da bude glumac, ali je i tu odbijen. Tada se u glumi držalo do patetike i afektacije, a Gogolj je čitao odlično, prirodno i jednostavno.I kao književnik je pretrpeoveliki poraz.
Pod pseudonimom V. Alov štampao je poemuHans Kihelgarten, a kritika je nepovoljno ocenila. Očajan i potišten ocenom kritike, pokupio je iz knjižara sve primerke i spalio ih, tako da je prvo izdanje ovog njegovog dela izuzetne bibliografske vrednosti.Bez obzira na sve nedaće koje su mu se dešavale petrogradski period Gogoljevog života koji je počeo krajem 1828. godine i trajao do sredine 1836. značio je izuzetno mnogo za njegov književni rad i razvitak. U tom periodu je pronašao sam sebe i odlučio da život posveti književnosti. Napustio je administratuvnu službuu Depatmanu carskih dobara i postao profesor istorije u Petrogradskom institutu, jer mu je ta služba, bez obzira što se nije pokazao kao vrstan predavač, pružala veće mogućnosti za književni rad. Ušao je brzo u krug petrogradskih književnika zahvaljujućipre svega, P. A. Pletnjovu, kasnije profesoru i rektoru Petrogradskog univerzitete,koji ga je upoznao sapiscima, pesnicima iz Puškinovog kruga, a konačno i sa samim Puškinom, te je ubrzo počeo da sarađuje u petrogradskim časopisima i listovima. Dragocena pomoć koju su mu ukazivali iz Puškinovog krugaa ubrzo i sam Puškinnije bila samo materijalna, već su prepoznavši njegov književni talenat članovi tog kružoka su mu bili i bili bezrezervna moralna podrška.Već 1830. godine u februarskom i martovskom broju časopisa„Otadžbinski zapisi“ objavljuje svoju pripovetku Basarvjuk ili veče uoči Ivanjdana koja će ući u njegovu prvu zbirku pripovedaka. Objavljuje i u almanahu „Severna zvezda“, „Književnim novinama“ odlomke iz nekih priča. Ove publikacije uređivao je A. A. Deljvig, Puškinov, ali i Gogoljev prijatelj. Bio je to period kada je Nikolaj Gogolj bio zadovoljan, prilično srećan, otrežnjen od želje za državnom službomo kojoj je maštao, pa piše svojoj majci; „Mesto onog glupog, besmislenog rada koji sam uvek mrzeo zbog njegove ništavosti, moj sadašnji rad pričinjava mojoj duši neizrecivo zadovoljstvo. Ja sada radim više nego ikad i veseliji sam nego ikad.“ Verovatno je tom veselju doprinelo i poznanstvo sa Puškinom o čemu je još pre dolaska u Petrograd sanjao. Kada je stigao u Petrograd želeo da sam ode Puškinovoj kući i ostvari tako svoju želju, ali je odustao, pa se ponovo vratio, a Puškin je u međuvremenu izašao. No, upoznali su se u maju 1831. godine kod A. A. Pletnjikova. Puškin je vrlo pronicljivo i tačno procenio Gogoljev talenat., postao mu iskren prijatelj, savetodavac, ali i mentor.O značaju Pušinovog prijateljstva i uticaju, podstreku koji mu je pružao Nikolaj Gogolj govori u Piščevoj ispovesti. U njoj veliki ruski pisac kaže da ga je Puškin nagovarao da pristupi pisanju nekog većeg književnog dela i to nakon što je čuo opisjedne scene koju je Gogolj pročitao. Na Puškina je taj opis snažno delovao, pa se glasno zapitao: „Kako je moguće sa takvom sposobnošću da se odgonetne čovek i da se u nekoliko poteza sav iznese kao živ, kako je moguće da sa takvom sposobnošću ne latititivelikog dela? To je prosto greh!“ Dalje u svojoj ispovesti Nikolaj Gogolj piše da se Puškin plašio da Gogolj ne umre pre nego što napiše veliko delo, pa prepričava sa koliko je brižnosti govorio o njegovoj konstituciji, bolestima, navodio mu kao primer Servantesa koji bez obzira što je napisao nekoliko pripovedaka, da nije napisao Don Kihotanikada ne bi zauzeo mesto koje zauzima u književnosti. Ne samo da ga je nagovarao da se lati pisanja velikog dela, većmu je velikiPuškin koga je car Nikolaj smatrao vođom slobodnih mislioca ustupio vlastiti siže od kogae je hteo da napravi poemu. Bio je to sižeza Gogoljeve Mrtve duše.Za Nikolaja Gogolja smrt A. Puškina koja je usledila nakon dvoboja bila je veliki udarac jer je izgubio snažnu i sigurnu podršku. Taj petrogradski period Gogoljevog života smatra se izuzetnim, ključnim za njegovo stvaralaštvo, a on sam u jednom pismu govori o izuzetnom značaju velikog pesnika na njega i njegovu literaturu.
Prvi deo svoje zbirke pripovedaka Večeri u seocetu kraj Dikanjke Gogolj je objavio  u septembru 1831. godine..Drugu zbirku Mirgorod(u dva dela)1835.godine., Arabeske (različite književne tekstove, takođe u dva dela)iste godine. U Petrogradu je napisao još dve pripovetke:Nos i Kočije koje su se pojavile u Puškinovom tromesečniku Savremenik.Značajno mesto u tom periodu, pored zamisli i projekata koje će kasnije ostvariti, ili ne, je i zamisao o pisanju dramskog dela iz savremenog ruskog života. Tada je nastala i ideja za komediju Vladimir trećeg stepena. Ta komedija ostaće  neostvarena nedovršena zamisao, spominje se u ujednom njegovom pismu.Ostala su samočetiri odlomka koje je napisao:Jutro poslovnog čoveka, Predsoblje, Parnica i Odlomak.Odloživši rad na Vladimiru trećeg stepena, Gogolj počinje da piše Ženidbu.Počeo je da je piše 1833. godine, prva redakcija je bila gotova već sledeće godine, ali on nije bio zadovoljan, pa ju je preradio dva puta u sledeće dve godine. Definitivno tekst Ženidbe uradio je krajem 1841. godine.Uporedo sa Ženidbom, Nikolaj Gogolj radi na svojoj čuvenoj komediji Revizor. Svoju najčuveniju komedijuGogolj je počeo da piše u jesen 1835. godine; prva redakcija je bila krajem te godine, a premijera j već u aprilu 1836. godine. Svoje najveće i najznačajnije deloMrtve duše Gogolj je započeo da piše u petrogradskom razdoblju i to 1835. godine, kao i pripovetku Šinjel.Prvi deo Revizora završio je 1841, a pripovetkaŠinjel pojaviće se u Gogoljevim Sabranim delima godinu dana kasnije, 1842. godine, kao i njegova šaljiva igra Kockar napisana u vreme boravka u Petrogradu.
Nikolaj Gogolj će iz Petrograda otputovati u inostranstvo u junu mesecu 1936.godine, nakon što je posle izvođenja Revizorana scenikrajem aprila doživeo i strašne napade. Bez obzira što je i car Nikolaj I gledao predstavu i navodno shvatio da je bezopasna, njegova tajna policija i doušnici su svakako imali pune ruke posla i oko Puškina i oko svih koji su pripadali tom krugu, naročito kada se ima u vidu njihova podrška dekabristima. Gogolj je bio u vrlo bliskim odnosimasa tom grupom..IRevizora je napisao posugestijom sižea koji mu je predložio Puškin. Sledećih deset godina Nikolaj Gogolj će provesti van Rusije, najviše u Rimu, Ogorčen zbog napada pisaće prijatelju iz Ženeve: „U Rusiji postoji tako velika kolekcija odvratnih ljudi, da više nisam mogao da ih podnosim.Čak i sada mi se pljuje kada ih se setim“ Bio je premoren jer u toku godina provedenih u Petrogradu radio mnogo i u teškim materijalnim uslovima. Proputovao je kroz Nemačku, stigao u Švajcarsku izvesno vreme se nastanio se u mestu Veve na Ženevskom jezeru, ali se ubrzo se preselio u Pariz. Nastavio je da radi naMrtvim dušama koje je ranije bio započeo, jer je na taj način želeo da ispuni amanet koji je dao Puškinu.U toku boravka u Parizu i rada na Mrtvim dušama obaveštava prijatelje da taj rad na čuvenom delu teče „bodrije, življe i snažnije nego u Veveu“napominjući da mu je“smešno kad pomisli da Mrtve duše piše u Parizu“.A onda stiže vest o Puškinovoj smrti, 29. januara 1837 ( po starim kalendaru, 10. februara 1837. godine, po novom) i Goglj skrhanprekida rad odlazi iz Pariza u Rim. U Rimu će završiti svoje najznačajnijedelo, prvi deo.Voleo je Rim, u njemu se dobro osećao, imao je u tom gradu dosta prijatelja Rusa, kao što je bio slikar Aleksandar Ivanonov, koji je dugo radio na slici Hristos se javlja narodu. Na jednoj od skica za tu sliku nalazi se i Gogolj, među grešnicima. Prva sveska Mrtvih dušabila je gotova u leto 1841. godine. Neće radost zbog završetka rada prve sveske Mrtvih duša dugo potrajati. Ubeđen da će sada sve ići lakše počev od štampanja, zbog čega iz Rima dolazi u Rusiju, nije mogao da predpostavi da će njegovo delo koje je napisao i zamislio kao „moralno ispravljanje“ svojih sugrađana i sunarodnika,. izazvati toliko negodovanje plitkoumnih i poslušnih cenzora. U Moskvi je glavnom cenzorusmetao i sam naslovMrtve duše. Jer, po njema „duša nije mogla biti mrtva, pošto je besmrtna“ Još kada je isti cenzor saslušao objašnjenje da se radi o spahijskim kmetovima, jer se oni u Rusiji nazivaju „dušama“, zaključio je vrli cenzor da se radi o opasnom štivu uperenom protiv kmetstva, poredka, cara. Takav je bio moskovski cenzor za razliku od petrogradskog Nikitinskog kome je Belinski na Gogoljevu molbu odneo rukopisa i on gaje odobrio za štampanje. Ne bez zahteva da se nešto prepravi, ublaži, izbriše. Gogolj je morao ublažiti, izmeniti pripovetku o kapetanu Kopejkinu. Drugačije knjiga ne bi mogla biti štampana. Uostalom, nijedno Gogoljevo delo nije moglo biti štampano, a da dežurni cenzor ne traži da se nešto izbaci, ublaži, izbriše, skrati...Uvek je to kada su Gogoljevi radovi bili u pitanju postojalo neko oko koje je čuvalo poredak, samovlašće.
Aleksandar Hercen je napisao povodom pojave prve sveske: „Mrtve duše potresle su svu Rusiju! Ono što je najbolje, najdublje u tom delu to je njegova svežina, oštrina socijalne kritike i smisao te kritike koji je svakome bio savršeno jasan. Gogoljeva poezija „krik užasa i stida koji ispušta čovek, ponižen od niskog života, kad odjedanput primeti u ogledalu svoje skotsko lice“. Bilo je onih koji su Gogolja proglasili za „neprijatelja Rusijekoga treba u okovima sprovesti u Sibir!“
Prva sveska Mrtvih duša trebalo je da bude samo početak velike socijalne epopeje u kojoj je pisac imao nameru da naslika celu Rusiju i to u trisveske, a potonje dve su po autorovoj zamisli trebale da budu značajnije od prve. Gogolju nije pošlo za rukom da ostvari svoju nameru. Početkom 1842. godine, on upada u veliku idejnu i psihološku krizu od koje se nikada nije oporavio.Drugu svesku Mrtvih duša je tri puta spaljivaio, i od nje su sačuvani samo pojedini odlomci.
Da li je i šta i kada dovelo Gogoljau situaciju da spali drugu svesku Mrtvih duša, da se njegova sklonost prema religioznom i mističnomkoja je začeta još u ranom detinjstvu, jer mu je majka bila vrlo religiozna, ili dok je boravio u Rimu i družio se sa Zinaidom Volkovskom, Ruskinjom koja je takođe okupljala oko sebe ljude sklone religiji i misticizmu, i koja je prešla u katoličanstvo,koliko je na tu sklonost koja je postajala sve primetnija uticao sam Rim, ostaće tajna koju je teško odgonetnuti. Međutim, mnogi smatraju da je boravak u Rimuzačetak piščeve tragedije, da tada počinje preobražaj ne samo prema sopstvenom stvaralaštvu, ulozi koju pisac treba da ima u društvu, već i u svakodnevnom životu. Počeo je da misli da je bio na pogrešnom putu, da treba da ispravlja svoje greške. Smatrao je da su slike u njegovim delima suviše crne, hteo je da prikazuje pozitivne ličnosti, idealne ljude. Počeo je da propoveda reakcionarne političke ideje, da brani carsko samovlašće, poredak. Takav iznenadni obrt pisca koji je napisao ne samo Šinjeli čiji junaci u mnogim delima su „poniženi i uvređeni“., oštrog kritičara poredka, zbunio je mnoge poklonike i prijatelje. Nisu mogli da shvate tu radikalnu promenu, taj obrt potiranja onog što je bilo najbolje u njegovim literarnim radovima.
 Najdalje u propagandi svojih reakcionarnih ideja kojima se svojim dramama, pripovetkama snažno suprotstavljao, rugao im se, pokazivao koliko su nazadne i pogubne, otišao je u svojoj knjizi Izabrana mesta iz prepiske sa prijateljima (1847). U toj knjiziu poglavljuRuski spahija Gogolj savetuje spahije kako da rade na unapređenju svog gazdinstva:“Skupi pre svega seljake i objasni im šta si ti, a šta su oni, da ti nisi spahija nad njima zato što voliš da zapovedaš i da budeš spahija, nego zato što si ti već spahija, što si se rodio kao spahija i da ćeš odgovarati pred bogom ako to zvanje zameniš drugim, jer svako treba da služi bogu na svom mestu, a ne na tuđem, isto tako oni rodivši se pod vlašću, treba da se pokoravaju toj istoj vlasti, jer nema vlasti koja ne bi bila od boga“ U nastavku ovog teksta savetuje spahije kako da postupe prema neposlušnim. Ne doduše da ih tuku, ali svakako izgrdi pred drugima. „Ah, ti neumivena njuško!!“ treba im reći, pisao je čovek čija književnost je „krik stida i užasa“ upravo zato što je morao živeti po logici onih istih koje je ismevao i razobličavao još od rane mladosti i ostavljajući veliki trag, putokaz potonjoj ruskoj, i ne samo ruskoj književnosti: F. M. Dostojevskog, M. Bulgakova, A.M. Remizova, A. Bjela, N. R. Erdmana, I. Iljifa i E. Petrova, kao i mnogih drugih.Ne samo u Rusiji, već i u evropskoj knjževnosti, pozorišnoj sceni gde se njegovi komadi igraju i dan danas.
Knjiga je izazvala burne reakcije, a o njoj je V. G. Belinski napisaoda je „gnusna“. Nije se upuštao u detalje „zbog svog revolta i besa“, cenzure. Gogolj mu je posle te ocene napisao pismo, a to je bio povod i prilika da Belinski napišečuveno pismo Gogolju 15. juna 1847. godine u kome stoje i ove rečenice: „Da, ja sam vas voleo sa svom vatrom sa kojom je čoveknajdublje povezan sa svojom zemljom može voleti njenu nadu, čast, slavu, jednog od njenih vođa na putusvesti, razvitka, progresa. I zato se ne može ćutatikada se pod pokroviteljstvom religije i zaštitom knute propoveda laž i nemoral kao istina i vrlina.“ Na kraju Belinskizavršava pismo: „I evo moje završne reči: vi ste imali nesreću da se sa oholnom smernošću odreknete svojih istinskih dela, a sada trebada se sa iskrenom smernošču odreknete poslednje svoje knjige i da teški greh njenog izdavanja na svet iskupite novim delima koja bi podsećala na vaša pređašnja dela.“ Nikolaj Gogolj tada bio u Palestini, na hadžiluku.
Veliki deo svog života proveo je putujući, živeći po hotelima iznajmljenim sobama, i na kraju ostao je sam, bez porodice,bez novca i doma. Prijatelji su se osipali.Nastanio se kod prijatelja, grofa A.Tolstoj s jeseni 1851. godine na Nikitinskom bulevarubroj 7, blizu Arbatskogtrga. Već je zašao u krizu srednjih godina. Razdirale su ga protivrečnosti, postajao je sve više religiozaniji, sve više okrenut crkvi, sve skloniji misticizmu.Pokušao da se zamonaši, ali jeodbijen. Uporedo je još uvek maštao i o književničkoj slavi. U domu grofa Tolstoja za njega su obezbeđenisa velikim razumevanjemuslovi za pisanje, topli domaći kutak gde je mogao da nastavi rad na Mrtvim dušama.
Još neki događaji bitno su uticali ne samo da prestane da izlazi iz kuće i osami se već i da sasvim prestane dapiše. Čak se sumnjalo na neko mentalno oboljenje. Prvo, u januaru 1852. teško je podneo smrt prijateljice  Ekatarine Homjakove koja je umrla od tifusa. Tada je izjavio: „Za mene je odsad sve izgubljeno“. Obuzeo ga je strah od smrti, i po nekim svedočenjima čuo je noću glasove koji su mu govorili da će uskoro umreti, plašio se da ne bude živ sahranjen.
Drugi događaj zbio se krajem 1852. godine. Sa već ozbiljnim i teškim zdravstvenim problemima Gogolj je pročitaodeo iz druge sveske Mrtvih dušaMatveju Konstanskom, ržavskom protojereju.Tako je otac Matvej postao jedini čitalac nastavka, odnosno vezije romanaMrtve duše koju je autor imao nameru da napiše u tri dela.Očito da religiozna shvatanja oca Matveja, da je sve od boga,  i spahije i kmetovi,i društveno uređenje,  a naročito car Nikolaj I, kao i onog moskovskog cenzora koji je odbio da dozvoli objavljivanje prve sveskečuvenog Gogoljevog dela, nisu mogla biti podsticajna i ohrabrujuća za već bolesnog, iscrpljenog Gogolja. Bila su negativna i pogubna.Otac Matvej se usprotivio objavljivanju nekih poglavlja i zahtevao od Nikolaja Gogolja da se odrekne Puškina.
“Pravi njegov poziv bilo je monaštvo. Uveren sam da nije počinjao svoje Mrtve duše čiji je završetak ležao na njegovoj savesti on bi odavno postao monah i bio bi savršeno spokojan stupivši u onu atmosferu u kojoj bi duša disala lako i slobodno“ pisao je  čak i njegov dugogodišnji prijatelj iz puškinskog kruga koji je bio, izuzetno religiozan, pesnikVasilij Žukovski.
Nekoliko dana pre smrti pozvao je svog slugu Sejmona, naredio mu da mu donese tašnu iz ormana, otvori vrata od peći. Uzeo je svoje rukopise i baci ih u vatru, po nekim svedočenjima. Prestao je da razgovara sa bilo kim, samo se molio, strogo se pridržavao posta, čak počinjao da posti ranije nego što je crkveni kalendar propisivao.Kažu dase osećao  krivim zbogsvojih kritičkih, duhovitih dela, pobunjeničkog duha . Prestavši da jede,još više je ugrožavao svoje krhko zdravlje,bilo mu je sve gore i 18. februara je prestao potpuno da uzima hranu, pao u postelju iz koje se više nije digao. Lekari su pokušali da ga nahrane prinudno. Uzalud, bio je potpuno iscrpljen. Sumnjalo se na malariju, meningitis šizofreniju, bolest želudca...
Nikolaj Gogolj, jedan od najznačajnijih i najorginalnijih pisaca ruske književnosti,pripovedač, romanopisac, komediografumro je u osvit zore 21, februara ( 4. martapo novom kalendaru) 1852. godine.

Delo

Nikolaja Gogolja smatraju „ocem ruske realističke proze(iako se PuškinovaKapetanova kći smatra prvom knjigom u kojoj je prepoznat ruski realizam koji će iznedriti buduća velika književna dela), začetnikom kritičkog i satiričnog pravca u ruskoj književnosti. Uklapao se i u evropski romantizam jer su njegove pripovetke zasnovane na folklornim motivima, a sklon je fantastici, metaforici, hiperboli . Ubraja se u red najpoznatijih i najcenjenijih ruskih realista, pisaca koje su socijalne teme zanimale i baveći se njima istovremeno je prikazivao društvo i prilike tadašnje Rusije.Njegovu prozu .odlikuju mnoštvo lirskih elemenata, pa ne čudi što je svoje tvorevine nazivao poemama ( Mrtve duše).
Hanc Kuhelgarten(1829) je poema, a tako je nazivao i Mrtve duše (1841) koju je Nikolaj Gogolj napisao i spalio posle negativnog odjeka koji je izazvala. Usledila je zbirka vrlo uspešnih pripovesti Večeri u seocetu kraj Dikanjke( 1831, 1832)dramaŽenidba (1833) istorijski roman koji to nije Taras Buljba (1835, 1842) satirična komedijaRevizor (1835) koja je uzburkala ondašnju Rusiju, azatim zbirka o činovničkoj bedi u kojoj se smenjuju satira, osećanja, zbilja i fantastika, a preovladava groteska. Objaviće i zbirku Peterburške priče,(1842), U toj knjizi su pripovetke:Nos (1836) iLudakove beleške,Zapisi s uma sišavšeg, Šinjel)nastale uglavnom u najplodotvornijem periodu njegovog života. I na kraju Mrtve duše (1642) roman iako je on nazivao poemom koja je po ugledu na Dantea trebalo da ima tri dela. Drugi deo je spalio, treći nije napisao, ali Mrtve duše Nikolaja Gogolja i dan danas se nalaze u vrhu ruske književnosti, a Revizorje jedno od remek- dela koje se prikazuje na pozornicama sveta.
Večeri u seocetu kraj Dikanjke( prvi deo u septembru 1831, drugi uaprilu 1832. godine) dramaŽenidba (1833), zatim Mirgorod (u dva dela, oba 1835. godine)Arabeske(u dva dela, takođe 1835. godine), i još mnogo toga, a treba spomenuti iz petrogradskog perioda značajnije pripovetke : Nos i Kočije,(1836) objavljene u Puškinovom „Savremeniku“ . Na komediji Revizor počeoda radi 1835. godine i prva redakcija bila je gotova te iste godine, a već sledeće, u aprilu 1936. izvedena je premijera. I Mrtve duše Gogolj je započeo u Petrogradu 1835, a završio i objavio tek 1841. godine.PripovetkaŠinjelse pojavila prvi put u Gogoljevim sabranim delima 1842, započeta je sredinom tridesetih, u Petrogradu, kao i šaljiva igra Kockar koju je redigovao 1842. Gotovo sva svoja dela Nikolaj Gogolj je napisao ili imao nameru da napiše u vreme dok je živeo u Petrogradu.
Večeri u seocetu kraj Dikanjke( 1831, prva knjiga 1832, druga knjiga) je prvi veliki uspeh koji je Nikolaj Gogolj pobrao jer je ta knjiga bila novina u ruskoj književnosti, kako po tematici, tako i poumetničkim dometima. na pripovetkama koje ovu zbirku Gogolj je radio od aprila 1829. do januara 1832, godine. U martu1830. godine u časopisu„Otadžbinski zapisi“ objavio jepripovetkuVeče uoči Ivanjdana, a u maju 1831. godine prvi tom ovih pripovedaka bio je završen i izašao je u septembriu 1831. godine. Gogolj je vršioposle neke izmene u pojedinim pripovetkama do 1834. i nije im se više vraćaoDrugo izdanje štampano je 1836. godine.Osvojila je čitalačku publiku plastičnim i zanimljivim opisima ukrajinskog narodnog života, prirode, svojom neposrednošću, svežinom, lirizmom i neodoljivim humorom. O toj Gogoljevoj knjizi veliki Puškin je napisao da su ga pripovetke iz te knjige „zadivile“ i to zato što su „iskrene, neusiljene, bez afektacije, bez izveštačenosti“. On navodi i anegdotu da su i slagači u štampariji„prskali u smeh“ dok su štampali ovo Gogoljevo delo.Vreme kada je pisao svoju prvu knjigu pripovedakakarakteristično je po interesovanju za narodni život, običaje, folklor. Gogolj je radeći na njoj prikupljao materijal, u pismima majci i sestri molio ih daza njega prikupljaju podatke o narodnim verovanjima i svemu što je vezano za ukrajinsku etnografiji. No, za razliku od drugih u njegovim pripovetkama nema previše etnografizma, niti on u narodnom životu vidi ili mu pripisuje egzotiku. Kod njega su glavni ljudi, narod i ti folklorni elementi su samo pomoćno sredstvo da se oni prikažu. Opisujući ih, on prema njima nema uobičajeni pokroviteljski, gospodarski stav, tipa „i oni osećaju“, bez obzira što se da primetiti da je narodni život u toj knjizi poetizovan, naročito neki junaci te knjige. U toj knjizi on nigde ne govori o kmetstvu o socijalim suprotnostima između plemića i seljaka. Mnoge pripovetke kojeje napisaou Večeri u seocetu kraj Dikanjke za osnovu imajunarodne legende (Soročinski sajam, Veče uoči Ivanjdana, Izgubljeno pismo) , mnogi motivi su u Gogoljevim pričama prerađeneiz epskih ukrajinskih pesama. Nosioci zla u ovim pripovetkama su fantastična bića i to kao proizvod samog naroda i njihovog naivnog verovanja. Belinski je povodom ove Gogoljeve knjigezapazio da se „narodno- fantastično tako divno slaže s narodnim – realnim, te ta dva elementa obrazuju konkretnu poetsku stvarnost ...“koja se prihvata kao istina. Najznačajnije ličnosti iz sveta književnostidočekale su ovu knjigu sa oduševljenjem i pohvalama, ali je bilo i onih koji su mu zamerali na demokratičnosti, kao N. Poljovoj koji je Gogoljev humor okarakterisao kao „površan“, uz primedbu da njegove pripovetke odudaraju od tradicije ruske satire. Naravno, pored PuškinaBelinski je prvi shvatio značajGogolja, zapazivši da „komičarski zanos“ kod Gogolja „uvek pobeđujeosećanje tuge i potištenosti.“ Belinski je naročito voleo Majsku noć ili utopljenica, pripovetku iz prve knjige Večeri u seocetu kraj Dikanjke koja se prvi put na srpskohrvatskom jeziku pojavila 1853. godine pod naslovom Majskanoć ili Utopljenica . Sorčinski sajam, takođe pripovetka iz prve knjige preveo je na srpskohrvatski Đ. Popović, a objavljena je 1864. godine u „Zabavi Srpkinjama“, kao i Veče uoči Ivan dana, dok jeprevodpričeIzgubljeno pismo objavljena u „Danici“1867. godine. Noć pred Božić prva pripovetka iz druge knjige prvi put je u Rusiji objavljena 1832. a kod nas 1858. godine u „Sedmici“. Strašna osveta, takođe iz druge knjige Večeri u seocetu kraj Dikanjke imala je podnaslov Starinska priča, a preveo ju je Timotije Ilić 1849. godine i objavljena je u „Srpskim novinama“ Kao i Starinska priča i pričeIvan Fjodorovič Šponjka i njegova teta i Začarano mestoprvi put su objavljene u drugoj knjiziVečeriun seocetu kraj Dikanjke, a na srpskohrvatski prvu je preveo Milovan Glišić, drugu L. Lazić pod naslovomĐavolova posla,1870. godine.|
Nikolaj Gogolju Piščevoj ispovesti za svoju najznačajniju komediju Revizor(1836, 1842) kaže da je u njoj odlučio da skupi sve što je znao rđavo u Rusiji, sve nepravde koje se vrše na onim mestima i u onim slučajevima gde se od čoveka traži „najviše pravičnosti i da to to ismeje“.KomedijaRevizor Nikolaja Gogolja smatra se genijalnom, gorkom društveno-političkom satirom, kritikom društvene stvarnosti, poredka i vlasti koja na aktuelnosti ne gubi ni danas. Gogolj je uspeo da ismeje vlast, predstavnike vlasti: sudstvo, školstvo, zdravstvo, policiju, vlastelu, trgovce,celu Rusiju, tačnije sveprisutnu nesposobnost, neobrazovanost i glupost, pohlepu,a pre svega, dodvoravanje centralnoj vlasti sveprisutnom korupcijom koja čini ljude nemoćnim i poniženim. Sam car Nikolaj I je odgledao predstavu, ali očito da je njen kraj koji je istovetan sceni na početku razumeo kao dolazak reda i zakona.Gogolj je bez obzira nautisak i uspeh predstave kako piše u svojim Piščevim ispovestima optuživan da mu ništa nije „sveto“, da su svi protiv njega.Primećuje dane može da zamisli šta bi tek bilo da radnja komedije Revizor nje smeštena u provincijski gradić, već u Petrograd čiji društveni život mu je u to vreme bio mnogo poznatiji nego provincijski.U Revizoru nema nijedne pozitivne ličnosti: nije to:ni gradonačelnik Anton Antonovič, ni Skvoznik- Dvuhamanovski, staratelj sirotišta, ni sudija Artemije Filipovič Zemljinka, ni sudija Amos Fjodorovič Ljapkin, ni varoške spahije Dopčinski i Bopčinski, ni sreski lekar Hinber, ni gradonačelnikova žena Ana, jednako površna i glupava kao njihova ćerka Marija. Čak lik Hlestnjakova, neodgovornog, lakomislenog, mladog sitnog činovnika iz prestonice koji je pokretač zbivanja deluje najsimpatičnije,bez obzira bez trunke zapitanosti pristaje na sve nepodobštine kome su skloni oni koje susreće na svom putu. Za njega je koji je slučajno uvučen u tu situaciju, društvenu igru,zatekavši se u u gostionici bez novca koji je prokockao sve postaje zabava i on se nemilosrdno poigrava svim ostalim likovimakomedije i tako ih pisac prikazuje u svoj njihovojpokvarenosti. Ni Hlestnjakov se ne razlikuje od onih koji mu služe za zabavu, on im je pandam, tipičan predstavnik prestoničkog lakomislenog, površnog neradnika, obavezno obučen po prestoničkoj modi, sa čežnjom za lagodnim životom. Takvim svojim ponašanjem on ih samo podstiče, razobličava provincijsku vlast koja je ogrezla u pljački, ogovaranju, podmićivanju, provincijskoj želji da se na beskrupulozan način popravifinansijski, društveni status.„Svi smo ponekad, bar na minut dva Hlestikov...“, govorio je Nikolaj Gogolj koji u svom junaku ne vidi lažova i varalicu od zanata, jer on to radi iz zadovoljstva, on je tipičan karakter ljudi koji su u vlasti, ali i drugih. On se samo našao u situaciji da nasamari, gotovo bezazleno provincijske silnike i gulikože a sam se spase iz situacije u kojoj se našaoprihvatajućise uloge lažnog revizora baš u mestu u koje je tih dana trebalo da dođe državni revizor.
Komedija nije prikaz samo korumpirane vlasti, već atmosfere u kojoj žive i kreću se junaci. Tipične predstavnice te sredine su i gradodačelnikova žena Ana i kćer Marija, obe prihvataju udvaranje tobožnjeg revizora Hlestnjakova, misle samo na toalete, na dobru udaju koja se neće zbiti i one će to saznati iz pisma koje im donosi poštar. Tu su i likovi upravnika pošte Špekina koji otvara tuđa pisma, da bi spletkario, kao smešni i jadni Dopčinski i Bopčinski koji ne rade ništa drugo nego prenose glasine i spletke.Najizrazitiji, tipičan predstavnik vlast u Gogoljevom Revizoru gradonačelnik Anton Antonovič je ograničen, neradan pljačkaš i privatne i državne imovine čija nesposobnost i nerad se ogledaju u stanju koje vlada u bolnici, sudu, školi, policiji,pošti u sveprisutnoj nečistoći po ulicama . Njegovo pravilo je otimačina.On je oličenje pohlepe i gluposti, čovek koji dobro zna da je podmićivanje revizora ključno za njegov opstanak, kao što to znaju i ostali.
On je nasilan, ali samo prema slabijim od sebe, bez ikakvog pokrića išibaće nezaštićenu udovicu, on laže, snishodljiv je i kukavica, beskičmenjak kada je u pitanju viša vlast. Ilustrativno je priznanje jednog od junaka koji izgovara rečenicu::“Čim sa mnom progovori neko ko je ma i za jedan stepen po činu viši, ja prosto sav pretrnem, zbunim se, a jezik kao da mi se u kljusu uhvatio.“Aluzija na strahovladu carskog režima koja je uspostavila hijerarhiju vladanja strahom, kao i hijerarhiju korupcije je više nego jasna u ovoj rečenici..Ruska stvarnost, stvarnost običnih ljudi su prljave i zapuštene bolnice u kojima se pacijenti ne leče skupim lekovima, jer „ako će da umre, on će ionako umreti, ako će da ozdravi, ozdraviće i bez lekova, tu je i lekar ne govori jezikom svojih pacijenata. U sudskim prostorijama šetaju guščići, suše se nekakve krpe, sekretar suda više podseća na bačvu rakije nego na čoveka, toliko zaudara na rakiju.Zatvorenicima se zakida na hrani, a gradonačelniku jednoj prilici primećuje da se mito prima prema činu, „što veći čin veći mito“, i tu se mora poštovati hijerarhija.
 U ovoj najznačajnijoj Gogoljevoj komedijinalaze se svi elementi drušvene kritike, komedije karaktera, situcije i naravi. Svi junaci su u istoj ravni, svaki od njih je predstavnik nekekarakterne crte, a skup tih pojedinačnih karaktera čine i određuju provinciju, Rusiju kako je Gogolj vidi. Istovremeno, Revizorje kritika samodržavlja Nikolaja I, oštra satira, jednako kao i kritika ljudskih naravi, što je čini i moralnom satirom.
Prikazujući junake u različitim situacijama, koje su čestoapsurdne, puštajući ih da govore on ih pušta da ispolje svoju ograničenost, glupost, pohlepu, strah, neobrazovanje, a to izaziva smeh.
Mrtve duše (1841) su pored satirične komedije Revizor najznačajnije Gogoljevo delo.
Glavni junak ovog romana putuje po Rusiji i kupuje od spahija mrtve duše, tj. kmetove koji su umrli ali još nisu izbrisani sa spiskova živih., On, Čičkov želi tu okolnost da iskoristi za svoje špekulacije, da kao vlasnik nepostojećih kmetova kupi imanje na jugu Rusije., Anegdotu sa tim sadržajem Gogolju je ispričao Puškin, a on je iskoristio da bi opisao sliku „tužne Rusije“ kako je umeo da kaže Puškin misleći na društvene odnose i samovlašće, zaostalost i korupciju koje vladaju u Rusiji. Iako obiluje humornim situacijama Mrtve duše, ondašnji ozbiljni kritičari smatrali su je vrlo ozbiljnom.Slikajući seosko plemstvo u Mrtvim dušama Gogolj je nastavio i produbio teme koju je započeo u Večeri u seocetu kraj Dikenjke (pripovetka Ivan Fjodorovič Šponjka i njegova tetka) i Mirgoroda ( Starovremenske spahije, Pripovedka o tome kako su se posvađali Ivan Ivanovič s Ivanom Nikiforovičem). Pored glavnog junaka Čičkova, tu je i galerija spahija formiranih u uslovima parazitskog života. To je zajednička odlika Manilova, Sobakoviča, Nozdrajeva, Korobečka, Pljuškina... Svi oni su predstavnici svega što je deformisano, degenerisano u ljudskoj prirodi. Svako je na svoj način.Nisu oni rđavi, neko od njih je dobar poput Manilova, sanjar, ali besplodan, beskoristan. Oličenje tvrdičluka je Pljuškin, koji ne samo da je škrtica, nego je i strašan, kao što je Nazdrojov koji u početku izgleda bezazazleno, ustvari  kavgadžija i pokvarenjak.
U Mrtvim dušama nijeprikazano samo plemstvo, već i gradu kome žive moralne nakaze koje podkradaju državu poput  bahatog upravnika policije koji u „dućane i radnje navraća kao u svoju kuću“, uzima šta hoće. Sve dok se nije mašio novčanika ni prepredeni Čičkov nije mogao da potvrdi svoj ugovor o kupovini mrtvih duša. Mesto Čičkova u Mrtvim dušama je posebno, i on pripada istom, plemićkom staležu. Otac mu nije ostavio ništa, on je na neki način vesnik budućeg vremena, prilagoljiv, grabljivac, rešen da svakako uspe u svom naumu. Priča o kapetanu Kopejkinu zauzima posebno mesto u Mrtvim dušama jer u njoj Gogolj bespoštedno ismeva petrogradsku birokratiju, carskog ministara koji ne nalazi način da pomogne junaku Otadžbinskog rata protiv Napoleonakoji je u tom ratu izgubio nogu i ruku.
Taras Buljba (1835), Gogoljeva velika pripovetka, nije istorijska u pravom smislu te reči, iako je Gogolj pomno proučio istorijska dela koja se odnose na borbu ukrajinskog naroda protiv poljskog plemstva u XVI i XVII veku. Nije imao za cilj da prikaže određene istorijske ličnosti . Pripovetka je nastala pre svega pod uticajem ukrajinske narodne epike i engleskog romantizma Valtera Skota. Delo odiše patetikom, svečanim tonom. No i u ovoj pripovedci, u prikazu plemstva i ukrajunskog seljaštvaprisutnan je realizam.Slikajući sa zanosom borbu ukrajinskih kozaka, a reč kozaci znači slobodni ljudi, tj. oni koji su pobegli od spahijskog ugnjetavanja, Gogolj bespoštedno iznosi u Tarasu Buljbii zverstva tih istih Kozaka, njihovu surovost i nemilosrdnost. Glavni junak pripovetke Taras Buljba sam je oličenje i slobodarskog duha, ali i surovosti. Vreme radnjeu Tarasu Buljbi nije strogo određeno, može se odnositi na period od XV do XVIII veka kada su Kozaci bili poznati vojnici u Ukrajini i suprotstavljali se jednako i turskom sultanu i Tatarima i Poljacima koje  su smatrali za nevernike i nazivajali ih pogrdno Ljahe.Kozaci su pravoslavci, i u to ime glavni junak, starovremenski Taras nakon što su mu sinovi završili škole u Kijevu odlučuje da ih povede u Seč, mesto u kome se okupljaju Zaporožci da bi izučili vojne veštine i dokazali odanost svom poreklu i veri i krenuli u neku od svojih bitaka za pravoslavnu veru i kozačku čast. Ostap i Andrejučestvuju u bitkamakoje Kozaci započinju uprkos trajanju nekakvog primirja.Hrabro jurišaju sa ostalim saplemenicima i opsedaju jedno poljsko utvrđenje. Taras Buljba je ponosan na svoje sinove, koji se nakon povratka sa školovanja uprkos želji majke, nisu zadržali bar neko vreme u svom domu, već ih otac odmah odvodi u grad Seč, sedište uvek ratobornih Zaparožaca.

Jedne večeri dok je opsada poljskog utvrđenja trajala i kada  su u njemu ljudi počinjali da umiru od gladi pojavljuje se služavka devojke, poljske plemkinje koju je Andrej sreo u Kijevu u toku školovanja i traži od njega da je spase tražeći hleb za nju i njenu majku. Andrej uzima hranu iz svog, kozačkog logora i odnosi u opsednuto utvrđenje.. Bio je zaljubljen u tu devojku, a njegov postupak je značio izdaju, a samim tim i smrt. To su bila neumoljiva pravila među Kozacima. Tu presudu doneće njegov otac, a on će je iizvršiti. Drugi sin, Ostap biće zarobljen kada stigne pomoć opsednutima, i Kozaci se povuku. Osuđen je na smrt, kao pobunjenik. Ono što čini zanimljivim ovu knjigu je stranice na kojima se Taras Buljba i njegovi Zaparošci sreću sa Jevrejima. Jednako su surovi prema svima koji nisu njihove vere, noTaras Buljba će poštedetiJankelja, Jevrejina koji će ga posle porazaodvesti, iako je za njim danas bi rekli raspisana poternica, da gleda poslednje trenutke mučenja svog sina Ostapa koji je prvi u koloni zarobljenih i osuđenih na smrt. Ostario, poražen Andrejevom izdajom Taras će se uveriti da se drugi sin, osuđenik na smrt drži onako kako stari Kozak očekuje, da će ponosno  umreti za svoju veru pravoslavnu.
Delo je pisano na klasičan način, likovi nisu karikirani, čak su građeni po romantičarskim modelima nacionalnog preporoda, sa težnjom da se pokaže pravoslavna, ruska duševnost.Ni u ovoj Gogoljevoj knjizi nije izostao i njegov karakterističan humor, opisi bitaka, veličanje junaštva ukrajinskih Kozaka, a ni umeće da opiše predele, da u kratkim potezima opiše sporedne likove, kao lik žene Tarasa Buljbe, majke njegovih sinova koja ne odlučuje ni o čemu već podnosi odluke svog muža, iako sluti nesreću, strepi nad sudbinom sinova.
Ovu pripovest, ili kratak roman Nikolaj Gogolj je uvrstio ui  zbirku Mirgorod, i prvo izdanje je štampano 1835, a drugo, prerađeno, čemu je Gogolj bio sklon, 1842. godine. Ukrajinski kompozitor Mikole Lisenkaje komponovao operu, a Laoš Janeček rapsordiju po ovom delu., Snimljeno je i nekoliko filmova. Najpoznatijia filmska verzija snimljena po Gogoljevom romanu Taras Buljba je ona iz 1962. godine. Glavne uloge igrali su Jul Briner i Toni Kertis.
O smrtnoj kazni, opisujući svetinu koja se skuplja da posmatra egzekuciju, u romanuTaras Buljba Nikolaj Gogolja kaže glasom pripovedača: „To jeu tadašnjem grubom veku bio jedan od najzanimljivijih prizora ne samo prostoj svetini nego i višim redovima. Mnoge starice, najpobožnije, mnoge mlade devojke i žene, najplašljivije koujima su se svu noć kasnije prisnivalikrvavi leševi, koje su vikale iza sna tako glasno kako može vikati samo pijan husar, nisu ipak propuštale priliku da vide. „Jao kakvo je to mučenje!“ vikale su mnoge od njih s histeričnom grozničavošću zatvarajući oči i okrećući glavu, ali su ipak postajale kadšto dosta vremena. Neki bi i zinuvši i pruživši ruke napred hteo skočiti svima na glavu da odande bolje vidi. Iz gomile uzanih, malih i običnih glava pomaljao je svoje debelo lice mesar, posmatrao sav proces kao znalac i razgovarao kratkim rečima s puškarom kog je zvao kumom. Neki su govorili o tom vatreno, drugi su se čak i kladili: ali je većina bila onih što na sav svet i na sve što se god dogodi na svetu gledaju „čačkajući prstom svoj nos.“
Iako će u Tarasu Buljbi Nikolaj Gogolj pokazati prezir prema onima koji su u svetini koja prisustvuje mučenjima i egzekucijama i „čačkaju nos“, istovremeno će ukazati da prosvećeni vladari, a ne znamo tačno kada, u kom veku se dešava radnja ovog Gogoljevog dela, ne odobravaju mučenje: Ali to su izuzetci u „grubom veku“, oni se protive mučenju osuđenih na smrt, kaže pisac. On zna da presuda i izvršenje smrtne kazne nad Tarasovim sinom  Ostapom nije rešenje i da će ta osveta izazvati još suroviju osvetu Kozaka. Čak u ovom slučaju nalazi da to nije odluka Sejma, poljske skupštine, već samovolja velikaša.
No vratimo se u vreme u kome ježiveo Nikolaj Gogolj. Ruski mediji često ističu da je u Rusiji, carskoj smrtna kazna ukinuta prvo u Evropi, 1744. godine i da je taj ukaz da se nijedna smrtna kazna ne može izvršiti bez direktne odluke cara donela je Elizaveta Petrovna, kćerka Petra I. U prilog tome navodi se i ime Nila Sarskog koji se 1490. godine suprostavio smrtnoj kazni koja je izvršavana nad jereticima. Smatrao je da crkva ne sme da osuđuje i kažnjava ljude, da to nije u duhu hrišćanstva, da se umesto kažnjavanja razgovara, moli, sugeriše. I sam je pripadao jednoj takvoj, jeretičkoj grupi, „Starcima sa Volge“.
Prema podacima koji se iznose  u ruskim medijima u periodu od 1741 do 1825. godine u carskoj Rusiji je izvršeno samo sedam smrtnih kazni, ali od 1825. godine taj broj se povećao na 625 presuda na smrt, a izvršena je 191egzekucija.U periodu od 1905- 1908 taj broj je 2200 smrtnih kazni i izvršenja.
Podatak da je u periodu nastajanja sovjetske vlastibroj dosegao cifru od 600.000 hiljada ljudi, što znači da je svakog dana ubijeno u ime države i vlasti 1200 osuđenih na smrt, samo deluje iznenađujuće bez obzira što se navodi da je 1947 smrtnu kaznu ukinuo, na kratko i J. V. Staljin. Vratio ju je ubrzo i revnosno primenjivao.
Da stvari budu još gore, od 1962. godine smrtna kazna se primenjivala i za ekonomske prekršaje, valutne mahinacije. Te godine je streljano u ime države 24.000 ljudi.
Nakon raspada SSSR, od 1991- 1996 godine izvršene su 163 presude smrtne kazne.. Boris Jeljcin je 1996. godine izdao odluku O postupnom smanjivanju primene smrtne kazne u vezi ulaska Rusije u Veće Evrope.
16. aprila 1997 donet je moratorijum na izvršenje smrtne kazne u Rusiji. Poslednje izvršenje smrtne kazne, streljanjem u Ruskoj Federaciji izvršeno je 2. septembra 1996.godine.Početkom juna, tačnije 3. VI 1999. godine smrtna kazna na koju je osuđeno 703 zatvorenika zamenjena je doživotnom robijom.U novembru 2009. godine Ustavni sud Ruske Federacije priznao je da je primena smrtne kazne protivrreči  međunarodnim obavezama Rusije.

Deo iz Tarasa Buljbe

...Napred, pored samih brkonja, koji bejahu gradska garda, stajao je mlad šljahtić u vojničkom ruvu koji je navuko na se potpuno sve što je god imao, tako da mu je u stanu ostala samo poderana košulja i stare čizme. Dve verižice, jedna povrh druge, visile su mu o vratu s nekakvim dukatom. On je stajao sa svojom dragom, Juzisom, i neprestano se osvrtao, da joj kogod ne uprlja svilenu haljinu. On joj sve potpuno rastumaio, tako da se već nije moglo ništa dodati.

- Eto, dušice Juzisa – govorio joj je on.

- Sav svet što vidite došao je zato da gleda kad stanu ubijati krivce. A eno onaj, dušice, što drži, dželat, on će ih pogubiti. I kad počne istezati na točku i ostale muke zadavati, zločinac će biti još živ; a kad mu odrubi glavu, onda će on, dušice, onaj čas umreti. Najpre će vikati i micati se, ali kad mu odrube glavu, onda neće moći ni vikati, ni jesti ni piti, zato što on, dušice, više neće imati glavu.

I Juzisa je sve to slušala sa strahom i radoznalošću.

                                                                                        Str. 134

... Ali gomina najedanput zagraja i sa svih strana čuše se glasovi:

- Vode ih! Vode! Kozaci!

Oni idahu gologlavi, s dugim perčinima; brade im behu narasle. Nisu išli ni plašljivoni turobno, nego s nekim tihim ponosom; njihove haljine od skupocene čohe već behu pohabane i visile su na njima kao stari dronjci; nisu gledali onaj svet niti su mu se klanjali.

Napred pred svima idaše Ostap.

Šta li je osećao stari Taras kad je ugledao svoga Ostapa? Kako li je tad bilo srcu njegovu? On je iz gomile gledao u njega i nije propustio ni jedan njegov pokret.

Već se približiše gubilištu. Ostap se zaustavi. Njemu prvom palo je u deo da ispije tu gorku čašu. On pogleda na svoje drugove, diže ruku uvis i izgovori glasno:

- Daj, bože, da niko od jeretika što ih god ovde, bezakonika, ne čuje kako se muči hrišćanin! Daj, bože, da nijedan od nas ne izusti ni jedne reči?

Posle toga priđe ešafotu[1].

- Tako, sinko, tako! – šapnu Buljba i obori svoju sedu glavu.

Dželat zdera s Ostapa stare dronjke: uvezaše mu i ruke i noge u naročito načinjene sprave i...

Nećemo mučiti čitaoce slikom paklenih muka, od kojih bi im se kosa dizala. One su bile plod tadašnjeg grubog divljeg veka, kad je čovek još provdio krvav ratnički život i prekalio dušu u njemu, ne osećajući šta je čovečno. Uzalud su se neki, malobrojni, koji u tom veku behu izuzeci, isticali kao protivnici tih užasnih mera. Uzalud su kralj i mnogi vitezovi prosvećenog uma i duše govorili kako takva bezdušnost u kažnjavanju može samo raspaliti osvetu u kozačkom narodu. ali kraljeva nemoć i vlast pametnih glava bile su nemoćne prema bezakonju i samovolji državnih velikaša, koji su svojom nepromišeljenošću, neshvatljivi odsustvom svake uviđavnosti, detinjastim samoljubljem i sitničarskom gordošću pretvorili Sejm u satiru na vladu.

Ostap je trpeo mučenje i muke kao div. Nije jaukao niti zaječao ni onda kad su mu stali prebijati ruke i noge, kada su i udaljeni gledaoci u nemoj gomili čuli strahovito krckanje kostiju, kad su gospođe okrenule oči – ništa što bi ličilo na ječanje nije se otelo iz njegovih usta niti namrštio njegovo lice.

Taras je stajao u gomili oborivši glavu, pa u isti mah, digavši ponosito oči, odobravajući šaputaše:

- Tako, sinko, tako!

Ali kad udariše Ostapa na poslednje samrtne muke, izgledaše kao da poče malaksavati njegova snaga. I on povede očima oko sebe: bože! sve nepoznata, sve tuđa lica! Da je ma ko od prijatelja tu kad umire! On nije želeo da čuje plač i tugu slabe majke, niti bezumnu kuknjavu žene, koja čupa kosu i bije se u bela prsa; on bi sad želeo videti tvrda muža, koji bi ga razumnom rečju okrepio i utešio na samrti. I klonu mu snaga i on uzviknu u duševnoj nemoći:

- Baćko! Gde si? Čuješ li?..

- Čujem! – grmnu usred opšte tišine, i sav onaj silan svet odjednom zadrhta.

                                                                             str. 125-127

Nikolaj Gogolj Taras Buljba

Biblioteka Reč i misao“, II kolo (1960)

Preveo Milovan Glišić

IP „Rad“ Beograd