Norman Majler

Biografija

Norman Majler, američki književnik rođen je u Long Biču, Nju Džerzi, 31.januara 1923. godine u dobrostojećoj jevrejskoj porodici. Njegov otac Isak Bernet Majler bio je računovođa, a majka, Fani Šnajder domaćica i vlasnica studija za negu.
Odrastao je u Njujorku. Posle završene javne osnovne i srednje škole u šesnaestoj godini, upisuje se na Harvard i 1943. godine stiče diplomu avio inženjera. U toku boravka na studijama počeo je da piše kratke priče i dogodilo se da jedna od tih priča bude nagrađena. Po Majlerovom kasnijem priznanju, ta nagrada je imala uticaja na njegovu odluku da postane pisac, jer je još kao osmogodišnjak napisao roman o opsadi vanzemaljaca. Iako je pokušao da izbegne vojsku, regrutovan je i poslat na ratište na Pacifiku.
Svoj prvi roman Goli i mrtvi (1948) koji smatraju (Džordž Orvel je smatrao da je najbolji.) za jedan od najboljih romana o Drugom svetskom ratu objavio je posle završetka rata i taj roman mu je doneo meteorski uspeh. Govorilo se da je naturalistički „realističniji od svih realističkih“. Roman mu je doneo slavu i popularnost i on nastavlja da piše, bez obzira na teškoće, uspone, i padove koji će uslediti. Vremenom postaje vrlo cenjen novinar, esejista, scenarista, a pre svega čovek koji je nemilosrdno napadao establišment, moralne i društvene tabue, sa sopstvenih, ipak egzistencijalističkih pozicija. Posle rata boravio je u Francuskoj, na Sorboni izvesno vreme, ali po njegovim rečima kada mu je 2006. godine uručenaa Legija časti, najviše francusko priznanje „nikada nije dobro naučio francuski jezik“. Ali to nije bio razlog da njegove knjige ne budu prevedene ne samo na francuski, već i na mnoge druge jezike i da stekne poštovanje i naklonost čitalaca širom sveta.
Ne samo da je pisao romane, eseje, scenarije, biografije, novinarske tekstove, on je na jedan vrlo hrabar, ponekad rizičan i ekscentričan način učestvovao u društvenom životu i uvek bio intelektualac buntovnik koji je do kraja života govorio, pisao i činio ono što misli, smatrajući da mišljenje može da se menja, ali pravo da se kaže ono što se misli važi uvek, čak i kada pisci, a i knjige gube publiku, pa i u „stanju najdubljeg intelektualnog pesimizma“ u kome se nalazio kako je rekao u jednom od poslednjih intervijua.
Ženio se šest puta i ima devetoro dece, od kojih je jedan dečak usvojen. Prema deci se ponašao odgovorno, kasnije je sa jednim sinom snimio film, a sa drugim , najmlađim Džonom Bafolom Majlerom napisao knjigu o svim temama u vidu međugeneracijskog dijaloga Velika praznina.
Imao je bezobziran odnos prema ženama, pa je tako vrlo rano kako zbog jezika kojim je opisivao seks, tako i zbog incidenta kada je svoju suprugu gađao i povredio nožem na nekoj zabavi izazvao gnev feministkinja. Pretila mu je kazna, ali njegova žena tada nije podnela prijavu protiv njega, no kasnije je napisala knjigu. Zbog tog događaja, a kasnije je taj bes dobijao sve ozbiljnije i intenzivnije argumente, naročito zbog jezika koji je upotrebljavao. Bio je primer negativanog portretisanja žene u književnosti naročito posle svog četvrtog romana Američki san (1965).Taj glas će ga pratiti i posthumno. Opis seksualne scene u njegovom poslednjem romanu koji je inače vrlo hvaljen Dvorac u šumi (2007) proglašen za najgori opis u vrlo žestokoj konkurenciji.
Te davne 1965. godine Norman Majler, anfan teribl američke književnosti branio se analizom dela Henrija Milera i D. H. Lorensa koji su takođe bili na spisku negativnih primera u radu Sexual Politcis Ket Milet, poznate feminističke kritičarke. U toj polemici branio je umetnikovo pravo da se sa senzualnošću i seksualnošću umetnik može u okviru vlastite poetike služiti „kako mu drago“. Jer, po Majleru cilj umetnosti je da „intenzivira, čak pogorša moralnu svest“ što je on i radio u svim tekstovima ne samo novinarskim , publicističkim, već i u svojim romanima . Uostalom, već u svom prvom romanu Goli i mrtvi Norman Majler je koristio masne psovke i vrlo naturalistički opisivao scene nasilja, tako da je sablaznio izdavače koji su ga prisilili da u romanu reč fuck zameni rečju fug, ali on će svoj radikalan, ogoljen stil sa opscenim rečima negovati u svojim budućim romanima i to će postati njihova karakteristika. Bez obzira što je njegov drugi roman Obala Barbarije (1951), kao i treći, Park jelena (1955) doživeli neuspeh, to ga nije obeshrabrilo. Teško je došao do izdavača zbog „previše seksualnosti“, i zato što je bio zagovornik uživanja u marihuani i džezu, branitelj autsajdera. Nastavlja vrlo aktivno da piše i govori o svim temama, počev od politike, hladnog rata, pa do tema koje se odnose na umetnost, na muziku, prevashodno džez. U tom smislu značajan je njegov esej Beli crnac. Mnogi su ga optuživali za samoreklamerstvo, jer je u vreme Hladnog rata izjavljivao da mu je čitanje Kapitala Karla Marksa pomoglo da postane bolji pisac, a Fidelu Kastru je uputio jedno javno „toplo pismo“. Bile su to godine i vreme kada se prosečan Amerikanac plašio komunizma, kao što se posle 11. Septembra 2002. plaši ekstremnih Bin Ladenovih islamista.
Normanu Majleru prebacivali što je posle smaknuća Gari Gilmora junaka njegove knjige Krvnikova pesma (1979) , nad kojim je izvršena smrtna kazna, predvodio agitaciju za puštanje na slobodu Džeka Abota, koji se izjašnjavao kao komunista, i bio je u zatvoru zbog nasilništva. Pre toga Norman Majler je Abotu pomogao da objavi knjigu svojih pisama o zatvorskim uslovima upućenih njemu, autoru Krvnikove pesme. Za tu knjigu Majler je 1980. godine po drugi put dobio Pulicerovu nagradu. Prvu je dobio 1969. godine za Armiju u noći. Džek Abot je pušten i samo šest nedelja kasnije ubio je nožem dvadesetdvogodišnjeg konobara Ričarda Agana, Kubanca. Na optužbe da je pogrešio što se zalagao za Abota pisac je odgovarao: “Još jedna epizoda u mom životu u kojoj nema mesta za radovanje i ponos.“
Norman Majler je izuzetno poštovao Ernesta Hemingveja jer u njegovom pisanju, stilu kako je objašnjavao,“ nije bilo emocija, nije nikada govorio o njima,“ ali su „one izbijale iz njegovih rečenica“… Iako im teme nisu bile istovetne, ipak su imali i dodirnih tačaka. Normana Majlera su zanimali nasilje i seksualne opsednutosti. Smatrao je da pisac mora biti ubedljiv, da mora govoriti istinu, a da ta istina može biti prepoznata i iskazana samo piščevom imaginacijom, a da stil ma koliko važan, valjan je samo ako je „napad na prirodu stvarnosti“ , a kao dokaz navodio je delo Teodora Drajzera.
Izuzetan značaj za reputaciju Normana Majlera koji je drsko i neumoljivo šibao po establišmentu imala je knjige eseja Oglasi za sebe (1959).Ta knjiga ga je konačno ustoličila kao gurua za leve, liberalnije krugove koji su ga doživljavali kao „svetlo u tunelu“. U tom periodu pišući eseje i članke, nehajno mešajući stvarno i izmišljeno uz priličnu dozu kritičke misli, političkog šika i pop kulture postao je uz T. Kapota začetnik i promoter „novog žurnalizma“. Veliku pažnju izazvao je njegov roman Američki san (1965) o junaku hipsteru, o nasilju. Zbog junakinja koje svodio na seksualne objekte, koje su samo u funkciji „muškosti“, opet je izazvao bes feministkinja i taj sukob je bio verni pratilac knjiga koje je pisao.Nije ga to pogađalo, nije imao nameru da postane Tolstoj američke književnosti pa je nastavio da piše grubim, vulgarnim jezikom i žene su sporedne u njegovim knjigama. Njega zanima sudbina hrabrog, umnog muškarca koji se ne boji, onog koji iskušava svoju muškost, pa makar bio i ubica, kao Gari Gilmor junak Krvnikove pesme.
Taj jezik je negovao, grub, vulgaran i kada je pisao knjigu Zašto smo u Vijetnamu? (1967), a i u knjizi o maršu na Pentagon o kome je napisao i roman Vojske noći; istorija kao roman, roman kao istorija (1968).
Zbog učešća u maršu na Pentagon, Norman Majler je zajedno sa Noamom Čomskim i Alenom Ginzbergom, pesnikom, vodećim predstavnikom bitnika, bio je hapšen. Družio se sa svim velikanima pisane reči: Gorom Videlom, Viljemom Stajnorom, Kurtom Vonegerom, Trumanom Kapotom i dr. Često su to bila burna druženja, sa dosta alkohola, psihogenih supstanci, tuča, polemika… Bez obzira na to što mu se pripisuje i samoreklamerstvo Norman Majler u sumornim šezdesetim i sedamdesetim godinama zauzima prvo mesto po kreativnoj energiji i značaju za američku kulturu, pre svega literaturu koja je bila na vrhuncu i to u godinama najoštrijih političkih sukoba. Potom tek dolaze i drugi pisci: Viljem Barous, Džon Bar, Sol Belou, E. I. Doktorov, Džon Apdajk, Ričard Brautigan, Robert Stoun, Kurt Voneget, Tomas Pinčon, Robert Kuvera, Alis Voker, Išamel Rid, Toni Morison i dr.
Mnoge njegove knjige nisu baš dočekane sa pohvalama, ali knjiga eseja Armija noći- istorija kao roman, roman kao istorija (1968), knjige eseja Zašto smo u Vijetnamu (1967) kao i osnivanje časopisa The Vilage Voice, obeležile su te godine njegovog života.
To mesto i važnost je zadržao bez obzira na knjige koje nisu pohvaljene od strane ozbiljnih literarnih znalaca, kao što je biografija Merilon Monro (1973) jer je „previše erotizovana i više fotomonografija nego biografija“, fantmazgoričnog romana Dnevne večeri (1983), priča o reinkarnaciji smeštena među egipatske bogove. Napisao je i biografije H. Milera (1976), P. Pikasa (1995), Mohameda Alija, zatim knjigu Osvaldova priča – američka misterija (1995) o ubici američkog predsednika Kenedija. U opusu Normana Majlera koji se sastoji iz čedrdeset knjiga, (od toga 11 romana) pored spomenutih vrlo su važni i čitani Jevanđelje po Sinu Božijem. Taj kontraverzni roman o Hristu polemiše sa hrišćanstvom, sumnjajući u učenje „odozgo“, sa samog vrha i mnogi smatraju da je taj Majlerov roman dublji, polemičniji, radikalniji od bilo kog napisanog sličnog dela na tu temu. Značajan je i njegov opsežan roman o CIA-i Sablast bludnice (1991) i dr.
Bavio se i filmom, pisao scenarije i glumio u nekim od njih. Ne naročito uspešno. Po sopstvenom scenariju režirao je film Muškarci ne plešu (1984) u kome su glavne uloge igrali Rajan O Nil i Izabel Roselini.
Televizijski film koji je snimljen po njegovoj knjizi Krvnikova pesma sa Tomom Li Džonsom ( koji je tumačio pisca) u glavnij ulozi 1983. godine osvojio je nagradu Emmi. Reditelj i producent je bio Lawrence Schiller.
Norman Majler, veliki američki pisac, dosledni protivnik rata , prvo Hladnog, zatim Vijetnamskog, pa rata u Iranu, kritičar američkih predsednika i politike koju su vodili ( Regan, Buš naročito), ne baš omiljeni pisac feministkinja, kandidovao se i za gradonačelnika Njujorka, čak dva puta. Želeo je da taj grad bude posebna američka država, a izborni slogan mu je glasio: „Glasajte za hulje!“
U osamdesetoj godini posle desetogodišnje pauze objavio je svoju poslednju knjigu, fikciju, Dvorac u šumi (2007) u kojoj se kroz odrastanje A. Hitlera, do trinaeste godine, bavi temom dobra i zla. Nakon pojavljivanja ovog romana objavio je i tekst O Bogu: jedan neuobičajen razgovor (2007) u kome je izložio svoje poimanje prirode Boga .Taj tekst mnogi navode kao primer očuvane lucidnosti do poslednje godine života ovog najplodnijeg i najkontraveznijeg pisca Amerike.
Napisao je oko četrdeset knjiga. Naknadno su istoričari književnosti ustanovili da je njegov roman Park jelena najbolji roman koji je napisao, a nisu izostale pohvale ni za poslednji Dvorac u šumi. Ni zamerke koje su večito pratile njegovu literaturu. Ipak najprodavanija knjiga koju je po narudžbini napisao je biografija M. Monro, što može biti pokazatelj zadovoljne „klijentele“, ali ne i literarne vrednosti i angažmana, vere u snagu pisca , bez obzira na sve uspone, padove, osporavanja…
„Stvoren sam od sirovih misli i surovih sila. Ne znam ko sam. Niti šta sam bio. Ni zvuka ne čujem. Bliži se bol koji je snažniji od svih dosadašnjih.“
Tako je govorio poslednjih dana svog 84-godišnjeg života Norman Majler.
Umro je ujutru 10. novembra 2007. godine u njujorškoj bolnici. 

O Krvnikovoj pesmi Normana Majlera

„Kod nas nema žrtava safarija, već samo zadovoljni i razočarani klijenti“ kaže junak Majlerovog romana Zašto smo u Vijetnamu, knjizi u kojoj se opisuje jedan lov i Vijetnam pominje samo u jednom pasusu. Ta knjiga možda najbolje ilustruje kako je i zašto Majler sve najgore mislio o savremenom čoveku.
U obimnoj knjizi Krvnikova pesma, na više od hiljadu strana Norman Majler prati sudbinu Garija. M. Gilmora , ali ne od ranog detinjstva, već od trenutka kada je posle osamnaest godina pušten iz zatvora, njegovog pokušaja da se uklopi i živi normalnim životom, uz nadzor i dobru volju rođaka i prijatelja, ljubavne veze sa Nikol.Slede stranice u kojima Majler prati sudbinu Garija Gilmora nakon dvostrukog ubistava koje je počinio ubivši prvo radnika na benzinskoj pumpi i uzevši mu 150 dolara predhodno, a zatim još jednog nepoznatog , nedužnog čoveka… Sledi vraćanja u zatvor, suđenje, smrtna presuda i stranice posvećene borbi osuđenog na smrt, njegovo uporno nastojanje da smrtna kazna nad njim bude što pre izvršena. Slučaj osuđenika koji nije porekao ubistvo dva nedužna čoveka, čoveka za koga je smrtna kazna jednaka slobodi, čak i više jer na slobodi se on ne snalazi, ne može da se otarasi greha i navika, Garija Marka Gilmora zainteresovao je ne samo Ameriku, već ceo svet, a samim tim i autora Krvnikove pesme (sastoji se od dve knjige: prve Zapadni glasovi i druge Istočni glasovi) Normana Majlera iz dva razloga: prvo, zato što je Gari Galmor nastojao uporno da što pre bude realizovana presuda nad njim. Ni na trenutak ne odustaje od želje da napusti svet koji mu nije ponudio nijedan valjan razlog za život. Naročito ne u zatvoru, jer za njega je smrt lakša, ona je rešenje, način da se reši svoje sudbine koja je nepodnošljiva, nemilosrdna … U tome će mu pomoći i sama država, njene institucije i predstavnici tih institucija, počev od sudije, policajaca, zatvorskih stražara, advokata po službenoj dužnosti, lekari, psihijatri. Kada posumnja da neće u svom naumu uspeti, da može da se desi da presuda na smrtnu kaznu bude dovedena u pitanje, bilo zbog pravne procedure, bilo zbog pomilovanja od strane Vrhovnog suda koje može stići i poslednji dan pred pogubljenje, on ne odustaje. U tim časovima on će pribeći samoubistvu, štrajku glađu… Neuspeli pokušaj istovremenog samoubistva sa Nikol koja je na slobodi i u romanu  žena koja ga voli i pristaje po njegovom nagovoru iz zatvora da to uradi , samo je jedna od epizoda u ovij knjizi. Jer za Garija M. Gilmora, smrt je lakša, podnošljivija od dugogodišnje robije koju je već iskusio.
Gotovo je nemoguće prepričati ovu Majlerovu knjigu, ali sasvim sigurno njen veliki uspeh i snaga jesu u tome što realistično slika nasilničko društvo, logiku „Najbrži revolveraš pobeđuje!“. Tih godina u SAD ne samo da je ubijen predsednik, Kenedi, veliki Martin Luter King, trudna glumica Šeron Tejt…Ko je bio junak Majlerove priče Gari M. Gilmor? Da li je on bio ljudsko biće, ako je jednostavno i bez razloga pucao na nedužne ljude koji mu se nisu suprotstavljali, koje nikada ranije nije sreo? Da li je bio mentalno zdrav? Da li intelektualna superiornost isključuje mentalnu bolest? Kako i na koji način država i društvo svojim zakonima i ponašanjem prema pojedincu, zahtevima podstiče ne samo strah već bezizlaznost, teskobu pojedinca? Da li je zatvor samo nastavak represivnosti i najlakše rešenje za državu koja sem tog mehanizma kažnjavanja nikada ne primenjuje logiku brige za pojedinca? Koja je uloga medija u svemu tome? Zašto nije hteo ni da odloži presudu, zašto nije odugovlačio stalnim prigovorima izvršenje presude, nego naprotiv, želeo je da što pre država prekrati njegove muke? Da li represija podstiče samoubistvo? Ima li osuđeni na smrt pravo da zahteva način smrti koje će država izvršiti? Da li je streljanje humanije od smrtonosne injekcije kao oblik lišavanja života po presudi i nalogu države? Koja je uloga lekara, da li da spašava život ili mu je poziv da crta krugove na košulji osuđenika na smrt streljanjem i tako označio osuđenikovo srce kao metu da bi streljački vod efikasno izvršio presudu? Koja uloga pripada psihijatru, i može li se smrtna kazna izvršiti ako jedan psihijatar za ubicu tvrdi da je kao „normalna“ osoba učinio zločin, a drugi da je ubica psihički bolestan? Kako se i zašto primenjuju neki lekovi u zatvorima, koje je njihovo dejstvo?  Zašto su i njegovi advokati, po službenoj dužnosti umesto da ga brane podržali njegovu želju da pošto ga je osudila država i izvrši smrtnu kaznu? Ima li izlaza iz tog začaranog kruga, ili je jedini izlaz smrt? To su samo od nekih pitanja koja prističu iz sage o dvostrukom ubici, dugogodišnjem robijašu, Gariju Gilmoru nad kojim je izvršena smtna kazna 1977. godine, deset godina posle prethodnog pogubljenja. Norman Majler je za Gilmora jednom rekao „da je do srži Amerikanac, a ipak vredan jednog Dostojevskog“.
Kombinacijom dokumenata, prepiske koju su vodili Gari Gilmor i Nikol, ostalih dokumenata koji su se odnosili na presudu, proceduru, zapisnike sa razgovora osuđenika i psihijatra, beleške, intervijue, ali i sasvim realističnom slutnjom i rekonstrukcijom Norman Majler priča o junaku knjige, ne toliko o njegovom detinjstvu, roditeljima, darovitosti za slikanje, o hladnokrvnom i bezrazložnom ubistvu, odnosima u porodici, nasilju, široj rodbini, sećanjima, a pre svega o svesti da posle osamnestogodišnjeg boravka na robiji, po raznim zatvorima, boravka u samicama, poznavanja i odrastanja saznanju da u  takvom okruženju izlaz ne postoji. To je saga o začaranom krugu nasilja, o teskobi i strahu koji se gomila, o strahu koji se kamuflira „uvek muškim, uspravnim stajanjem“ kako kaže junak. O svemu tome govori Norman Majler. Ali i o ravnodušnosti društva, o nemoći Garijeve majke Bessi da zaštiti svoju decu od zlostavljanja, straha, pre svega od nemilosrdne stvarnosti u porodici, ali  i  nasilja u društvu koje ga seje nemilosrdno i koje im određuje čak snove.
U 44. poglavlja Krvnikove pesme Norman Majler je uspeo da dočara ne samo strašnu sudbinu ubice, nego i sve ono što je pratilo tu sudbinu, „zadovoljnu klijentelu“ : medije, pre svega tv, novinare, revnosne službenike koji sude i ubijaju u ime države, uspehe u kupovini autorskih prava na pisma koje su razmenjivali Gari i Nikol, ali i pustoš sa posledicama koje smrtna kazna ostavlja na one koji su bilo kada bili u bliskom kontaktu sa ubicom, koji su znali samo bolji deo njegove ličnosti, darovitost. Pre nego što je načinio prvi prestup, pa drugi, oružanu pljačku…Pre nego što je iskusio teskobu i surovost prvo popravnog doma, pa zatvora, elektrošokova, samica… Knjiga Krvnikova pesma je postavila važna pitanja tih godina i svakako uticala na promišljanje ne samo smrtne kazne, oduzimanja života u ime države, već verno prikazala život u zatvorima Amerike. Kao moto ima zatvorski stih:

U tamnici mojoj dubokoj

Ovdje vas pozdravljam

U tamnici mojoj dubokoj

 Vaš strah obožavam

U tamnici mojoj dubokoj.

Ja ležim.

I ne znam

Da l’ dobro vam želim.

U knjizi se pojavljuje nebrojano mnog o stvarnih likova: rođaci, porodice žrtava policajci, tužilac, robijaši, advokati , sudije, borci protiv smrtne kazne, novinari, producenti, kao i članovi porodica žrtava, pripadnici mormonske crkve… Neki od njih su stvarni, imenom i prezimenom.Kao rođaka Brenda Nikol koja je verovala da Gari zaslužuje „drugu šansu“, kao Nikol Bejker, žena koja mu je bila devojka i sa kojom je izvesno vreme živeo, i neposredno posle raskida s njom izvršio dva ubistva.
U knjizi se spominje i Mikal Gilmor, mlađi brat osuđenog na smrt koji nakon mnogo godina, kada je postao novinar, tačnije 1994. godine napisati knjigu Pucanj u srce.To je knjiga o bratu, o odrastanju, psihičkom i fizičkom zlostavljanju u detinjstvu, ali i o poslednjih sedam dana života kada je pokušao da ga, zajedno sa starijim bratom Frenkom odgovori od zahteva i insistiranja da smrtna kazna bude izvršena bez ikakvog odlaganja, prigovora, molbi. Istoimeni film, po toj knjizi režirala je Agnješka Holand.

Gari Mark Gilmor

Rođen 4.12. 1940. godine. Ušao u anale kriminalistike ne kao čovek koji je ubio najviše ljudi, već kao prva osoba koja je posle deset godina suspenzije smrtne kazne u SAD osuđen na smrt.
Gari Gilmor je zbog krađe poslat u popravni dom još kao dečak, a zatim u zatvor u kome je proveo više od polovine svog života- Bio je vrlo inteligentan,vrlo talentovan; pisao je poeziju, crtao. Čak u jednom trenutku započeo školovanje, ali odustao i posle nekog prekršaja opet se našao u zatvoru. Iz zatvora je počeo da se dopisuje sa svojom rođakom Brendom Nikol i pošto je ona verovala da on zaslužuje još jednu šansu, pušten je na uslovnu robiju. Nije uspeo da se uklopi , kao što predhodno nije uspeo da školovanje na koledžu shvati i prihvati kao mogućnost drugačijeg života od onog na koji je navikao. Zbog agresivnosti i devojka Nikol Bejker ga je napustila. Tog dana kada su se posvađali, 19. jula 1976. godine, došavši na benzinsku pumpu opljačkao je i ubio radnika uzevši mu 125 dolara, a zatim i recepcionara u hotelu. Pokušao je da sakrije oružje, pištolj je opalio i povredio je ruku, Tražio je od Nikol da mu pomogne. Ona ga je prijavila policiji i na suđenju koje je trajalo samo dva dana, kazna je bila: smrt. U knjizi N. Majlera Krvnikova sudbina to je učinila rođaka Brenda.
Ponuđeno mu je da sam izabere način na koji želi da ga ubiju, i on je odabrao streljanje. Nije uložio žalbu, želeo je da smrtna kazna bude izvršena nad njim što pre. To se i dogodilo 17. I 1977.oko 8 sati ujutro. Gari Mark Gilmoer izašao je tog jutra pred streljački stroj Kaznenog zatvora u Utahu, i na pitanje da li ima nešto da kaže odgovorio je jednostavno: “Uradimo to!“ 

Utaška koalicija protiv smrtne kazne održala je u subotu poslje podne sastanak u auditoriju Zgrade državnih ureda, pa je Julie Jakoby smatrala da je mjesto dostojno događaja. Jedini govornik izvana bio je Henry Schwarschild, ali taj nije duljio. Biće najbolje ako se meštani prihvate govora. Profesor Wolford Smith, bona fide mormon s BYU, bio je prva osoba, ali je tu bila i Francis Ferly, koja nije bila samo senator države Utah, nego i žena: zatim profesor Jefferson Forham s Pravnog fakulteta Sveučilišta Utaha, pa JemesDobye prijedsednik Selt Kake City zbora NACP-a. Na ulazu su delili bedževe – ZAŠTO UBIJAMO LJUDE KOJI UBIJAJU LJUDE DA BISMO POKAZALI KAKO JE UBIJANJE LJUDI POGREŠNO…

   str 409. 

…Vern je čuo samo glasni BAM! Kad se to dogodilo, Gary nije podigao ni prst. Nije ni zadrhtao. Lijeva mu se ruka uopće nije pomakla, ali mu je glava, kad je bio ustrijeljen, klonula naprijed, no remen ju je zadržao, a zatim mu se desna ruka polako podigla u zrak i polako se spustila, kao da je htio reći: “Gospodo, uspjeli ste. “
Gledajući taj prizor, Schilleru se učinilo da je to bila nježna kretnja kao kad pijanist podiže ruku pripremajući prste za dodir sa tipkama. Krv stade teći kroz crnu košulju, zatim se pojavila na bijelim hlačama te počela kapati na pod između Garyjevih nogu, dok se posvuda osećao miris baruta. Postepeno se ugasiše svjetla, pa je Schiller slušao kapanje krvi. Nije bio sasvim siguran čuje li kapanje, ali ga je osećao, a s tom krvlju činilo se da se život u Gilmoreovu tijelu diže i nestaje u dimu. Posve omamljen, Ron Stanger pomisli: “ Ti si jedini koji će se ovdje onesvijestiti, a bit će neugodno završiti na podu, okružen ovim ljudima.” Zateturao se natrag od sile stezanja u leđima, ispružio ruke, uhvatio se nekoga da se uspravi, pa se okrenuo da još jednom pogleda tijelo. Baš u trenutku kad će ugledati podizanje Gilmoreove desne ruke.
Čekali su oko dvadeset sekunda. Tad je liječnik opet prišao Garyju, a to je učinio I otac Meersman, pa i Sam Smith, liječnik je opet postavio stetoskop na Garyjevu ruku, okrenuo se Samu i klimnuo. Sam Smith je olabavio remen oko Garyjeva struka, ispuznuo Gilmorea iz donjeg remena za glavu i pogledao iza tijela da vidi rupe od metaka.
Stanger je bjesnio. Onog trenutka kad je Gilmore bio ustrijeljen, trebalo je da svi iziđu, a ne da budu svedoci svemu ovome. Dok je Sam pregledavao tijelo, Gary klonu u Meersmanove ruke. Padre je morao držati glavu, dok je Sam nastavljao ispitivati Gilmoreova leđa da bi odredio gdje su rane. Krv stade oblijevati Meersmanove ruke, kapati mu između prstiju, a Vern poče plakati. Tad je zaplakao i otac Meersman. Naposljetku se pojavio jedan službenik i obratio se ljudima koji su stajali iza crte:

„Vrijeme je da odete.“

Schiller je izišao govoreći sam sebi u bradu:

-Što smo postigli? Sad neće biti manje umorstava.

Za to su vrijeme otac Meersman i Cline Campbell otkopčavali remenje oko Gilmoreovih ruku i nogu. Campbell je razmišljao o važnosti očiju. Upita se: “Zašto se netko ne pomakne? Moramo spasiti oči.”

 str. 531

Onoga dana kad joj je Brenda rekla da je Gary počinio umorstva, Bessie je iščašila nogu u gležnju. A od dana kad je Gary bio ubijen, ta joj noga više nije dopuštala da hoda. Dotad je nekako mogla otići u ured po poštu. A sada, iako je ured udaljen samo tri prikolice od njene, više nije ni pokušavala. Noga nije htjela hodati.
Sjedeći, sećala se kuće sa duhovima u Salt Lakeu u kojoj je susjeda bila ugodna žena jevrejske vjere. Bessie je sve češće mislila da je ono što je živjelo u toj kući i salijetalo je, bez obzira na to što je to bilo, ono na što ju je upozoravala ta ugodna žena jevrejske vjeroispovijesti, tih godina zacijelo počelo živjeti u Garyju.
Sad je čula da je Idu udarila kap. Vern se jedne noći, oko jedan sat ujutro, nešto okrenuo po kući, kad evo Ide koju je udarila kap. Trebalo je da im to Bessie kaže. Što god bilo ono što se pripilo za Garyja, davno, davno u toj kući u Salt Lakeu, jamačno se nedavno uhvatilo Ide i prešlo u nju. Ali Bessie nije htjela Vernu govoriti o tome. Kad uzmeš u obzir, ona ipak ne poznaje Verna dovoljno dobro da bi ga izvijestila kako prikaza sad sjedi u njegovoj kući.
Sjetila se, dakle, svoje svekrve Fay i stare kuće u Sacramentu, gdje pokućstvo nije moglo stajati na istomu mjestu. Bessie je sjedila na svom stolcu, među šalicama za kavu i tanjurima na stolu svoje prikolice, u izblijedjeloj spavaćici koja se doimala kao da je stara sto i dvije godine, i rekla samoj sebi: “Doprla sam do one točke pakla od koje više nema povratka.”

 str. 531

  Norman Mailer Krvnikova pjesma,

 Globus, Zagreb 1982.